Redakciji Sandžakhabera javio se bivši fudbaler, trener i fudbalski stručnjak koji je zabrinut za sudbinu Fk Novi Pazar. Pismo ovog stručnjaka prenosimo u celini uz njegovu jedinu molbu da njegovo ime i prezime ne otkrivamo.
Od ulaska u Super ligu, ovo će bez sumnje, biti najteža godina za Novi Pazar. Liga je izjednačena, svako svakog može da pobedi, klub je imao organizacione i finansijske probleme, Kosanović je ostavio ekipu u najtežem trenutku, prelazni rok je traljavo odrađen, zbog slučaja Udovičić u Pazar su dolazili samo oni koji nisu mogli nigde da odu.
Ekipa je kompletirana tek pred samo prvenstvo, čak su neki igrači dolazili kada je odigrano 5-6 kola. U toku priprema odigrane su svega tri utakmice. I onima koji su samo prošli pored stadiona, a kamoli poznavaocima fudbalske igre, bilo je jasno da će ovo biti više godina za vađenje nego uživanje.
Pazar jednostavno nema kvalitet, a ekipa je fizički lošije pripremljena od nekadašnjeg Partizana iz Delimeđa. Pola tima nema snage ni za punih 45 minuta, a o celoj utakmici da i ne govorimo. Jednostavno, ovo je najgore izdanje Pazara u poslednjih pet godina, i to sam govorio čak i kada su slavljene pobede protiv Partizana i Jagodine.
Dok se na organizacionom planu mogu videti pomaci u svakom smislu, stanje na terenu je potpuno drugačije. Dok grad izgrađuje infrastrukturu koju će koristiti i ove i buduće generacije i na kojoj mogu da pozavide i evropske ekipe, Pazar danas igra kao kada je igrao na onoj livadi od terena. Sporo, bezidejno, neborbeno. Gostujuće ekipe se s pravom više plaše atmosfere koju stvara 4-5 hiljada navijača na tribinama, nego anemične domaće ekipe.
A primer svega, gore rečenog, su tri poslednje utakmice, iako su uknjižene dve važne pobede u borbi za play out. Međutim, i te pobede, jednako kao i onaj sramni poraz u Čačku su najbolje ogledalo pazarskog superligaša danas. Protiv Rada je ostvarena pobeda, ali se Pazar uglavnom branio i čuvao rezultat. Do gola ekipa i nešto igra, od gola, ako ga uopšte i da, ekipa obično statira i parkira autobus ispred svog gola.
Ista meta, isto odstojanje i u pobedi nad OFK Beogradom. Doduše, ovde su i stvorene neke gol šanse, za razliku od prethodne utakmice. Da ne govorimo o utakmici u Čačku, gde za celo prvo poluvreme, tim ne uputi nijedan šut prema golu protivnika, da prvi udarac uputite u 73. minutu, da vam je najborbeniji igrač, centarfor, koji je napravio skoro više korisnih faulova nego cela odbrana zajedno.
Svaki klub može da dođe u krizu rezultata i igre, i to nije strašno, ali ono što brine je da ovo nije trenutna situacija, koliko je hronično stanje. I veliko je pitanje da li se može ekipa trgnuti iz letargije u kojoj se nalazi.
Do zimske pauze će biti jako teško i to iz više razloga. Već smo rekli da ova ekipa nema kvalitet za ozbiljnije domete. I to je činjenica sa kojom se moramo suočiti, uprkos tome sto bi se po imenima igrača mogao steći drugačiji utisak. Ali, jedno su imena, a nešto sasvim drugo njihov učinak na terenu.
To ne znači da u ekipi nema fudbalskih znalaca i kvalitetnih i korisnih igrača. Niko ne može osporiti Radivojevicevu lucidnost i golgetersku umešnost, ali on ima snage za 45 minuta. O Pavlovićevom značaju za tim, suvišno je trošiti reči. Em što daje golove, on radi i posao za druge igrače, trči umesto njih, zatvara rupe u ekipi, asistira. Ali utoliko se i vise troši, a verovatno, na kraju utakmice da ni sam ne zna koja mu je početna pozicija u timu. Tintor bukvalno sam drži odbranu. Zato je odbrana i slaba i ranjiva. Drugi igrači u defanzivi igraju klasičnu alibi igru, stoje daleko od protivničkih igrača, izbegavaju duele, nema ih u skok igri. Dok ima snage, borbeni Stefanović, može da ispunjava zadatke po desnoj aut liniji, ali to je do 60. minuta, kada neobjašnjivo pada i skoro ga nema na terenu, naročito na protivničkoj polovini.
Iako je odbrana ovako prozirna, ipak najgori deo ekipe je srednji red. Zapravo on i ne postoji. I to je uzrok svih nevolja. I to je razlog zašto nema balansa u ekipi. I tu leži odgovor zašto se onoliko bunari i preskače igra. U tri posledmje utakmice, nije bilo ukupno 5 povezanih pasova i akcija. Pazar je jedina ekipa na kugli zemaljskoj koja igra u nekakvom sistemu 5 -5. Pet u odbrani, pet u napadu, u sredini promaja. Jer klasičnog srednjeg igrača nema, ili bolje reći nije ih bilo na poslednjim utakmicama.
Tim je u Damjanoviću dobio dobro pojačanje, ali šta vredi kad nema upotrebljivih lopti, mora da se vraća po njih i tako nepotrebno troši snagu, kao i Pavlović. Sve u svemu, stiče se utisak, naročito na utakmici sa OFK Beogradom, da je ovaj tim bez koncepcije i jasne formacije, da više liči na srednjoškolsku fudbalsku ekipu, gde više dece trči za jednom loptom, nego na ozbiljnu superligašku ekipu.
I sve to prepoznaje pazarska publika. Zato je publike sve manje. Gradski stadion je postao više mesto za sekiraciju, nego za fudbalsku uživanciju. Publika se ne može prevariti mučnim pobedama sa golom razlike. A još manje teatralnim proslavama tih pobeda od strane trenera, koji u svlačionici skače sa igračima i peva: „Ovde niko nije normalan“!
(sandzakhaber.net)