Štafeta, jednakost, sloboda ili diktatura – po čemu u Srbiji pamte Josipa Broza Tita?
Uzvik „Za Tita, ura, ura, ura!” odzvanja stadionom Jugoslovenske narodne armije, dok hiljade i hiljade mladih Jugoslovena kliče sa terena.
Hiljade i hiljade dlanova aplaudiraju sa tribina. Počinje pesma Druže Tito mi ti se kunemo, publika je na nogama. Na nogama je i Josip Broz Tito.
Ređaju se pesme, mladi plešu na terenu, a zatim utrčava učenica iz Gnjilana, noseći štafetu mladosti – simbol „bratstva i jedinstva” i „ljubavi prema drugu Titu”.
Tako je izgledala proslava Dana mladosti 1979. godine – poslednja koja je održana za vreme Titovog života.
„Kada pominjemo 25. maj, prvo mi na pamet pada baš slet. Još od osnovne škole, pa posle i u gimnaziji, bilo je najinteresantnije ko će učestvovati na sletu”, kaže 67-godišnji Slavko Mihajlov za BBC na srpskom.
Štafeta je na teren dolazila i nakon predsednikove smrti, a poslednji put 1987. godine.
Dan mladosti obeležavao se 25. maja od 1945. do 1988. godine i okupljao je omladinke i omladince iz svih delova nekadašnje zemlje – od Vardara do Triglava.
Praznik se do 1957. obeležavao samo kao Titov rođendan, da bi te godine na inicijativu predsednika postao Dan mladosti.
Bratstvo i jedinstvo
Mihajlov, profesor koji penzionerske dane provodi prodajući knjige i gramofonske ploče u blizini Knez Mihailove ulice u Beogradu, sa setom se priseća mladosti i toga da je jednom učestvovao na Titovom sletu.
Kaže da slet tada nije doživljavao kao čast – više se radovao druženju, a u gimnaziji i „devojkama i eskiviranju škole”.
„Radovao sam se i muzičkom delu, ali i finalnoj utakmici u Kupu maršala Tita. Obično se održavala tih dana”, priča Slavko.
Slavkov prijatelj Miladin Pavlović nije „jugonostalgičar”.
I on je profesor u penziji, ali za razliku od Slavka, odbijao je da učestvuje u sletovima.
„Uvek sam se kritički ophodio prema tom vremenu. I tada i sada. Poštujem ljude koji slave to doba, ali to je bilo vreme diktatora”, objašnjava Pavlović.
Predavao je latinski, a kaže da je osam godina bio bez posla zbog stava koji je imao prema Titu.
„Skinuo sam Brozovu sliku iz zbornice, a kolege su mi rekle da ako mi se ne sviđa da tu sedim, mogu da sedim u hodniku.”
Priča da je obaveza bila da se 4. maja, na dan Titove smrti, održava čas posvećen njemu. Držao ga je, ali uz kritički osvrt.
„Tito je bio komunistički diktator, ali je neosporno imao korektne doprinose i bio vešt političar.
„Imam razumevanja za ljude koji kažu da je bilo lepo. Možda je to bilo korektnije vreme od ovog današnjeg bezumlja”, kaže Pavlović.
I Stanko i Miladin slažu se u jednom – bilo je lepše, jer su bili mladi.
Na tezgi pored koje stoje ima knjiga različitih žanrova napisanih u različitim vremena. Nekoliko je o doživotnom predsedniku SFRJ.
Nisu tražene, ali ih ponekad kupuju državljani bivših jugoslovenskih republika, ali i turisti iz inostranstva.
Titovo vreme Slavko danas, 31 godinu nakon obeležavanja poslednjeg Dana mladosti, opisuje kao vreme sigurnosti.
„Postojala je sigurnost zdravstvenog osiguranja, sigurnost posla, ono čega danas nema”, kaže.
„Mogao sam da spavam na klupi po čitavoj Jugoslaviji bez brige”, dodaje.
Crveni pasoš
Misli da takvo putovanje danas ne bi bilo bezbedno, a za putovanje u većinu bivših republika potreban mu je i pasoš.
„Crveni” jugoslovenski pasoš je još jedan od simbola tog vremena.
„Granice su otvorene 1970-ih i jugoslovenski pasoš je važio svuda na svetu. Otvarao je vrata i za istok i za zapad.
„Mogli smo da putujemo svuda i putovali smo”, priča Slavko.
Na tezgi pored knjige prodaju Aleksandar Obradović i Verica Poledica.
Aleksandar je imao osam godina kada je Tito preminuo.
„Sećam se da je došla učiteljica i rekla da je umro Tito. Svi smo bili tužni”, priča Aleksandar.
Bio je među poslednjim generacijama pionira. Pionirska kapa i marama su mu i prve asocijacije na pomen tog vremena.
Verica pak ima mnogo više uspomena iz vremena Jugoslavije.
Bila je iz siromašne porodice, ali je zahvaljujući stipendiji Titovog fonda mogla da se školuje i ide na letovanja.
„To vreme je bilo prelepo.
“Ne samo zato što sam bila mlada, već zato što smo bili zaštićeni, ponosni na to što smo Jugosloveni, imali smo bolji standard i veću sigurnost.”
Brojna prijateljstva koja je sklopila sa ljudima iz drugih republika, nadživela su nekadašnju državu.
Socijalna jednakost
Slavka Mihajlova na to doba asocira i društvena jednakost.
„Sedamdesetih je postojao uzak krug bogatih. Oni nisu bili bogati kao što su neki bogati danas, ali su odskakali od ostalih, po političkoj ili nekoj drugoj liniji.
„Većina ljudi pripadala je takozvanom srednjem sloju. Bilo je i siromaštva, ali je većina mogla da odvoji novac da ode na letovanje, zimovanje, da provede godišnji odmor na moru, planini ili bilo gde”, kaže Slavko.
Ni tada nije bilo idealno, ali kaže da je bilo „humanije” nego danas.
„Danas se sve gleda kroz novac i sve je borba za opstanak.
„Radi se od jutra do mraka. Tada se radilo sedam, osam sati. Dođete kući u dva ili tri sata i onda imate slobodan ostatak dana. Ko danas ima slobodno vreme? Niko”, kaže Slavko.
Verica Poledica u penziju će moći za tri godine.
Dobar deo radnog veka provela je u radeći u pošti i bila nosilac PPT Titove štafete.
Štafeta mladosti poslednji put je uneta na stadion JNA 25. maja 1987. godine.
Održavanje sleta ukinuto je odlukom Saveza socijalističke omladine Jugoslavije 26. januara 1988. godine.
Izvor: BBC
