Upoznajte Katju – ponosnu vlasnicu indeksa Beogradskog univerziteta i prvu devojku-izbeglicu u Srbiji koja se na fakultet upisala u statusu domaće studentkinje. Život Katje Irakoze, dvadesetdvogodišnje devojke iz Burundija, preokrenuo se za samo nekoliko dana – strahujući za bezbednost, u kofer je brzo spakovala najdraže stvari i sa majkom se zaputila u Srbiju, koju „nije imala vremena ni da progugla”.
Dve godine kasnije, Katja ima azil i vodi „miran život” u Beogradu sa majkom, a sanja o velikim planovima za budućnost.
Ovog jula, postala je prva devojka sa priznatim izbegličkim statusom koja se u Srbiji upisala na fakultet u statusu domaće studentkinje – po svemu ravnopravna sa ovdašnjim studentima, kako zakon to i predviđa.
„To je presedan – do sada su se izbeglice upisivale kao strani studenti, a sada smo konačno postigli da se u ovoj oblasti u praksi ispoštuje Zakon o azilu”, kaže pravnica Beogradskog centra ljudska prava Jelena Ilić za BBC na srpskom.
Od uspostavljanja sistema azilne zaštite 2008, azil u Srbiji dobile su 194 izbeglice, navodi se u izveštaju Beogradskog centra za ljudska prava iz marta 2021. godine.
U jednoj od najsiromašnijih zemalja na svetu, njena porodica nije vodila prosečan život.
„Bila sam srećno dete – živela sam u velikoj kući, imali smo poslugu i vozače, išla sam u jednu od najboljih privatnih škola u zemlji koju pohađaju deca raznih političara”, priča Katja.
„Ali ništa od toga ne vredi ako nisi bezbedan”, dodaje.
Njena porodica pripada plemenu Tutsi, koje je u istorijskom sukobu sa većinskim Hutima iz čijih su redova predstavnici aktuelne vlasti u Burundiju.
„Huti su pobili veći deo moje porodice sa mamine strane, samo zato što su imali drugačiji oblik nosa”, navodi Katja.
„Tutsi se smatraju potomcima kraljeva, a kroz istoriju su bili bogati jer su imali mnogo stoke, dok su Huti bili obični radnici”, kaže Katja.
Iz decenije u deceniju, etničke napetosti su rasle sve dok 1959. godine nisu kulminirale pobunom Huta, u kojoj je ubijeno više od 20.000 pripadnika naroda Tutsi.
Huti su došli na vlast pošto je 1962. Burundi proglasio nezavisnost od Belgije.
Katja kaže da deca Huta i Tutsija danas potpuno ravnopravna u društvu – na primer, pohađaju iste škole, ali su razdvojeni po odeljenjima.
„Poznajem Hute, ali mi nisu bili prijatelji – odnosi su solidni, ali se svako drži svojih”, priča.
Posle vojnog puča 2015. godine za koji su bili optuženi Tutsi, Katjina porodica našla se na meti političkog progona.
„Ideš u odličnu školu, jedeš u restoranima, voziš se autom i odjednom ništa od toga više ne možeš da radiš zato što nije bezbedno”, kaže.
Bilo je dana kada je zbog bezbednosti morala da odustane od odlaska u školu.
„Osećala sam se kao u zatvoru”, priseća se.
Iako nije bila upućena u sva politička dešavanja, Katja kaže da joj je stres koji je mogla da pročita na licima roditelja sve govorio.
„Život nam se preokrenuo u sekundi”, ističe.
„Mama je ranjena u ruku, a jedno staklo se razbilo i kosa mi je bila puna staklića”, priča.
Dodaje da u jeku oružanih obračuna „nije bilo neočekivano da pronađete leš nekoga koga ne poznajete takoreći na kućnom pragu”.
„Takve stvari se nikome ne prijavljuju – policija već zna, pa kasnije dođu i odnesu telo”.
Ona dodaje da „mnoge porodice u Burundiju nikada ne saznaju kako su njihovi voljeni nestali”.
„Ako zateknemo leš, fotografišemo i delimo preko Vocapa kako bi porodice mogle da saznaju šta se dogodilo”, kaže.
Katja ističe da je mnogo njenih prijatelja ostalo bez roditelja.
„Strašno je kad skoro svakog dana čujete da su nekome poginuli otac ili majka”, navodi.
Katja je u Srbiju doputovala sa majkom Terezom.
Politička kriza prinudila je porodicu da se razdvoji – sva tri Katjina brata napustila su Burundi i otišla u različite zemlje.
O ocu nerado govori.
Kao najmlađe dete i jedina devojčica u porodici, ostala je sa majkom Terezom.
Primorane da napuste zemlju, njih dve su u Srbiju doputovale jula 2019. godine.
Za razliku od mnogih izbeglica iz afričkih zemalja, one nisu imale problem da legalno uđu u Srbiju – Burundi je jedna od retkih afričkih zemalja čijim građanima ne treba viza.
Srbija je vize za državljane Burundija ukinula 2018. Početkom te godine, tadašnji ministar spoljnih poslova Ivica Dačić saopštio je da Burundi povlači priznanje Kosova, ali je informacija više puta osporavana u javnosti.
Problem je bio kako bezbedno napustiti Burundi.
„Spaslo nas je to što je moja majka radila kao računovođa u apoteci gde pripadnici policije podižu lekove, pa je bila u prilici da im pomogne kada ne mogu da dođu do nekog leka”, kaže Katja.
„Rizikujući sopstveni život, pomogli su nam da napustimo Burundi”.
Katja do poslednjeg trenutka nije znala kuda i kada putuje.
„Znala sam samo da ćemo otići daleko”, navodi.
Kratko pred polazak, mama je rekla da idu u Srbiju.
„Sve se desilo toliko brzo da nisam imala vremena ni da na Guglu potražim gde je to”, kaže Katja.
Kada je stigla, shvatila je da se ovde „priča neki čudan jezik i zabrinula se kako ću ga naučiti”, dodaje.
Međutim, skoro dve godine i mnogo časova srpskog jezika kasnije, Katja ga tečno govori.
„Ponekad me i dalje zbuni red reči koji se stalno menja, ali sve je lakše”.Kaže da je srećna što je uspela da iz Burundija ponese sve cipele sa visokim potpeticama.
„Sada nemamo auto, pa se u Beogradu vozim gradskim prevozom i zbog toga ih retko nosim, ali su mi veoma drage i jednostavno sam morala da ih ponesem”, priča.
Deca migranti u pritvoru
Od udobnog doma do izbegličkog kampa
krnjača kampBBC
Katja i njena mama su prvu godinu života u Srbiji provele u izbegličkim kampovima
Kao tražiteljke azila, Katja i njena mama su po dolasku u Srbiju smeštene u izbeglički kamp u Bogovađi.
„Odjednom sam morala da delim sobu i kupatilo sa puno ljudi, nisam se žalila na to, ali osećaj je bio čudan”, kaže.
Međutim, brzo se prilagodila situaciji, a usledilo je preseljenje u prihvatni centar u Banji Koviljači, gde u se najduže zadržale.
Upoznavanje sa Srbijom donelo joj i bolnu spoznaju – „prvi put u životu” osetila je rasizam.
„Većina ljudi u Srbiji je bila ljubazna prema meni i mojoj mami, ali bilo je situacija da su odbijali da nas usluže u kafićima i restoranima gde smo odlazile da ne bismo uvek jele u kampu”, navodi.
„Ne znam da li je to bilo zato što smo crne, izbeglice ili oba, ali takve situacije su bile veoma neprijatne – zamislite da neko čak ne želi vaš novac”.
„Pretpostavljam da je to zato što me nisu razumeli, sve je mnogo lakše od kada učim srpski”, priča.
„Svi su u šoku kada im se obratim i razgovaraju sa mnom”.
Ljudi je često zaustavljaju na ulici da se slikaju, a poznanici pitaju mogu li da joj dodirnu kosu.
„Znam da nekim ženama to smeta, ali meni ne – razumem njihovu radoznalost”, kaže uz osmeh.
Nakon meseci čekanja u izbegličkom kampu, Katja i Tereza su u Srbiji dobile utočište – oblik azilne zaštite koji im omogućava da u zemlji ostanu pet godina, ali i da se prijave za državljanstvo.
„Dopada mi se ovde i planiram da ostanem u Srbiji”, kaže Katja.
Šta je utočište
Radi se o jednom od dva oblika azilne zaštite koju propisuje Zakon o azilu i privremenoj zaštiti, objašnjava pravnica Beogradskog centra za ljudska prava Jelena Ilić.
„Utočište se daje na period od pet godina i to ljudima koji strahuju od progona zbog rase, pola, jezika, nacionalne pripadnosti, političkih uverenja, veroispovesti, političkog uverenja i slično”, kaže.
Drugi oblik je subsidijarna zaštita, koja je daje „žrtvama ozbiljne nepravde u matičnim zemljama, na period od godinu dana”.
„Dodeljuje se ljudima koji se suočavaju sa pretnjama pogubljenjem, nečovečnim postupanjem, mučenjem ili individualna nepravda izazvana situacijom međunarodnog ili unutrašnjeg oružanog sukoba “.
Katja i Tereza već godinu dana žive u Beogradu. Prošlog leta, Katja i njena mama su se preselile u Beograd. „Grad mi se odmah svideo, ima sličnosti sa Budžumburom”, primećuje Katja. „Svi se žale da nemaju posao, a restorani i kafići su uvek puni – osećam se kao kod kuće”.
Iz sadašnjosti je ponekad prenu mračne asocijacije na Burundi.
„Jedne večeri sam čula vatromet i uopšte nisam mogla da shvatim šta se dešava – pomislila sam da opet neko puca”, kaže.
Nije joj prijatno ni kada sretne policajca na ulici, iako u Srbiji nikada nije imala problema sa njima.
„To je refleksna reakcija – kad vidiš policajca u Burundiju, gledaš da pobegneš što dalje”, objašnjava.
Jedan od problema sa kojima se Katja susrela po dolasku u Srbiju bilo je otvaranje računa u banci.
„Primetila sam da zavisi u koju banku odete – svi budu zbunjeni kada im pokažete ličnu kartu stranca koji ima azil i mnogi onda kažu da ne mogu da vam pomognu”, objašnjava.
Jelena Ilić iz Beogradskog centra za ljudska prava kaže da se radi o „dugogodišnjoj diskriminaciji”.
„Većina službenika nije upućena u zakon, pa ne znaju da je lična karta tražilaca azila ravnopravan identifikacioni dokument kao lična karta državljana Srbije i zbog toga diskriminišu klijente koji dođu sa drugačijom ispravom”, objašnjava.
Ilić ističe da je, prema mišljenju Narodne banke Srbije, u koje je BBC imao uvid, „lična karta stranca koji ima azil dovoljna za otvaranje računa”.
Koliko zarađuju krijumčari ljudi i zašto se bave ovim poslom
Devojčicu drže više od 500 dana u pritvoru za migrante u Americi
To nije jedini problem sa kojim se suočavaju tražioci azila i ljudi sa priznatim izbegličkim statusom, poput Katje i njene mame.
Ilić ističe da je u većini situacija koje imaju veze sa birokratijom „izbeglicama potrebna pomoć da ostvare svoja prava”.
„Službenici često nisu bliže upućeni u zakonske norme, a sistemska rešenja su takva da izbeglica ništa ne može da završi sama – od radne dozvole do upisa na fakultet, zbog čega apsolutno zavisi od pravne pomoći”, kaže Ilić.
Iako Zakon o azilu propisuje da izbeglice mogu na fakultet pod istim uslovima kao srpski državljani, toga u praksi nije bilo sve do ove godine.
„Upisivali su se kao strani studenti i tako plaćali školarinu, što je i dalje slučaj na pojedinim fakultetima”, kaže Ilić navodeći primer dvojice momaka iz Irana koji su ove godine upisali Fakultet primenjene umetnosti.
„Beogradski univerzitet je zauzeo stav da izbeglice treba da imaju redovan pristup obrazovanju”, kaže Ilić.
„Problem je što ga i dalje teško ostvaruju bez pravne pomoći zbog komplikovane procedure i nepoznavanja jezika”, navodi Ilić.
Međutim, praksa se polako menja – u julu je, Katja upisala biohemiju na Hemijskom fakultetu u Beogradu i to u statusu domaće studentkinje.
Ilić se nada se da će to pomoći „budućim generacijama studenata da se lakše obrazuju”.
Osim Katje, status domaćeg studenta ove godine je dobio i momak iz Libije koji će studirati na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, dodaje Ilić.
Katja je „veoma uzbuđena” zbog polaska na fakultet u oktobru.
„U Beogradu već imam prijatelje iz Srbije koji žive u mom komšiluku, a jedva čekam da upoznam još ljudi sa kojima ću moći da se družim”, kaže.
