Nekad su ljudi s podsmehom gledali na one koji razgovaraju sami sa sobom, ali psihijatri ističu da je to pogrešno i da bi svako trebalo da stupi u kontakt sa svojim unutrašnjim ja.
Svako razgovara sa sobom na svesnom ili nesvesnom nivou. Svaki put kad u sebi ponovimo: „Zakasniću”, ili „Ova haljina mi baš dobro stoji”, obratili smo se sami sebi. Za nekoga je to samo misao koja proleti, a drugi će te tvrdnje izreći na glas.
– Izražavajući pojedine misli naglas omogućavamo sebi bolje razumevanje sadašnjosti i budućnosti te bi svi to trebalo da radimo – tvrdi psihoterapeutkinja, klinička socijalna radnica i autorka više knjiga s područja psihologije Lisa Ferentz. Upravo se tom metodom ona služi kako bi svojim klijentima usadila pozitivnu sliku o sebi te o danu koji je pred njima.
– Nema ništa važnije od načina na koji razgovaramo sa sobom jer se unutrašnji monolog odražava na sve naše podsvesne misli, emocionalna stanja i bihevioralne odluke – pojasnila je Lisa. Ako ste stalno kritički nastrojeni, ili dan započinjete s negativnim stavovima, otežavate sebi mogućnost da u tom danu doživite nešto pozitivno. Čovek koji ne razgovara sa samim sobom, nema unutrašnji dijalog, nema ni savest ni pravo ja. Najčešće se taj razgovor obavlja u samoći i zato je ona presudna. Bez samoće nema čoveka, promašen je. Ta samoća nije isto što i usamljenosti. Tek u samoći sa unutrašnjim ja, čovek dolazi prvo k sebi da bi kasnije mogao doći i nekom drugom. Razgovori o kašnjenju ili kako nam nešto stoji su trivijalni, ali razgovori u kojima je čovek sam sebi tema, ono su što nas definiše. Nevažno je da li je to razgovor u sebi ili naglas, kao što je nevažno i koji je deo dana. Za neke ljude je to mentalna higijena nalik molitvi, pa onda razgovaraju sami sa sobom ujutru kako bi započeli dan i to su obično podsticajni razgovori o tome ko sam, šta sam i gde sam danas, a uveče su to razgovori nalik svođenju računa, jesam li ili nisam.
Lisa Ferentz svojim klijentima savetuje da zapisuju misli o tome na čemu su sve zahvalni, šta smatraju svojim jakim stranama, koje su im pozitivne strane. Tada im kaže da stanu pred ogledalo i to što su napisali izgovore naglas, sami sebi.
– Ne odustajte čak i ako vam se to čini glupo. Кao i s drugim stvarima, kad se jednom uvežbate i ovoj metodi pristupite s pozitivne strane, otkrićete da je to jako jednostavno. Vodi nas kroz život bili mi toga svesni ili ne – kazala je Ferentzova. Čak je i studija Univerziteta Letbridž potvrdila da su studenti koji su sebi govorili pozitivne stvari uspeli da promene svoju perspektivu, stavove i reakcije na nadražaje iz okoline. Ferentzova stoga savetuje ljude da sebi i glasno tepaju ili daju podsticaj jer nam to nam daje snagu da se suočimo s izazovima koji su pred nama. To sportisti često čine uoči i tokom takmičenja. To ne znači da je poželjno na glas izgovarati frustracije. Izgovarajući negativne misli na glas može imati suprotan učinak. Umjesto toga dr Lisa Ferentz preporučuje ljudima da, kad su već artikulisali šta ih muči, odluče da li ima smisla zadržati takve misli ili je to nešto preko čega možemo preći i zaboraviti na to.
Izvor: Dnevnik.rs
Foto: pixabay.com
