Sunce hrani planetu, i čini je naseljivom. Hrani biljke, održava vazduh i vodu toplima, obezbeđuje energiju koja pomaže napajanje kuća i prevoznih sredstava, pomaže ljudima da sintetišu vitamin D, i čini da se ovaj plavi kliker i dalje okreće po svemiru. Ali za određeni procenat stanovništva, ova vatrena lopta hidrogena takođe je i užas. U sredu, dobar deo mrzitelja sunca je našao društvo, sastavljen uz pomoć predivnog umetničkog dela koja je jedna sedmogodišnja devojčica postavila na Reditu.
Tamo je Džonatan Majkls, ponosi tata svoje ćerke Alise, postavio rad, sa natpisom, “Moja ćerka mrzi sunce i nacrtala mi je crtež na kome viče na njega”.
Više od dve hiljade komentara ispod fotografije, za koju je glasano 127 hiljada puta, predvidljiva je mešavina veselog odobravanja gomile onih blede kože i onih koji su osetljivi na svetlost, među ostalim nedaćama vezanim za sunce. Ali dobar deo onih koji su postavili komentar istakli su još jedan razlog zašto mrze sunce: od njega im se kija.
Kod njih, iznenadna izloženost sunčevoj svetlosti okida stanje koje se zove fotički refleks kijanja, takođe poznato i kao “sunčevo kijanje”, ili neverovatno maštovita skraćenica Autosomatska Prinudna Ćelijska I Helio-Alergija (APĆIHA) – neizbežni, ponekad bolni, nazalni izlivi. Neki sa ovog robusnog Reditovog treda tvrde da pogađa “četvrtinu ljudi na svetu”. Da li je to moguće?
Dr Dejvid Lang sa Klinike sa alergije i imunologiju u Klivlendu kaže za VICE da taj broj iznosi između trećine i šestine stanovništva SAD, a simptomi variraju od manjih smetnji do bolnih i opasnih posledica, pod određenim okolonostima. Jedan komentator kaže da je za njegov komplikovani odnos sa Suncem zaslužan refleks, a ostali su se okupili da se saosećaju s njim, bacajući novu – uf – svetlost na ovaj slabo istražen fenomen.
Sunčevo kijanje je prirodna slučajnost bez poznatih selektivnih prednosti. Proučava se već stotinama godina, a pominje se i u Aristotelovoj Knjizi problema, koja je objavljena pre barem 1500 godina. Lang kaže da može da bude rezultat ukrštanja u petom lobanjskom nervu, onom koji omogućava ljudima da osećaju i kontrolišu svoja lica. Kada se zenice brzo rašire, kada iznenada bivamo izloženi suncu, ili bilo kakvom drugom izvoru svetlosti, u isto vreme se aktivira i refleks za kijanje. Kod većine ljudi to je bezopasno, ali u najgorim slučajevima može da bude iznurujuće. “Neki ljudi mogu da imaju tako snažne napade kijanja, da kinu više od deset puta, a ponekad i 20 puta zaredom. To stvarno može da nervira”, kaže dr Lang.
Postoje okolnosti u kojima to može da bude opasno, na primer, kada neko upravlja teškom mašinerijom. Fotički refleks kijanja može da izaziva saobraćajne nesreće, a i faktor je rizika koji se uzima u obzir kada se vrši odabir borbenih pilota. Za njega ne postoji lek, ali Lang je otkrio da mogu da se umanje simptomi kod solarnih kijača koji su takođe alergični na polen.
Istraživanja sugerišu da se prenosi genetskim putem, što su pomenuli i komentatori na Reditu – “U suštini, kada me sunce obasja, ja kinem. Svaki prokleti put. I moja deca od četiri godine i osam meseci su to nasledila od svog oca, mene”, piše korisnik NameIdeas. Majkls kaže da je njegova ćerka nacrtala taj crtež da bi izrazila svoju generalnu nenaklonost prema suncu – “Rekla je da mrzi sunce zato što je nervira, iako pomaže ljudima” – ali ispostavilo se da oboje imaju fotički refleks kijanja. On kaže da je shvatio da ga ima kada je bio dete, osamdesetih godina, kada je otkrio da su mu duge vožnje u bež Oldsmobil karavanu njegovog tate bile podnošljivije kada oči zaklanja svojim stereoskopom. Sedeći na zadnjem sedištu karavana, blokirao je zrake koji su mu izazivali kijanje gledajući slajdove Diznijeve Crnerupe. Od kada zna za sebe, nosi naočari za sunce češće nego što je to uobičajeno. “To objašnjava moju ljubav prema mestima kao što su London i Sijetl”, kaže on.
U kolima je takođe shvatio i da njegova ćerka kija na sunce. Sedela je pored njega, isuvše nisko da bi vizir za sunce odradio svoj posao i , “Pravila je sve one grimase kada se nekome kija, i počela da prska sline po šoferšajbni i po tabli – kao kada imaš napad štucanja, samo sa kijanjem. Priseća se Majkls. “Skinuo sam svoju kapu i stavio joj je na glavu. Sada ima nekoliko pari naočara za sunce koje nosi sa sobom, da bi izbegla kijanje”.
To je bilo kada je Alisa imala tri godine. Četiri godine kasnije, ovo čudo od deteta kanališe svoje muke i nevolje preko umetničkog dela u kome se kritički odnosi prema suncu, i koje je okupilo grupu sunčevih kijača koji se slažu sa njenim mišljenjem o njemu. “Prepustimo sunce pticama”, rekla je, po Majklu.
Fotografija posredstvom Džonatana Majklsa
