Novi Pazar je mesto susreta Istoka i Zapada, islama i hrišćanstva. Srbi u redovima za lepinje – ramazanke, muslimanima komšije na Vaskrs donose ukrašena jaja.
Binasa Škrijelj, profesorka u Ekonomskoj školi, svakog Vaskrsa i Božića obavezno pozove svoje prijatelje pravoslavne vere da im čestita praznik. Od komšija godinama za Vaskrs dobija šarena jaja, kojima su se Binasina deca, dok su bila mala, silno radovala.
Binasa je Bošnjakinja, muslimanka, drži do svoje vere, ali ceni i poštuje veru svoje kume Zorice, drugarice Milanke, kao i mnogih komšija i prijatelja Srba. Sa njima deli i bajramske praznike.
– Moja majka je uvek govorila da ne možeš da budeš dobar ni u svojoj veri, ako ne poštuješ tuđu. A ona je bila prava vernica, redovno je klanjala, išla je i na hadž – priča Binasa.
Poput Binase, najveći broj Novopazaraca svoje praznične radosti deli sa komšijama druge vere. Baš kao što i brojne svetinje u novopazarskom kraju stoje jedne pored drugih. U samom gradu na desetine džamijskih minareta stremi visinama, a odozgo, sa brda, kao da ih gledaju Nemanjini Đurđevi stupovi. Na ulazu u grad je drevna Petrova crkva, starija od svih bogomolja, a zadužbina kralja Uroša u Sopoćanima krije najlepše freske. Crkva Svetog Nikole u centru grada mesto je najmasovnijeg vaskršnjeg okupljanja Srba. Zato je Novi Pazar mesto susreta Istoka i Zapada, islama i hrišćanstva, pa muslimani i pravoslavci nemaju druge do da žive zajedno.
„U Ajšinoj kući ramazan se posti/ u mojoj slavi krsna slava. I Ajši se sviđa vaskršnje jaje, i meni bajramska baklava.” Ovako je jedna Ivana kao osnovac pisala na zadatu temu o toleranciji. Dobila je nagradu.
A jedna Selma nikako svom četvorogodišnjem sinu nije mogla da objasni zašto i ona nije farbala jaja, kao Milanova mama. Selmu su „spasila” jaja koja je dobila od koleginice s posla Biljane.
U pretežno srpskom delu grada jedna Ana, kao mala, bila je ubeđena da njena tetka u soliteru slavi Bajram. Tetka je, naime, svakog Bajrama imala dosta kolača, uglavnom baklava, koje su joj darivale komšinice iz zgrade, muslimanke.
Ove godine prvi dan meseca posta ramazana pada 6. maja, na Đurđevdan. Pred iftar, večernji obrok posle celodnevnog posta, otegnu se redovi ispred novopazarskih pekara za čuvene lepinje – ramazanke. Nije retkost da u tim redovima bude i Srba. Ne poste, nego su ramazanke isuviše ukusne.
Stiče se utisak da se Srbi i Bošnjaci u vreme praznika, naročito ako su oni u iste dane, mnogo više razumeju i poštuju.
– Specifičnost ove nacionalno mešovite sredine je da se praznici, mi ih zovemo blagdani, obeležavaju ne samo sa porodicom i rodbinom, već i sa komšijama druge vere, što im daje posebnu notu – kaže profesor sa Fakulteta za islamske studije dr Hajrudin Balić i dodaje: – Vernicima je posebno drago kad im neko čestita praznik i to budi posebna osećanja, ali kad čestitke dođu od pripadnika druge vere, to izaziva još jače poštovanje i uvažavanje, jer, eto, neko kome je sasvim običan dan, setio se i njegovog praznika. Zato su praznici vreme kada ljudi otvaraju svoje avlije i vrata svojih domova za sve goste, ali i svoju dušu za druge ljude.Balić navodi da ovde muslimani tačno znaju kad je kojem komšiji slava, kad je Vaskrs, a kad Božić, i kako te praznike da čestitaju, kao što i pravoslavci znaju kad je komšiji muslimanu Ramazanski, a kad Кurban bajram i kako se oni čestitaju. Ovde nema otuđenosti kao u drugim zemljama.
U smutnim vremenima, koja su svoj trag ostavila i u Novom Pazaru, bilo je i verskih čistunaca koji su zagovarali da muslimani ne treba hrišćanima da čestitaju verske praznike, da od njih ne uzimaju vaskršnja jaja, jer sve to nije u duhu islama. Balić ne misli da se time skrnavi vera, već da je to samo dobronamerni gest. – Druga je stvar sa potezima koji mogu da remete mir, upotrebom vatrenog oružja, na primer, ili nacionalističkim porukama, bilo s koje strane da dolaze. Islamska zajednica je protiv svake isključivosti, jer ona najviše šteti upravo onima od kojih dolazi, a od pravog vernika niko nema štete – kaže Balić.
Slično misli i arhijerejski namesnik novopazarski, protojerej-stavrofor Tomislav Milenković, koji napominje da štete može biti samo od onih koji ne žive veru, već se samo verom hvale.
Ipak, stiče se utisak da u međusobnom razumevanju narod prednjači u odnosu na verske službenike. Balić kaže da saradnja između službenika Islamske zajednice i Srpske pravoslavne crkve nije takva da bi hodže i popovi na zajedničkoj kafi mogli da budu primer narodu.
Milenković smatra da bi verski službenici mogli da sarađuju mnogo više.
– Naši i islamski veroučitelji u školama sasvim lepo sarađuju. Mi kao verski službenici obe religije mogli bismo možda da damo doprinos na nekom drugom planu, protiv pojava koje su naš zajednički problem u gradu, u narodu, kao što su alkoholizam, narkomanija, nemoral u raznim oblicima, egoizam i otuđenost – kaže otac Milenković.
Glas verskih zajednica o tim pojavama trebalo bi više da se čuje nego glas nekih minornih nevladinih organizacija, na primer, jer „više od 90 odsto ljudi u Srbiji se izjasnilo da su vernici, pa smo i pozvani da govorimo o tim pojavama”, objašnjava Milenković.
– Hrišćanstvo propoveda ljubav prema svakom čoveku. Ali je bitno da čovek koji živi hrišćanski ima meru, da nije nametljiv. U poslednje vreme, kod svih verskih zajednica, preterano je spoljašnje prikazivanje vere, bez mnogo vere u duši čoveka. Svojim verskim ubeđenjem i životom niko ne bi trebalo da se hvali, već da živi u skladu s tim uverenjima, pa će poštovati pravo i pripadnika druge vere, pod uslovom da ni taj drugi ne nameće svoju veru – kaže naš sagovornik.
Novi Pazar je zbog glasnih političara, a ponekad i verskih vođa, odavno postao poznat po teškim rečima i mnogim podelama. U vreme praznika ti glasovi kao da utihnu, a u kućama i dušama vernika zavladaju mir i dobra volja.
Politika
