Administracija SAD je pre desetak dana i definitivno blokirala dalju isporuku borbenih aviona pete generacije F-35 Turskoj zbog odluke ove države da ostane pri ranijem ugovoru o kupovini sistema protivvazduhoplovne odbrane S-400 od Rusije.
Ova vest, međutim, nije previše veliko iznenađenje za one koji prate avijaciju, međunarodno tržište vojne opreme niti za one koji prate međunarodnu politiku. Naime, mesecima unazad i praktično od onog trenutka 2017. kada je Turska zvanično potvrdila potpisivanje ugovora vrednog 2,5 milijarde dolara sa Rusijom, tursko biranje naprednog S-400 umesto takođe naprednog – ali po svim izlaznim karakteristikama ipak osetno inferiornijeg i daleko manje agilnog – sistema PVO “Patriot” izaziva bukvalno nerazumne izlive besa američke administracije, posebno potpredsednika Majka Pensa i državnog sekretara Majka Pompea.
Iako je Turska partner prvog reda na projektu F-35, iako se u Turskoj proizvodi nezanemariv deo komponenti za ovaj avion i naručilac je 100 aviona ovog tipa, iako je Turska treći po veličini član NATO-a i iako je Turska već decenijama ključni strateški partner SAD u veoma osetljivom i trusnom regionu Bliskog Istoka i Mediterana – SAD su, čini se odveć osvetoljubivo, besno i beskompromisno, blokirale dalje isporuke F-35.
Do trenutka otkazivanja isporuka, diplomatska aktivnost SAD je bila intenzivna, gotovo da nije bilo dana i nedelje da američki zvaničnici nisu upozoravali Tursku i podsećali da turska vojska neće koristiti i S-400 i F-35 te da Ankara mora da bira. I nema šta nisu pokušali: od pretnji do ponuda (doduše poprilično nepovoljnih) za kupovinu američkog sistema PVO “Patriot” – ništa nije upalilo: Turska se odlučila za S-400 i ne želi dalje da se raspravlja.
Doduše, isprva nije bila isključivana ni mogućnost neke vrste kompromisa po ugledu na presedan napravljen devedesetih kada je Kipar kupio PVO sistem S-300 koji je posle dugotrajne diplomatske intervencije Turske raspoređen na Kritu. Ali ovakav je scenario i sa ruske i sa turske strane od samog starta odbačen: i jedna i druga strana oštro su odrekle da je takav scenario moguć.
Nije na kraju ni jasno zbog čega se američka administracija toliko razrogači kada se pomene S-400. Opasnost koja je otvorena jeste da Rusija, ne talasu trenutne političke saradnje između dva predsednika sličnih političkih karakteristika dobije veoma osetljive podatke: tehničke detalje, radarske preseke i radarske otiske F-35 iz različitih uglova i u različitim uslovima – jednu, u suštini, bazu podataka koja bi omogućila efikasniju upotrebu sistema PVO protiv stelt letelica ali i koja bi za ubuduće omogućila razvoj tehnologija i precizniji odabir radarskih frekvencija za otkrivanje, praćenje i navođenje te na kraju i konačno omogućiti pouzdan algoritam za dejstvovanje po stelt ciljevima.
Izgleda da se u pozadini ovog vojno-diplomatskog karambola nalazi politika: već nekoliko godina turski premijer Erdogan smatra se najčvršćim saveznikom Rusije u regionu, a političke sličnosti Erdogana i Putina su očigledne. Čvrsta populistička internacionala na okupu efikasno drži naizgled potpuno nespojive države: na bliskom Istoku – Rusiju i Tursku između kojih postoji ozbiljna saradnja a bogami i Izrael sa kojim postoji odnos nekakvog prećutnog mada krhkog primirja. A SAD ne vole da joj neko (a ponajmanje Rusija) gura nos u vojne saveze.
Globalna remilitarizacija i proliferacija visokotehnološkog naoružanja otvorila je ogromna tržišta na kojima šapu danas uglavnom drži najveći globalni izvoznik – SAD. A SAD svoj izvoz obezbeđuju koliko tehnološki naprednim proizvodima, toliko i ucenama. Tako je ponuda SAD za prodaju sistema “Patriot PAC-3“ sa projektilima GEM (Guidance Enhanced Missiles) i MSE (Missile Segment Enhancement) bila izrazito nepovoljna po Tursku: 3,5 milijarde dolara – čak milijardu više nego cena za koju je pazaren S-400. A i to bez ispunjavanja kriterijuma za nabavku sistema PVO koje je još pre nekoliko godina iznela Turska: transfera tehnologija i zajedničke proizvodnje. Pa čak i takva, gotovo nepristojna, stigla je zakasnelo obzirom da je već godinama unazad jasno da Turska pod hitno mora da osavremeni svoju PVO velikog dometa.
A Turska jeste jedina oko koje se digla prašina, ali nije jedina koja ima problema zbog kupovine vojne tehnike koja ne dolazi iz SAD: Egipat decenijama već pokušava da pazari F-15 i nailazi na zatvorena vrata, a kada je najavio da razmatra kupovinu Su-35 – naišao je na neočekivano razjarene izjave i najave iz Vašingtona.
No, neće ovo proći bez posledica po najveći industrijski projekat u istoriji – on je uveliko oslonjen na strahovito gusto ispletenu mrežu savezništava, poslovnih ugovora i onih paraposlovnih dogovora.
Uz to, Turska kao partner prvog reda učestvuje u proizvodnji komponenti za F-35 pa osam njenih kompanija direktno učestvuju u proizvodnji ovog aviona: Alp Aviation, Ayesas, Fokker Elmo, Havelsan, Kale Aerospace, ROKESTAN/Tubitag SAGE te na kraju i sam Turkish Aerospace Industries. A i pored relativno lakonske najave iz SAD da reorganizacija proizvodnje neće ići previše teško, ostaje činjenica da su turske kompanije ključne za neometanu proizvodnju. Primerice, Ayesas je jedini proizvođač ključnih komponenti za napadno navigacioni interfejs projektila kao i za panoramski displej u kokpitu, Fokker Elmo proizvodi čak 40% električnih instalacija a proizvodni će proces najviše biti pogođen izbacivanjem Alp Aviation-a koji pored toga što proizvodi komponente za stajni trap, pravi i matrice za proizvodnju samog zmaja aviona.
Ko je u šahmatu: procenite sami – SAD uistinu mogu da Turskoj uskrate pristup visokoj tehnologiji, ali u isto vreme moraju da snosi posledice. Svaki neisporučeni F-35 znači i povećanje njegove cene u budućnosti, što smanjuje i broj potencijalnih kupaca i broj naručenih aviona. A svako dalje odlaganje će usporiti proizvodni proces, povećati troškove proizvodnje, vrlo verovatno umanjiti kvalitet komponenti, poljuljati one kupce koji se još uvek nisu definitivno odlučili a konkurenciji će dati vremena da smanji tehnološki, tehnički i proizvodni jaz između F-35 i takmaca. Finansijske posledice po prodavca su, kako god okrenete, ozbiljne. A kao što smo rekli, od samog svog početka F-35 je zamišljen kao posao veka koji ne sme da propadne pa treba očekivati brzo prebacivanje proizvodnje ovih komponenti nekom drugom partneru.
A za to vreme se Turska, prema rečima nekih medija sprema da u naoružanje S-400 uvede već u oktobru a isporuke se očekuju već za nekoliko meseci. Pored toga, Turska je uspela da, makar delimično, zapuši poslovnu rupu koja se pojavila sada kada su njene kompanije izbačene iz projekta F-35: portparol Kremlja Dmitrij Peskov najavio je pre nekoliko dana da je sasvim moguće da će deo proizvodnje komponenti S-400 biti prebačen u Tursku (što dodatno otvara mogućnost „curenja“ podataka o tehnologijama korišćenim na F-35).
Ostavši bez pouzdanog lovca/lovca bombardera u budućnosti, Turska sada razmatra ostale opcije. Tako se pojavila i jedna malo verovatna ali nadasve zanimljiva opcija: turska kupovina Su-57, ugovor koji bi ovom ruskom naprednom lovcu ulio svežu finansijsku inekciju i osigurao budućnost. Turska je, međutim, poslednjih decenija dovoljno puta pokazala da je sposobna da samostalno razvije kompleksna oružja pa bi najverovatnije trebalo očekivati tehnološki transfer koji bi bio ispraćen razvojem domaćeg naprednog višenamenskog aviona.
A Rusija, projektni biroi koji dizajniraju i proizvode sisteme protivvazduhoplovne odbrane kao i sam sistem S-400, odlično se snalaze na međunarodnom tržištu naoružanja: ovaj sistem PVO – nastao radikalnim unapređenjem ranijeg S-300 – smatra se jednim od najboljih i najagilnijih sistema PVO za dejstvo po ciljevima u vazdušnom prostoru. I dok se u arsenalu SAD nalaze sistemi PVO koji su u specijalizovanim zadacima efikasniji od S-400 – primerice THAAD je za sada nenadmašan u zadacima obaranja strateških balističkih projektila, ali ne može da dejstvuje po avionima – nigde u svetu nema tako agilnog, mobilnog i svestranog sistema PVO. Stoga ne treba da čudi što se trenutno nalazi u naoružanju Rusije, Kine i Alžira i da uskoro ulazi u naoružanje Turske i Indije, dok su Saudijska Arabija, Katar i Irak veoma zainteresovani za kupovinu u bliskoj budućnosti. Tangosix/ GG
