Sandžak, Sjenica, Rasno: Ovaj gospodin koji vas gleda sa osmehom je Selman Hasanović. Iz Rasna, sela na obroncima Pešterske visoravni.

U ovom kraju česte su ovakve slike. Priroda je sve dala Sandžaklijama.

I pašnjake i šume, predivne proplanke, voćnjake.

Pešterska visoravan je poznata po svojim prostranim livadama, čistom vazduhu i pristojnom životu.

Mudri neimar divlje pustoši

Preko dana bilo je tiho, ali čim je sunce zašlo, postojalo je sveže.

Usred vetrova i tišine, jedan Sandžaklija i dalje prkosi vremenu i zaboravu.

Domnaćin u sandžačkom selu je poznat po svojoj gostoljubivosti i mrljivosti. Brine o stoci, obrađuje zemlju i proizvodi hranu za svoju porodicu. U Selmanovoj kući uvek vlada red, a musafiri se dočekuju sa domaćim hlebom, ovčijim sirom i mlijekom.

Stara kuća porodice Hasanović

Rasno i Sandžak zajedno čine posebnu celinu – kraljevstvo pruža mir i lepotu prirode, dok adžo svojim radom i dostojanstvom čuva najmilije i adete ovog kraja.

Rominja prolećna kiša, natapa svaku stopu pešterskih polja. Svi zaseoci i sela pođoše u Sandžak. A on, onako goropadan, zagrlio mahale i sokake. Caruje Hasan-aga Zvizdić, planine mu tesne.

Nema predaha ni za gorštaka Selmana Hasanovića.

Posmatrao je onako, sam, pun srca. Osetio je kako ga povezuje poznato osećanje veselosti. Ovo je priča koja će vas držati pričvršćenom za fotelju. Njegove reči imaju težinu, ali i toplinu.

Dedo Selman i reporter-Radio televizije Novi Pzar

A da nije to običan dan, postarao se Pešterac. Haju ljudi svoj zavičaj. Uspomena je jedno, a život, naročito po surovim vrletima, drugo. Svako ko poseti Pešter može da oseti tu jedinstvenu milinu i da nauči koliko je vredan život u skladu sa nedođijama.

Sigurna sam da niko poštenjačini nije rekao da treba da dođe televizijska ekipa.

Stao je na stepenice kuće.

Čovek, kog poželite da zagrlite, to su oni ljudi koji plene dobrotom, ljudskošću, mudrošću. Voljene nije učio samo kako se živi – već je isticao kako se poštuje, prašta i voli.

Većina mladih iz Rasna odlazi u inostranstvo u potrazi za poslom i boljim životom. Iako su daleko od svojih ognjišta, često se vraćaju za praznike i godišnje odmore, noseći sa sobom besede o modernom životu i iskustva koja su stekli.

Carstvo tada oživi, a babo sa radošću dočekuje svoje sinove i kćeri.

Džamija u selu Rasno

Ipak,… Ipak, da dokažemo da je Hasanović čovek kakav se retko sreće. Na kraju sveta, u srcu Pešteri, Sandžaklija još uvek živi po zakonima prirode.

Na visinama gde zima traje pola godine, ljudska gromada i dalje pali vatru svako jutro. – Dobro ste, zar ne. Sačekaćemo vas ovde. Jesmo li sada prijatelji. – Jesmo – kazao je dubokim, hrapavim glasom s posebnim akcentom.

Srce mu je puno i u njega više ništa ne može da stane. Naš gost tako iskreno razgovara, da muhabet traje, traje. Čovečnost se u njemu nastanila.

Njeno veličanstvo: Pešterska visoravan

Kako izgleda svakodnevica čoveka koji još uvek veruje u bolje sutra. – Prošlo je mnogo vremena. Sve što se desilo, desilo se zbog teškog života. Mogao bih danima da ti zborim o Rasnu, o svom položaju. Kao pošteni mladić voleo sam da radim i poslove vozača.

Sa svojim narodom dobro sam prošao. Puno sam skućio i ne žalim se. Imam dobru i poštenu porodicu – poručuje izuzetni Hasanović.

Mašina za vršidbu žitarica

Susretali i upoznali smo se sa mnogim ljudima, trudili se da i drugi sazanaju o gorštacima na Pešterskoj visoravni. U proleće, pašnjaci su puni ovaca, a sunce obasjava krovove kuća. Akšam u Rasnu donosi posedak i veselost, a zvezdano nebo nad bajkom ostavlja poseban utisak.

Sam protiv vremena

U tom večitom upoznavanju i nadmudrivanju, tragamo i podsećamo na zanimljive osobe, na njihov lik, pogled, osmeh, mrgud, mig, na njihov život, glas.

Radili su to znalački, vrhunski, i sa toliko ljubavi i osećajnosti. Iz razgovora su odlazili sa ozarenošću na licu. Nisu tražili odgovore. Čekali su istinu.

Zbog onoga što će doći u ovoj priči.

Selman Hasanović – selo Rasno

Fes, francuska kapa, čalma, ćulah

Pamćenje Sandžaklije na prošla vremena, običaje i insane kojih više nema. Hasanović nije napustio Pešter ni kada su svi drugi otišli – jer ona nikada nije napustila njega.

– I pored svih problema koji prate zemljoradnike, moj naslednik je istrajan u svojoj nameri da se bavi poslom koji pored svega daje dobre rezultate. Gazdinstvo sam preneo na unuka.

Na mlađima svijet ostaje. Obojica volimo stočarstvo, uživamo u svakodnevici i mlečnim proizvodima i trudimo se da živimo što je moguće zdravije.

Upoznajte posebne dragulje Peštera

Iza njega nisu sačuvane samo decenije – ostala je čast, dostojanstvo i ime koje s ponosom nosi. – Kada smo razmišljali o tome čime da se bavimo, opredelili smo se opet za stočarstvo. To nije lako – kazuje za Radio televiziju Novi Pazar Selman Hasanović.

Stočarstvo u Sandžaku

Sandžak reče sebi da prestane s igrom reči: miris pašnjaka svuda se širio, dopire kroz oštećene torove, katune, kolibe, tavane. Sve, zapravo deluje kao nestvarni san.

Na jednoj strani selo bez mnogo seljaka, ovaca i čobana, retki dimnjaci iz kojih se vije plavi dim.

– Ja sam to radio čitavog života i sada sam suviše star da bih se menjao. – Doživeli ste ozbiljnu starost – rekosmo. Istina, istina. Koračam dobro ka osmoj deceniji, valjda.

Može slolidno da se zaradi od stočarstva – naglasio je Sandžaklija poletno.

Govedarstvo kao porodični izvor sigurnosti

Odmah nam je bilo jasno da se nalazimo u nekoj od pešterskih nedođija. Svetlost planine bacala je nemirne senke na vlažne kamene zidove.

Negde u daljini čulo se kapanje vode.

Nije prošlost ta koja je ućutkala sećanja i snažne vetrove. Sandžak je pažljivo posmatrao polja dok je pritezao uzde i zaustavljao svog vranca-Pašu.

Kolibe su pravljene od drveta, kolja, i pruća, a malterisane su blatom i slamom

Police i tezge bile su pune drugih vekni svežeg hrskavog hleba, poznati miris ispunjavao je Pešter, a grdudni koš mu se razvijao od mirnog oduševljenja i ponosa.

Ten planine bio je svilen i ruman, a koža glatka i meka. Ali držanje je ostalo zanosno.

Delovala je vrlo samouvereno i osećajno; izgledalo je jasno da ta priroda radi samo ono što hoće i ništa drugo!

Okolina se smešila dok se kaldrmom udaljavala od Rasna. Zabacila je glavu i zadenula kosu iza uha kako bi joj toplo sunce obasjalo lice.

Miris iz kolibe svuda se širio, prodirao kroz gole daske, lepio se za iskrzani kredenac, za čaršave na uskom minderu u uglu, gde vezene zavese vise na drvenom pendžeru!

Sve smo mi to pravili za domaćice – objasnio je Selman pošteno. Ustao je, sipao je još kahve i pripalio cigaru.

Između kamena i neba

Rasno je naselje u Sandžaku u opštini Sjenica. Prema evidenciji iz 2022. bilo je 322 stanovnika. 

U selu ima 84 domaćinstva, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 4,77.

Ovaj kraj je velikim delom naseljen Bošnjacima (prema registru iz 2002. godine), a u poslednja tri popisa, primećen je pad u broju meštana.

Binasa Malićević

Sandžak, Donja Pešter, Ramoševo: Reportaža o Sandžakliji koji je ostao veran tradiciji, Pešterskoj visoravni i porodici. Iz mahale Fazlića oglasi se domaćin. Bočno, s pažljivo uređenom avlijom, korača oštroumni adžo. Dedo Hamdo sa Pešterske visoravni poznat je kao dobar govornik i mudar čovek.

Njegove reči su jednostavne, ali snažne, jer dolaze iz iskustva dugog života provedenog na bespućima Sandžaka. Kada Hamdo zbori, Sandžaklije rado slušaju, jer ume da prenese tradiciju, običaje i životne lekcije svog kraja.

Ramazan-mjesec milosti i oprosta

I Mesec koji je cele noći dežurao nad planinom prikrao se Ramoševu, kao da bi malo da predahne. Život na pešterskim poljima između prošlosti, samoće i nade. Ovde zime traju duže, a žitelji ostaju verni rodnom selu i Sandžaku.

Nova kuća porodice Fazlić

Onda se iz pravca Novog Pazara pojaviše dva kontinenta. Zora promoli lice sa Pešterske visoravni. Opet još jedn sokak, pa još jedn. I tako, čitavo selo, listom, sjuri na pašnjake i katune – stanove.

Katuni su privremena, stočarska naselja na planinama, na većim nadmorskim visinama, gde stočari žive radi ispaše stoke tkom leta. Sandžačka sela žive u ritmu prirode, daleko od sveta.

Ramoševo se budi s maglom, dovom i mirisom ovčijeg mlijeka.

Stado, kubak, čalma i ćulah

Kuha se begova čorba, pomešao se ukus sveže kleke i birijana. Da nije dima iz izduženih odžaka, reklo bi se da unutra nema nikog. Nudi nas domaćin da uđemo u kuću, popijemo kahvu i da vidimo kako žive. Priča teče. Ništa u zavičaju Pešteraca ne može da prođe nezapaženo, pa ni naš dolazak.

Nek’ mirišu avlije

Gotovo uvek zaboravimo da iza britkog lica, negde u dubini duše, sa životnim čemerom buja ljudskost, toplina, gostoprimstvo. Hamdo je ceo život proveo na Pešterskoj visoravni, čuvajući ovce i sandžačke adete. Ljudi ga poštuju jer besedi istinu, bez ulepšavanja. Često ga pozivaju da se obrati na skupovima i svadbama. Njegove reči ostaju u sećanju onima koji ih čuju.

Gde priroda zbori umesto Sandžaklija

Pitam gospodina koliko je decenija izveo na put. On broji, razmišlja i jednostavno kaže – mnogo. Imam 85 godina i dobrog sam zdravlja.

Rano je ostao bez oca, detinjstvo proveo u siromaštvu, zbog porodice je nadničio po ceo dan, ponekad za samo par kilograma kukuruza.

Gorštak sa Peštera i njegovo svakodnevno preplitanje s prirodom i zaboravom. Teški dani i motivi koji se kidaju oko domaćina pošto nikada nije napustio svoj dom.

– Tako je bilo u moje vreme. Branio sam goli život i hranio porodicu zajedno sa majkom. Mnogo smo radili za male pare.

Dobro smo se namučili – kazuje neverovatni Hamdo Fazlić.

Reportaža o Sandžakliji, o njegovom životu po pešterskim vrletima, najlepše mi je pala… Neobični Fazlić bio je i ostao posve zanimljiv, divan čovek.

Ovde je stvarnost okrutnija i drugačija

Hamdo je izdržljiv babo, razgovorljiv, otmen, pravi bošnjački besednik. Sudbina jednog života utkanog u kamen, snijeg i tišinu Pešterske visoravni. Ima izvrsnog i vrednog sina koji se ne boji rada.

Kako jedan gospodin čuva sjaj i kraljevstvo koji nestaju s generacijama. – Stočarstvo je meni, pre svega, da prekratim slobodno vreme i činim život lepšim i veselijim.

Moj sin je dobar radnik i čovek.

Moj sin, moj život i moj naslednik

Naslednik brine o porodici i nastavlja ono što ga je otac naučio. Hamdova familija živi složno i u međusobnom poštovanju. Sandžaklija je ponosan na sina i na domaćinstvo koje su zajedno izgradili.

Uvek je gazda u svojoj avliji. Mi smo porodica koja se uspešno bavi govedarstvom i ovčarstvom. Jednako smo uključeni u posao, a onda će sve ostalo da bude na svom – uzvratio je naš gost.

Stočarstvo – temelj opstanka

Ipak, … Reč je o onim retkim pojedincima koje u životu sretnete za trenutak, koji vas zasene – da li sjajem svoje dobrote, licem punim veselosti, osmehom, iskrenim pogledom, uzdahom, muhabetom, radoznalošću ili ko zna čime drugim.

To su oni koji vas zbune, ohrabre, oduševljavaju, pruže nam ruke, tako nam se bar učini, koji bi da nam nešto kažu, ali ne uspevaju da nađu svoju pustolovinu. Hamdova vatra, sećanja i samoća u zemlji gde je vreme stalo. Na krajnoj ivici dunjaluka, jedan pastir još razgovara s nebom i planinskim nedođijama.

O takvima je reč.

Kao da čitava bajka staje u par briljantnih očiju…

Blago koje pase na krovu Sandžaka

Tradicija, gostoprimstvo i priroda. Od napuštenih kuća do povratka mladih – kako se život u pešterskim bespućima menja kroz decenije. “Koliko to može biti važno”.

– Toliko su stada zgodna da nećeš verovati svojim očima. Sve što nam se desilo, desilo se zbog sloge. Želite da govorim o ozbiljnim danima.

Uvek mi je teško, često nemam jasan odgovor. Lično poznajem Peštersku visoravan, hajem stočarstvo i ugađam unucima.

Tamo gde zima nikad ne odlazi

Od prolećne paše do zimskih oluja – pogled na Sandžak, običaje i svakodnevicu ljudi po brdovitim vrletima. – Kako ste uspeli da sve ovo izgradite?

Nemojte to da me pitate – a zatim je dodao: – Bilo je nemoguće – zaključio je Hamdo.

U mom vaktu i zemanu toga ima u neslućenim količinama.

Mogao bih danima da ti pričam o Ramoševu, o njegovim prelepim bespućima – dodao je on.

Hamdo Fazlić – selo Ramoševo

Preko dana bilo je vruće, ali čim je sunce zašlo, postojalo je sveže. Sve se odjednom promenilo. Ovaj razgovor deluje veoma smirujuće na mene. U Ramoševu je najlepši glas starog svijeta među prstima i tišinom visoravni.

Podseća me na Bijele Vode, sve je bajkovito.

Vreme je da shvatimo Peštersku visoravan. Ovde je dan upečatljiv i oštar. Planina od ništa napravi nešto. Na horizontu je jedno vreme. Kad je i malo bilo dosta. Život jednog Bošnjaka koji nikada nije napustio svoje ognjište, svoj zavičaj ni svoje priče.

Selo iznad vremena

Činio je da ne zaboravi da je beseda još uvek sultanija. Naslonila je glavu na njegovu ruku. Ramoševo je živelo za taj trenutak.

Surova lepota Pešterske visoravni

Ramoševo je naselje u Sandžaku u opštini Tutin. Prema popisu iz 2022. bilo je 218 žitelja. U selu ima 34 domaćinstva, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 7,oo.

Ovaj kraj je velikim delom naseljen Bošnjacima (prema registru iz 2002. godine), a u poslednja tri popisa, primećen je pad u broju stanovnika. 

Binasa Malićević

 

Sandžak, Tutin, Ribariće: Čovek godinama bolje upoznaje sebe i druge. Postoje opet osobe, susreti, događaji, koji nam se približe, utuve u glavu, koje pamtimo “u po bela dana ili noći”, a da ni sebi ni drugima nismo u stanju da objasnimo – zašto je to tako.

Oni su pristojni ljudi velikog srca – bračni par koji je kroz život išao zajedno, korak po korak, držeći se za ruke i kada je bilo najteže. Nisu imali mnogo, ali su imali jedno drugo i volju da se trud i poštenje uvek isplate.

Majka je majka

Godinama su vredno radili kako bi školovali pet studenata. Nije bilo lako – bilo je odricanja, neprespavanih noći i briga koje su delili u tišini. Ipak, nikada nisu odustali. Sve su odluke donosili zajedno, razgovarajući i poštujući jedno drugo, jer su znali da samo tako mogu napred.

Majke. Imamo težak zadatak, da u izobilju dobrih izaberemo najbolju.

Dileme nema – Kafilja Elesković je vrhunska. Uvek je nasmejana, vedra, pričljiva, jednostavna, svoja, pametna i mudra. Rodila je petoro dece, svojih dragulja. I, ruku na srce, najdivnija je nana u Ribariću.

Glas joj pevuši.

U dvorištu porodice Elesković

Sopstveni dom je uvek bio ispunjen toplinom, razumevanjem i slogom. Danas žive srećno, ponosni na sve što su postigli. Pomenuta deca su izrasla u dobre i obrazovane ljude, a kuću sada ispunjava smeh njihovih unučadi.

Okrenula se i videla televizijsku ekipu kako dolazi stazom koja vodi sa džade. Život se nalazi u ovoj avliji. Stajala je na temeljima kuće. Ona je živela za svoju porodicu.

Osetila je kako je oblikuje poznato osećanje ljubavi!

Kada majka i otac deluju složno, taj dom postaje ognjište gde se greške praštaju, a uspesi slave. – Obično sam uvek razgovorljiva. Godine rada i rada, danju i noću. Ja i suprug smo školovali pet studenata. Ponosni smo na ono što su postigli. Vredno su radili, trudili se i usvajali roditeljske savete – kazuje ona.

Srećna je zbog svog podmlatka

Vredna je majka akademskih građana, odgajila ih je na pravom putu uz pomoć supruga, koji joj pomaže u poslu po potrebi. Stanovništvo je poštuje, žele da razgovaraju s njom.

Misle da se iza Sandžaklijke krije nekakva stroga žena. A to je ova dobra gospođa, krupna, duge crne kose, uvek svezana u urednu punđu, vesela, sa oštrim čelom…

Kafilja je sultanija, ali i poslovna žena u penziji.

Majčina ljubav kao najveći oslonac

Majka je srce porodice. Njena posvećenost, strpljenje i požrtvovanost čine dom ugodnim i ispunjenim ljubavlju. I kada je teško, ona pronalazi snagu da nastavi dalje, zbog svojih izdanaka i njihove sreće.

– Tako je. Čuvam unučiće, brinem o kući i vrtu, uživam u sadašnjosti. Uvek će se čuti njihov smeh. Ništa mi nije teško, oni su moj život – dodaje fenomenalna hanuma Elesković.

Mladost  se nasmešila kad je srela Sandžak. Spustila je pogled i približila se jednom stolu. Kuća je bila tiha. Njena je priča imala ukus divljih orhideja, krupne i sjajne oči su opčinile Ribariće.

Volela je sve u svojoj porodici: nežne glasove, bucmaste obraze, način na koji su grickali nokte!

Kada se trud i dobrota isplate

Zato je porodica najveće bogatstvo, a majčina ljubav njen najlepši dar. – Dakle, u srcu nisam više student, a srce i duša su ono što se računa. Naslednici su nas hranila dobrotom. Ali sad je sve gotovo. Sve prođe, pa i teški dani.

E baš ti hvala – reče naša gošća.

Podigla je glavu. Šemsudinov pogled susrete njen. Ona je bila stena uz koju je srastao, i nijedna sevdalinka, ma koliko divna bila, nije se mogla takmičiti sa ovom Crnogorkom.

Mehmed, Ahmed, Jasmina, Edina i Mejra

Kafilja se zagleda u plave planine u daljini. Nikad nisam videla ništa slično. Sultanija nastavi nekako pričljivo: – Kad već govorim o tome, moram ti reći da nisam imala nikakvu tremu.

“Ne, vi obavite svoj posao, ja ću svoj.”

Okrenula se ka suprugu. Ispratila ga je do vrata sa prednje strane kuće i posmatrala kako ulazi u prodavnicu.

Odmah je pomislila na unučad, najvažnije osobe u svom životu.

Rahmetli Kafilja Elesković – naselje Ribariće

Bračni par Elesković ostao je dosledan svojim vrednostima i u najtežim vremenima. Majka je stub svake porodice, nečujna snaga koja drži sve na okupu. Kafiljina ljubav je bezuslovna, nežna i snažna u isto vreme.

Ona je prva koja brine, glavna koja teši i poslednja koja misli na sebe.

U takvom zagrljaju pronalazimo sigurnost, a u njenim rečima utehu i podršku.

“Unuci su moj svet”

Porodica je mesto odakle sve počinje – gde učimo šta znači voleti, poštovati i deliti. U krugu voljenih gradimo uspomene koje traju ceo život. Tu se radujemo zajedno, ali i lakše podnosimo teške trenutke. – Moje detinjstvo zaista je bilo srećno jer sam rasla u porodici koja je bila velika, složna i veoma poštovana.

Ali, nikada ne bi istu avliju zamenila za celu kuglu zemaljsku, koja miriše na poljsko cveće i domaći hleb – Sandžaklijka je detaljno objasnila.

Kišni oblaci su se topili na horizontu.

Kroz sve životne izazove

Svojim trudom i radom, Eleskovići su obezbedili bolju budućnost svojoj deci. Istina o paru koji je zajedno prebrodio sve prepreke.

Ovako je počelo jednog septembarskog dana.

Skuhala je kahvu. – Želite li još. Pred tobom je bračni par Elesković. Šta bi trebalo da uradim? Nije tako jednostavno. – Hoću reportažu? Čekaj da razmislim. Sedte i dobro nam došli!

– Kako živte? Odlično, bogami.

Ko zna šta nas još čeka. Sve se odjednom promenilo – kazala je tada voljena majka, nana, supruga… Iako je život bio težak, uspeli su ne samo u onome što su stvorili, već i u tome što su ostali dobri ljudi. Navedena odiseja je dokaz da ljubav, prijateljstvo i upornost mogu pobediti sve prepreke.

Svako ima svoju tugu

Možda nam se, nakon tri godine patnje i bola bez majke, bez tumaranja po sopstvenoj duši, bez radosti i bez sebe, nekako vratio mir koji sam tako pažljivo i dosledno gradila čitavog života.

Naš Sandžak, naša milost

Ribariće je naselje u opštini Tutin, u Sandžaku. Prema popisu iz 2022. bilo je 1103 stanovnika.

Područje se nalazi na mestu gde Ibar izlazi iz Ribarićske klisure i gde nastaje mehaničko proširenje nastalo delovanjem i Crne reke i Paljevske reke.

Rejon je na kraju jezera Gazivode!

Saobraćajni položaj Ribarića je izuzetno povoljan jer se u njemu odvajaju putevi za Crnu Goru, Kosovo i Metohiju i Novi Pazar i dolinu Ibra.

Na teritoriji Ribariće živi 599 puniletnih žitelja, a prosečna starost stanovništva iznosi 30,0 godina (29,3 kod muškaraca i 30,7 kod žena).

U kraju ima 181 domaćinstvo, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 4,82.  

Binasa Malićević

Sandžak, Tutin, Dubovo: Gore na vrhu su Zeno Malićević, Hamdija Ugljanin i Hakija Jusufović. To su ljudi gospoda, videćete. Mislila sam: Upravo to, Sandžaklije, poremetili ste samo meni znani red; postoji opasnost da unesete nemir u moju dušu! Posebno poštovanje zaslužuju Bošnjaci koji, i nakon mnogo godina provedenih u inostranstvu, ne zaboravljaju svoje sokake i mahale.

Skrivena lica sandžačkih sela

Zbog čestitosti na koju su mnogi zaboravili. Susret s notama, starim kućama i novim generacijama. Sećanje na teške zime, slogu i neispričane doživljaje. Oseća se toplina ognjišta, miris drva i skromnost života među brdima. Mnogi od njih su vredno radili daleko od rodnog kraja, a stečeno iskustvo i zaradu ulažu u svoje selo i pomenuti zavičaj.

“Tamo cvetaju ruže, tamo je moj topli dom, tamo je majka stara, nada se povratku mom”

Utisak koji pokazuje da ste ozbiljno sreli ljudske gromade. Zenovo lice ozarilo se nekim neplaniranim oduševljenjem. Grade nove kuće, uređuju imanja, obnavljaju puteve i pomažu razvoj područja iz kojeg su potekli. Dijaspora često daje veliki doprinos svojim porodicama i bratstvu, brinući o svojim najbližima, prijateljima i lokalnim projektima.

Takvo carstvo pokazuju koliko vole svoj kraj i koliko im je stalo da on napreduje.

Godišnja doba u Sandžaku

Pokraj smo toga, možda ću jednog dana imati pustolovinu, ali onda neću tražiti da mi sviraju, već da mi strogo pričaju, na njihov način. Hladnoća i vetar gunđali su udarajući neverovatnom žestinom po zaraslim zidinama Dubova i planinama u njegovoj pozadini.

Sopstvene porodice su često primer jedinstva, rada i međusobnog poštovanja. Iako su živeli i stvarali u drugim državama, mnogi su odlučili da se vrate tamo gde su odrasli, da u svome kraju provedu budućnost i ostave nešto vredno narednim generacijama.

Tamo gde me čekaju

Zahvaljujući takvim Sandžaklijama, sela ostaju živa, kuće se grade, ognjišta se ne gase, a ljubav prema zavičaju prenosi se sa koljena na koljeno. Bilo je dobro što žive svoj život. Predivno srce spustilo se na peštersko rame, a blagi glas reče: -“Zeno,” pozva ga supruga iz radionice. “Stižem”. Stajao je na pragu i gledao u televizijsku ekipu.

Od ezana do prve jutarnje kahve – zvuk dana koji se ne menja. Sandžačka snaga, surovost prirode i kraljevstvo koje ostavlja bez daha.  – Izgleda da baš volite da postavljate pitanja.

“Većina ljudi je takva.” “Radoznalsost je moje zanimanje:” – Još jednom, dobro došli.

Zeno Malićević – selo Dubovo

Zadovoljan odgovorom, Zeno je ponovo usresredio pažnju na sandžačku dijasporu. Kad je progovorio, gals mu je bio neponovljivo miran. U daljini se čuo zvuk. Melodija istog fijuka na peštersko polje stigla je, nošena vetrom, do njih.

Postoje sela koja na prvi pogled osvoje svakoga ko kroz njih prođe. Čuje se dečija graja, miris domaće hrane širi se iz kuće, ali svaki kutak govori o stvaralaštvu, uređenosti i domaćinskom odnosu prema mestu u kojem se živi.

– Ovde su meštani potpuno u korak sa svetom. Živimo život dostojan čoveka. Sandžaklije su nežan, radan, sposoban, pametan i odgovoran narod. Naši momci ne zaboravljaju zavičaj – otkriva Zeno Malićević.

Sandžaklije opet na svojoj zemlji

Dubovo je uočilo prijateljstvo koje se osećalo u vazduhu. Lice mu je zaigralo od sreće. Nešto ga ipak brinulo. Zeno je bio Sandžaklija i borio se za ono u šta je stvarno verovao.

Hoće li naši momci biti zadovoljni životom u tuđini. Odlaze iz rodnog kraja? Znao je da mora s njima da govori o tome. “Binasa, šta misliš, koliko će još trajati iseljavanje?”

– Dokle će tako, ko bi znao?

Ne postje reči kojima bih mogla izraziti koliko poštujem žitelje na Pešterskoj visoravni. Sandžak je utvrđivao neko vreme, pitajući se da li je upravo to njegova pobeda, ali ne zadugo. Nehotice se Carska džada povukla korak unazad. Takav prostor pokazuje da ubavost nije samo u velikim gradovima. Ona stanuje i u malim dinastijama gde meštani poštuju dunjaluk, neguju tradiciju i s ponosom čuvaju ono što su nasledili od svojih predaka.

Povratak Sandžaklija iz daleka

Meštani ne čekaju da neko drugi ulepša njihovu sredinu, već svojom voljom svakodnevno doprinose da selo bude lepše i ugodnije za sve. Adeti, čovečnost, i inat utkani u svaki kućni prag i sledeće ognjište. “Došao sam upravo na vreme,” reče Hamdija. Osećao je hladne kišne kapi na čelu.

Najpre je vladao potpuni tajac, a onda se, kao da je Aćif-efndija dao znak, odjednom krenu početni pljusak.Tom glasu nije mogao da se odupre.

Ugleda sebe u sandžačkim očima, i očima naših junaka. On, nekako očaran, u svakom slučaju manje će vladati sobom nego što je u tom času i na tom prestolu bilo preporučljivo.

Na vrata što škripe

“Tamo kod najdaljih brda, gde sunce noću se krije, kuća je moja stara, plavi se dim nad njom vije”

Dok je sneg pokrio krovove kuća, avlije i brežuljke, Dubovo izgleda kao prava zimska razglednica.

Tišina koju donosi zima prekida se tek ponekim zvukom stoke iz štale i koracima vrednih stočara koji, bez obzira na hladnoću, redovno obavljaju svoje poslove.

Tada bi nas dočekala divljina zvana pašnjaci, a tu, na velikom drumu, moćna siva stena, na koju se uvek popnem ni zbog čega drugog već zbog pogleda. Kad bi visoravan ugledala svoj odraz, priroda bi poželela da skrene pogled kao da je ugledala Aćifa Hadžiahmetovića. Zašto povratak dijaspore otvara snažno vrata izgubljenim osećanjima.

– I šta je sa vama, Hamdija!

-Dubovo je pejzaž iz bajke. Kud’ nam ode omladina. Selo nam je prazno ostalo svi odoše za Nemačku. Uvek se čini da je negde tamo puno bolje, ali verujte da nije.

Ovde je život – kazuje Hamdija Ugljanin.

Hamdija Ugljanin – selo Dubovo

Tada iznenada ustade, pođe, ipak se još jednom okrenu i reče: – Dođite nam ponovo. Uživao je u idejama, u bučnim glasovima što se došaptavaju, a on bi se uvek pobrinuo za komšije da razgovaraju i slažu se.

– Nedavno sam saznala da se bavite govedarstvom. A, uz to čujem da je i vaša supruga vredna i dobra domaćica, majka, nana.

Ovako su priroda, oštra klima i Pešterci naslikali vjekovno stočarstvo. Život domaćina, dobra stada i navika koja se ne prekida. – Tako je, dodade on. – Želeo sam da ostavim ovo mesto, nije uspelo.

Stočni i planinski krajevi Sandžaka

Od jutarnjih radova do akšamskih sati – surova realnost koja ojačava mlađe generacije. – Hoću li biti zadovoljn životom po bijelom svijetu odrekavši se života po sandžačkim vrletima – veli Sandžaklija. Dok snežne pahuljice lagano padaju, žitelji rano ustaju kako bi nahranili i zbrinuli svoju stoku. Ovaj napor ne poznaje praznike ni loše vreme, jer stada zahtevaju pažnju svakog dana.

Samo spominjanje ovog sela budi ponos i dobro raspoloženje.

Nekoliko minuta kasnije Dubovo nas čeka retko zanimljivim predelima. Nekoliko sati druženja sa srčanim Peštercima brzo prođe. Surovi meseci, napuštena sofra i besede koje se govore do kasno u noć. Od prvog pogleda na Sandžak do zadnje kahve s rodbinom. Te štale pune su života, a iskustvo i ljubav prema poslu pomažu im da prebrode i najhladnije zimske dane.

Zavičaj u srcu, dunjaluk u rukama

Ovde, na Pešterskoj visoravni, promene se četiri godišnja doba za jedan dan. Gospodin pogleduje, nešto bi da kaže, a opet – razmišlja. Kasnije ćemo saznati da je tu, među njima, i njegov sin.

Došao iz daleke tuđine. Susreti sa starom majkom, prijateljima i uspomenama iz detinjstva. Ispod belog pokrivača krije se snaga i upornost stanovnika koji žive od stočarstva i poljoprivrede.

Svako jutro u Sandžaku nosi posebnu boju

Hakija nas uvodi u kuću. Unutra toplo. Na električnom šporetu dve šerpe iz kojih izbija ugodan miris. Brojna je porodica Hakijina i bližnja rodbina koju nije potpuno upoznao.

Tako se ponovo sevdalinka uči zvuku brda, poljana i čobanskih glasova. Susreti sa uspomenama, neravnim katunima i žiteljima koji su ostali.

Sinovi su zvanično odeljeni, ali žive pod istim krovom. Deli ih samo jedan dugačka i široka poljanja. Dedo je pažljivo posmatrao decu. A onda, kao da im je pročitao misli, krajičak njegovog srca se neznatno radovao.

Sliikovit prikaz tutinskog sela

Zimski prizori sela podsećaju nas na čarobnjaka bezbrižnog života, na uljudne Sandžaklije i na nasleđe stočarstva koja i danas predstavlja važan oslonac u mnogim porodicama.

Uprava zahvaljujući takvim domaćinima, Dubovo ostaje živo i onda kada ga zima okuje snegom. Oduvek je hteo život na njivama i samim tim imao jasne plnove za porodicu.

– Od malena se bavim poljoprivredom i volim taj posao. Odrastao sam na pešterskim livadama. Od dalekih zemalja do rodnog mesta gde je svaki kutak poznat.

Ja sam u svojoj avliji, srećan u Dubovu. Nigde nije lepše nego kod kuće – veli Hakija Jusufović.

“Kako bi želeo da vidim livade pod mojim selom, majku na pragu kuće, bagrem u cvetu belom”

Hakija Jusufović – selo Dubovo

Taj osmeh je zadržao toplinu i plemenitost. Kad to ne bih osećala upravo tako, ne bih mogala da pišem. Olakšavajuće je što ne znam da li ću odmah, da li ću smesta da objavim ono što zapisujem.

Bilo je dobro što je dan u kom se održavao razgovor bio lagan. – Hvala vam na predivnom gostoprimstvu koje ste nam priredili – završili smo reportažu.

Ukočena tišina, vijori nad sve prisutne, bila je prekinuta šapatima Peštera koji su se oteli nekolicini vrhova. Do Dubova smo nekako i stigli, ali iz Dubova nazad, bogami, trško. Sandžaklije koje rade veselo, a nose srce zavičaja i tuđine. Kako moderan svet ulazi kroz drvene kapije avlija.

“Tamo su večeri plave, sa stada zvona bruje, u selu malom stara se pesma čuje”

Kroz tunel, pa pravo u kuću kod majke. Trenuci kada se vreme uspori, a duša kaže: ovde pripadam.

Svi putevi vode u zavičaj

Dubovo je naselje u Sandžaku u opštini Tutin. Prema popisu iz 2022. bilo je 1250 stanovnika.

U selu ima 230 domaćinstava, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 5, 45. 

Ovaj kraj je velikim delom naseljen Bošnjacima (prema registru iz 2012. godine) a u poslednja tri popisa, primećen je porast u broju žitelja. 

Binasa Malićević

 

 

SANDŽAK, Tutin, Čukote: Ključni podaci za reportažu: Nedžiba Badić, planinka, majka, nana, svekrva.

Mesto rođrenja: jedno selo na kraju Sandžačkog Sibira. Sada živi u Čukotu sa ovdašnjom porodicom. I kao što uvek činim, i ova zima je otkrila sve što smo čitavog detinjstva skrivali.

Sa svakog krova vise ledenice koje blistaju na zimskom suncu kao staklo. U hladnom vazduhu oseća se nota dima i drva, koji podseća na toplinu doma.

Planina je na velika vrata ušetala u Sandžak i naš Jeni Pazar.

Majka živi težak, ali dostojanstven život. Mnogo radi, od jutra do akšama, i nikad se ne žali. Svojim rukama stvara i gradi, uvek misleći na najmilije.

Stanuje u carstvu, okružena dunjalukom i bajkom. Iako život nije lak, ostaje snažna, vredna i puna nežnosti.

Iznad Peštera, gde hladnoća ima svoje mesto

Pešterska visoravan zagrlila ravnice neukrotive i trouglaste, čini joj se, valjda, da je ona sultanija celog sveta. Povremeno ubrza korak kao da bi sa vitkih proplanaka zavela Čukote.

Ne trpi okove, pa ni zastori nisu skriveni, kao da sve pod kapom sandžačkog neba mora biti slobodno. Otišlo i to malo ljudi. Pored džade ima nešto kuća, pojedine su sazidane na brdima.

Ili su, možda, žitelji ovde namerno sačuvali ono malo plodne zemlje pored puta, a kuće podigli na brdu. Ujutru mraz i hladno, divlji vetar i sunce koje s vremena na vreme izviri, pa ponovo nestane iza oblaka.

Ukazuje se vrh velikog dunjaluka.

Rađala je decu i odgajala ih sa puno ljubavi i strpljenja. Danas ima unučad koja joj donose utehu i osmeh svaki dan. Sa njima provodi vreme, razgovara i raduje se.

Uvek je nasmejana i vedrog duha. Voli da se druži i da dočekuje musafire. Nedžibina veselost i dobrota osećaju se u svakom susretu.

Bespuće, muk i sandžačka majka

Mladi otišli, stari ostali.Vrbaci pored puta prsli u hiljadu delova. Bez potomaka sve je tiho. Ovce su rasprodali nema ko da ih čuva. Život Sandžaklijke što je radom i mudrošću pobedila peštersku surovost. Zimska svakodnevica Sandžaka, od nedođije do čaršije.

Nosila je Čukote na svojim plećima

Odlomci razgovora dopiru do Carigradskog druma. Nastojim da shvatim ko zbori i o čemu, ali sem istrgnutih i lekovitih reči ništa lepše nećete čuti. – Meni je porodica bila ispred mnogih drugih stvari. Ne znam treba li da kažem koliko mi je drago što ste došli.

Ona razmišlja. Potom ozbiljno odgovori:

– Šta je drugo život? Kad započne anegdotu, spusti uspomenu na srce i poseže za starim mangalom.

 

Nedžiba Badić – selo Čukote

Plavi se Pešter. Nekad je, tako su mi ranije govorili, Čukote bilo najveće stanište ovaca na golemim poljima. Oduvek, ne tako davno. Ognjišta su ostala, a naslednici otišli. Bele pahulje pokrivaju krovove kuća, avlije i puteve, stavljajući sve u nežan, svetlucav prizor. Dim se polako uzdiže iz dimnjaka i gubi se u hladnom vazduhu, dok se iz kuće širi miris domaćeg hleba.

Ugašena su mnoga kraljevstva. Nasred sela raskošne kuće. U njima niko ne živi, čame otvori na pendžerima. Na pragu Čukota nekoliko meštana.

Sve lepote sandžačkog sela

Sultanija oseća da se vraća izgubljeni dar zajedništva, usput nam pokazuje Čukote, za prilično kratko vreme, uspela je da suštinski izmeni svoje carstvo, da su granice majčinstva ujedno granice sveta. – Uđite  unutra – nudi nas Nedžiba. – Većina hoće nešto, ali bez po muke, onako olako i površno. Krepavali smo danonoćno da nešto stvorimo svojoj deci.

Pomenulo se – ne povratilo se. Bili smo zadovoljni onim što smo imali. Budućnost veruje u čuda. Jednoj bijači ništa nije bilo teško da radi – kazuje zanimljiva Pešterka.

Priroda je neizbežna i beskrajna, trepće nad izgovorenim. Htela je da napiše pustolovinu sama – ali koliko je nežna, u sardnji s rodnim zavičajem.

Želela je sabiranje mnogih osećanja, najpre ljubav.

Pešter otvara vrata Sandžaka

Kao majka zna, šta je zdravo. Brine na šta deca uzdišu ili se mršte, smeškaju ili negoduju. Nedžiba je na Pešteri odhranila generacije i čuvala tradiciju i ognjište.

Razume koji osećaj troši pluća majke, kada se desila promena u selu, prebrza za prilgođavanje, taj odvojeni govor mora da se udesi da nema gunđanja i nerada prilikom odlaska na njivu.

Pita nas Nedžiba kojim smo dobrom došli k njima u Čukote. Reporteri joj sve ispričaše šta je cilj Radio televizije Novi Pazar.

Sećanje na detinjstvo

Nikad ne traži mnogo za sebe, a daje sve drugima. U njenim rukama i najteži poslovi postaju lakši, jer ih radi sa pažnjom i toplinom. Naučila je da ceni male stvari – jutarnju gužvu, miris zemlje i osmeh svojih voljenih. I kad je umorna, ona pronađe snagu da pruži prijatnu reč i utehu svima kojima je potrebna.

Gošća se nasmeja, pa nam reče: – Sviđa mi se vaša ideja.

Sandžak je odmahnuo rukom.

To su zastave o kojima se prepričavaju legende

A, takve uspomene nikad nisu razumne. Ali televizija je bila ozbiljna, Sandžak je bio zlatan, i zato je sve bilo iskreno i uljudno. Uglavnom nismo imali dovoljno snage da se otrgnemo netaknutoj prirodi. Pešterska visoravan pokazala svoja nedra, posebno se osvrće na davnu prošlost.

– Pa, ovde sam, zar ne? Tako je to u životu. Na kraju se sve loše zaboravi – zaključila je sjajna Nedžiba Badić.

Drveće stoji mirno, ogrnuto belim pokrivačem, a tragovi u snegu besede o retkim prolaznicima i lisicama koje su prošle tim putem. Sve deluje uspavano, ali ipak živo na svoj bajkoviti način.

U toj tišini čuje se škripa snega pod nogama i poneki lavež psa u daljini. Čukote pod snegom odiše samoćom, originalnošću i nekom posebnom milinom koja greje i najhladnije dane.

Koraci ka pešterskoj zemlji

Naravno, pomisli, već nam se dogodilo mnogo lepog. Posle razgovora sandžačka majka uđe u svoju kuću i u trenutku zastade. Na njenoj sofri, blistajući nestvarnim sjajem, bio je postavljen domaći hleb, kajmak, ovčiji sir, pršuta… Ako su dani bili podnošljivi, noći su bile za pazarski akšamluk. Kroz tanku zavesu koju je razdvojio kredenac, Nedžiba je slušala ozbiljne zvuke, lagano disanje, oštro kretanje i uvek odmerene reči.

Oj Sandžaku, ponasan mi budi

Čukote je naselje u opštini Tutin u Sandžaku. Prema popisu iz 2002. bilo je 136 stanovnika (prema registru iz 1991. bilo je 226 meštana).

U selu ima 31 domaćinstvo, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 4,39. 

Binasa Malićević