Amplitude u njegovoj fudbalskoj karijeri su nestvarne: kao dečak debitovao je u Partizanu, potpisao ugovor sa Mančester Junajtedom pa otišao u Fjorentinu… Kad je malo ko očekivao zablistao je najblještavijim sjajem u dresu Rome, Intera, Torina… Igrao je u Bešiktašu, podrazumeva se i u reprezentaciji, istina ne toliko koliko je trebalo… I mimo očekivanja i logike – vratio se u Novi Pazar! Okupio je kompletnu porodicu posle punih 18 godina – sve na jednom mestu – u gradu gde je dočekan kao nekad Maradona u Napulju, ili Toti u Rimu… Odužio se majstorijama, asistencijama i prelepim golovima. Ako ih za neki dan napusti i vrati se u Partizan da i njemu pomogne, Pazarci ne treba da mu zamere, jer, vedetu kao što je Adem Ljajić teško da će ikad više imati u svom timu…
Iako i danas izgleda kao dečak, Adem je zreo čovek što se posle prvih reči može zaključiti. Miran glas definiše staloženost i spremnost da odgovori sve što ga pitate.
U duši 33, na dresu 22, a u srcu nešto između, nikad bolji niste bili?
– Što bih rekao: godine su samo broj, 22 nosim ceo život, zna se i zbog koga – to je zbog Saleta Ilića. Bila mi je čast da nosim taj broj još kad sam počeo u Partizanu i uvek sam ga rado nosio i voleo. Dobro se osećam, kao što sam rekao – godine su samo broj, trenutno sam fizički i na terenu i van terena siguran. Mislim da ću moći još puno toga da pružim na terenu i da ću igrati dok se budem osećao ovako. Mislim da sam to i pokazao na terenu.
Sada je možda u Srbiji i lakše za igranje nego ranije, tereni su neuporedivo bolji..
– Naravno, to je ozbiljan faktor koji je uticao na poboljšanje cele lige i generalno kvaliteta takmičenja. Dosta mladih fudbalera u ovoj ligi ima kvaliteta, ali su tereni bili takvi da je bilo teško igrati po njima i dobri igrači generalno nisu mogli da dođu do izražaja. Sa boljim terenima i boljom infrastrukturom, podigao se i kvalitet lige i sad svi igraju fudbal. Poboljšanje terena uticalo je i na poboljšanje fudbala u Srbiji.
Neki igraju kao vi, a neki i biju. U Subotici i protiv Zvezde u Novom Pazaru startovi nad vama bili su brutalni. Niko, a posebno fudbalski majstor kao što ste vi, ne zaslužuje to…
– Dobro, kako bih voleo da kažem: fudbal je muška igra, startova uvek ima. Nije prijatno, nije lepo kad dobiješ batine, ali je muška igra i mora da se igra čvrsto i jako. Razumem donekle sve te stvari, samo mi je ostalo u lošem sećanju jer sudije kod nas to ne sankcionišu kako bi trebalo, isključenjima. Mislim da je Kanga u Novom Pazaru zaslužio, imao je pre toga žuti karton: „ušao mi je“ s leđa, još ne mogu da hodam, trebao je da dobije drugi žuti karton… Ali, dobro, muška je igra, ne zameram nikom, igra se čvrsto, jako, to je sastavni deo fudbala.
Kažete da ne možete da hodate, a svi očekujemo da ćete na proleće „da letite“ u dresu Partizana i s kapitenskom trakom na ruci…
– Neeee, to je samo bio jak udarac, još mi se zglob i Ahilova tetiva nisu oporavili, ali, mislim da ću za start priprema biti spreman. Što se tiče Partizana, to ćemo da vidimo, ne bih voleo da dajem prognoze unapred… Vidim da se piše i priča, videćemo šta će da bude u bliskoj budućnosti.
Gde je teže igrati: u Italiji, bili ste u Interu, Romi, Fjorentini, Torinu, ili u Turskoj?
– Kako volim da kažem: različite su lige i nisu za poređenje. U Turskoj se igra brži fudbal, fizički su jači igrači…. U Italiji ima jako puno taktike, dobrih tehničkih igrača, veliki su klubovi, velika liga i tamo i ovamo. Bilo je teže igrati u Italiji iako sam se navikao na igranje tamo.
Koje su utakmice sačuvane u sećanjima pod vinjetom „najdraže“?
– Najdražih je bio puno, ali, najlepši trenuci bili su kad se pobedi u derbiju. Pobedio sam Lacio s Romom, Milan sa Interom, dao sam gol za Torino protiv Juventusa. To su veoma lepi trenuci koji se pamte.
U Turskoj?
– Dao sam gol za Bešiktaš protiv Galate iz penala i pobedili smo 1:0. Bilo je puno teških, ali i lepih utakmica…
U naponu zrelosti izabrali ste povratak u Novi Pazar, utisak sa strane je da niste pogrešili, dočekani ste kako valjda nikad više niko ne može da bude dočekan?
– Iskreno, to je bio neki moj dečački san koji sam ostvario u najboljim godinama. U 31. godini vratio sam se u Novi Pazar da ostvarim dečački san i ispunim želju celog grada i svoje porodice. Dočekan sam jako lepo, to je moj grad, moj klub, to su moji ljudi. Hvala im puno na tome, jako mi je lepo kod kuće i u Pazaru, već godinu i po sam tu. Pokušavamo sa Novim Pazarom da ostvarimo neke dobre rezultate, da napredujemo iz dana u dan, zrači neka pozitivna atmosfera generalno u gradu. Nadamo se da ćemo uspeti u tome. Ponovo bih se zahvalio i na dočeku i svemu što mi pružaju u svom gradu.
U čemu je tajna tolikog fudbalskog fanatizma Pazaraca?
– Vole ljudi svoj grad, svoj klub. Ovde nije kao u drugim gradovima po Srbiji gde po 90 odsto ljudi navija za Zvezdu i Partizan, ovde ceo grad navija za Novi Pazar! I svi vole klub, vole Pazar. Možda je bilo drugačije kad je Pazar bio u Drugoj ligi pa su više bili privrženi Partizanu nego Zvezdi… Ali, generalno, sada ceo grad navija za Novi Pazar i ja bih voleo da se te stvari dešavaju više u Srbiji: da u Nišu navijaju više za Radnički, u Novom Sadu za Vojvodinu… U svakom gradu za svoj fudbalski klub… Primer kakav je u Novom Pazaru, mislim da ne postoji nigde u našoj zemlji… možda i u regionu, da ljudi tako vole svoj klub i grad kao Pazarci.
Može li Novi Pazar na proleće da stigne do gornjeg dela tabele, igrama je zaslužio, bar od dolaska Sivića?
– Sigurno je da možemo. Svi se nadamo tome. Težimo ka tome i vredno radimo. Zaslužili smo da imamo nekoliko bodova više. Neke utakmice izgubili smo u poslednjim minutima ili smo primali golove i ostajali bez pobeda. Sigurno smo mogli više, svesni smo toga. Moramo da radimo jako da napredujemo iz dana u dan i nadamo se da možemo da dođemo do plej-ofa što je naš trenutni cilj. Jer, mislim da imamo veoma dobar raspored za sledeću polusezonu. Svi u klubu smo optimisti da ćemo to i ostvariti.
Moram da vas pitam: kakav je Antvi fudbaler?
– Jako dobar igrač. Iako, iskreno, nisam ranije čuo za njega i nisam poznavao njegovu karijeru, ali, već na pripremama videlo se da se radi o jako dobrom igraču. Odigrao je dobru polusezonu i nije ni čudo što ima ovoliko interesovanja i što se priča ovoliko o njemu. Jer, ima jako dobre kvalitete.
Zbog čega u reprezentaciji niste dobili onoliko prilike koliko ste kvalitetom zasluživali?
– Iskreno da kažem: ne znam! Imam 48 utakmica u reprezentaciji, bio sam 11 godina deo svega toga, u jednom trenutku igrao stvarno dobro…. Kad god sam bio u reprezentaciji, na 95 odsto utakmica, bio sam starter, ali, izdešavale su se i neke stvari u karijeri zbog kojih nisam bio tu u jednom periodu Posle se isto dešavalo i kod Dika Advokata. Generalno, ne znam ni sam šta da odgovorim na ovo pitanje. Meni je čast što sam bio deo reprezentacije, igrao sa tim velikim igračima i bio deo svega toga. To su najlepši trenuci karijere, posebno Svetsko prvenstvo u Rusiji koje je krov fudbala i treba da se doživi.
Vaš crno-beli idol Saša Ilić igrao je do 38, možete li i vi?
– Jako se dobro trenutno osećam i ne razmišljam o godinama, gledam nedelju za nedeljom… Mislim da ću i ja, ako se budem osećao ovako dobro, moći da igram do 38. kao Sale. Sale je bio ozbiljna legenda Partizana, moj idol i ne samo moj… Mnogo igrača koji su stasali u Partizanu u njemu su videli idola. Sve zavisi od tela, kako bude reagovalo na napore, ali, nadam se da ću moći da igram koliko i Sale…
Imate li neki hobi, šta radite kad ne trenirate, ne gledate valjda fudbal i kod kuće na TV?
– Rekao bih da mi je košarka hobi. Generalno, fudbal jako slabo pratim i gledam osim što ga igram… Baš kad su neke dobre utakmice i derbi, onda pogledam, ali, više volim košarku. Zanimljivija mi je Evroliga nego današnji fudbal. Danas više ne možeš da vidiš majstora fudbala, traže se samo fizički jaki fudbaleri i fudbal se generalno bazira na snazi…
Da li ste zadovoljni 2024. godinom, šta želite u 2025?
– Iskreno, zadovoljan sam kako je prošla. Moglo je bolje, ali i gore u fudbalu. U ovoj godini dobio sam drugu kćerkicu tako da sam generalno zadovoljan svim stvarima koje su se desile. U 2025. želim samo zdravlje i da budemo živi i zdravi, ostalo će sve doći na svoje – zaključio je poslednji fudbalski umetnik s tla Srbije.
Ima ih možda još, ali, nijedan novi koji se pojavi verovatno nikad neće proći putem kojim je išao Adem Ljajić i doživeti sve što je doživeo večiti dečak, jedini autentični naslednik legendarnog Saše Ilića.
Izvor: zurnal.rs
