Author: Alma Ademovic

Mračna tajna potonule civilizacije, koja je nekada živela na kopnenom mostu između Evrope i Britanije, otkrivena je poslednjim arheološkim istraživanjima. Prema nalazu arheologa, ljudi koji su živeli na Dogerlandu, nekadašnjem kopnu između Holandije i Britanije, pravili su oružje od ljudskih kostiju.

Dogerland je nekada vrveo od života, a danas je potopljen u Severnom moru. Bio je most između današnje Velike Britanije, Nemačke i Holandije sve dok nije potonuo zbog rasta nivoa mora pred kraj ledenog doba pre oko 11.000 godina.

Iako su njegovi stanovnici odavno nestali, ostaci njihove civilizacije često isplivavaju na obale Holandije. Tako su arheolozi iz te zemlje, proučavajući 10 komada nađenog oružja iz Kamenog doba, otkrili da su dva bila napravljena od ljudskih kostiju, dok ih je osam izrađeno od jelenskih kostiju, prenosi Lajvsajens.

„Očekivali smo oružje napravljeno od jelenskih, ali ne i od ljudskih kostiju. Nismo to mogli da zamislimo ni u najluđim snovima“, rekao je Joanes Deker sa Leiden univerziteta, koji je vodio istraživanje.

Misterija je zbog čega su lovci iz tog perioda koristili ljudske kosti za izradu oružja. Praktičnih razloga nema – do ljudskih kostiju je teže doći nego do jelenskih, a one su i mnogo lošije za izradu oštrog oružja, kaže Deker. Zbog toga se pretpostavlja da je takvo oružje imalo simboličku ulogu u toj civilizaciji.

Otkriveno je da su kosti obrađivane nedugo nakon smrti, a pretpostavlja se da se radi o dugim kostima ruku i nogu.

Ovo je veoma redak nalaz čak i u svetu, jer je do sada zabeleženo samo da su na području Nove Gvineje ljudske kosti korištene za izradu bodeža, i to iz simboličkih razloga, budući da su korišteni ostaci važnih osoba i velikih ratnika.

Izvor: Sputnik

CC BY-SA 4.0 / Wikipedia/Didier Descouens/Cropped photo

Koliko god se nama neke telesne reakcije činile neobičnima ili neobjašnjivima, one su tu s razlogom, otkrivaju naučnici koji objašnjavaju i fenomen povezan sa osećajem tuge i stezanja u grlu.

Gubitak voljene osobe, teška scena u filmu, ružna životna situacija – postoji mnogo trenutaka u životu koji izazivaju tugu. Čak i ako ste među onima koji retko puste suzu, teško da ćete zaobići stezanja u grlu ili popularno zvane “knedle”.

Kako se u našem grlu ne stvara stvarna knedla, odakle dolazi taj osjećaj? Odgovor može da bude u autonomnom nervnom sistemu.

Plač dolazi s nizom različitih efekata, uključujući pojačan puls, znojenje, a ponekad i osećaj knedle u grlu.

Kvržica koja se stvori mogla bi da bude povezana s tim kako naše telo reaguje na stresne situacije.

Profesor Ad Fingerhuts, klinički psiholog sa univerziteta Tilburg, kaže za IFLScience da kada postanemo teskobni ili uplašeni, ulazimo u način “borbe ili bega”.

“To znači da se naše telo priprema za akciju povećavanjem aktivnosti simpatičkog nervnog sistema. Ovo je deo autonomnog nervnog sistema koji kontroliše većinu naših telesnih funkcija”, objašnjava Fingerhuts.

Tokom ovih stresnih situacija povećava nam se broj otkucaja srca, raste krvni pritisak i krv se preraspoređuje iz creva u mišiće, kaže Fingerhuts. Uz to se povećava i naša brzina disanja.

Tuga utiče na srce i disanje

Ubrzano disanje utiče na mišić koji kontrolšu otvaranje grla nazvan glottis (sredina grkljana). Glotis se širi kako bi dopustio više vazduha rokom pripreme za borbu ili beg. Postoje dva objašnjenja za ono što se dalje događa.

Prema prvom, širenje glotisa je ono što stvara poznati osećaj kvržice. Tačnije, gutanje uključuje zatvaranje glotisa i kada pokušavamo da progutamo radimo protiv mišića koji glotis otvaraju kao odgovor na plač. Upravo ta rezultirajuća napetost mišića mogla bi da nam stvori osećaj knedle u grlu.

Drugo objašnjenje stavlja veći naglasak na pokušaje izbegavanja prolivanja suza koje prati zaustavljanje disanja i time stezanje mišića u grlu. To takođe rezultira bitkom između ovih suprotstavljenih sila za istovremeno širenje i stezanje glotisa, što prouzrokuje “stezanje” koje osećamo u grlu, kaže Fingerhuts.

Istraživanje zašto plačemo ima dugu i složenu istoriju. O evolucijskoj ulozi plača još uvek se žustro raspravlja. Mnogi istraživači tvrde da je sposobnost suza ranim hominidima dala adaptivnu prednost jer bi plakanje moglo da bude “socijalni signal” koji je evoluirao iz poziva upomoć kod sisara.

Izvor: IFL Science

Foto: Shutterstock