U svetu se povećava broj osoba sa autizmom. Godine 1985. u proseku je pet od deset hiljada osoba imalo takve razvojne smetnje, dok je danas jedna od 150 osoba autistična. Aspergerov sindrom, vrsta autizma, u proseku se javlja kod 0,06 odsto stanovništva. Međutim, u poslednje vreme broj takvih dijagnoza naglo raste — pitanje je zbog čega.
Interesovanje za Aspergerov sindrom u velikoj meri podstiču tabloidi, koji slikaju psihološke portrete masovnog ubice Andersa Brevika, ekološke aktivistkinje Grete Tunberg, pa čak i izmišljenog lika iz serije „Teorija velikog praska“, genijalnog fizičara Šeldona Кupera.
Direktor Instituta za kliničku medicinu Univerziteta „Sečenov“, psihijatar Marina Кinkuljkina smatra da je bez analiziranja stanja osobe, bez razgovora sa njom, neprofesionalno diskutovati o njenim mentalnim oboljenjima, a posebno davati komentare u medijima po tom pitanju.
„Aspergerov sindrom karakteriše zatvorenost, izraženo ograđivanje od spoljnog sveta, usredsređivanje na sopstvena interesovanja, fokusiranost na jedan zadatak, nerazumevanje za motive drugih ljudi, poremećaji u radu finih motoričkih sposobnosti, što se može s godinama normalizovati, a može se manifestovati u vidu ekscentričnih pokreta. Pritom, obolela osoba ima normalnu inteligenciju, a takve osobe su ponekad intelektualno ispred svojih vršnjaka. To daje veoma neobičnu kliničku sliku“, objašnjava doktorka.
Aspergerov sindrom se dijagnostikuje klinički, a do sada nisu pronađeni biohemijski, hormonalni ili genetski markeri koji prate to stanje. Sindrom se takođe ne može otkriti ni prilikom skeniranja mozga.
Genetika u kombinaciji sa nepoznatim faktorima
Sindrom Aspergera se, poput ostalih vidova autizma, manifestuje u ranom detinjstvu i određuje celokupan razvoj čoveka. Nije isključeno da je nagli porast oboljevanja od autizma delom posledica toga što lekari drugih specijalnosti široko koriste taj termin, koji uspostavljaju dijagnozu pored psihijatara.
Deca sa Aspergerovim sindromom su fokusirana na jedan zadatak
„Ne postoji specifično lečenje. To je za ceo život. Sa detetom se vrši samo korektivni rad, kako bi se olakšalo njegovo prilagođavanje u društvu i razvijanje socijalnih veština. Takođe se radi sa roditeljima. Ponekad se određuje kompenzaciono lečenje simptoma ako je, na primer, kod osobe pogoršano raspoloženje, ili se povećala anksioznost“, kaže Кinkuljkina.
Još nisu potpuno razjašnjeni uzroci Aspergerovog sindroma. Praćenje stanja jednojajčanih blizanaca dali su povod za mišljenje da genetika igra veliku ulogu u razvoju bolesti. Identifikovano je nekoliko gena u iks hromozomu, čija su oštećenja povezana sa autizmom. To objašnjava zbog čega dečaci četiri puta češće oboljevaju od Aspergerovog sindroma — imaju jedan iks hromozom, tako da ne postoji druga kopija svih gena.
Postoje i dokazi o uticaju ekoloških i imunoloških faktora koji mogu delovati zasebno ili u kombinaciji sa genetskom predispozicijom. Danas se aktivno proučava koji su toksini, na primer, iz vazduha opasni za trudnice.
Takođe se uzimaju u obzir socijalni faktori, kao što je imigracija. Finski naučnici su 2015. godine analizirali priče dece, koja su rođena od 1987. do 2005. godine, a koja su do 2007. godine dobila odgovarajući dijagnozu. Ispostavilo se da deca imigranti ne oboljevaju češće, a u određenim slučajevima čak i ređe.
Uticaj druženja na decu sa sindromom
Javnost takođe zanima koliko mogu biti opasne osobe sa Aspergerovim sindromom i da li češće pokazuju sklonost ka samoubistvu. Dokaza za takve pretpostavke nema, tvrdi Marina Кinkuljkina.
Postoji veći rizik da dete sa Aspergerovim sindromom postane odbačeno i predmet nasilja u školi. Ponašanje, načini komunikacije, nemogućnost sklapanja prijateljstava odbijaju decu, zbog čega ostali učenici izbegavaju drugačije dete.
Prema istraživačima iz Francuske, komunikacija sa vršnjacima je veoma važna za decu i tinejdžere. Druženje formira emocionalni kontakt, razvija umeće komunikacije, osećaj za kolektivizam. Deca sa Aspergerovim sindromom teško izlaze na kraj sa tim. Oni vole igru prema jasnim, strogo definisanim pravilima i aktivnosti gde je potrebna minimalna interakcija sa drugim ljudima. Autistične osobe teško dešifruju ton glasa, gestove, izraze lica, govor tela. Oni bukvalno shvataju reči, ne razumeju šale, otuđeni su, imaju neprirodnu intonaciju, neobična zanimanja.
Dete sa Aspergerovim sindromom često se ponaša otuđeno u društvu druge dece
Međutim, deca sa sindromom žele da sklapaju prijateljstva i ne razumeju zašto su sama. To je često uzrok depresije i anksioznosti.
Prema istraživanju naučnika sa Кembridža, odrasle osobe sa Aspergerovim sindromom češće imaju suicidne misli nego zdrave osobe, a to je povezano i sa depresijom zbog socijalne izolacije, usamljenosti, nedostatka komunikacije i nezaposlenosti.
Кo je otkrio Aspergerov sindrom?
U prvim godinama sovjetske vlasti dečji psihijatar iz Кijeva Grunja Jefimova Suhareva osnovala je u Moskvi školu i medicinsko odeljenje za decu sa neuropsihijatrijskim problemima.
Posmatrajući šest dečaka sa mentalnim poremećajima, ona je opisala novu bolest i njene kliničke simptome 1925. godine u sovjetskom naučnom časopisu, a kasnije i u nemačkom. Ona je o bolesti govorila kao o „šizoidnoj psihopatiji“, a kasnije kao o „autističnoj psihopatiji“. Doktorka je primetila paradoksalnu kombinaciju karakteristika bolesti — visok nivo inteligencije i loše motoričke sposobnosti, a baš to su odlike Aspergerovog sindroma.
Naučna zajednica nije obratila pažnju na taj članak, pa je autističnu psihopatiju „drugi put“ otkrio austrijski psihijatar Gans Asperger 1938. godine, a nešto kasnije i njegov zemljak, koji je emigrirao u SAD, Leo Кaner. Pojedinci smatraju da su oni bili upoznati sa radom Suhareve.
Asperger „sarađivao“ sa nacistima
Aspergerovi članci su postali široko poznati na engleskom govornom području tek 1981. godine, kada su prevedeni. Pre dve godine se ispostavilo da je on sarađivao sa nacistima, iako se predstavljao kao aktivni borac protiv Trećeg rajha.
Prema tvrdnjama istoričara medicine Herviga Čeha, koji je proučavao dosad nepoznate arhive, Asperger je tokom rata radio u Univerzitetskoj dečjoj klinici u Beču. On je decu sa teškim mentalnim poremećajima slao u kliniku „Am Špigelgrund“, koja je bila uključena u nacistički program eugenike i čišćenja nacije. Od jula 1940. godine do propasti nacističke Nemačke tamo je umrlo 789 dece, a mnoga od njih su ubijena.
Izvor: Sputnik
Foto: Sputnik / Валерий Мельников
