Pravoslavac Boško i muslimanka Admira ubijeni su 18. maja 1993, na sarajevskom Vrbanja mostu, a njihova zagrljena tela su na tom mestu ostala i nekoliko dana kasnije. Slika te tragedije obišla je svet, a njihove ubice do danas nisu identifikovane.
Sarajevski Romeo i Julija, kako ih mediji u regionu najčešće nazivaju, simbol su zajedništva i suživota u glavnom gradu BiH, iako oni nemaju spomen-obeležje.
Upoznali su se na sarajevskoj Olimpijadi, a prijateljstvo je ubrzo preraslo u srednjoškolsku ljubav, koja se nastavila i kada su glavni grad BiH zasule granate.
Njihovi roditelji su podržavali tu ljubav. Zajedno su išli na letovanja, zimovanja i zabave – bili su nerazdvojni. Planirali su budućnost, zajednički život, venčanje, decu, starost, a onda im je sudbina na mostu, koji je Sarajevo delio na dva dela, zauvek prekinula snove.
Misleći da idu u slobodu otišli su u smrt
Boško zbog Admire nije otišao iz Sarajeva, a iako su živeli kilometrima daleko, viđali su se svakog dana. Godinu dana nakon početka rata u BiH odlučili su da napuste grad i potraže bolji život negde gde njihova ljubav neće biti osuđivana i gde neće morati da hodaju pognute glave zbog imena i prezimena.
Preko zajedničkog prijatelja su se dogovorili o izlasku iz opkoljenog Sarajeva pa su 18. maja 1993. godine krenuli ka slobodi. Verujući da je na snazi primirje, nisu čekali noć nego su krenuli u 17 sati, ali su stigli samo do Vrbanja mosta, gde je prvi metak iz snajpera pogodio Boška, a potom i Admiru.
Tela sarajevskih Romea i Julije sedam dana ležala na “ničijoj zemlji”
Smrtno ranjena, ona je dopuzala do mrtvog Boška, zagrlila ga i izdahnula.
Njihova tela su sedam dana ležala na istom mestu jer su se nalazila na “ničijoj zemlji”, a na kraju su ih izvukli pripadnici Vojske Republike Srpske i pokopali ih na groblju u Lukavici.
Po završetku rata, Admirini roditelji su tela prebacili u Sarajevo, gde su sahranjeni jedno pored drugog na groblju Lav.
