U novu sedmicu ulazimo s maglom, a ponegdje i mrazom. Tokom dana u Sandžaku će preovladavati oblačno, ali ostaće suvo, povremeno i uz sunčane intervale.
U Novom Pazaru poslije hladnog i maglovitog jutra, oblačno, ali bez kiše. Temperatura ujutru -1°C, tokom dana oko 11°C a naveče će se temperatura spustiti na 3°C.
A. N.
Osamdesetšestogodišnja Novopazarka Budimirka Mladenović u narodu poznatija kao baka Buda i u devetoj deceniji života sprema najukusnija jela domaće kuhinje, i to kao glavna kuvarica u restoranu u kojem je i započela radni vek pre tačno 66 godina, a o njoj priču donosi Anadolu Agency (AA).
Nikada nije odlazila na bolovanje, a samo četiri puta u životu koristila je po nekoliko dana godišnjeg odmora. Ranije je u kuhinji radila gotovo u tri smene, danas i dalje na istom mestu sa istom energijom i ljubavlju sprema najukusnija jela po kojima je čuvena, ali samo zato što to voli i što bez kuhinje ne može da zamisli svoj život.
Ovim poslom kao dvadesetogodišnjakinja najpre nije želela da se bavi, kaže da je u selu bilo sramota da žensko dete tada radi, i to u kafani. Zbog siromaštva u tom kraju nakon rata, da se zaposli u restoranu “Sopoćani“ naterala ju je majka, kako bi sebi kupila stvari i garderobu za udaju. Para i garderobe kasnije je i bilo, ali ne i prave prilike pa se Budimirka nije udavala. Njene kolege kažu da je Budimirka žena kojoj je posao postao život.
“Kaže mi majka idi i idi, ja plačem i kažem videću sutra. Ujutru me majka budi i kaže hajde Budo što nećeš, bila sam ljuta i rekla sam joj, majko gde me daješ u kafanu da radim a znaš šta se u kafanama radi, je li te sramota, ti mene jednu imaš. Moralo je tada tako, nije bilo plate. Mene su zvali i za apotekara da se školujem, mamin rođak imao apoteku u Novom Pazaru, ali majka mi nije dala da se školujem“, kaže u razgovoru za AA Budimirka Mladenović.
Restoran motela “Sopoćani“ nije samo Budino radno mesto, već i njen čitav život. Od vlasnika je dobila motelsku sobu pa su “Sopoćani“ i zvanično njen dom.
“Zavolela sam vremenom ovaj posao. Samo sam sanjala i mislila kako ću spremiti nešto gostu kada ode šef. Noću nisam spavala nego sam razmišljala šta ću i kako ću. Najsrećnija sam bila kada gost vrati prazan tanjir, da nema zamerke, da je sve čisto i da je sve pojeo. Od malena sam pravila kolače od blata i igrala se oko šporeta. Rodi se čovek za nešto da voli i tako sam ja ostala ovde i zavolela sve ovo“, priča Budimirka.
Iako je u penziji već dvadeset godina i materijalno obezbeđena baka Buda ne razmišlja da izađe iz kuhinje. Bez nje bi sve stalo, tvrdi ona. Tu je kaže zbog gostiju, i dodaje da joj je žao da neko pređe put i dođe do restorana zbog njenih jela a da mu ona to i ne spremi.
“Penzionisala sam se i ovde imam stan. Zato sam i dalje u kuhinji, pomažem i radim, ne mogu da se odviknem i ne mogu bez posla“, kaže Budimirka.
Miris njene kuhinje dopreo je do mnogih u svetu, pa joj je tako nuđeno da radi u Ujedinjenim nacijama i kuhinjama velikih svetskih lanaca hotela i restorana, sve je ponude uvek odbijala. Njenu teletinu sa plotne, jagnjeće pečenje, pite i ostale kulinarske đakonije jeli su predsednici država, ambasadori i druge diplomate.
Najdraži gost od svih joj je bio predsednik Savezne Federativne Republike Jugoslavije Josip Broz Tito.
U životu i u kuhinji istrajala je kaže samo zato što voli posao koji joj je odredila sudbina. Od života nije puno očekivala, a nije ni dobila ništa značajno. Ne žali se, ali ipak šest i po decenija kasnije, baka Buda bi da sada ima dvadeset godina, stvari postavila drugačije. Ostala je tuga za nekim drugačijim životom i ostale su mnoge neostvarene želje.
Zbog požrtvovanosti i napornog rada u kuhinji nikada nije ušla u frizerski i kozmetički salon. Kuhinja joj je bila i pozorište i bioskop, a šerpe, sveže namirnice i začini, jedina razonoda.
Baka Buda se nada da će je zdravlje služiti kako bi u kuhinji provela još koju godinu. Kada zdravlje počne da je napušta, tek tada će razmišljati o odmoru od kuhinje i života.
Tekst / foto: Aleksandar Nićiforović
S doktoricom Marinom Mrkajić sam se našao ispred prijemnog pulta u Domu zdravlja u Bratuncu. Jutro je hladno. Tek nekoliko pacijenata sjedi na klupama u dugačkom holu i čeka svoje porodične doktore. Čujem da ih oni prozivaju… Prethodno sam prošao trijažni šator i potpisao neke papire. U ustanovi se sve non-stop dezinficira i litri različitih dezinfekcijskih sredstava se prolijevaju po radnim površinama, hodnicima, kvakama, instrumentima… Doktorica me provela do svoje ordinacije. Na tabli od pluta iza njenih leđa vidim crteže koje su joj poklonili njeni najmlađi pacijenti.
„Kad pričam s ljudima u svom okruženju, oni kažu da je virus glupost, da nije opasan ili da čak i ne postoji. Pozivam ih da prođu sa mnom kroz odjeljenje i vide kako se zaraženi bore za vazduh. Onda neka kažu da li virus postoji. Bila je jedna baka skoro na pregledu i imala je povišenu temperaturu. Kaže da se boji i da nikako ne zna odakle joj virus, iako nije potvrđeno da ga ima, s obzirom da nigdje ne ide. Ona se čuva, ali mnogi oko nje ne čuvaju nju“.
Kad se virus pojavio, u Bratuncu su se dogovorili da moraju zaštititi starije kolege. U ustanovi su svaki dan pokušavali odgovoriti na pitanje šta i kako raditi, koje je postupanje ispravno i kako liječiti pacijente. Ekipa koja se nije izlagala kontaktu sa zaraženima je organizirala rad doktora i tehničara, prijem pacijenata i sačinjavala listu prioriteta.
„Znali smo da će se neko od nas kad-tad zaraziti… Na samom početku je bilo straha i panike. Napravili smo trijažu svjesni da će, ako virus uđe u ustanovu, svima biti teže. Postavili smo kontejner ispred zgrade gdje je jedan naš kolega radio anamnezu – mjerio temperaturu, pitao o simptomima i slično – a mi smo u donjem dijelu zgrade napravili respiratornu ambulantu gdje smo primali pacijente“.
U aprilu smo na ekranima gledali kolaps u Italiji i Španiji. Sve je bilo zatvoreno i nigdje nismo izlazili. Dok su zemlje u regiji strahovale od pada zdravstvenog sistema, građani su tražili način da se otmu utisku skore apokalipse.
„Kad se virus pojavio u Kini, nisam vjerovala da će ovako brzo širiti. Sjećam se; gledali smo priču o virusu na televiziji i onda je doktor Mlađenović iz Zvornika, koji je kasnije pomogao desetina pacijenata s težom kliničkom slikom, rekao kako će ovaj virus doći i kod nas i moramo na to biti spremni“.
Mjesec poslije – virus je bio u Zvorniku.
„Bolnica u Zvorniku je u aprilu bila puna. U subotu su mi javili da u nedjelju moram u Studentski dom u Karakaj, jer kolegama iz Zvornika treba pomoć iz Bratunca. Tamo je bio formiran izolatorij gdje su smješteni zaraženi pacijenti. Ujutro smo kolegica tehničarka i ja krenule u 5 sati. Kiša pada, tišina je, tmurno je, pritisak je i napete smo. Ona je tiha i mirna. Pitam je: „Dragice, kuda ovo idemo?“, a ona mi odgovara: „Ne znam…“ Idemo, a ne znamo šta nas čeka. Cijeli svijet, zapravo, ne zna skoro ništa. Sjećam se kako smo na pauzama šetali gore-dole obalom Drine. Mjesecima ni s kim nisam bila u kontaktu“.
Građani su i dalje u strahu i može se čuti kako pričaju koliko je zaraženih, nagađaju kako se liječiti i da li ima lijeka… Bave se pitanjem ima li uopće virusa? Ako ga ima, je li gori od gripe ili nije? Da li podmetnut ili nije? Mnogo je procedura i one se stalno mijenjaju. Put pacijenata je mnogima nejasan, a dugački redovi ispred nekih ustanova ulijevaju dodatno nepovjerenje u zdravstveni sistem.
„Dva pitanja su me mučila; šta se od mene očekuje i kako mogu pomoći? Bojim se za članove naših porodica. Mnogo smo govorili o tome šta ćemo ako zarazimo druge, donesemo virus u kući… Pred ulaznim vratima sam postavila kutije u koje ostavljam odjeću prije nego što uđem u kuću. I danas imam ista pitanja. I danas pozivam građane da se paze i da paze druge“.
Doktorica Mrkajić mi govori da u Bratuncu ima 55 zaraženih pacijenata i da je 71 pacijent u izolaciji. U Domu zdravlja nema puno radnika i moja sagovornica često istovremeno radi u hitnoj službi, na primjer, i s pacijentima oboljelima od novog virusa.
„Iako sam mlada i mislim da mogu još, osjetim da mi izmiče snaga. Jako je naporno i milion je radnji svaki dan. Ulazi u odjeljenje, izlazi, svlači se, oblači se, pa opet sve iznova. Sa druge strane, tu su naši pacijenti i oni su vezani za nas. Virus nam je ušao u laboratoriju i to je najgore što nam se moglo desilo… Tada je testiranje radila sestra iz Higijensko-epidemiološke službe, a nalaze uzimaju kolege iz Zvornika. Svi radnici iz laboratorije su bili pozitivni; trojica su imali upalu pluća. Dolazili su svaki dan na terapiju. Doktorica pedijatar se također zarazila. Najteže je kada svojim kolegama dajete terapiju. Uvijek se pitam zašto baš oni…“
U Bratuncu mogu testirati sve pacijente za koje misle da ih treba testirati. Retestiraju se samo djeca, prosvjetni radnici i medicinski radnici, a pacijenti koji više ne osjećaju simptome su dužni da se jave doktoru i napustit će izolaciju ukoliko se procijeni da u njoj više ne trebaju biti.
„Ne sviđa mi se ni koncept u kojem se priča o virusu pretvara u kolektivnu paranoju, jer nas to vodi životu u strahu, što nije dobro. Ali, ako je neko rekao da se čuvamo – dajte onda da se čuvamo! Nemojte organizirati slavlja, nemojte praviti velike skupove, poštujte mjere. Nije sve svedeno na izbor da li da se zatvorimo u kuću ili da izađemo. Uredu je s prijateljima izaći na kafu, ali pridržavajte se mjera, nosite masku, budite na distanci, suzdržavajte se od kontakta, perite ruke, itd. Može se. Ne trebamo ovo gledati kao neku igru. I mene guši maska, smeta mi, ali ona će donijeti dobro meni i drugima oko mene, i izdržat ću. Mi, zdravstveni radnici, smo stalno pod pritiskom i pokušavamo da zaštitimo narod, da liječimo pacijente… Onda izađemo na ulici i vidimo kako pojedinci bez maske ulaze u market gdje je pedeset drugih ljudi. To me obeshrabruje, vrijeđa i ponižava. Primijetila sam da su ljudi skloni tome da ignorišu stvarnost sve do momenta kad se njihov neko razboli. Kad se to desi – stanu i razmisle. Ljekar sam i vidjela sam razne tegobe kod pacijenata, ali kad vidite ljude koji se istinski bore da udahnu je strašna stvar“.
Procedure i protokoli u zdravstvenim ustanovama se stalno mijenjaju, a zdravstveni radnici se iznova navikavaju. Država uvodi nove mjere i one nekad, iz naše perspektive, imaju, a nekad nemaju smisla. Mediji pozivaju građane da brinu o javnom zdravlju i broje zaražene, umrle i oporavljene. Mi i dalje hodamo bez maski, rukujemo se i ne poštujemo preporuke, svoje i tuđe zdravlje uzimamo zdravo-za-gotovo nesvjesni da ćemo, nastavimo li tako, dovesti naš zdravstveni sistem u stanje kolapsa i pitat se tada kako smo dotle došli.
A. N.
Photo: PA MEDIA
Malo je vjerojatno da se ljudi koji su preboljeli COVID-19 mogu ponovno zaraziti u šest mjeseci nakon prve zaraze, pokazuje britanska studija provedena na zdravstvenim radnicima.
Istraživanje je dobra vijest za više od 51 milion ljudi koji su zaraženi korona virusom od početka pandemije, objavili su naučnici sa univerziteta Oxford, autori studije, prenijela je Hina pozivajući se na Reuters. „Ovo su stvarno dobre vijesti jer možemo biti sigurni da se, barem u kratkom roku, većina onih koji su preboljeli COVID-19 neće ponovno zaraziti“, rekao je David Eyre, profesor s Oxforda i jedan od autora istraživanja.
Rijetki slučajevi ponovne zaraze stvorili su zabrinutost da bi imunitet mogao biti kratkog roka te da se oporavljeni pacijenti mogu brzo ponovno zaraziti. No rezultati ovog istraživanja provedenog na zdravstvenim radnicima izloženih korona virusu, što ih čini visokorizičnom skupinom za zarazu, pokazuju da je ponovna zaraza ekstremno rijetka.
„Zaraza COVID-om 19 većinu ljudi štiti od ponovne zaraze najmanje šest mjeseci“, naglasio je Eyre.
„Nismo pronašli novu simptomatsku zarazu ni kod jednog ispitanika kod kojeg su pronađena antitijela“, dodao je.
Istraživanje je trajalo 30 sedmica, između aprila i novembra ove godine. Zaključke još uvijek nisu recenzirali drugi naučnici.
Tokom studije je 89 od sveukupno 11.052 radnika bez antitijela dobilo korona virus i simptome, a to se nije dogodilo nikome od 1.246 onih s antitijelima.
„Nastavit ćemo pažljivo pratiti tu skupinu radnika da utvrdimo koliko imunitet traje i je li prethodna zaraza utječe na težinu bolesti ako dođe do ponovne zaraze“, najavio je Eyre.
Izvor: Al Jazeera
A. N.
Vest da je kandidat za vakcinu, koji proizvode nemačka biotehnološka kompanija „Biontech“ i američki farmaceutski gigant „Pfizer“, u testiranju pokazao uspešnost preko 90 odsto naprasno je, ne samo u Nemačkoj, već širom sveta, raširio nadu da se bliži kraj pandemije korona virusa. Međutim, bezmalo odmah je ovo postala priča o multikulturalnosti, migracijama i uspešnoj integraciji migranata u nemačko društvo, budući da su osnivači Biontech i tvorci potencijalne vakcine Ugur Sahin i Ozlem Tureci, nemački bračni par turskih korena.
Naprasno nije bilo medija na nemačkom jeziku, koji nije preneo životnu priču ova dva naučnika, koji su deca turskih useljenika. Sahinova porodica se doselila u Nemačku kada je on imao četiri godine a njegov otac kao gastarbajter dobio posao u fabrici „Forda“ u Koelnu. U tom gradu je Sahin uspeo da završi osnovnu i srednju školu, kao i medicinski fakultet, a odlazak na rad u bolnici u pokrajini Saarland je bio sudbonosan da upozna sadašnju suprugu.
Ozlem Tureci je, pak, kćerka turskog lekara koji se iz Istanbula preselio u Nemačku gde je uspeo da otvorio svoju privatnu lekarsku ordinaciju. Njegov uticaj je bio presudan da i ona uđe u medicinske vode.
„Na mene je snažno uticao moj otac koji je radio kao lekar. Još kao devojčica nisam mogla ni da zamislim da radim nijedan drugi posao“, rekla je Tureci, a prenose bezmalo svi nemački mediji. „Otac je imao ordinaciju u našoj porodičnoj kući i mi smo se kao deca igrali između pacijenata. Već tada nije bilo stroge odvojenosti između posla i privatnog života“.
Mediji prenose kako se ovaj par venčao 2002. godine, ali i da su bili u laboratoriji i na sam dan venčanja i to pre nego što su otišli do matičara, ali posle ceremonije.
„Vrlo rano sam shvatio da me interesuje nauka. Interesovala me je imunoterapija. Interesovalo me to kako funkcioniše imuni sistem, kako se on može voditi da prepozna i napada ćelije raka“, rekao je Sahin u prethodnim intervjuima, koji sada ponovo prenose nemački mediji.
Iako u intervjuima provejava to koliko je ovaj par žrtvovao privatni život zarad naučnog istraživanju, činjenica da oboje pripadaju drugoj generaciji migranata u Nemačkoj dominatno je obojila medijske priče o njihovom naučnom uspehu.
Interesovanje medija za njih je dodatno povećano time što je vrednost akcije „Biontecha“ na Frankfurtskoj berzi vrtoglavo skočila pa ova kompanija sada na berzi vredi oko 23 milijardi evra, pretekavši Deutsche banku. Budući da su i suvlasnici kompanije, oni su postali bar na papiru veoma bogati, pri čemu je Sahin čak ušao u 100 najbogatijih Nemaca. Pojedini novinari duhovito primećuju da im je uspeh možda bio i predodređen, budući da sedište „Biontecha“ u Mainzu je na adresi An der Goldgrube 12, što u prevodu znači Kod rudnika zlata 12.
O ovo dvoje naučnika Westdeutsche Allgemeine Zeitung piše kao „bračnom paru koji je dao svetu nadu“. Detaljno opisujući dugogodišnji naučno-istraživački rad ovog bračnog para, list citira Sahinove reči da je njima cilj „ni manje ni više nego revolucija u terapiji raka“.
„Ali kada se pročula vest o širenji korona virusa, bilo je jasno da če rak morati da sačeka. Jednog jutra u januaru Sahin je pročitao jednu publikaciju o izbijanju korone. u Wuhanu. Od tada, istraživanje raka je stavljeno u stranu, a borba protiv pandemije korone je došla u fokus. Pomak koji je napravio Biontech donele je veliku nadu ne samo njenim osnivačima već i za nekoliko milijardi ljudi“, ističe ovaj list i dodaje da je zahvaljujući njihovom radu, milioni ljudi širom sveta mogli da budu vakcinisani za samo nekoliko meseci. „Ugur Sahin i Ozlem Tureci bi dobili svoju revoluciju“.
Komentator Berliner Morgenposta u svom komentaru opisuje kako nekada ima „diktatorske snove“ u kojima, kako ističe, mašta o tome kako bi javni život trebalo da izgleda.
„U mojoj tiraniji pažnju bi privlačili samo oni koji zaslužuju… Protivnici vakcinacije takođe bi morali da neprimećeno kažu svoje priče. Bez kamera, samo originalni ton i ništa više“, ističe komentator i dodaje da bi za izumitelje vakcine bio 23. decembra uspostavljen novi praznik – Dan Ozlem i Ugur.
Da ova uspešna migrantska priča nije neminovno morala baš ovako da se razvije svedoči i sam Sahin koji je pričao o tome kako uprkos dobrim ocenama, umalo mu nije dozvoljeno da upiše gimnaziju jer je njegov učitelj u osnovnoj školi smatrao da treba da ide u srednju školu za lošije đake.
„Moj učitelj je hteo da idem u nižu srednju školu (Hauptschule). Tek pošto je intervenisao moj komšija Nemac mogao sam da idem u gimnaziju“, izjavio je Sahin što je masovno deljeno na društvenim mrežama kao dokaz diskriminacije u obrazovnom sistemu u kojem je odluka učitelja u osnovnoj školi presudna za to da li će đak ići u srednju školu koja mu omogućava dalje i fakultetsko obrazovanje.
O fiksaciji medija poreklom vodećih ljudi „Biontecha“ piše i kolumnistkinja portala političkog magazina Spiegel Samira El Ouassil, koja ističe četiri razloga zašto je problematično priču o otkriću vakcine izjednačavati da pričom o uspešnoj integraciji. Ona ističe da nastojanja da se uspešna osoba sa migrantskim poreklom svede samo na svoje poreklo predstavlja pojednostavljenje u kojem svako nalazi narativ koji mu odgovara.
„U zavisnosti od toga gde se neko nalazi u smislu politike identiteta, uspeh Sahina i Tureci odjednom postaje sopstveni uspeh u toj euforičnoj identifikaciji. Turci su bili ponosni jer naučnički par ima turske korene; Nemci su bili ponosni jer su oni Nemci, koji u nemačkoj kompaniji proizvode nemački lek; žene su bile ponosne jer je bar jedna žena bila zaslužna za polovinu otkrića, levičari su bili ponosni jer ovim mogu da se suprotstave desničarima“, ističe komentatorka Spiegela, ističući da u svim tim izdvajanjima „njih dvoje su apstrahovani do pojedinačnih aspekata svojih ličnosti i tako postali trofeji za sopstveno samopouzdanje“.
Komentatorka ističe da uspeh ljudi koji nisu beli ne bi trebalo koristiti kao argument u borbi protiv rasizma ili kao gest trijumfa nad desničarskim ekstremistima, poput onih u AfD-u. Osim toga, ona se protivi tome da se priznanje dobre društvene integrisanosti povezuje sa ekonomskim uspehom, jer je to onda migrante deli na „dobre“ i „loše“, kao što ih dele desničari.
„Time se širi ideja da su samo ekonomski ili socijalno natprosečno uspešni ljudi ’dobro’ integrisani, uprkos tome što ima mnogo ljudi sa niskim primanjima i migrantskim istorijom, poput taksista, građevinskih radnika, radnika na traci i čistača, koji su ’dobro’ integrisani tako što govore nemački jezik, identifikuju se sa ustavom i životom u Nemačkoj, naporno rade i plaćaju poreze, kao svi ostali. Međutim, njihova dostignuća ne prave (novinske) naslove, barem se čini da oni nisu glavni primeri uspešne integracije“, ističe autorka i dodaje da, drugim rečima, „belom taksisti ne biste rekli da nije dobro integrisan u nemačko društvo jer je ’samo’ taksista, a taksisti sa migrantskim poreklom se upravo to govori tim kontekstom o izuzetno uspešnima koji su super-migranti“.
Komentatorka ističe da oni koji mešaju uspeh sa migracijama koriste „neoliberalni pogled na migracije, pre kojem se mora zaraditi da bi bio Nemac“, ali da se tu ne prepoznaju „sistemske prepreka sa kojima se migranti suočavaju u svojim naporima da se integrišu“.
Izvor: Al Jazeera
A. N.