Sandžak – Puno se ljudi bavilo Pešterom. Bilo je tu raznoraznih stvaralaca… Neki su to radili da bi na Pešterskoj visoravni stekli životno iskustvo, neki zato što su zaista verovali da će promeniti ćud prirode…
To njegovo veličanstvo – sandžački Sibir, čini mi se, ima udela u svakom Peštercu, pa dele svoju plemenitost.
Ali Mustafa se smeje, toplo, srdačno, i rukom pokazuje na zelene pašnjake. – Pođi sa mnom – kaže Kučević. – A ja, naravno, želim da vidim ovozemaljsku magiju.
– Vi nikoga ne slušate? – Ne, nikad. Dedo se smeška kao da time prkosi sandžačkoj kotlini. Kako uspevate da rečima kontrolišete prirodu. – Prkosim joj, donekle…
Govori iskreno, više sa srca, osetio je da cenimo njegov muhabet. – Ja sam navikao da budem na svežim pašnjacima –pripoveda uverljivo, oštro. – Sve je u redu, dobar ste sagovornik! Pitala sam: Vi ste sigurno mnogo radili u životu? – Prilično sam se trudio u onom Titovom vremenu…
Recite, šta mislite o pešterskim selima? Što se mene tiče, ja sam iz Kamešnice koja veli: “ U mladosti je bekstvo jedino rešenje!” – Niste me ubedili, zaista…
Nasmejao se gotovo, razumno… Znate ono staro: Razmišljati o rodnom zavičaju, znači, stvarati novu budućnost. Ali, vi ne verujete da su mladi napustili kućni prag – konstatovao je Mustafa Kučević.
-Ja uživam na Pešterskoj visoravni do prvog mraka, osećam prirodu čitavim bićem, sanjam o svojoj mladosti…
Binasa Malićević
