Na samom ulazu u pijacu prodaju se vunene čarape, orahova mrezga, divlje trnjine, sir, kajmak, bivoleća metanica… Neko prodaje, drugi kupuju, neki razgovaraju. Skupila se družina sa svih strana Sandžaka. Roba se plaća u evrima i dinarima. Život je, valjda, najiskusniji učitelj. – Posmatram taj zanimljivi svet, pre nego što smo počeli da snimamo reportaže… Ali zapravo moraš da započneš razgovor…
Kada sam prvi put ugledala nanu Hankiju – shvatila sam da je nesvakidašnja, interesantna, zanimljiva, simpatična… Nana se dvoumi pred televizijskom kamerom. – Ne umem da pričam za svet. – Ne, nema izbora. Ova starica poče da govori prijatno i jasno: osećam kako bi tako pričale sve sandžačke nane.
Kamerman se nasmeja. Ko bi mogao da zameri proizvođačima, prodavcim i kupcima na našim pijacama. – Ponovo se skrivate, gopođo Koca. – Hankija odbaci rukom svoje proizvode i pokaza da je sledimo. Odjek njenih srdačnih reči dočekao nas je u dugačkom redu, poput lagane poezije… – Više bih volela da se nismo srele. Malo razgovora, kakav nagoveštaj ljudske lepote, dobrote, iskrenosti…
– Volim što sam ovde. I kad se družim zaboravim na sve brige i probleme. Sasvim ste se udaljili od budućnosti – reko smo. – Na sve načine. – Nadam se ne baš na sve! – Ja sam rođena Pešterka – kaza ponosno Hankija Koca.
Pitah Amiru, pošto je mladi sir, nemo me posmatra, sazna, valjda, da sam ja sa televizije i poče da razgovara… Prilazi Faik, hoće da se informiše pošto je bivoleća metanica. A cene spomenutog mlečnog proizvoda kreću se od 15 do 25 evra za kilogram.
Nije skupo – kaže poseban kupac. Sada je na svome, gde nema prepreka, i kreće se a ne zna koliko je daleko otišao. Njegove šale su melem za dušu.
Osim kad pogledaš u kupce i pomisliš, gde su nestale novopazarske pijace… – Veoma ste zanimljivi – kažem. – Radujem se, nisam mrgud. – Do nove prilike. – On gleda na život kao na neko veselje. – Ne možeš … Nemoguće da me stavarno snimate – reče izuzetni Faik Dupljak.
Tek sa izvesnim protokom vremena, shvatila sam da sve što znam o ljudima, potiče upravo iz priča mojih sagovornika. Reč je o onim retkim pojedincima koje u životu sretnete, koji vas zadive… Cilj je da se iz nekoliko neobičnih priča iznese ono najvažnije i da se čitaocima ostavi da donesu sud o novopazarskim pijacama.
– Ako voliš pijacu, onda si kao i svi drugi – svedoči Šahin Gudžević. Izgleda prilično uljudno i duhovito. – Da li ste dobar domaćin – upitasmo policajca u penziji? – Ja sam šaljivdžija. Radujem se svakom novom danu. Živim život punim plućima. Uvek se smešite tako da vam se i srce smeje – odgovori sandžački policajac u penziji.
Novi Pazar je odavno i nadaleko poznat kao trgovački grad. Ako ste sa strane, Novopazarci će vas vrlo rado povesti do butika, prodavnice ili pijace…
Binasa Malićević
