Sad želim da zborim o našem šeheru, vreme je da cenimo ime Novog Pazara, ima predobro srce. Znaš, kada sve pamtiš, a valjalo bi uključiti i sandžačku budućnost izgbili su iz vida prave životne norme i ne znaju kojim putem da krenu… Živimo u vremenu kada je sve u novcu i prave odredbe su nestale.
– Sve je prošlo što mi se mililo. Zar nije tako. – Da, tako je. Nadam se, kaže, da ćemo danas dočekati lepšu stranu Sandžaka. A ostatak dana to retko kad otkrije. – Ako se mora, pričekaćemo. Čudno je, … Imam jednostavnu dušu. U njoj boravi i živi Novi Pazar.
Da kažem nešto o majci rahmetli Meha Bejtića, majci Ejupa Mušovića, o čuvenoj pazarskoj “MAZI”, izdvajam ono najlepše o nanama… – One su bile tada deo mojih dečačkih snova. Stub mog detinjstva i odrastanja. Sedele su oko mangala i pile kahvu… Mnogo kona je sedelo oko jednog savršenog osmanskog mangala, na kojem je u sredini stajala đezva puna vode. Ali sve te nane bile su sinbol Novog Pazara, jer su oslikavale – sreću i radost – sa nostalgijom u glasu seća se Naser Hajdaragić.
Boli duša, ali samo malo. To je rana koja nikad neće zarasti, ali ako se zaboravi, Jeni Pazar će biti daleko od Sandžaka… Niko ne bi pomislio da je odrastao u kaljavim pazarskim sokacima. – Ali gledaj, naš život je na kldrmi. Nasko uzdahnu. – Lepo. Nikad nisma razumeo mlađe generacije kad izvrše nešto s pola srca… Vidi sad, oni vole rodni grad, ali mi smo bili zaslepljeni. Mogu se ponašati na ovaj način jer je manje verovatno da će osetiti one mahalske priče, ljubav ili starh zbog dečijih nestašluka…
Takođe, ne mogu da shvate šta stariji osećaju? Neće biti ni blizu pazarske sofre, ali mobilni telefon svakako nešto vredi. Malo je oklevao, a onda je slegnuo ramenima. – Dobro. Ja sam oduševljen junaštvom i tradicijom sandžačkih žena. Hanume koje su bile i ostale večna inspiracija svima nama. Od ničega su stvarale štogod. Radovale se unapred nekom susretu kad će svaka od njih ponešto ispričati… To je samo život. Toga čuda više nema –otkriva neobični zanatlija.
Tako nešto njemu je bilo srčano. Video je nane kako se zabrinuto smeškaju dok je polako silazio ka hotelu “Vrbak”. – Ah, ja nisam rođen za današnje vreme – rekao je. Imao je pravo. Očarao ga je taj divni osećaj što živi u lisnatoj strehi, daleko od zemlje, i kroz dušu mu prolazi: uradio sam netšo posebno i dobro – za Sandžak. Želeo je da vidi čiste reke, ulice, grad…
Meka je pazarska duša, široko je Naskovo srce i ” ćukovsko gnezdo”. To je veliko, nenadmašno otkriće: mesto u kojem caruje čovek koji voli rodni zavičaj…
Binasa Malićević
