Novi Pazar – Pred nama je jena od mnogobrojnih priča o Novom Pazaru, koja svojom tematikom predstavlja sandžački narod, život, tradiciju… Krenem da pišem pa brišem, kao da će nešto da se promeni, hoće na bolje. A osećam potrebu da podelim to sa vama jer ipak smo mi jedna velika porodica koju su tuga i radost spojile a takve veze su neraskidive. Videti čaršiju srećnu je neprocenjivo. Kad razmišljam, to je sigurno bila jedna od gomila nežnosti koje je čaršija imala tog dana.
Ali, bilo je jedno pitanje koje je sagovornicima povratilo osećaj u sebe i svoje unutrašne lepote. Ovde čovek uvek može biti dovoljno srećan i na svome. Ništa ne može da se uporedi s tim. Osetiš sandžački merhamet od ljudi i onda se osećate kao kralj. U Pazaru blizu Stare čaršije, osećamo miris ćahija, somuna, simita, pitica… Pekari su filozofski raspoloženi. – Sve čovek može da nauči, ako hoće i ima od koga. Najbolji smo kad je najteže, ali meni ništa nije teško… Umesto da uživam u svom porodičnom nasledstvu, meni je žao kad nema više posla. Mi smo kao familija. Nije lako biti pekar – tvrdi naš Albin.
Maja je važna
Na kraju niko od nas ne bude pošteđen. Napolju je došlo do glasnog smeha i kikotanja… rečenicu, nisu završili. Nikakvi znaci nisu skretali pažnju na tu gungulu… Pazar ne može bez zbora. -Slušaj, ja sam ovde više od 40 godina – sa ponosom u glasu kazuje Faruk Kolašinac. – Da li sve ponovo preživljavaš, ili je opuštenije? – O, svaki put je složenije. I, naravno, nije lako raditi u pekari. – Sigurno? – Izležavanje i vatra ne idu zajedno – saopštava naš sagovornik.
Voda bez kamenca
Tišina je bila kao blago lepršanje snega, meka i bleštava, smirena kao uzdah letnjeg vetra, spokojna kao kretanje osećanja… Tako je sigurno da neki Pazarci nikada neće oprostiti čuvenu kaldrmu u Prvomajskoj ulici. Uostalom, oni su oštroumani ljudi… Gledano s druge strane, Pazar ne zovu šeherom bez razloga, podsetili smo se. Oni koji ga poznaju, kažu da mu ne može stati na put nijedan grad u okruženju. U gomili ljudi kojih je Ulica 1. maja bila puna došlo je do čaršijskog muhabeta.
– Godine prolaze. Na sve navikne zanatlija. Čitavog dana toplo – buka – vrućina – vrelina. Kada ustaješ rano imaš vremena za sve. I ništa drugo ne bi radio. Meni više ništa ne treba – kazuje radosni Faruk Kolašinac.
Sve na drva
Pekari su radili u sredini i prepričavali svoje umeće. Nisu bili ovako voljni još od onog dana kada je rahmetli Besko razgovarao sa televizijskom ekipom. Zanatlije su upravo završile ćahije i počeli da spremaju testo za pitice… Bila je to proverena i potvrđena tema, poznata svim prisutnima. Krajičkom oka smo pogledali naše prijatelje. Izgledalo je kao da su ponosni na prošlost, sadašnjost i budućnost Novog Pazara. Sedoše da se odmore. Bio je to jedva primetan pokret, samo blago pomeranje onih njihovih verednih ruku, kao i pokazivanje svega što je has pazarsko, ali je u istinu miris ćahija privukao pažnju svih prisutnih. Šapat ljudskosti odjekivao je u pekari „Stara čaršija“.
Pazarske ćahije
– Sve je počelo jako davno, sada već zaboravljene godine kada je još Albinov dedo stavio ruke u testo i krenuo da mesi pitice, somune, ćahije… I tako lagano, ali sigurno zanat se „pekao“. I ne samo on već i majstori pekarskog zanata. Svo majstorstvo i umeće Albina Kolašinca proizvod su tradicionalnih zanata koje pekar definiše prema dedu i babu… A šta je s tobom? – Sačuvao sam porodičnu tradiciju i volim svoj posao. – Da osećam se tako – kaže novopazarski pekar Albin. Tako prolaze sati od zore do akšama.
Besim Besko Kolašinac – fotografisan 2oo7. godine.
Kupci su krenuli na ulicu da vide kako napreduju radovi u tkivu Novog Pazara. Prijatan miris iz pekare gubi se iz dana u dan, kako su ljudi zatrpavali negov sadržaj debelim slojem kahve iz fildžana…
Binasa Malićević
