Sandžak – Pešterska visoravan – Gradac: S jedne strane neravni pašnjaci, i najčešće je pusto na njima, a kamoli u cjelokupnom selu. S druge strane katuni i kamene ploče, sve nekake umetničke slike, čini ti se da će sjuriti dole. Pritoka se vijuga ispod one padine gde je preveliko stado, pa tu žubori preko golemih polja strmo u peštersku nedođiju.
Dobar domaćin i neverovatan čovek
Kad dođosmo na prašnjavi put, zastali smo malo i pogledali onamo u Gradac. Prepoznaje se kuća Asmirova, objekti oko kuće, avlija, pa gore poljana. Zatim pogledah malo dole. Vidi se ona dolina, gde domaćin često izgoni ovce da se napasaju i odavde su se nekada sastajali i slatko razgovarali pešterski pastiri. Pred kućom stočara beše zgodna bašta; na toj ravnici ogroman orah.
Pod tim orahom susretala su se deca iz sela i dogovarala o vlastitim vragolijama. Sve lepo uređeno.
Pešterska razglednica
– E… Ono jest… ama znaš… volim da pričam! – reče dobri domaćin. A kuda ste vi tako poranili? – upita nas ljubazno i rečito. – Pa ni sami ne znamo – odgovori iskreno novinarka. – Zna li neko Asmira Škrijelja? – upitaše reporteri iz Novog Pazara. – Ja sam, vidiš, Asmir… nastavi muhabet ovčar. Mnogi me lično poznaju, ali mnogi i ne. Seljaci i dalje rade, i šute. Omladina beži s kućnog praga. Nisam hteo da menjam svet, meni je Gradac sasvim dobar. Sandžački Sibir i pustinja su izvorište nestvarnih pašnjaka.
– A slušala sam ja to… I ovde se već govorilo. – Pa šta bi, dobri čoveče? – Imam stado od preko 1000 ovaca. Teško je naći pastire. Nezainteresovanost ljudi da se bave stočarstvom. Priroda sve uglavnom radi sama. Volim svoj posao – kazuje neverovatani Asmir Škrijelj iz Gradca.
Ovčar se napi vode, izvadi flašu iz jandžika i pruži kamermanu, pa tek onda upita: – Vi ovde nešto snimate, čini mi se? – E?… A što? – Bilo pa prošlo! Sve se sada promenilo! Mnogo sam srećan što vas vidim danas u Gradcu. Mladi su otišli. Traže nešto bolje. Ovo je život. – Jest, jest! – overismo svako slovo. Tako je – zaključuje čuveni pešterski ovčar.
I Asmir udovoljava rečima, kazuje dobro, pa prošapta rođaku, on prvom do sbe, tako ode priča od Pešterske visoravni do Sandžaka.
– Prvo mi kažite, šta je to tebe zadržalo na Pešterskoj visoravni? – Ljubav prema zavičaju. Mi smo, hvala Bogu, odavno dobro i zdravo. Ovakve lepote nigde nema – naglašava mladi Pešterac. Medenica zvoni kraj seoskog puta, ili pas zavija u šumi, ili se iz sela nagore čuju gde koja planinka vikne dva – tri puta, pa zaćute.
Binasa Malićević
