U porodičnom plasteniku kod Novog Pazara raste najređa bobica na Balkanu – crni godži, poznata po lekovitim svojstvima i gotovo nepostojećoj konkurenciji u Srbiji.
Dok većina ljudi godži bobice poznaje po crvenoj boji i orijentalnom poreklu, u jednom plasteniku na obodu Novog Pazara raste nešto sasvim drugačije – crna verzija te biljke, mnogo ređa, mnogo zahtevnija i, kako tvrde uzgajivači, mnogo moćnija po zdravlje.
U toj tišini i složnom radu, porodica Skenderović – otac Rašo, sin Damir, supruga i snaja – svakodnevno neguju više od 500 sadnica crnog godžija, jedinstvenih u regionu.
„Ja ne znam ništa na svetu što tako dobro podiže krvnu sliku kao crna gođi bobica“, kaže Rašo Skenderović, verovatno prvi ozbiljni uzgajivač ove biljke u Srbiji.
Nepriznata biljka, priznati rezultati
Crna godži bobica kod nas još nije na zvaničnoj sortnoj listi, pa se vodi pod „bobičasto voće“. Iako bez državnog priznanja, potražnja je sve veća – najčešći kupci su ljudi oboleli od karcinoma.
„Najviše mi dolaze bolesni ljudi. Sušimo bobicu, meljemo je, mešamo s domaćim medom. Pravimo i čaj od lista, koji pomaže jetri i krvnoj slici“, priča Rašo.
Njihova proizvodnja je strogo organska – bez hemikalija, isključivo stajnjak, kopriva, i prirodna đubriva od golubova i kokošaka.
Za razliku od crvene varijante, crni gođi se bere pincetom.
„Bobice su sitne, nežne, ne trpe dodir rukom. A voda je posebna priča – ne sme ni kap da pretera. Ako koren legne u vodu – gotovo, biljka se suši“, objašnjava Rašo.
Ove godine očekuju i do 170 kilograma roda, što je veliki uspeh za zasad koji postoji tek četiri godine.
Znanje iz nule
Kada je počinjao 2021. Rašo je bio pionir.
„Literature nije bilo, niko u Srbiji ozbiljno to nije radio. Sam sam testirao dve metode gajenja u istom plasteniku, upoređivao, beležio. Učio sam iz grešaka“, priča ovaj vredni Novopazarac.
Danas je njegov plastenik “eksperimentalna laboratorija” i porodični biznis. Crni godži je čak poslat i na ispitivanje Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu, gde su naučnici zainteresovani da prouče njegov sastav i potencijal u borbi protiv teških bolesti.
Damir: Znanje se krade – ali pošteno
Sin Damir Skenderović sa osmehom priznaje:
„Znanje kradem od oca. On je ušao u ovu biljku, ali mi svi pomažemo. Bez toga ne bi mogao sam.“
U plasteniku rade svi – zalivaju, đubre, okopavaju. Damira je posebno iznenadila činjenica da biljka istovremeno na istoj grani cveta, rađa i zri.
„To nisam video nigde. Fascinantno je. Na jednoj grani imate pupoljak, cvet i zrelu bobicu. Svaki dan bereš ponešto – sazreva postepeno, ne sve odjednom“, objašnjava on.
Porodična proizvodnja – bez povratka
Rašo kaže da se ne planira povući iz ove priče:
„Ušli smo svi zajedno. Ja, žena, sin i snajka. Nema nazad.“
Iako ne postoji otkupna mreža, tržište se nalazi samostalno. Ljudi zovu, raspituju se, dolaze da kupe biljke za bašte, terase, pa čak i da započnu ozbiljnu proizvodnju.
„Ja sam krenuo prvi. I ponosan sam na to“, ističe na kraju Rašo-
U zemlji gde su mnogi voćari okrenuti malinama, kupinama i aroniji, Skenderovići su napravili hrabar iskorak – prema neistraženoj biljci, u koju veruju, pre svega zbog njenog zdravstvenog potencijala.
Crni godži kod njih nije samo egzotična bobica – već rezultat rada, vere u prirodu, porodične sloge i hrabrosti da se ide tamo gde niko pre nije kročio.
Ovaj medijski sadržaj deo je projekta “ Kad pogledam sa bedema” u produkciji UG “Journalistic plan”, pripremljen za novinsku agenciju RINA.
