Posle svake kiše zemlja ima onaj poznati, karakterističan, specifičan miris kada se natopi kišnicom. Ta pojava nazvana je petrikor, a ime joj datira iz šezdesetih godina 20. veka.
Miris koji povezujemo sa vodom, a ne potiče od nje je miris kiše koji su prvi put analizirali australijski istrađivači, Džoj Bear i Ričard Tomas 1964. godine. Oni su u svom radu objavljenom u časopisu Nejčer (Nature) ovom mirisu dali izvaničan naziv – petrihor.
Mala fabrika parfema iz Indije uspešno je izolovala ovaj miris iz ulja sandalovog drveta i nazvala ga „mati ka atar“, ili „zemljani parfem“.
Miris kiše dolazi od biljnih ulja koja su absorbovali zemlja i kamenje. Kada kiša pokvasi zemlju i ovo ulje dođe u kontakt s vodom, oslobađa se jedan produkt bakterija pod nazivom geozimin, organsko jedinjenje (od grčkog „miris zemlje“) što nosi taj specifičan miris, a odgovoran je i za poznati „zemljasti“ ukus cvekle. Za specifičan miris odgovorne su bakterije koje žive u zemlji.
Slabe i umerene kiše proizvode više aerosoli nego pljuskovi, a za vreme pljuskova, sa grmljavinom, na miris vazduha utiče i ozon.
Rts/Elementarium
