{"id":162678,"date":"2024-01-23T10:38:56","date_gmt":"2024-01-23T09:38:56","guid":{"rendered":"https:\/\/rtvnp.rs\/?p=162678"},"modified":"2024-01-24T08:20:34","modified_gmt":"2024-01-24T07:20:34","slug":"kazu-da-imam-90-godina","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/arhiva.rtvnp.rs\/?p=162678","title":{"rendered":"Ka\u017eu da imam 90 godina"},"content":{"rendered":"

Novi Pazar \u2013 Odlu\u010dite, dedo. \u0160a\u0107ir je brzo klimnuo glavom. Kako to mislite, ne\u0107ete da razgovarate sa novinarima. I sami ste rekli, televizija ima va\u017ene i zna\u010dajne mogu\u0107nosti. Re\u010d je samo\u00a0 o toploj ljudskoj pri\u010di. \u2013Bojim se da \u0107u ne\u0161to pogre\u0161iti. Ja sam jedini devedesetogodi\u0161njak u Kominju. Ka\u017eu da imam 90 godina, ali ja verujem kako pi\u0161e u knjigama. Decenije su brzo pro\u0161le i sva\u0161ta sam iskusio. Dobro se \u017eivelo dok se zemlja radila. Selo je bilo puno omladine. Odo\u0161e u beli svet. Slu\u017ei me zdravlje pa i danas mogu da pu\u0161im cigare i pijem kahvu bez prestanka. Koristim isklju\u010divo mobilni telefon i ne vidim razlog da ga se odreknem \u2013 obja\u0161njava Sand\u017eaklija Abaz \u0160a\u0107irovi\u0107 iz Kominja. Zadovoljan\u00a0 je na\u0161om \u00a0posetom, ad\u017eo je usmerio pa\u017enju na\u00a0 kahvu i goste iz Novog Pazara.\u00a0\u00a0 \u017deli \u0161to bolje da nas ugosti. \u0160to bi rekli onako (selja\u010dki) doma\u0107inski. Srce mu je zaigralo od radosti.<\/p>\n

\"\"<\/p>\n

Bez cigara i kahve ne mogu<\/h1>\n

Ne\u0161to ga ipak brinulo. Abaz je bio rudar i borio se za ono u \u0161ta je stvarno verovao. U porodicu, rodni zavi\u010daj, dobre ljude, sand\u017ea\u010dku omladinu… \u00a0 Dedova unuka je stajala na vratima i gledala u tu ljudsku gromadu. \u2013 Znate, dugo sam razmi\u0161ljao pre nego \u0161to sam prihvatio ponudu za razgovor. Televizija, \u0161ala nije. Ali ne na taj na\u010din. \u010covek sam i imam pravo da pogre\u0161im. Da ne\u0161to ne znam. \u2013 Svaki \u010dovek mo\u017ee da ka\u017ee druga\u010dije. To je prirodni tok \u017eivota, dedo. Re\u010d je samo o Sand\u017eaku. Deo stare legende, tako ste rekli. Ove re\u010di nisu se doticale emocija koje je dedo svim silama poku\u0161ao da dr\u017ei pod kontrolom u ovim trenucima. – Celog \u017eivota smo radili, mu\u010dili se, ne\u0161to stvarali… Da livada bude poko\u0161ena, da njiva bude izorana, da otkosi budu slo\u017eeni, da drva budu pripremljena- kazuje na\u0161 Pe\u0161terac.<\/p>\n

\"\"<\/p>\n

Imam petoro dece<\/h1>\n

Ad\u017eo Abaz koji je posmatrao televizijsku ekipu, zastaju\u0107i da ispri\u010da svoje novo poglavlje u \u017eivotu. Naglo je za\u0107utao. Delovao je kao da ne\u0161to sam sa sobom\u00a0 raspravlja. Obema rukama je dr\u017eao cigare i duboko se zamislio kako da po\u010dne svoju \u017eivotnu pri\u010du. \u2013 Upravo tako. Nameravam da otvorim svoju du\u0161u. Nikad nije bilo lako \u017eiveti na ovim vrletima. Ina\u010de, ceo \u017eivot mu\u010dio sam se s tim da li sam dobar otac ili nisam. Radio sam u rudniku i \u010desto sam bio odsutan od ku\u0107e. Supruga je tada preuzela na sebe uglavnom sve ku\u0107ne obaveze jer sam ja proveo radni vek u rudniku. Moja deca su radilia ru\u010dne poslove na njivi, livadi… Obavljali sve seoske zadatke sa svojom majkom. Imam petoro dece, 16 unu\u010dadi i 15 paraunu\u010dadi. Jas am sre\u0107an \u010dovek. U na\u0161oj ku\u0107i vlada sloga i obostrano po\u0161tovanje. Tako je odvajkada \u2013 obja\u0161njava\u00a0 dedo iz Kominja.<\/p>\n

\"\"<\/p>\n

Takva nam je “hava”<\/h1>\n

On pru\u017ei kutiju duvana da nas poslu\u017ei. Izvadi cigaretu stavi je usta i sam je pripali. Duboko je uvukao dim, i kad mu je duvan ispunio plu\u0107a ose\u0107ao se prijatno. Dedo se naka\u0161lja. \u2013 Zna\u010di, cigareta ima ovakav ukus. On jo\u0161 jednom duboko povu\u010de dim, ispu\u0161taju\u0107i ga sa zadovoljstvom. Ali znao je da mora biti oprezan. Zato ugasi “grkulju” nespretno je dr\u017ee\u0107i prstima. \u2013 \u201cMo\u017eete li nam re\u0107i ne\u0161to vi\u0161e o receptu za dug \u017eivot?\u201d \u2013 Smeh je najbolji lek za dug i sre\u0107an \u017eivot! Volim mle\u010dne proizvode,\u00a0 meso, pr\u0161utu \u2013 polumasnu, ravnu pitu zeljanicu, doma\u0107i hleb \u010dija kora hrska u ustima\u2026 Ja sam momak starog kova. Na Pe\u0161terskoj visoravni uvek su \u017eiveli stogodi\u0161njaci. Takva nam je \u201chava\u201d (vazduh, zrak, prostor).<\/p>\n

\"\"<\/p>\n

Ja u grad ne mogu<\/h1>\n

Ho\u0107e li porodica biti zadovoljna dedovim muhabetom za televiziju. – Vi ste izuzetni, kazala sam na\u0161em sagovorniku. Do\u010deka me s osmehom. Nedaleko od nas, dedova unuka nosila je poslu\u017eenje. Dedo se okrenu da je pogleda… mislim da poma\u017ee svojoj majci? Vredna je i pametna. Godina je dobro rodila i podarila Kominju obilje plodova. Ova je bila dobra u svakom smislu. Kad bi svaka bila ovakva, mislio je \u0160a\u0107irovi\u0107. Nije znao \u0161ta ga je navelo da odlu\u010di da ode do grada. Ali iz nekog nejasnog razloga, Abaz je utehu na\u0161ao u senkama \u0161irokih pa\u0161njaka i livada. Uostalom, on je o\u0161trouman \u010dovek, a ne umoran od godina i \u017eivota. Gledano s druge strane, deda ne zovu ljudskom gromadom bez razloga.<\/p>\n

\"\"<\/p>\n

Istinu govore\u0107i, ako bi morao kroz sve ovo jo\u0161 jednom da pro\u0111em, opet bi isto postupio kao danas. Ne bih mogao da okrenem le\u0111a televizijskoj ekipi iz Novog Pazara. Gre\u0161ke pro\u0161losti treba ostaviti za sobom. Vreme je da se krene napred – zaklju\u010dio je neverovatni Abaz \u0160a\u0107irovi\u0107 iz Kominja.<\/p>\n