{"id":176636,"date":"2024-10-21T11:53:46","date_gmt":"2024-10-21T09:53:46","guid":{"rendered":"https:\/\/rtvnp.rs\/?p=176636"},"modified":"2024-11-05T15:27:13","modified_gmt":"2024-11-05T14:27:13","slug":"pesterska-visoravan-opet-smo-sreli-adza-aliju-lukaca","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/arhiva.rtvnp.rs\/?p=176636","title":{"rendered":"Sand\u017eak – Pe\u0161terska visoravan: Opet smo sreli ad\u017ea Aliju Luka\u010da"},"content":{"rendered":"

Sand\u017eak – Pe\u0161terska visoravan \u2013 Leskova:\u00a0 Idu\u0107i glavnom ulicom gledali smo kako Leskova o\u017eivljava posle d\u017eume. Tu je moralo biti ne\u0161to va\u017eno. Jo\u0161 uvek se mogao \u010duti ezan sa minareta. Trebalo je da ose\u0107amo umor od puta ali je, naprotiv, televizijska ekipa rado razgovarala sa nesvakida\u0161njim Pe\u0161tercima na pijaci u Leskovi.<\/p>\n

\"\"<\/p>\n

Alija nam prilazi sme\u0161e\u0107i se. U rukama je nosio ru\u010dno izra\u0111en kubak. Izgleda kao pustolov. On pogleda u sadr\u017eaj na\u0161e tehnike. Bio je skroman, ali nije mogao sebi dozvoliti da mu promakne sand\u017ea\u010dki\u00a0 \u0161aroliki svet.<\/p>\n

\"\"<\/p>\n

– Poku\u0161a\u0107u da ne du\u017eim, niti mislim da mogu jer istovremeno \u017eelim svaku re\u010d da izustim i podelim svoju muku sa ostalima. – Kako se nekad \u017eivelo, kako se obla\u010dilo, \u0161ta se jelo\u2026 Sirotinja, sre\u0107ni, \u010dobani… Slobodni k’o vetar – svedo\u010di dedo.<\/p>\n

Ja sam od malena kod ovaca<\/h2>\n

Volim ponekad da do\u0111em na pijacu i obi\u0111em sve. Cene su visoke. Vazda je bilo povoljno ovde kupovati, ali nije vi\u0161e. Najvi\u0161e su poskupele osnovne \u017eivotne namirnice. Ja sam iz Ervenice. Moje selo \u2013 moj zavi\u010daj. Nema joj ravne na kugli zemaljskoj \u2013 kazuje pe\u0161terski ad\u017eo Alija Luka\u010d.<\/p>\n

\"\"<\/p>\n

Dedo je mirno stajao i slu\u0161ao o\u0161tar vetar koji je zvi\u017edao pe\u0161terskim poljima. – Od malena sam navikao na stoku i prosto ne znam \u0161ta bih radio bez krava i ovaca. Da nemam ovce uzeo bih brda.<\/p>\n

Ponovo smo na\u0161li sand\u017ea\u010dkog gor\u0161taka<\/h2>\n

Sitan, duhovit \u010dovek, uredne i razbaru\u0161ene sede kose, crvenog lica i \u017eivih o\u010diju pozdravljao nas je sa pe\u0161terske \u017eade. Pa\u017eljivo smo posmatrali deda dok smo prilazili da se javimo i pozdravimo. A novu priliku ne\u0107emo dobiti. Tamo u daljini \u010dulo se dozivanje \u010dobana i zvuk frule negde po Ervenici. Svetlost zelenih polja spu\u0161ta nemirne senke na vla\u017ene i napu\u0161tene \u00a0pa\u0161njake.<\/p>\n

\"\"<\/p>\n

Moj najdra\u017ei musafir<\/h2>\n

Dedo je izvukao ruku iz d\u017eepa i stisnuo prste oko kubaka, otkrivaju\u0107i tako svoju tradiciju. Lagano je podigao pogled ka pazarskoj televizijskoj ekipi… \u201e Kako to mislite, ne\u0107ete vi\u0161e da razgovarate?\u201c Alija se okrenu kamermanu.<\/p>\n

– Ene, ti si, novinarko!… – re\u010de najdra\u017ee bi\u0107e koje sam upoznala na pe\u0161terskoj kldrmi. Dobro je \u0161to ste do\u0161li u ovu pustaru. Uvukao se u moj \u017eivot zavi\u010daj. Nemam puno vremena za muhabet. Moram da idem u prodavnicu da kupim hleba \u2013 re\u010de zanimljivi i genijalni Alija iz Ervenice.<\/p>\n

Kako bilo da bilo, tek dedo po\u010de od neko doba da razgovara sa nama. On, istina, galami i na ostale putnike namernike na Pe\u0161terskoj visoravni. – Ja sam navikao od malena da vi\u010dem za stokom. Kako je tada hleb ukusno mirisao. Nema ni\u0161ta sla\u0111e od zalogaja dobro pe\u010dene doma\u0107e kore. Metanica koja vam curi niz ruku – prise\u0107a se na\u0161 dragi gost.<\/p>\n

To su bili dani kada su svi stanovnici Pe\u0161tera i drugih sand\u017ea\u010dkih mesta, \u017eeleli da zapo\u010dnu \u017eivot na svojoj zemlji. – E… Ono jest… ama zna\u0161… idem! – re\u010de pe\u0161terski \u010dobanin. Prole\u0107na ki\u0161a pljusnu u onizak prozor napu\u0161tenih katuna. Kolibe dosta stare…<\/p>\n