{"id":59041,"date":"2019-07-23T12:33:14","date_gmt":"2019-07-23T10:33:14","guid":{"rendered":"https:\/\/rtvnp.rs\/?p=59041"},"modified":"2019-07-23T12:33:29","modified_gmt":"2019-07-23T10:33:29","slug":"zastrasujuca-istinita-prica-o-tome-kako-je-napravljen-film-vestica-iz-blera","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/arhiva.rtvnp.rs\/?p=59041","title":{"rendered":"Zastra\u0161uju\u0107a istinita pri\u010da o tome kako je napravljen film “Ve\u0161tica iz Blera”"},"content":{"rendered":"

Za dvadesetogodi\u0161njicu filma smo razgovarali sa njegovim tvorcima i glumcima o samom fenomenu koji je inspirisao ove “napravi sam” \u017eanrove.<\/strong><\/p>\n

Tokom 1997. godine, Eduardo San\u010dez i Danijel Mirik poslali su tri glumca u \u0161umu da improvizuju nekakav filmski zaplet. Za takav koncept do tada niko nikada ranije nije ni \u010duo i svakako nije bilo jednostavno da se izvede. No, dve godine kasnije San\u010dez i Mirik su u rukama imali ono \u0161to danas znamo kao osvedo\u010den hit i kultrni projekat “Ve\u0161tica iz Blera”, koji je inspirisao celokupan svet pod\u017eanrova horora i postao je jedan od najpoznatijih horor filmova svih vremena.<\/strong><\/p>\n

Napravljem sa bud\u017eetom od svega 60.000 dolara film je imao svoju premijeru na Sandensu 1999. godine. Svega nekoliko sati nakon premijere, dva mlada reditelja su svoj film prodala “Artisan Entertainment” za 1.1 milion dolara. Bio je to horor film o kojem se najvi\u0161e govorilo u te sezone, ali su bile neophodne godine dok snovi nisu postali stvarnost. San\u010dez i Mirik su, naime, koncept za ovaj film osmislili jo\u0161 1991. godine dok su bili studenti filma na Centralnoj Floridi, a plan su po\u010deli da sprovode u delo 1996. godine. A zbog nedovoljnih sredstava sve do 1997. godine nisu po\u010deli sa kastinzima. San\u010dez i Mirik su morali da prona\u0111u glumce koji se dobro snalaze i brzo razmi\u0161ljaju, jer bez obzira na to koliko su minuciozan scenario napisali, dijalog je skoro u potpunosti bio improvizovan.<\/p>\n

U jednom od najintenzivnijih filmskih iskustva koje je mogu\u0107e zamisliti, glumci Heder Donahju, D\u017eo\u0161ua Leonard i Majkl S. Vilijams su igrali fikcionalizovane verzije samih sebe na putu za \u0161ume Merilenda ne bi li snimili dokumentarac o legendi takozvane ve\u0161tice iz Blera. Ono \u0161to je ovaj projekat, izme\u0111u ostalog, \u010dinilo revolucionarnim je i \u010dinjenica da ni u jednom jedinom trenutku mi ne vidimo ve\u0161ticu, a autori filma nisu koristili specijalne efekte da bi zapla\u0161ili publiku; umesto toga su imali iskrene reakcije glumaca koji, zapravo, nisu ni znali \u0161ta ih \u010deka sve u \u0161umi. Film je uspeo da postigne mnogo sa vrlo malo sredstava da su se pretvorili u jednu od prvih viralnih marketin\u0161kih kampanja i stvorili su kult sledbenika i obo\u017eavaoca \u010dak i pre nego \u0161to se film pojavio u bioskopima. Ove nedelje “Ve\u0161tica iz Blera” puni dvadeset godina od svoje premijere, a mi smo razgovarali sa njenim tvorcima o procesu stvaranja jedne od najlegendarnijih horor pri\u010da svih vremena.<\/p>\n

Majkl S. Vilijams [“Majk”]: Nisam imao nikakvog profesionalnog iskustva osim prakse u SUNT New Paltz u periodu od \u010detiri godine. Sam oglas je bio: “igrani film na \u0161umskoj lokaciji” i mislim da je stajalo da je posredi improvizacija… I da je neophodno kampovanje. A ja volim obe stvari, tako da mi je to bilo zanimljivo. Improvizacija? Kako improvizuje\u0161 film? Tako da sam oti\u0161ao na lokaciju. Na samom ulazu je visio znak pred ulazak u sobu koja je bila mali prostor 8×10 i izlepljena flajerima na kojima je pisalo “ukoliko dobijete ovu ulogu bi\u0107ete izlo\u017eeni veoma neprijatnim fizi\u010dkim situacijama, nikada ne\u0107ete biti ugro\u017eeni, provodi\u0107ete napolju ve\u0107i deo vremena, a ako ovo nije ne\u0161to sa \u010dime ste komotni, molimo vas da se ne prijavljujete na audiciju.”<\/p>\n

Danijel Derik: Audiciju smo postavili tako da nam je omogu\u0107avala da veoma brzo procenimo sposobnost pojedinaca da improvizuju, a bi kada bi glumac potpisao ugovor, odmah potom bi videli stavku da su bili osu\u0111eni na ubistvo pre dvanaest godina i da im se sprema komisija za pu\u0161taje na uslovnu slobodu.<\/p>\n

Vilijams: Ed San\u010dez je sedeo za stolom sa jo\u0161 nekoliko osoba i samo je izgovorio: “Odle\u017eali ste deset godina od dvadeset, koliko je zatvorska kazna, i sada ste pred komisijom za uslovno pu\u0161tanje na slobodu, \u0161ta imate da ka\u017eete u svoje ime?” Nije gledao moju traku, nije mi rekao dobro jutro, nije rekao ni\u0161ta, pre\u0161ao je odmah na improv.<\/p>\n

Eduardo San\u010dez: [Heder] nas je prepla\u0161ila, a nalazili smo se u prostoru za probanje u Njujorku, najmanje stra\u0161nom mestu na svetu.Mirik: [Heder] je bila jedina osoba me\u0111u stotinama prijavljenih na kastingu koje sam video u toku godine koja je na postavljeno pitanje za\u0161to misli da bi trebalo da bude pu\u0161tena na slobodu odgovorila sa: “Mislim da ne treba da budem pu\u0161tena na slobodu.”<\/p>\n

U toku pre-produkcije, reditelji su morali da se uvere da je sve na svome mestu ne bi li glumci mogli sami da snimaju. Ovo je uklju\u010divalo podu\u010davanje ve\u0161tina kako da koriste svu opremu, zbli\u017eavanje sa njima u gradu i pripremanje sredstava za pre\u017eivljavanje.<\/p>\n

Mirik: Na\u0161 producent Greg Hejl, koji je biv\u0161i pripadnik vojnih jedinica, nas je opremio tim nekim gps sistemima. Imali smo ukupno dva, a glumci su imali jedan svoj i mi jedan svoj. Tri nedelje pre po\u010detka snimanja smo obi\u0161li sve lokacjie za snimanje u \u0161umi, obele\u017eili ih i pripremili tako da je sve bilo prili\u010dno metodi\u010dno i dobro osmi\u0161ljeno.<\/p>\n

San\u010dez: Kada su se najzad na\u0161li u \u0161umi \u017eeleli smo da se ose\u0107aju \u0161to je usamljenije mogu\u0107e, tao da smo poku\u0161ali da ih treniramo i pripremimo za samo snimanje koliko god je to bilo mogu\u0107e, a Majk, njega smo odveli na kratak kurs obrade zvuka i kako da napravi dobar zvuk na DAT ma\u0161ini.<\/p>\n

Mirik: Ve\u0107i deo filma se zapravo konstitui\u0161e od snimaka Hi8 kamera, \u0161to je u prevodu zna\u010dilo: uperi i snimaj. Ve\u0107i deo optike je bio na automatskim pode\u0161avanjima, tako da je sam proces obuke trajao dan-dva.<\/p>\n

Vilijams: Morao sam da nau\u010dim kako funkcioni\u0161e zvuk na DAT-u. Sve \u0161to je bilo snimano samom kamerom je zna\u010dilo da je i zvuk isto sa kamere, ali svi crno-beli segmenti su, zapravo, snimani na DAT-u, \u0161to je prili\u010dno zastareo sistem snimanja.<\/p>\n

Leonard: Nikada ranije nisam snimao na CP-16 kameri. U pitanju je zver od kamere koja se uglavnom koristila za emotovanja pre nego \u0161to je izmi\u0161ljen video rekorder. Kada sam stigao u Merilend upoznao sam se sa pokojnom legendom Nilom Frederiksom koji je bio zadu\u017een za to kako \u0107e film izgledati. Oti\u0161li smo bili dva dana na teren kako bismo samo snimali i kako bih se ja upoznao sa svim aspektima opreme i snimanja. Ali ni to me nije spasilo od sjebavanja tone materijala \u2014 cela pri\u010da o razlici izme\u0111u stopa i metra nakon \u0161to smo napustili ku\u0107u Meri Braun je bila stvarna pri\u010da. To je zapravo deo razgovora u kojem ka\u017eem kako sam sjebao merne jedinice kada sam kalkulisao kameru i da \u0107e zbog toga biti sjeban fokus.<\/p>\n

San\u010dez: Odveli smo ih na Montgomeri koled\u017e da se malo upoznaju sa tim prostorom, koje su kako ka\u017ee ve\u0107 upoznali, a potom smo ih vozikali po Merilendu ne bi li stekli malo uvid u to kakave je \u017eivot tamo i ne bi li imali nekakvu predstavu o lokalnoj kulturi. Potom smo im dali magazine iz 1994. godine ne bi li se malo bolje upoznali sa lokalom. A sa Heder smo posebno radili na mitologiji. Ona je dobila temeljan plan i pregled cele stvari, jer smo ose\u0107ali da je za nju najbolje da najvi\u0161e zna o samoj ve\u0161tici iz Blera nego ostali, jer je ona trebalo u filmu da bude neka vrsta stru\u010dnjaka na tu temu i da raspola\u017ee svim informacijama. A potom, naravno, i osnove kampovanja.<\/p>\n

Greg je bio zadu\u017een za celokupnu lokaciju, navigaciju i orjentiring i kako da ih prebacimo sa jedne lokacije na drugu bez vo\u0111enja. Morali su da se upoznaju sa gps sistemima, kako da ih koriste, osnove pre\u017eivljavanja, osnove bezbednosti i \u0161ta da rade u odre\u0111enim situacijama.<\/p>\n

San\u010dez: Odveli smo ih na lokaciju, spakovali ran\u010deve i pripremili sve za po\u010detak samog snimanja i ve\u0107inu komunikacije u toku snimanja smo sa njima obavljali samo kada je ne\u0161to polazilo po zlu ili je iskrsavalo neko veoma va\u017eno pitanje na koje je trebalo odmah da se odgovori. Probali smo da ih pratimo prvih nekoliko dana, ali nam to nije po\u0161lo za rukom. Bilo je, jednostavno, previ\u0161e te\u0161ko kloniti im se sa puta, a i nisi mogao ni\u0161ta drugo da uradi\u0161. Sve \u0161to si mogao je da ih posmatra\u0161. Po\u010deli smo samo da gledamo materijal kada se vrate sa snimanja i svidelo nam se \u0161ta smo videli, tako da smo stekli utisak da sve dobro funkcioni\u0161e i na kraju smo se ritosiljali ideje o tome da treba da ih pratimo. Ve\u0107i deo posla se sveo na to da smo ih usmeravali kroz bele\u0161ke koje su imali i pratili samo da se sve de\u0161ava prema planu i rasporedu.<\/p>\n

Mirik: Do\u0161li bi na neko zborno mesto prema koordinatama, ugledali bi gajbicu za mleko i biciklisti\u010dku zastavicu tako da bi znali da je to mesto za kampovanje. U gajbici bi bile trake 35mm za snimanje kao i individualna uputstva za svakog od likova. Svako bi dobio instrukcije da pro\u010dita svoje bele\u0161ke, ali da ne saop\u0161tava drugima \u0161ta je pro\u010ditao.<\/p>\n

Williams: Scene su vo\u0111ene tim bele\u0161kama u kanisterima za film od 35mm koje smo ostavljali po \u0161umi na ta\u010dno odre\u0111enim lokacijama koje su odre\u0111ivali producenti i reditelji, pa su shodno tome i mapirali celokupunu lokaciju. Sve je unapred bilo programirano sa na takozvanim zbornim ta\u010dkama i sme\u0161teno u osam snimaju\u0107ih dana. Na svakoj lokaciji je stajalo koja je slede\u0107a i koliko je udaljena. Tako bi pogledali u kompas i znali bi da se na toliko i toliko de\u0161ava slede\u0107a scena.<\/p>\n

Mirik: Uspeli smo nekako da ih sprovedemo kroz celokupnu lokaciju bez horde ljudi oko njih, ali u isto vreme smo im davali instrukcije kako da razvijaju svoje karaktere.<\/p>\n

Leonard: No\u0107i kada je trebalo da odem, ekipa filma mi je ostavila bele\u0161ku da sa\u010dekam da svi ostali zaspu, pa da se i\u0161unjam iz \u0161atora. Se\u0107am se da je na njoj pisalo: “Ako se bilo ko probudi, reci im da mora\u0161 da pi\u0161a\u0161 i be\u017ei sa te lokacije \u0161to je pre mogu\u0107e.” Kada sam se i\u0161unjao, Ed, Den i Greg su me \u010dekali. Smestili su me u kola i rekli su mi da je vreme da idem ku\u0107i.<\/p>\n

Mirik: Bilo je to osmodnevno snimanje sa pravim kampovanjem u \u0161umi. Bilo je osmi\u0161ljeno tako da ih gurnemo na ivicu i da u njima izazovemo iskrene reakcije. Vremenom smo im smanjivali porcije hrane, pa su bili i konstantno gladni. Nismo ih ba\u0161 izgladnjivali, naravno, ali svakako se lak\u0161e iznervira\u0161 ako ne jede\u0161 redovne i obilne obroke. To je bila jedna od metoda pre\u017eivaljavanja koju smo primenili sa njima unapred.<\/p>\n

Vilijams: Recimo da je prvi dan bio sendvi\u010d i kesica \u010dipsa za klopu. Drugi dan bi bio samo sendvi\u010d, a tre\u0107i samo kesica \u010dipsa. \u010cetvrtog mo\u017eda ne bi bilo ni\u0161ta. Poslednjih nekoliko dana je bilo hrane taman da se odr\u017eimo, ali ne previ\u0161e. Smanjili su koli\u010dinu hrane koju unosimo, \u0161to smo znali da \u0107e se desiti, ali nije bilo kao da nismo jeli \u010detiri dana. Na\u0161a sigurnost nikada nije bila ugro\u017eena. Celokupna ideja je bila da nam bude \u0161to je neprijatnije mogu\u0107e bez izazivanja potencijalne opasnosti.<\/p>\n

Mirik: Stalno smo se smejali \u010duvenoj Gregovoj izjavi glumcima. Rekao je ne\u0161to poput: “Va\u0161a sigurnost nam je apsolutni prioritet, ali va\u0161 komfor nije.”<\/p>\n

San\u010dez: Bilo je kao pozori\u0161te u \u0161umi, a mi igrali “Ve\u0161ticu iz Blera”, tako da je s vremena na vreme bilo, kao, “Pono\u0107 je, trebalo bi idemo i tr\u010dimo unaokolo ili \u0161ta god”, a svake no\u0107i smo imali plan da se podelimo u grupe i da pravimo najrazli\u010ditiju buku, pa jo\u0161 buke, pa ovo, pa ono i kada bismo odradili sve \u0161to nam je neophodno bismo bili u fazonu oko dva ujutru, okej, vreme je da se vratimo nazad po\u0161to smo dobro prepla\u0161ili glumce.<\/p>\n

Leonard: Ljudi nas stalno pitaju da li smo zaista bili upla\u0161eni kada su se reditelji i produkcija zezali sa nama i pla\u0161ili nas u toku no\u0107i. Odgovor je… Ne ba\u0161, jer ono \u0161to se uglavnom de\u0161avalo iza scena je da smo bili preumorni, gladni i vrlo \u010desto potpuno mokri. Postavili bismo bivak i zaspali i taman kada bismo utonuli u san, oni bi pustili kasetofon sa jezivim zvukovima dece van bivka. Tako da ve\u0107inu onoga \u0161to \u010dujete na filmu je, zapravo, pratilo kolektivno stenjanje i prenemaganje kada bismo shvatili da je vreme da se opet obujemo i iza\u0111emo napolje.<\/p>\n

Vilijams: Prve dve no\u0107i se ni\u0161ta nije doga\u0111alo, a ubrzo nakon toga bi po\u010dinjalo… Pa mogao si da ih \u010duje\u0161 kako \u0161etaju unaokolo, lome stvari, bacaju kamenje na drve\u0107e. I bilo je zapravo dosta kul, jer ni u jednom trenutku nisi mogao da vidi\u0161 gde su. Znao si da su oni, ali tvoj posao glumca je da stavi\u0161 stvarnost po strani i da se fokusira\u0161 samo na zvuk. To je na izvestan na\u010din stvorilo okolnosti u kojima je za nas bilo dosta jednostavno da poverujemo da je sve jezivo. Ali sa time na umu, tre\u0107e, \u010detvrte ili pete no\u0107i kada smo bili potpuno iscrpljeni se\u0107am se da smo se budili i bili u fazonu: “Ljudi, \u010dujete li ovo”, a ubrzo potom bi usledilo: “Da”, a potom i “Uf, da li zaista moramo da ustajemo i ponovo prolazimo kroz sve?”<\/p>\n

Mirik: \u017deleli smo da odr\u017eimo to stanje \u0161to je du\u017ee mogu\u0107e, jer kako su odmicali dani glumci nisu znali ni\u0161ta vi\u0161e od onoga \u0161to bi znali njihovi karateri u tom trenutku. Kada D\u017eo\u0161 i Majk postavljaju pitanja Heder pred kamerom, to su prava pitanja.<\/p>\n

Hederin monolog je postao jedan od kultnih trenutaka filma, \u010dak toliko da i oni koji nisu nikada gledali film automatski prepoznaju tu scenu.<\/p>\n

Mirik: BIlo nam je neophodno da imamo scenu, nakon \u0161to je D\u017eo\u0161 nestao, kako priznaje da je zaista u potpunosti sjebala stvar. U scenariju je stajalo da postoji testimonijal u nekom trenutku kada priznaje sebi gre\u0161ku i opra\u0161ta se. Re\u0107i \u0107e zbogom svojoj porodici, izvini\u0107e se, kao da se nalazi na brodu u sred Pacifika i umesto da je i\u0161la u odre\u0111enom smeru, \u010dak i kada su svi rekli ne, a sada tone… \u0160ta bi izgovorila? Imali smo taj trenutak u scenariju dosta rano, ali smo dozvolili Heder da sama uzme kameru i da u tom svojevrsnom selfi monologu ka\u017ee \u0161ta bi njen karakter rekao svojoj porodici i prijateljima u trenutku kada shvati da je sve pogre\u0161ila i kada treba da se pomiri sa svojom sudbinom i onime \u0161to se dogodilo. Tada je Heder uzela kameru i odradila monolog koji znamo danas.<\/p>\n

Kraj filma je bio jedan od najve\u0107ih izazova za tvorce. Snimljen je u Gregovoj ku\u0107i, istorijskom zdanju s kraja 19. veka.<\/p>\n

San\u010dez: Imao sam kasetofon, a nekoliko dana pre toga smo snimli D\u017eo\u0161a kako vi\u010de. Postojao je segment u kojem je neko bio na spratu sa kasetofonom, neko bi bio dole, u podrumu, a ja sam bio napolju, u \u0161umi, odmah iza \u0161atora. \u010cim sam shvatio da su zaspali, pustio sam snimak.<\/p>\n

Mirik: Znali su kako \u0107e da se odmota kraj filma. Ku\u0107a u kojoj se de\u0161avala scena je mo\u017eda jedini segment koji je tradicionalno sniman, jer je logisti\u010dki bilo veoma komplikovano odraditi sve. Na\u0161 prvi snimak kako se pribli\u017eavaju ku\u0107i je bio autenti\u010dan. Kada iskora\u010duju iz bivka i ugledaju ku\u0107u prvi put, tada su je zaista prvi put i ugledali.<\/p>\n

Vilijams: Moje instrukcije za poslednju scenu su bile u stilu da \u0107e Majk \u010duti ne\u0161to ve\u010deras, ti \u0107e\u0161 to da isprati\u0161 do kraja, sve dok te Heder ne dozove, a onda kada se to desi, ti \u0107e\u0161 da otr\u010di\u0161 skroz dole. Naravno, u tom trenutku nisam znao ni da je u pitanju ku\u0107a, tako da nisam znao ni \u0161ta zna\u010di da otr\u010dim gore ili dole, niti znam \u0161ta \u0107u da \u010dujem. Uzeo sam bio radio aparat i javio San\u010dezu da ne razumem \u0161ta zna\u010de ove poslednje bele\u0161ke. On mi je rekao da ne brinem i da \u0107u sigurno znati \u0161ta zna\u010de kada do\u0111e trenutak za to. Rekao sam okej i ugasio radio, legao da spavam i probudio sam se kada sam \u010duo D\u017eo\u0161ov glas preko kasetofona, pratio sam ga do ku\u0107e i kada sam je ugledao znao sam \u0161ta gore zna\u010di.<\/p>\n

Mirik: Morali smo da mapiramo sve unapred, da odradimo svaki kadar ponaosob i na kraju snimimo sve to zajedno tako da izgleda kao jedna neprekinuta scena.<\/p>\n

Pre Sandensa, autori filma su napravili sajt na kojem su se pravili da je nestanak glumaca pravi \u0161to je bila jedna od prvih viralnih kampanja na svetu. Kada je Artisan Enterainment video koliko je kampanja genijalna odlu\u010dili su da redizajniraju ceo sajt i da nastve sa forom da je pri\u010da stvarna.<\/p>\n

San\u010dez: Sajt je pu\u0161ten 1998. godine, pre Sandensa, a kada smo pravili sajt pretvarali smo se da je sve stvarno i polo\u017eili smo celokupan sled stvari kako su se odvijale, sa malim biografijama Heder, Majka i D\u017eo\u0161a, isporu\u010dili smo mitologiju slu\u010daja, a postavili smo i Hederin dnevnik \u010dime smo uveli ideju da je Hederina mama od nas tra\u017eila da montiramo materijal i da mi ovo uop\u0161te ne reklamiramo. Nikakva lova nije ulo\u017eena, samo se pri\u010da \u0161irila od uveta do uveta i na premijeri na Sandensu smo imali oko 10,000 ljudi na mejling listi \u0161to je bila prili\u010dno velika cifra za 1999. godinu, tako da nam je sajt ba\u0161 puno pomogao.<\/p>\n

Mirik: Artisan su uzeli koncept na\u0161eg sajta da je ovo kao prava stvar koja se desila u Merilendu i nastavili su da furaju tu pri\u010du. Kada smo stigli u Kan napravili su flajere u stilu nestalih lica i dali zaposlenima da idu po Kanu i da ih dele. To je napravilo ogroman efekat. Prvih nekoliko nedelja prikazivanja ljudi su zaista mislili da su u pitanju nestala lica i sve dok ekipa filma nije po\u010dela da gostuje po televizijskim emisijama, pa su ljudi skapirali da je u pitanju, ipak, film. Ali nastavila se ta fora neko vreme.<\/p>\n

Leonard: Bilo je to dosta sme\u0161no, ali je nekako funkcionisalo. Kao individui mi je bilo dosta bizarno, jer smo u filmu koristili prava imena. Na\u0161e roditelje su zvali i izjavljivali im sau\u010de\u0161\u0107e. Kada je tajna najzad iza\u0161la na videlo, neki ljudi i dalje nisu verovali. Mislili su da smo glumci koji su unajmljeni da glume D\u017eo\u0161a, Majk i Heder kako bi skrenuli pa\u017enju sa toga da je napravljen “snaf” film. Do dana\u0161njeg dana su pre\u017eivele nekakve teorije zavere u vezi sa svime ovime.<\/p>\n

Pisao Tatiana Tenreyro<\/p>\n

SLIKE VIA GETTY; ILUSTRACIJA LIA KANTROWITZ<\/p>\n

Ovaj \u010dlanak je prvobitno objavljen na VICE US.<\/p>\n

 <\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Za dvadesetogodi\u0161njicu filma smo razgovarali sa njegovim tvorcima i glumcima o samom fenomenu koji je inspirisao ove “napravi sam” \u017eanrove. Tokom 1997. godine, Eduardo San\u010dez i Danijel Mirik poslali su tri glumca u \u0161umu da improvizuju nekakav filmski zaplet. Za takav koncept do tada niko nikada ranije nije ni \u010duo i svakako nije bilo jednostavno […]<\/p>\n","protected":false},"author":11,"featured_media":59042,"comment_status":"closed","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"footnotes":""},"categories":[11],"tags":[],"class_list":["post-59041","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-svet"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/arhiva.rtvnp.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/59041","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/arhiva.rtvnp.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/arhiva.rtvnp.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/arhiva.rtvnp.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/users\/11"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/arhiva.rtvnp.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcomments&post=59041"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/arhiva.rtvnp.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/59041\/revisions"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/arhiva.rtvnp.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/media\/59042"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/arhiva.rtvnp.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fmedia&parent=59041"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/arhiva.rtvnp.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcategories&post=59041"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/arhiva.rtvnp.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Ftags&post=59041"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}