Author: Binasa Malicevic

Sandžak – Tutin – Boroštica: Zapomaže dugo, sušno leto i odlazi, a jesenje kiše nisu dovoljne da natope neravna i brdovita pešterska polja. Dobro asvaltiranim putem od Leskove prema Boroštici šibaju mnogobrojni automobili. Danas ću vam prepričati jedan susret sa Šerifom Zornićem iz Boroštice. U svojim lutanjima često viđam zanimljive i dobre ljude. Posećivao je naš gost mnoga mesta, proređene i natrpane zaseoke, visoke planinske vrhove i evropske metropole, ali Pešter je sada predviđao nešto za njega, a on skoro da je osetio da valja biti na kućnom pragu.

Kad Sandžaklije dođu u rodni zavičaj

– Vi ste prvi koji mi priča o Boroštici – rekosmo. – Šerif odmahnu glavom i ubrza priču. – Kako ti se čini, a? Predstavljam vam najlepše mesto koje možete posetiti sa ekipom. – Prekasno. Dok su ga bratske oči posmatrale još neko vreme, Šerif iznenada primeti u neku ruku da ga kamera snima. Vreme je za ozbiljan razgovor.

Riznica istine, znam taj osećaj… kada se majka obraduje ukoliko se vratiš iz tuđine… Nadam se, kaže, da ćemo danas ili sutra dočekati svoje najmilije iz dalekog sveta. Tako to radi gospoda. Nemoguće je opisati Peštersku visoravan. To je mesto koje volite na svoj način. – Priroda je bila deo mog detinjstva i moj život, taj osećaj mi je, na neki osnovni princip, dokazivao pripadnost čitavom svetu – pojašnjava domaćin.

Boroštica leči moju dušu

Preuzeo je nekoliko većih poslova kada ga je na složenim izvorištima i staništima oborila pešterska priroda; a  naučio je da izvuče rad duboko iz svoje porodice, da se kreći i govori kao što to čini Pešterac u svetu Sandžaklija; da pred sobom vidi golema stada ovaca a ne puste pašnjake; da budu spremni za porodičnu tradiciju…

– Svi članovi domaćinstva uključeni su u posao. Svako radi svoj zadatak na najbolji mogući način. Krave i ovce su na planini. Uživamo u lepoti Pešterske visoravni – potvrđuje izuzetni  Šerif Zornić. Skoro će podne. Sa paše se vraćaju stada. To je neka nesvakidašnja slika. Dugi redovi ovaca, jedna za drugom, s peštrskom magijom  kao iz bajke…

Priča je snimljena u avgustu 2024.

Binasa Malićević

Sandžak – Tutin – Gradac: Pešter. S obe strane puta prostiru se golema prostranstva i sela. U tirkiznim očima moje gošće ogledao se pešterski život. Bila je to nana koja je poznavala muku, prvi utisak me nije prevario. Posmatrala sam tu planinku… Lice joj je bilo mirno, složeno, čisto.

Priča mi nana Vezira iz Gradca kako nema mladih već su ostali najstariji seljani. No, ne da se Pešterka. Neka čudna tišina bez glasa, neki neobičan doživljaj. Ovde se čoveku učini da prestaju da važe vreme i način života. I kad se Sandžaklije vrate stisnuće u srce svoj rodni kraj. Besedi nana, a sve nešto gledaše na drugu stranu puta. Otuda dolaze deca iz bijelog svijeta.

Kažu da je ovo najstarija džamija u tutinskoj opštini

– Mladost dođe i prođe. Prođpše, vala, i godine. Pa, malo sam obolela. Deca su otišla u tuđinu. Ovde mi je jedno dijete… Veli da se ne plaši starosti. Najlepši osećaj na svetu za svakog roditelja je kada ima dobru decu. – Draga Vezira, kako provodite starost? – Dobro živimo. Sad, zasad ne treba se žaliti. Nekada davno u selu, živeli smo drugačije. Mnogo smo se mučili sa svojom svakodnevicom. Sad je sve na dugme i neodgovara. Mnogi su nezadovoljni sa sudbinom i poslom. Svega im je malo – kazuje mudra Vezira Škrijelj iz Gradca.

Pešterski ćilim ima svoje šare i mustre

Gorak je pešterski život, a Gradac surov. Kada su se vrata otvorila, čula sam deda kako s puno razumevanja poručuje: Slušaj, mnogo mi je žao što više nema čobana – reče Vezirin suprug Halko. Siva izmaglica nestade s sandžačke poezije i pešterska polja jasno pogledaše oko Tutina i Sjenice. Nana se borila za sebe i svoju porodicu, i njeni su ćilimi postali sinbol sandžačke žene. Iako ima bogato iskustvo u tkanju na razboju, ne bi se usudila da danas uzme kirkit u ruke… Pešterom opet zavlada mir. Nebo visoko, plavo. Ništa od kiše.

-Volela bih da razboj sačuvam u najlepšem sećanju. Od ručnog tkanja sam hranila porodicu. Sada se ne bih smela takmičiti u brzom tkanju, jer godine su tu… , ali za kvalitet i da pogodim “mustru” čik neka jedna mlada to radi – zbori nesvakidašnja Vezira.

Gore, iznad koliba, ponovo se oglašava dečija graja. Kada prođeš makadamski put nađeš se u jednom drugom svetu iz koga ne treba da se mnogo žuri.

Binasa Malićević

Sandžak – Tutin – Čarovina: Binasa je znala odvajkada  da se udala u dobru porodicu, puna je života i mudro čuva svoje najmilije. Bila je vemo iznenađena kada je ugledala televizijsku ekipu. Ali, ta njena priča oduševila je brojne prisutne. – Sve dok smo zajedno, poštujemo jedni druge, svako radi svoj deo posla, biće dobro. Mi smo poštena i radna porodica, sigurno je. Braća se slažu i sloga kuću gradi. Pa, ja sam po prirodi vesela osoba i osmeh je „obavezan“ svakodnevno, kao i  stočarstvo, poljoprivreda, kućni poslovi…

Trebalo je da oseća umor ali je, naprotiv, bila ispunjena radošću. Tu je moralo biti nešto dragoceno. Ali zašto? Musafiri su vazda dobro došli. Planinka (žena koja se stara o muži ovaca i spremanju mlečnih proizvoda). –  Svako radi samo svoj deo posla i poštuje šta kažu stariji, rekla je Binasa Leković iz Čarovine.

Grudnjača za ceđenje sira

Naša domaćica će čitavom ovom svedočenju doliti da je velika umetnost napraviti dobar sir. Svaki susret sa sandžačkom ženon je neopisiv, neponovljiv. I uvek nešto unikatno saznate.

– Mlijeko, maja – sirište, grudnjača, i – kaca. To je čista veština! – Ponešto se menja, svaki dan, hvala Bogu. Pre svega se menja odnos prema životu. Život je težak. Sve je velika istina. Jedna od najvećih. Većina ne shvata u potpunosti ovu mudrost. Srećom, ona se može iskoreniti razumevanjem i ozbiljnim radom. Kada stignu godine, sledeći dan ima posebnu dinamiku života na selu – pojašnjava hanuma Binasa.

Gostoprimstvo je uvek na prvom mestu

Sanjivo se spustila prema porodičnoj mlekari, čula je graju dece i shvatila da su stigli iz škole. To su nane koje čuvaju svoju unučad. – Binasa, hvala za razgovor. – Eeeee, ne može to tek tako. Niste ni kahvu popili. Popićemo drugi put. Iz mlekare istrča Binasin suprug Raif. – Ovde je običaj da niko kući ne ode dok se ne posluži. Ako ništa drugo ne možete, sačekajte da vam donesem, naše mlečne proizvode.

Način na koji se sandžačka majka opredelila da priča o pešterskoj porodici je iskreno značenje ne samo za gledaoce nego i za mlade generacije koje žive na ovom podneblju.To je bilo izuzetno životno iskustvo i mislim da smo snimili sandžačku baštinu.

Binasa Malićević

Tutin – Žirče: – Nano, proberi ti pasulj da vidim šta će ovaj narod. Tako nekako i započe razgovor sa hanumom Ramkom Džemić iz Žirča, koja se prvo raspitala ko smo i odakle smo, pa tek donese domaći med  umesto kahve. Ljudi ovde, u kotlini, još poštuju putnike namernike. To, ti je sve i čovečnost i veliko poštovamje. Zavičaj je zavičaj.

Žirče iz bajke

U prekrasnoj avliji, negde na sredini sela i … , niču raskošne kuće kao pečurke. Tu se televizijskoj ekipi učini  da prestaju da važe pravila doskorašnjeg života. Vidite, Ramki je ovde najlepše, u tom beskrajnom polju tišine, plavetnila i vetra. – Naslednike svoje volim i srećna sam nana. Mi smo velika i uspešna porodica. Poštujemo se i uvažavamo jedni druge, rekla nam je Ramka i otkrila da su već  počele pripreme za sledeća porodična okupljanja. Nedostaju joj deca sve, sve u vezi sa njima, od njihovog zgodnog savršenog lica, preko udaljene dijaspore, do sandžačkog sela – Žirča.

Mi smo srećna porodica

Jedno je ipak sigurno: Žirče niko ili retko ko napušta. Sve kuće su dobro opremljene… Gužva, smeh, muhabet, poneka šala, pitanje: Kako ste uspeli da očuvate orginalnost života, Ramka? – Pobedili su rad i trud. Druženje i po koja kahva, onako seljački da se prekrati vreme u ”nedostatku dece i unučića”, na selu su svakodnevica. Jer, kako reče jedan babo, ovde je pravilo: ”Koliko mladih u  kući, toliko osmeha na licu”.

Selo niko ne napušta

Iako pripada izuzetnoj porodici, nije bila pošteđena tabanjanja prašnjavom ili blatnjavom avlijom po svakojakom vremenu; nekada je selo bilo uzdanica grada, njihov izvor prihoda, građani su kupovali veće količine proizvoda od poljoprivrednih proizvođača i stočara.

Binasa Malićević