Sandžak – Novi Pazar – Leča: Ko je tog dana prošao kroz selo, mogao je da čuje besedu – govor iz avlije Fatime Ahmetović. Pitam planinku kako se u Leči nekada živelo, gradilo, oralo, kosilo. Nana se smeška. Otvara dušu. „Rodila sam 7 dece i sve sam radila iz srca za svoju familiju. Ima nas još, koji smo grabili seno i slamu, denuli ih i plastili, trpali u naviljke, vezali žito u snopove i kopali ručno na njivi“.
Srećna sam nana
To je bika iz koje prosto izbija bezbrižnost. Zahvaljujući tome, Fata je postala meštanka koju svi haju – vole u selu. Tanki umorni prsti, polako prebiraju po životnom iskustvu, prenosi detalje na televizijsku ekipu. Kada bih mogla ponovo da preživi svoj život! „Ništa ne bih menjala. Starost me nikada nije brinula. Mučan je bio život, ali eto, hvala Bogu, dobro sam. Imam neobične decenije, obrazložila je“.
Ovde caruje mudrost
Naša gošća ima 81 godinu i ne planira da se penzioniše. Fatima za svakoga precizno i jasno oslikava životni put poznate sandžačke žene…
Pešterska visoravan – Đerekare: Gore, na prostranstvu, dedo Ibrahim Husović iz Đerekara, sa najdužim životnim iskustvom u tutinskoj opštini, pravi krug oko jednog veka. Nije šala 100 godina.
Dedo, kako živite? – Pristojno živimo. Sad, zasad ne treba se žaliti. Samo neka je zdravlja i slobode – mnogo je dobro.
Srce koje voli
Pred njim se naglasio svet ušiven u ogromna pešterska polja odavno ozvaničena u Sandžaku. Njegov nur – svetlost, njegova mudrost, snažna i moćna; sjaj sa dna duše i toplina ljudskog srca. Priča koja ostavlja bez daha. Bilo je to nepisivo druženje. Iskrenost i poštovanje predstavljali su samo deo bistrine koju su nam Peštersci darovali.
Sva ljudskost sveta je na Pešerskoj visoravni
Dokle sam stigao sa kazivanjem? – Vratiće se ovamo i moji unuci. Znam za to –tiho reče dedo i predloži da još jednu kahvu popijemo.
– Istina. Sada smo svi tu… i zato će biti drugačije. Nisi zažalila što si došla, je li? Kako mu je srce poskočilo i zatreperilo kada je neko prvi put pomenuo reč televizija uz ime Novi Pazar. Pešterska visoravan ponovo oduševljava putnike prolaznike.
Pešterska visoravn – Melaje: Neobičan nastavnik, ali sve u svemu predlaže dobre ideje; nije pristao smesta na razgovor, ali vredno radi i želi najbolje rezultate za Osnovnu školu „25. maj“ u Melaju.- Škola je puna dece, ali joj fale sportski tereni, put do škole i generalno uređenje sela. Ovo je škola koju pohađa 130 učenika i u kojoj radi veliki broj ljudi. Naš zemljak Hari Hajrović opremio je mnoge škole sa klupama i sitnim inventarom na Peštrskoj visoravni. Klupe i sitni inventar stigli iz Nemačke. Povuče rodna gruda u svačemu. To mogu samo Sandžaklije. Pre svega – dobar čovek. Takvi smo ti mi Pešterci – zaključio je nastavnik Osnovne škole „25. maj“ Munir Caković.
Klupe i sitni inventar stigli iz Nemačke
Sve je to moj narod, moj život, sandžački sinovi. Svaka priča nam ostavi ožiljak. Izazov nam je kada radimo sa nastavnicima. Imamo veliku odgovornost da damo kvalitetno od sebe i da ne izneverimo Sandžak. Po prvi put smo čuli o Sandžakliji imali priliku da gledamo snabdevene pešterske škole sitnim inventarom. – Kod nas na Pešteri uvek ima nešto revolucionarno i nešto “starinsko”, malo izmenjeno, znaju to učenici. Zelene površine u školskom dvorištu zaista treba da budu za primer. Naše je u lošem stanju. Nadam se da će vas zanimati ova priča. Želimo da svoju školu učinimo još boljom za život. Hari je dosta učinio za ovaj kraj. Težimo uređenom – novom školskom dvorištu. Pojedini ljudi su čudo. Sandžak, nije šala – objašnjava Caković.
Školu pohađa 130 đaka
Đaci su osobe koje imaju toliko želja i toliko toga još da urade u svom životu, ali polako, ima vremena za sve. Način na koji se on opredelio da priča o toj temi je stvarno značajan ne samo za sandžačko školstvo nego i za sve ljude koji žive na ovom podneblju. To je bilo izuzetno životno iskustvo i mislim da smo snimali značajnu reportažu. Novinarskoj strani, priči koja ima posebno mesto u televiziji, šansa o kojoj se najlepše kazuje. I pre nego što smo videli OŠ “25. maj” meštanima se svidela ideja što smo došli u Melaje. Prikazan je dug vremenski, period koji ne oslikava samo školstvo već i život, običaje, tradiciju i obrazovanje svih tih godina. Ljudi koji su se opredelili da se bave prosvetom uglavnom su neobični, iskreni i konkretni. A ta odgovornost, obrazovanje i znanje su njihov najveći kapital, resurs i potencijal.
Hajrović nije zaboravio rodnu grudu
– Pozdravili smo se i nastavnik mi je rekao: “ Da li vi imate neku svoju želju?”, kaže: “Da”. “Želim da vidim učionice, koga god pitam od mlađih žitelja koji rado razgovaraju, svi mi svedeoče da je Hari mnogo toga obavio za pešterske škole. Kako se preziva Hari”?, kažem: “Hajrović – sandžački humanista” – odgovara zanimljivi nastavnik Munir Caković iz Melaja. Bio je to odličan odgovor, samo blago pomeranje onih njegovih radnih časova, kao i skupljanje đaka u dvorište, ali je u istinu televizijska ekipa privukla pažnju svih prisutnih. Odjednom gomila je bljesnula. Šapat zahvalnosti odjekivao je pešterskim poljima. Nastavnik se osvrnu i pogleda u svoje dobre đake. Nas troje se uputismo prema osmogodišnjoj školi u Melaju. Svakako, jedan od najupečatljivijih trenutaka je upoznavanje sa decom i ostalim prosvetnim radnicima.
Dobra deca
Pročitali smo jednom, pa drugi put. Osnovne informacije o školi. Videli smo iskrene osmehe na licima đaka. Mnogi spustiše ruke na klupe. Nastavnica bez reči ustade i krenu prema gostima. Srećna, gledala je kako se njena generacija probija prema budućnosti. Činilo se da niko ne obraća pažnju na kameru. Sve se odvijalo tako mirnim tonom da smo jedva mogli pratiti šta se događa. U mestima kao što je ovo… Neko vreme, kaže priča, Hari je bio samo jedan od Sandžaklija, koji nije zaboravio sandžački Sibir.
Novi Pazar – Lukare: Čini mi se da ste imali dovoljno vremena za svoje plastenike i vrtove. Šta ste odlučili? –Voleo bih da ceo svet vidi moje umetničko delo u plastenicima i na njivama. Tale jeste mnogo zanimljiv, ali mislim da je toliko neobičan i dobar čovek. – Moji preci su se bavili proizvodnjom paprike. Volim i znam da radim sve poljoprivredne poslove i ništa mi nije teško. Ja ovde uživam, ali za vas sam tu svaki dan. Mora da se radi, ali rokovi ne pitaju za vrućinu. Prošle godine paprika je zbog povoljnih vremenskih uslova veoma dobro rodila i na domaće tržište stigla mnogo ranije u odnosu na predhodnu godinu. Sad me sve vrste povrća zanimaju. U budućnosti planiram da proširim svoju proizvodnju, ako Bog da – kazuje naš iskreni prijatelj Faruk Tale Plojović iz Lukara.
Tale je dobar čovek
Naš domaćin je razmišljao o svojoj ogromnoj prizvodnji paprike. Od same te reči se ponosio, ali to su tek počeci… kupce bira najviše po tome što želi da donese malo radosti i vedrine u njihove sumorne živote. – Ja sam veseljak u duši. Volim da se družim. Život brzo prolazi, svemu dođe kraj. U plasteniku i na njivi radi kao mladić. – To je moj život veli – gazda. Taj je period za njega, kaže, najsrećniji. – Najpre je volja kad je rasd dobar, pa kad biljke počnu da rastu, da šire krošnje… Njegova porodica se tradicionalno bavi poljoprivredom i povrtarstvom, tačnije uzgojem i preradom paprike. Samo pripovedanje našeg domaćina satkano od ljubavi na ljude i događaje u njegovom rodnom Novom Pazaru i Lukarima.
Svojim dobrim delom on je jedina svetla tačka na novopazrskim pijacama. Postoje opet ljudi, susreti, događaji, koji nam se nametnu , utuve u glavu koje pamtimo u po bela dana ili noći, a da ni sebi ni drugima nismo u stanju da objasnimo – zašto je to tako, čime su to privukli našu pažnju, skrenuli na sebe , utisnuli svoj lik u naš nezaborav. Tu i tamo kombajni žanju pšenicu. Putokaz s desne strane upućuje na Taletovu kuću, gore na uzvišici.Kažem da pišem pa brišem, kao da će nešto da se promeni, hoće na bolje. Faruk ima želju da podeli to sa nama jer mi smo prijatelji i televizijska ekipa.
Njiva je dobro rodila
– Ovo je iskreno, ali čekao sam dugo pre nego što sam odlučio da vas se obratim. Supruga i ja radimo sve zajedno. Jako se dobro slažemo. Imamo više razumevanja jedno za drugo. Nije bilo lako ali smo se mnogo trudili. Paralelno smo mnogo toga prošli. E skućili smo se! I pravo da vam kažem baš je komforno. Imamo finu i dobru decu – veli uljudni Faruk Plojović iz Lukara. Nastala je duga, zanimljiva pauza. Odmičući uzbrdo, osvrnuo se da baci još jedan pogled ka selu. S tog izdignutog mesta mogao je da vidi svoje plastenike i njive. Naviknuta na ćutanje, priroda je bilo jako razmažena.
Svoje proizvode šaljem u Berlin
Na dnevnom svetlu sloboda nam se činila prekrasnom. Vodili smo beskrajne razgovore, istražujući i objašnjavajući, da od prizvodne povrća može solidno da se živi. Pričali smo o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Posebno o budućnosti. Hoće li biti zadovoljan svojim proizvodima. Znao je da mora s kupcima da govori o tome. Tale se trudi i napreduje. Već bi trebalo da preuzme nešto. Na njegovom imanju rađaju i bostani. –Tamo, reče naš prijatelj. U drugom delu njive tražio je ogromne bostane. Livade su blistale a drveće je, otežalo i vlažno, nežno njihalo lišće, i kud god je pogledao i šta god je ubrao, najavljivao je svoj pošteni rad. Vreme je da građani znaju razliku između domaće paprike i one koja danima stoji na tezgi u nekoj novopazrskoj prodavnici. Svoju robu dostavljam širom Evrope. Imam nrkoliko hiljada biljaka. Sve prozvode prosledim u Berlin – govori sandžački uzgajivač povrća.
Zastao je pod ogromnim hrastom.Tako nešto nama nije bilo svojstveno. – Nisam se ja promenio. Ljudi su se promenili. Nastupila je pauza. Znao je da ono što nije rečeno glasi: Zatajiš li, bićeš oštećen u kvalitetu proizvoda. Miris paprike mene očarava. Najveći deo svog života bio sam primoran da ustajem rano i uvek sam u žurbi oblačio odeću. Prosečni seljak i po petnaest sati dnevno radi trista dana u godini. Mene ovaj posao odmara – kazuje fenomenalni i veseli Faruk Tale Plojović iz Lukara.
Pešter – Leskova: Priča o životu mladog stočara Mirfata Destanovića, o njegovom putu od kako je kročio na pešterske pašnjake početkom rane mladosti (još kao dečak) pa sve do danas. Navika je da bude slobodan i radno angažovan, on upada u priču, iz koje izvlači sve najbolje za svoju porodicu. Iz nekog razloga, dok se pripremao za razgovor i rukom nam pokazuje na svoje belo stado, prođe mu kroz glavu šta će drugi reći. – Imam 22 godine. Nikada mi nije ništa teško da odradim. Nasledio sam porodičnu tradiciju. Dedo, babo, pa unuk. Ima li šta lepše od toga kada se posao i volja sretnu u isto vreme – kazuje vredni uljudni Mirfat Destanović iz Leskove.
Imam 22 godine
Sva svetlost maglovitog dana svetlucala je na pešterskim vrletima i prisijavala se na vrhovima horizonta… Ovde su navikli na onaj oštri vetar, koji duva s jesni … Pri čemu nosi sa sobom lišće a donosi sneg. Mirfat je stajao na poljani i gledao kako ovce odlaze. – Upravo tako. Nameravam tamo ovim novcem da sazidam još jednu štalu – pošto proda jagnjad. Znate, dugo sam mislio pre nego što sam prihvatio ponudu svog oca. Razmišljam o proširenju stočnog fonda. – Za ovo prvo ste svakako pravi majstor. – Nisam li u pravu, novinarko? Čovekova čast je vredna samo koliko njegova reč. Njegovo lice je za tren dobilo izgled neizmernog iskustva. – Mnogo su oni više od legende; naš vodič je sa sigurnošću to rekao.
Za Pešterce reč je zakletva
Sandžački domaćin se zagledao u svoje stado. Izvukao je ruke iz džepova i pogledao u svoje šake, otkrivajući tako poznato selo u kojem žive ovdašnji vredni i lepi mladići. Naterao je sebe da se seti svake reči koju je rekao o životu na Pešterskoj visoravni. – Razmisli, Mirfate. Momče je brzo klimnuo glavom. – Kako to mislite, želite da čujete i moju stranu. – I sami ste rekli, mladi moraju da ostanu na svom kućnom pragu. Za Pešterce reč je sinbol, besa – čvrsto obećanje. Kao što ćete sami videti, ovde ima još dosta toga da se uradi, gazdin čobanin je podigao ruku da nam dočara ne samo peštersku dolinu u kojoj su se ovce hranile kvalitetnim senom, već i cello selo.
Teške i oštre zime
– Uradio sam sve što sam moga sa svojom porodicom tokom ovih godina otkako sam počeo da se bavim ovčarstvom, ali je bilo vema teško zakoračiti u sve slojeve stočarstva. Dugo smo posmatrali lepo uređeno domaćinstvo. Naš domaćin je osetio da mu je pomalo žao jer smo primetili da mu otac tog dana nije kod kući. Momak će se postarati da sve to obavi. On će voditi računa o ovom posedu jer je i njegova budućnost usko povezana sa sandžačkim Sibirom. Njegov prvi – zvanični izlazak, među medije je kao iz bajke. Mirfatova nepopustljiva odlučnost i nepokolebljivo samopouzdanje podsećali su nas na pešterske teške i oštre zime.
– Sve dok smo zajedno, pošteno obavljamo svoje delove posla, a ljubav prema ovčarstvu nasledili smo od deda… Mi smo složna familija, ni stariji ne pamte da se među nama neko zavadio – otkriva iskreni mladi Destanović. Bližili smo se kraju druženja, Mirfet je sve više i više pažnje posećivao svojim ovcama, a sve manje je ostajalo vremena za novinare. Ustao je i otišao do štale. Juče je bilo veoma hladno kad je ugledao tek rođene jaganjce. Ali, to je radost za mladog domaćina.
Ovde sam srećan
– Da, ovde sam našao sreću, kazao je sandžački pastir. Bio je to jedva primetan pokret, samo blago pomeranje onih njegovih snažnih ruku, kao i skupljanje hladnoće u srcu, ali je u isti mah privukao pažnju svih novinara u Sandžaku i Srbiji. I to ne zbog Pešterske visoravni, ili uglavnom ne zbog sela, već zbog mladog Destanovića – savršeno vaspitan, uljudan, čak i malo duhovit. Ipak, neko kao što je on ne bi trebalo da ostavi svoj kućni prag.
Dedo, babo, pa unuk
Neki čudni mir lebdi u vazduhu, čini nam se da je sve ovo nestvarno. Bio je to dugačak hod. Trebalo je da osećamo umor ali je, naprotiv, bio ispunjen buntom. – Nikada za svoj život ne bih napustio ovo mesto. – Gajim ovce i uživam u ovoj prirodi. Na njegovom, inače umornom licu sada se održavalo oduševljenje i ljudska gromada. Korak mu je bio veso. – Radim posao koji volim i planiram svoj život – sa lakoćom. Od sela može da se živi, samo treba da se zasuču rukavi. Ne volim ljude koji stalno kukaju o tome kako život nije fer, pa preuzmi nešto u svojoj mladosti – zaključio je fenomenalni Mirfat Destanović.
