Radio Televizija Novi Pazar – ARHIVA

Author: Binasa Malicevic

  • Dve sestre oživele očevo imanje

    Dve sestre oživele očevo imanje

    Novi Pazar- Golija: Podgolijska sela mirišu na tugu, samoću i čežnju za najmilijima koji su otišli u svet za boljim životom. Omladina je skoro napustila ove krajeve, jer oni neće da se muče kao njihovi roditelji, žele lepši život, bez mnogo rada i znoja. U Doinoviću su ostali oni koji nisu mogli sa decom u gradove širom Srbije. A i kako bi kad se tamo po ceo dan sedi u kući ili stanu. To bi bio pravi zatvor. Sestre Filimonović rešile su da obnove dedino i očevo imanje.  Žele da promene sliku sela na Goliji. – Nas dve sve zajedno radimo. Ovo je naša dedovina. Bavimo se poljoprivredom, tačnije stočarstvom, ali radimo puno toga na nekoliko hektara zemlje. Imamo i svu potrebnu savremenu mehanizaciju –  objašnjava neobična Miloranka Filimonović.

    Sve imaš nisi srećan

    – Žena sam iz vremena kad je početak života bio na pašnjacima, livadama, na reci… Svaki put kada sam nastupla tamo, silazila sam u detinjstvo, družila se, radovala se, pevala sa drugarima. Bilo je prelepo, pesma se čula na svakom  brdu i proplanku, naši ljudi su dobri i dragi, nedostaje mi sve to. Interes nam je da omladina ostane u svojim sredinama – poručuje zanimljiva Milica.  Bilo je teških situacija u njihovim životima, ali nikada nisu želele da zamaraju druge svojim problemima, pa danas je svako zabrinut. Kada im je najteže popiju po jednu šljivovicu i iz dubine svoje duše zapevaju pesmu koja razgali dušu. Gledaju da svaki svoj dan ulepšaju prijatnom pričom sa komšijama, uz kahvu, slatko a najčešće ljutu. Žele da ih nagovore da se u životu treba boriti, prkositi problemima.

    Put do kuće

    –Sad treba da dokažemo da je put važan za napredak ovog kraja, za povratak u sela. Ovde se teško živi, bez auta nikako, jer nemamo  prevoza do grada. Došla sam da pomognem sestri i da je vidim.Godinama živim u Pančevu, ja sam se tamo udala, ali dedovina i očevina ne mogu da ostanu  puste. Ustajemo rano i ništa nam nije teško. Obrađujemo njive, imamo nekoliko hektara zemlje, a koristimo skoro sve. Na imanju gajimo ovce i krave. Od početka nam je cilj da kvalitetno uzgajamo ovce i krave, da imamo tržište… Ima osoba koje imaju volju, to smo ja i moja setra – objašnjava vredna Milica Filimonović.

    Mladi da ostanu

    Ovdašnje starine kojima su deca otišla, ne želeći da nastave porodičnu tradiciju, da ostanu na kućnom pragu…  Za ljude podgolijskih sela je  to najteži životni udarac kada se ugasi ognjište. – Ovaj današnj narod se čudno ponaša, niko nikoga ne poštuje, čak ni deca svoje roditelje. U naše vreme znalo se ko kosi, a ko vodu nosi. U našoj kući, dok smo mi bile mlade, za sve se pitao otac, on je bio glava kuće, bez njega nismo smeli ništa da uradimo a da njega ne obavestimo – saopštava neverovatna Miloranka zvana Roki.

    Sakrile se pod Goliju

    Na Goliji oazi tišine, i samoće na sve načine traže lek da olakšaju svojoj duši  uz svoje stado. –Pogledajte gde živimo sakrilie smo se pod Goliju, odavde se vidi samo nebo. Mi smo navikle da nam je štala puna stoke a pašnjaci da se bele od ovaca, ali toga, sa setom u glasu više nema – kaže Miloranka. Znam da im je teško, da su došle da obrađuju očevinu, da imaju neki razlog i nešto što im treba u životu. Žele da ostanu ovde, na svom porodičnom pragu. – Golija je naš dom. Možda jednog dana kad shvatite da grad više nije mesto u kom se dobro osećate ili da živite duže nego što ste planirali ili možda kad vas zdravlje ostavi, vi verovatno odete u zasluženu penziju. U selu je spas.  Ne mogu više da pričam, jer mi kroz glavu prolaze dani kad smo bile deca, zdrava, srećna, bezbrižna… svaka livada bila je naše igralište.

    Sestre – karaljice

    Nije bilo potrebno da ih ubeđujem da učestvuju u ovoj priči jer su od samog početka bile uključene u zajednički razgovor. Njihov doprinos ovoj reportaži se ne svodi samo na golijska sela – već kako pomoći mladima da ostanu na selu? One su, između ostalog, ovde bile jedne od najvažnijih saradnica na scenariu. I nadam se da će tako biti u buduće. Ali noćas, dok se oluja valjala preko bregova na jugozapadu, slabo su osećale to prisustvo. Znamo da je to čisto seljački – srčano, i to je zlatna istina. – Mislim da smo trebale  bolje da pričamo. Znaš, godine provedene u gradu uzimaju svoj danak – poručuje Milica.

    Bilo je tako lako i prijatno razgovarati sa Milorankom i Milicom. Nsmo mogli da zamislimo ništa lakše od toga. No nije slučajno što se vratile iz grada u selo. Pitanje je bilo na mestu. – Ne bih ništa promenila, od početka života do danas mislim da su to trenuci koje sam preživela sa razlogom i svojim godinama. Volim svoje malo selo. Volim živeti u njemu. A kao što vidite, ovde je čist vazduh, lepo, dođeš ovamo nadišeš se čistog vazduha. Volim da spremam zimnicu. Nije mi teško, radim to celog života. Još više volim da pletem vunene čarape, prsluke, džepere – kazuje simpatična Milica Filmonović.

    Binasa Malićević

    Podeli
  • U Pružnju meštani žive složno

    U Pružnju meštani žive složno

    Pešterska visoravan – Pružanj: Izgledalo je da putujemo celu večnost,  vozeći se kroz gustu maglu, prolazeći kroz nepoznate krajeve, koliko se sve promenilo za nekoliko godina, ni traga ni glasa od onog raspevanog  sandžačkog Sibira. Njegovo srednje ime je Pružanj. Pešter je “šifra” za otkrivanje Sandžaka, ono zbog čega nam drhti u stomaku, zbog čega nam sijaju oči, a da to nije novac, nego da je isključivo ljubav vezana  za našu rodnu grudu. – Nema boljeg mesta na kugli zemaljskoj od Pružnja. Iskreno radujemo se vašem dolasku. Putovali ste dugo do sela – veli fenomenalna Pešterka.  Ophodi se domaćinski, zove nas da uđemo u kuću i popijemo topao čaj iz lončeta. Pričali smo o mnogo čemu: predivnom napredovanju sela i beskrajno raznolikim bojama; njenom životu na Pešterskoj visoravni, braku, oštroj zimi…

    Ovde stanuju dobri ljudi

    U novinarskim zadacima se osećam i ponašam tako, kao da sam ponosna Pešterka, a to znači da sam svoja. Šta mi više od toga treba. Možda nas ova priča odvede nekuda dalje, možda ne. Nije to ništa posebno. U svakoj mahali su neke neobične i dobre porodice. – U Pružnju boravi izvanredan narod. Živimo u pešterskom kraju gde sve imamo za pristojan život sa relativno malo rada. Ovde stvaramo  od svega, pun nam je dom. Zdravlje je najvažnije. Mi se družimo sa rođacima, komšijama, poštujemo jedni druge, svi smo jedna porodica – kazuje umiljata Nurija Aljković. U celoj toj priči imala je teške trenutke u životu. Doduše, ona je radoznala žena, ali je jako emotivna.

    Imam tri ćilima

    – Nije moglo biti bolje. Planinka se, zadubljena u misli, nasmejala. Izgleda da je zadovoljna našom ekipom te je ispunila sve televizijske zahteve. Bila je radosna zbog te činjenice. Sada može da pređe na važnije stvari. Domaćica je podigla obrve. – Nisam želela da kažem onako kako je zvučalo. Mislila sam na mladost, ne na starost. – Da, dobro, bilo kako bilo, postoji jedno pitanje u vezi  sa tkanjem, pletenjem, heklanjem… koje sam nameravala  da vam postavim. –Slušaj me, ja sam sve to prošla, sve sam to već radila. Bila su to neka druga vremena a i narod, živelo se natenane, mirne duše, sa familijom, rodbinom, komšilukom. Morale smo da naučimo sve da radimo pre udaje, dans to više niko ne gleda – otkriva nesvakidašnja Nurija. Ona nije od onih žena koje reči olako izgovaraju, bira šta će da kaže. Ne bi ih spominjala sve dok ne bude sigurna da su istinite.

    Čuveni pešterski sir

    – Sandžak je nežno posmatrao Peštersku visoravan, izraz lica mu je neobična mešavina nežnosti i divljenja. Nurija je, na svoje iznanađenje, otkrila da joj se Pešter prilično dopada. Na trenutak se ugrejala na toplini tog pogleda. Naša gošća je mnogo zanimljiva, ali mislim da je ozbiljna planinka. Volela bi da pronađem uzrok te linije koja je sačuvana za pravljenje sira. Čuveni pešterski sir od Vardara pa do Triglava. – Ako ćeš da radiš, moraš da središ mleko. Sve treba biti čisto i uredno. Tradicija se prenosi sa generacije na generaciju, sa majke na ćerku i tako dalje. Svako ima neku svoju porodičnu tajnu i svako ima nešto  što ne bi voleo da javnost sazna. U mlekaru je uvek bilo sve pod konac. Neko mora da bude i majstor – veli naša Nurija Aljković iz Pružnja.

    Pešterke su izuzetne planinke

    Pešter kao da traži naklonost svog Sandžaka, Novog Pazara, Sjenice i Tutina, i prenosi svoju najiskreniju ljubav sandžačkim ženama. Ako ćemo  uljudno, i to nije loša priprema za očuvanu prirodu. Zemlja se krunila poput mladosti, i tamo, u tom nestvarnom predelu i pometnji, pronađosmo vrhunske domaćine i časne ljude. To je postalo omiljeno mesto  mladim momcima s tog kraja za običaje, da pođu po  mladu: ona bi se uznemirila a on bi je utešno zagrlio… Imali su neki nesvakidašnji osećaj spokojstva. Izgleda kao da su oni jaki olujni vetrovi koji su na Pešterskoj visoravni tako dugo duvali sada konačno otišli. Pružanj se naslađivao prisećajući se te obostrane ljubavi.

    Pešterska visoravan – Pružanj je selo u Sandžaku u opštini Tutin. Prema popisu iz 2002. bilo je 202 stanovnika (prema popisu iz 1991. bilo je 314 stanovnika). U Pružnju živi 136 punoletnih stanovnika, a prosečna starost stanovništva iznosi 33, 4 godina (31, 7 kod muškaraca i 35, 2 kod žena). U selu ima 38 domaćinstava, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 5, 32.

    Binasa Malićević

     

     

    Podeli
  • Uživam na pešterskim pašnjacima

    Uživam na pešterskim pašnjacima

    Pešter – Škrijelje:  Život u zavičaju ima nekoliko povoljnosti u odnosu na grad. Ljudi na selu mogu uživati  u nestvarnoj lepoti prirode. – Kod nas u rodnom kraju seljaci rade poljoprivredu i bave se stočarstvom. Naša prednost je u tome što sami proizvodimo sve što nam treba u domaćinstvu. Štala nam je puna stoke. U stočarstvu je tako, svakog dana ima mnogo posla, bez dana odmora. Uzgoj stoke se isplati. Voleo bih da ceo svet vidi moje umetničko delo na pašnjacima i u štalama. Nusret jeste mnogo zanimljiv, ali mislim da je toliko neobičan i dobar čovek. Domaćin se mirno preseli u prednji deo proplanka. – Moj otac je bio stočar, domaćin, poljoprivrednik… Bio je ponos Škrijelja. Snovima nije bilo kraja – ističe dragoceni stočar Ujkanović. Gazda je, to već odavno znao. Trudio se da ne misli o tome, jer nije želeo da se suoči sa činjenicom da nisu više među živima pešterski mislioci.

    Štala puna stoke

    To su ljudi koji zapravo prave svoj svet, a porodica je uvek na prvom mestu. Malo sam se iznenadila, moram da priznam. Nusret je mlada osoba koja veoma brzo razvija svoj stočni fond.  – Kad radiš ono što voliš nije ništa teško. U mojoj porodici svi rade. Pravila su tu da se uvažavaju. Takođe, neophodno je međusobno poštovanje i sloga. Želja mi je da doprinesem onome što su stariji do sada uspostavili  i stvorili kao rezultat svog rada i umeća. Mudri su bili sandžački preci. Pešterska tradicija jeste stočarstvo i poljoprivreda. Naše putovanje traje više decenija. Ponosimo se svakim trenutkom naše prošlosti. Kako sam stariji, pašnjaci su nešto što najviše volim. I uvek, koji god posao da radim, mislim da je važno da je porodica uz mene i onda je moguće spojiti dobro i korisno – ističe naš prijatelj.

    Deca nam pomažu

    Jako me raduje što radim sa svojom decom, kao i sa ostalima. Mislim radovao sam se i znao sam da će ovo da bude neka vrsta iznenađenja pošto me dugo nema na televiziji, ali nisam razmišljao da će to da bude baš danas – pripoveda nesvakidašnji Pešterac Nusret Ujkanović. – Svašta se menja, svaki dan… Pre svega se menja odnos prema životu. Kada dođu godine poneki tren ima jednu vrstu poruke i smisla. I sve što si stariji počinješ da shvataš koliko je bitno kako ćeš da ispuniš vreme koje ti je ostalo.

    Zemlja je plodna

    – Zato što uvek nešto fali. Naš život je takav da nam stalno nedostaje vreme. Toliko kasno ležemo i tako se rano budimo, ustajemo u cik zore. Stoka ne zna za pravila, mora da se nahrani i napoji. Seno treba da se stavi u jasle, štala da se očosti , podovi oribaju, konji otimare, krave čeka mehanička muža, telad da se puste kod krava da podoje, i sto drugih zadataka.Nama je ceo dan ispunjen zanimljivim aktivnostima. Isplati se mnogo baviti se stočarstvom. Zato radimo to što radimo. Imamo nekoliko hektara zemlje. Zemlja nam je plodna. Samo je treba skoliti – otkriva sandžački domaćin.

    Pešterske prirodne lepote

    I kao da mu je Škrijelje odredilo sudbinu. Ipak, to su neki od trenutaka zbog kojih je Nusret zavoleo rodni zavičaj. – Tako je. Često imam sumnju u to šta je od onoga što preživljavam stvarnost, a šta je Pešterska visoravan. Te lepote nigde nema nek zna svako ko upita. Sve liči na magičnu prirodu. Pašnjaci mirišu na biljke, lišće, vodu… Sve je uvek na svom mestu – sa ponosom u glasu kazuje čuveni pešterski stočar Nusret Ujkanović iz Škrijelja. Život je prekratak za bilo šta drugo osim za sreću. A veselost je samo naša odluka. Kroz život je sandžački junak išao uzdignute glave i vedrog duha . I kada mu je bilo teško, znao je da mora napred…

    Selo Škrijelje pripada opštini Tutin… Smešteno je jugozapadno od Novog Pazara i severozapadno od Tutina. Škrijelje je udaljeno od Tutina 18 km, od Novog Pazara 14,5 km, a od centra mesne zajednice – Delimeđe 9, 5 km.

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Rođeni smo za muku

    Rođeni smo za muku

    Novi Pazar – Crnoča: – Znate li, nano, da bih jako volela da razgovaram sa vama za televiziju. Pažnja svih koji su bili okupljeni oko obližnjeg vrta bila je usmerena k njoj. Onda je prišla do nas i čvrsto se rukovala sa ekipom Radio – televizije Novi Pazar. Lagano je podigla pogled ka Crnoči… ima istančane niti duše, osećaj za lepotu. Ifeta je pažljivo posmatrala kamermana. – Moram da postupam kako mislim da je ispravno. Prvi put sam u životu pred kamerama.  Ne želim da pogrešim u pomenutom zajedničkom muhabetu. Uostalom, od malih nogu navikli smo da radimo i da proizvodimo. Život nas uči svemu. Deca otišla u beli svet. Nas dvoje starih živimo sami u kući. Bolje je nego što je bilo – kazuje zanimljiva nana Ifeta Hajrović.

    Bolje se živi

    Ah, ali nikad ranije mi se srce nije našlo u opasnosti. Nije lako stati pred kamere.  Dobro, pristajem. Da zborim, a šta? Reci, novinarko. – Život je bio jednostavniji  i mirniji u prostranoj, tihoj Crnoči. U svojoj bašti imam mnogo zdrave biljke. Svake godine sve sejemo manje.  Nema ko da radi. Vrt je samo za nas ukućane.  Barila sam papriku iz svoje bašte. Turšiju spremam  preko 30 godina, isključivo po receptu moje majke i svekrve. Priznaćete, nema ništa lepše od domaćih ukusa na sofri tokom svih onih hladnih zimskih dana. Za mene je porodica na prvom mestu, a zbog njih volim da u kući ničega ne manjka. Nije mi teško da kuham, spremam, mesim za najbliže. Srećnom me čini kad svoju radost delim sa njima – saopštava sandžačka planinka Ifeta.

    Sve domaće

    – Smireno je gledala u vrt. Hajdete, dozvolite mi da vam pokažem našu džamiju. A zatim će vas možda zanimati da pogledate okolinu. – Veoma bih volela da je pogledam, kažem. Jako mi je drago što čujem da imate tako puno vere u život, nano. Vetar je mrsio njenu šamiju sa ojicama, a oči boje ćilibara sijele su iskrenom pronicljivošću. Veoma je malo viđala svoje kone tokom protekla četiri dana, ali je svaki put kad se to desi njena reakcija bila ista. Spremamo se za zimu. Nemamo mnogo vremena za kafenisanje. Nekada je dovoljno da se samo družimo i da nemamo nikakvu posebnu temu – otkriva naša gošća.

    Na vrh sela džamija

    – Pogledala je u kamermana na trenutak , a onda joj je pažnju privukla pesma majstora na obližnjoj kući. Iz nekog razloga, sam njen izgled, onako gospodski  i domaćinski prestavljao je sandžačku ženu, činila je da majke izgledaju drugačije. Nekako nežnije, možda čak pomalo ranjivo. Kiša je sada jače počela da pada. U daljini se začula grmljavina. Ifeta se naslonila jednom rukom na ogradu svog vrta i zagledala u Crnoču i polja oko nje. Lep pogled se pruža odavde, čak i kad je kiša. Kad je vedro, odavde se daleko vidi. Šteta je što danas moramo ovim završiti naše gostovanje, ali tu se ne može ništa. Pažnja nam je još bila zaokupljena pejzažom sela. – Čini mi se da ste imali dovoljno vremena za razmišljanje. Šta ste odlučili. – Nana se zamišljeno osmehnula. Nemogući ste, novinari. – U uglovima usana joj se pojavio nagoveštaj zadovoljstva. Radoznalo se osvrnula oko sobe i osmotrila okruženje u kom se nalazi. – Da svratite na kahvu iz fildžana i rahatluk. Pa bi se onda poslužili i raznim suhomesnatim proizvodima kao što su pršuta, sudžuk, sir… Došli ste u domaćinsku kuću. To ti je običaj kod nas u Sandžaku – naglasila  je prekrasna Ifeta Hajrović.

    Navikli smo da radimo oko zemlje

    Kao što ste i sami videli, ovde ima mnogo toga da se uradi, nana je podigla ruku da nam pokaže ne samo baštu u kojoj smo razgovarale, već i celu okolinu. – Uradila sam što sam mogla tokom ovih godina otkako sam došla u Crnoču, ali je bilo vema teško bez vode. – Razumem vas, Ifeta. Put do sela za televizijsku ekipu bio je veoma neobičan. Pozdravljali su nas dobri ljudi. Čobani su nam se blistavo osmehivali sa pašnjaka. Neki su nam izneli veknu hleba… Ako je u životu išta učinila, onda je naučila to da žena mora biti jaka ako želi da drži sudbinu u svojim rukama.

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Moj pradedo je gajio 1000 ovaca

    Moj pradedo je gajio 1000 ovaca

    Pešter – Morani : Sa desne strane puta, u dolini, golemo stado ovaca. U Sandžaku se ovce najčešće napasaju slobodno na svežim pešterskim pašnjacima. Ovci  je, vele Pešterci, najvažnije da je presita, napojena i  slobodna. Neobična, poučna priča pešterskog čobanina Besima Vejselovića iz Morana. Televizijska ekipa kao da je zalutala u ovom beskrajnom prostoru. – Žene i devojke muzle su stada. Ima žena koje su dnevno muzle 300 ovaca. Ovo što imam u štali ne bih dao ni za džak para. Mladi više ne žele da se bave ovčarstvom. Moj sin neće da nastavi tradiciju. Ja kao domaćin i čobanin ne želim da se tekovina ugasi. Poznajem  prirodu. Najviše volim da odem na pašnjak i uživam u zvucima medenice, vetra i trave koja se njiše – objašnjava Pešterac Besim Vejselović.

    Ja imam 370 brava

    – Kako  sam stariji , Morani su mesto koje najviše volim. I uvek, koji god trenutak prođe, mislim da je važno  da su čobani, pašnjaci, drugarstvo i emocije mogući. Samo ako je poželjno, onda je i složeno.- Jako me raduje što ću da razgovaram sa pešterskim pastirima i planinkama, kao i sa ostalima u selu. Želja mi je da se posvetimo  onome što su mnogi zaboravili da se mladi vrate na sandzačku zemlju. Malo sam se iznenadila , morala sam da priznam. To su žene koje zapravo prave ovaj svet, a nikad im se  ne odaje priznanje i uvek se izvinjavaju za prostor koji zauzimaju. – Naše nane, majke i žene mnogo su se mučile. Ne možemo ni da zamislimo koliko. Znale su da muzu po nekoliko stotina ovaca. Po desetak  kilometara pešačile su do reke sa gomilom veša na leđima. Preko plavih potoka, kroz gustu šumu, gde uvek nije bilo bezbedno… Naše nane, majke i supruge  su za poštovanje – naglašava sandžački čobanin i gazda.

    Ovde sam na svome

    Svašta se menja, svaki dan, hvala Bogu. Pre svega menja se odnos prema životu. Kada dođu godine,  svaki dan ima jednu vrstu poruke i značaj. I sve što si stariji počinješ da shvataš koliko je bitno kako ćeš da ispuniš vreme koje ti je ostalo. I kao da su  mu pašnjaci odredili sudbinu.” :Pobogu, midžo Besime, šta će ti ovo u životu “? Ipak, to su neki od trenutaka zbog kojih sam zavoleo svoj poziv. – Ovčarstvo je meni donelo “mene”, to što sam ja navikao na pešterske vetrove, to me prvenstveno raduje. Jas sm na svome. Ovo je moja dedovina. Ovde sam srećan a obišao sam pola sveta. Pešter nigde nisam našao. – Dok imam svoje noge i ruke ja ću čuvat ovce. – Pošteno da vam kažem ko hoće da radi može. Samo, na žalost omladina sad ovim neće da se bavi. Oni svim silama traže posao u insotranstvu. Ja sam ovde svoj na svome i vi ste ovde svoji na svome – sa setom u glasu poručuje sandžački dedo.

    Nismo imali kada ašikovati

    Ovce na livadi usred ogromne šume, živi pastir, koji ima veliko stado ovaca. – Moje ovce slušaju moj glas. Moj pradedo je gajio 1000 ovaca. Ja imam 370 brava. Mene priroda očarava. Ovde sam slobodan kao galeb. Mogu do sutra da me traže. Pašnjaci su moj dom. Ovde svoj san pretvaram u rad, ovde uzdišem dah prošlih vremena. – A supruga? – Nismo imali kada ašikovati, valjalo se ženiti i raditi. Najlepše je ašikovati uz kahvu i đulsiju pored našeg stada. Adžo se mirno vratio u prednji deo pašnjaka. Posle nekoliko minuta kliznuo je dlanom po zelenoj travi dok nije dotako svoje srce. On nije pogledao dole, ali je prstima čvrsto uhvatio Peštersku visoravan.

    Ko se još izborio sa vetrenjačama

    Radost je u onoj izvorskoj vodi, ono zbog čega nam drhti u stomaku , zbog čega nam sjaje oči, a da to nije ljubav, nego je isključivo vezana za nas same. U pešterskim zadacima se oseća tako, kao da smo u kućnim drvenim klopama, a to znači das mo ostali na svojoj zemlji. Šta nam više od toga treba. Ali, ko se još izborio sa vetrenjačama. Nismo bili sigurni da li Besim uopšte veruje u ove prostrane pašnjake.Bilo je neke sjajne snage u  njemu koja je svakako nudila i obećavala zaštitu, ali dokaza toplne ili mekoće u ovoj građevini nije bilo. Da svi tako misle. A onda, bez reči, Besim  je ztvorio svoje stado  i  izleteo iz tora. – Ceo život proveo sam kao čobanin i nisam se pokajao. Oni koji znaju da je život jedan. Dobro će me razumeti. Merak mi je da gajim ovce. Živim zdrav seljački živoz – kazuje naš  dragi domaćin Besim.

    Selo moje lepše od Pariza

    Bio je veoma primetan pokret, samo blago pomeranje onih njegovih snažnih ramena, kao i skupljanje hladnoće u očima , ali je u sitni mah privukao pažnju svih prisutnih. Vejselović je učtivo gledao u prirodu, kao da  ga pita šta će sledeće učiniti. Nezavisnost je nestala poput talasa. A onda, bez reči, vetar je zarobio svoje stvari i izleteo iz svog gnezda. Glasovi su se i dalje čuli . Konačno, kad je naš čobanin već pomislila da to više neće moći da ponese, oni zaćutaše. Ali tada mu drugi zvuci nisu dali da zaspi.

    Pola sata kasnije , kad je stigao do zaklonjenog  proplankak, dedo reče: “Sunce je izašlo. Ostaću ovde do mraka.” On pogleda u televizijsku ekipu. Glasovi su se i dalje čuli. Besim je, naravno, to već odavno znao. Trudio se da ne misli o tome, jer nije želeo da se suoči sa činjenicom da je jedini pastir na ovim golemim pašnjacima. – Bojim se da moram prihvatiti pravila. Ipak je negde mogao da ode.

    Binasa Malićević

    Podeli