Radio Televizija Novi Pazar – ARHIVA

Author: Binasa Malicevic

  • Rugovac: Kad zamirišu juftari

    Rugovac: Kad zamirišu juftari

    Novi Pazar  – Ulični novopazarski  prodavci su zaslužili da se o njima piše i priča. Retki su gradovi u Sandžaku koji su za vreme Ramazana potpuno drugačiji, zadivljujući… Koje ovih dana prošao kroz našu čaršiju, mogao je da oseti miris juftara. Ako se za nekog može reći da je zaljubljenik u rodni grad, koji sve više osvaja svet, onda ta priča odgovara Rifatu Rugovcu. – Da li vas prekidam u nečemu? – Ne, nimalo… Ovo mesto nagomilava sandžačku dobrotu, samim tim i humanost. Zanimljivo. –Uvek raspoložni za druženje? – Tako je suđeno. Volim da razgovaram sa svojim zemljacima. Opet drag osmeh.

    – Bitna je priča, njen sadržaj? U bistrim očima mog sagovornika ogleda se dostojanstvo, čestitost, poštenje… – Ništa mi nije teško. Naravno, nisam mogao da po ceo dan sedim u kući i raspravljam se sa ženom oko ničega – otkriva orginalni Rifat Rugovac…

    Raspravljam se sa ženom oko ničega

    Naš prijatelj se nekoliko puta nasmejao kada mu novinarka  spomenu ranu mladost. Odmah mu je bilo jasno da se nalazi u nekoj od “Naših priča”. Svetlost automobila bacala je nemirne senke na raznorazne prolaznike. Negde u daljini čula se pesma  Riza Hamidovića “Rodnom kraju, rodnom zavičaju”. Put do pazarskih ulica bio je veoma neobičan. Rifata su pozdravljali mnogobrojni ljudi. Neki su zaustavljali svoje automobile da mu s poštovanjem klimnu glavom. Bio je svestan da se u vazduhu nad Novim Pazarom oseća ljudska dobrota.

    Njegovi stanovnici veruju da se legenda obestinila, ili da su bar na dobrom putu da se to dogodi. Stari sjaj Novog Pazara nalazi se među njima. Tako je odvajkada. Ovde će imati mnogo toga da se uradi, Rugovac je pomislio. Pazarci će se postarati da sve to obave. On će voditi računa o ovom posedu jer je i njegova budućnost usko povezana s čaršijom. – Radio sam u novopazrskom “Ukrasu”. Najbolje godine života. To su bile društvene firme. U Jugoslaviji se znao red. Narod raspoložan i veseo. Meni je dobro. Život je bio jednostavniji i mirniji na prostorima nekadašnje Jugoslavije  – sa setom u glasu zbori pazarski ulični prodavac.

    Volim pazarske ulice

    Trenutak kasnije Sandžaklija se opustio, ali je i dalje birao reči. Pazar je bio voljan da se pitanje satarih zanata ostavi po straini, maker na trenutak. Najgore je kad duša boli… Još jednom je prošlost zagrizla koricu hleba i prepustila se tom jezgru i zadovoljstvu Jeni Pazara…Bilo nam je prijatno i zanimljivo  da razgovaramo sa dobrim Rifatom. Priča iskreno, po naški, otvara svoju radničku dušu, na njegovom licu oslikava se dobrota… Svakako mu ovakvi detalji ne mogu naškoditi. Pazar je nežnim okom posmatrao ulice na kojima je sve vrvelo od posla. U dva masovna gvozdena kazana krčkala su se različita variva, punjena piletina, pečenje, begova čorba… vreme radosti i veselja. Sandžaklije su krenuli prema hotelima, a srce je pritiskala teška tuga usled prizora koji je bio pred njima… mladi odlaze u beli svet. Napuštaju rodni prag.

    Mi smo dobar narod

    -Šta mislite o kvalitetu kleke koju smo supruga i ja pažljivo pripremali? Ja sam došao na ideju da ima boju ćilibara koja se slaže sa njenim očima. – Nije znao šta ga navelo da odluči da ode u ulične prodavce. – Volim da se družim sa ljudima, koliko god to čudno zvučalo. Sve što radim, volim poslovati u društvu i ne razmišljam šta ostali misle… Od svakoga možemo nešto naučiti. Ja sam godinama na ulici, svašta čujem, a svašta uveličavaju. Životna škola. Ovde mi sati brzo prođu – otkriva naš prijatelj.

    Ali iz negog nejasnog razloga, sokaci su utehu našli u senkama prostrane avlije na kojoj koračaju ruku pod ruku Stara i Tijesna čaršija. Bile su tako sigurne da će, kada se malo smire, Sandžak razumeti zašto su otišle da izbave “ćerčike” u Ćerčijskom sokaku.

    Binasa Malićević

    Priču smo otkucali 2o21. godine.

    Podeli
  • Ništa mi nije teško

    Ništa mi nije teško

    Novi Pazar – Retko neobičnog izgleda, raznorazne poslastice, miris vanile je toliko prijatan da nas je gotovo začarao… Teško je zamisliti bilo koji bošnjački praznik, a da u njemu na neki način nema tradicionalnih kolača. „Ako se nešto dobro uradi, sigurno će dugo trajati i služiti se dragim gostima – otkriva zanimljivi poslastičar Riza Aliti. Prijatan uljudan čovek, cenjen, pravi kolače i pokušava da razgovara sa nama.  – Moram sada govoriti prijatno jasno: osećam kako će me mnogi slušati i gledati. – Da ti kažem koja je jedina prava dužnost  za svakog zanatliju. – Kad se posao radi s ljubavlju. Zar uvek mora da bude tako? – Možda je tako najbolje. Pa, u neku ruku još pametnije.

     Kad se posao radi s ljubavlju

    Riza je zaslužio da se o njemu i svom umeću piše, sa posebnim poštovanjem. Sve je to deo stvaranja. –  Znate, opet bih išao istim putem. Da sam mogao birati, ne bih bolje izabrao – zaključio je naš prijatelj… U njegovom oku vidimo pogled entuzijaste zaljubljenog u svoj zanat. Riza se prepustio svojoj staroj navici da radio no što najviše voli… pravi kolače i uživa u životu. Oluje koje su u njemu duvale bile su žestoke, ispunjavale ga ogromnom odgovornošću i vanvremenskom čežnjom za nečim što još uvek u potpunosti ne razume. – Ne bih mogao da živim bez svog zadatka. Kome je do lepote, naravno, kolači su moj svet. Obojim poneki dan duginim bojama. Da svaki put dolazim sa radošću da radim. Izabrao sam da mi posao bude zabavan. Radost i mir su najveći izazov. Lepo mi je – otkriva Makedonac Riza Aliti.

    Oduvek je bio svestan tih oluja koje su šibale njegovu dušu, ali je samo uz prvi akšam ili u bele izmaglice zore uspevao da kroti te teške vetrove koji su ga nosil od Makedonije do Sandžaka. Izbegavao je takve situacije kad kod je mogao. Nije ga zanimalo da previše duboko zaviri u srce oluje. Sada se osvrnuo na zadatak koji je decenijama pred njim. Imao sopstveni “slatki zanat”. Sve što treba da uradi jeste da ga sačuva i prenese na mlađe generacije.

    Volim svoj zanat

    Kazuje da to neće biti tako lak posao. Činjenica je da u bližoj budućnosti  Pazar ima najbolje slastičare koji su neko duže vreme  zadržali zanat u svojim rukama. Ne bi mnogo vremena prošlo, a da ga, bilo usled smeha ili kakve tegobe, ne izgubi. Neki su govorili da je poslastičarstvo privlačno, interesantno, ali čak da je za njega vezana jedna stara priča. Prva prodavnica čokolade otvorena je u Londonu 1657. godine kao “kuća čokolade” u kojoj se točio sve popularniji napitak.

    Miris čokolade me očarava

    – Novi Pazar je najlepši grad na svetu. Ovde žive dobri i merhametli ljudi. Zato Sandžaklije imaju veliko poverenje jedni u druge. Složni su. Niko kao oni. Poseban svet. Sandžački Bošnjaci su jedinstven dunjaluk. Svima nam nedostaje staro jezgro Pazara, pun dobrote i života, običaja i tradicije, ukus hadžimakulja i miris somuna, simita, ćahija, ramazanskih pitica… slušao sam priče od has Pazaraca. Ovde sam svoj na svome, tu sam stvorio mir, da razgovaram sa drugarima  koji predstavljaju svoj rodni grad… Prijateljstva sam stekao tokom svih godina, upoznao sam nove ljude, dugo sam želeo da upoznam pazarsku čaršiju… to se ostvarilo. Radovati se životu – poručuje Aliti.

    Kad Lug zamiriše na vanilu

    – Sandžački narod bih hvalio satima. Jedna ljupka, mila i strpljiva čaršija, svi je ovde vole. Svoj početak i karijeru sam zamišljao potpuno drugačije, uz fabriku ili neko preduzeće. Zato kažem, ne treba planirati… nikad se ne zna zašto je nešto dobro. Život ima razne faze i svaka sitnica ima svoja pravila… nemoguće je ukrotiti takav vetar. Mnogo toga se promenilo tokom ovog veka. Ljudi su se promenili – otkriva makedonski slastičar.

    A onda su se vrata otvorila, on je podigao pogled i ugledao pazarske mališane, kao da ih je stvorio samom svojom željom – spazio ih je razdragane i šarene…

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Šećer: Onu veknu cijelu bahnem

    Šećer: Onu veknu cijelu bahnem

    Novi Pazar – Dok su ga svetleće oči Novog Pazara posmatrale još neko vreme, Šećer se iznenada oseti u neku ruku važnim… ima 84 godine. Još uvek ga doziva ona rana mladost. Odaje neobičan utisak da još uvek  zna da se raduje životu. Za „Kocku“ je znatiželja toliko neizmerna i nadmoćna da bi svakog dana obilazio novopazarske pijace. – Ja baš volim pričati s ljudima… Sve okrenem na šalu. Volim dobro da jedemi i pijem mleko. Još uvek radim seoske poslove i dobro me zdravlje služi – kaže simpatični Šećer Plojović iz Lukara.

    Ja sam mu ćale

    Bilo je tako lako i predivno razgovarati sa dedom. – Zar nije tako? – Da, tako je. A vi ste došli da obiđete stare prijatelje, znam. Adžo je imao prefinjen osećaj za stvarnost; Šećer nije bio na oprezu zbog kamere, gužve, raznoraznih prolaznika… Prosto ostao je to što jeste, zauvek. Imao je ulogu slobodnog, zanimljivog i iskrenog sagovornika. Očito mu je ležala uloga sandžačkog deda. Pričali smo o mnogo čemu: predivnom građevinskom napredovanju u Novom Pazaru, raznolikim dečijim nestašlucima; njegovom životu u Lukarima; radu i porodici, borbi za bolji život…

    Uprkos sumornom danu, Šećer je osećao kako ga iznutra ispunjava neka toplina, njegova sadašnjost je ovde, u Novom Pazaru. Čeka ga lep život u Lukarima. Plojović je, prošavši kroz pazarsku kapiju, mahnuo rukom u znak pozdrava. Magla je već bila toliko gusta da je jedva uspeo da raspozna tragove volujskih točkova na putu za rodno selo. Takođe je znao da on neće od Sandžaka tako lako odustati. Svojom neumoljivom odlučnošću pročešljaće čaršiju od glave do pete. Ne može niko da ga krivi zbog toga, razmišljao je. On, uostalom, pokušava da prenese znanje na osobu koja je, po svemu sudeći, shvatila dušu Pazara.

    Šećer mu je pravo ime

    Šećer  je znao da, što se njega tiče, činjenica da je Sandžaklija  očigledno pokušao da sačuva Jeni Pazar ispod srca… Nalazi se u malenoj avliji iza kuće, gde je gajio paradajz, kupus, krastavac, papriku… U jesen, rekao je, treba da je vidiš u jesen, ali sada je zelenilo buja sa svake poljane. Pogledavši u šaroliki svet na pijaci, Šećer se čudio kako im je to uspevalo… sve složeno pod konac. – O, misliš zato što si penzioner – reko smo. – Volim da dođem na pijacu. Razgovaramo o dobrim vremenima. Sretnem tako neke stare poznanike – kazuje zanimljivi  Šećer Plojović. S osmehom uvek uz srce, da očara rodni grad: njega ništa ne može da iznenadi, pomisli smo. Iskrene oči daleko vide.

    Imam 84 godine

    Novi Pazar se po prvi put zapitao šta je podstaklo čaršiju da pristupi neobičnim predelima našeg grada. Jednog dana će se mnogi pitati, rekli smo sebi. Ne dajmo svoj grad, branimo ga i ulepšavajmo uprkos svemu. Poštujmo starije. Slušajmo starost. Znala je Tijesna čaršija da je mogla u velikoj meri  nadgledati sandžačku mladost. Ne danas, naravno, još je prerano za takvu bliskost. Ali u budućnosti će prilika za to biti suviše. Nešto nam je govorilo da će njeno, sve dalje prijateljstvo sa sudbinom i životom za obe biti od velikog značaja.

    – Ovde je bilo sastajalište Pazaraca. Moje dtinjstvo je baš takvo, bezbrižno i ispunjeno detaljima koji me  i danas čine veoma srećnim. Novi Pazar, sve čisto. Veselost na sve strane. Bili smo dobra i poslušna deca i, doduše, iz godine u godinu svaka je generacija sve više i više obećavala da će naš grad napredovadi u svakom pogledu… Naučili smo da se radujemo sitnicama. Male želje velika radost – kazuje naš interesantni Šećer iz Lukara.

    Ovu veselu priču snimili smo 2o15. godine.

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Kahva sa mangala

    Kahva sa mangala

    Novi Pazar – Sećanje na jedno prošlo vreme:  Zanatlije otvaraju svoje radnje, rasplamsavaju žar u mangalima, a iz pazarskih pekara doseže miris vrućih somuna, simita, ćahija i pitica. Sinan motri u vatru, a zatim u hlebove koji se puše… Želi da postane najčuveniji Pazarac u Sandžaku. – Da počnem, dakle. Pekarski zanat mora da se voli. Rožajac ceni rad, ali grli Novi Pazar. Ja sam stari pekar, moja dela će to dokazati. Naš sagovornik je postao svestan nasleđene tradicije, kao da se ta priča prenosi sa generacije na pokoljenja. Ponekad zažalim što ranije nisam srela deda Sinana… Mladost i pekara su nešto drugo, a somuni i simiti i jedno i drugo – Jeni Pazar sa dušom.U stara vremena zanatlije su bile neminovan sinbol Stare i Tijesne čaršije…

    Somuni, simiti, ćahije, pitice

    Sinan je iskreno posmatrao kako njegovi naslednici rade  ručno i tradicionalno… A odvajkada je bilo tako. Poprilično kao skromna i uljudna deca, ali donekle i blisko; a opet kao nenametljivo  uslužni profesionalci. Životi pekara. Ponekad bi mu se, dok bi unedogled zalazio u pojedinosti, zavrtelo u glavi, pogotovo tu u pekari, gde je bukvalno živeo neki  „zanatski život“. Očaranost ali i uznemirenost – sve izraženiji osećaj koji je dedu često govorio da treba da bude tu. Tu je značilo ceo Novi Pazar; da bi zaista trebalo da prenese svoj zanat na mleđe generacije, dok je čitav Sandžak čekao na njegove simite, ćahije, somune, pitice… Smeje se.

    – Dakle, midžo Sinane, koliko dugo mesite pazarske testenine – đakonije? – Pekaru jako volim, prirasla mi je za srce, još od dečačkih dana, ali u sećanju su mi i dalje kahve sa mangala. To je bio has čaršijski  život – pripoveda naš Sinan Rožajac. Zbilja, vemma dugo i neobično. A Gradska ulica 1 stoji tu kao da je dan kao i svaki drugi. – Kahvu, donesi kahvu. Kao da nazdravlja prijateljima u Staroj čaršiji, trenutak koji želi da obeleži.

    Miris ramazanke

    Uvek je tako kad dođu Pazarci, slede jednostavnije priče kao što je prva jutarnja kahva kod Haka u „Teferiču“.  I još jednostavnija, šetnja kroz Jeni Pazar, ruku pod ruku, u večernjim satima, zvuk pazarskih koraka na ćupriji… Ali u sandžačkom zajedništvu uvek je bilo prostora i neke  duboke  nežnosti, kao da plešu između Raške i Jošanice.  Poštovali su jedni druge, ali čuvali su rodbinske veze, one su bile jezgro Novog Pazara, pružali su putnicima – namernicima od svog hleba… Adžo priča i definiše, razmišlja o pazarskim sokacima, avlijama, baščama… Sandžak udahnjuje život, jedno pitanje se nameće, ako čovek tako iskreno razgovara, kako da prepoznamo sledeći zbor.

    Dobro pitanje, o tome šta je čaršija, šta je sloboda. Ono što Rožajac pokišava da stvori, dok sanjari, radi i odmara, poštuje, uljudni Pazarac dobro prihvata pitanja, nostalgičan je, prirodan, oblikuje stvarnost, prošlost, sadašnjost i budućnost.  Budi se na zvuk džepnog časovnika  koji oglašava pun sat, da može da prkosi celom svetu, uključujući svoj Sandžak. U prvom izlaganju, njegovom ličnom, smelom, veličanstvenom delu, Sinan je has Pazarac, plemenit i pomalo neobičan, koji uskoro prepušta pozornicu svojim potomcima.

    Osmanski mangal

    Sve je počelo jako davno,  sada već zaboravljene godine kada je još Sinanov babo  stavio ruke u testo i krenuo da mesi pitice, somune, ćahije… I tako lagano, ali sigurno zanat se „pekao“. I ne samo on već i majstori pekarskog zanata. Svo majstorstvo i umeće starog Sandžaklije proizvod su tradicionalnih zanata koje pekar definiše prema dedu i babu… A šta je s tobom? – Sačuvao sam porodičnu tradiciju i volim svoj posao.  – Da osećam se tako – kaže  čuveni novopazarski pekar. Tako prolaze sati od zore do juftara.

    Slušaj, ja sam ovde više od 50 godina – sa ponosom u glasu kazuje naš prijatelj. – Da li sve ponovo preživljavate, ili je opuštenije? – O, svaki pu je složenije. I, naravno, nije lako raditi u pekari. – Sigurno? – Izležavanje i vatra ne idu zajedno – saopštava naš sagovornik.

    – Svrati kad god možeš – reče adžo na vratima, ispraćajući prijatelja. Zaćutao je pred sopstvenim otvorenim pozivom, kao da je naišao na dobru  pesmu, ali je zatim popustio i ispričao svoju životnu odiseju. – Kad kod. Zamoli ljubaznog sina da nam namesti stolice u radni iako je bila gužva.

    – Da to su pekarske reči. Mora da su pojedinci naučili veselu, dragocenu pouku. – Da se razumemo, ja sam se promenio. Ostario sam. – Adžo Sinan je to izgovorio ponosito, kao da govori o sandžačkim Bošnjacima. Zato smo se povukli. Ne znamo šta je posredi. Ko zna šta se dešavalo na pazarskoj kaldrmi.

    Priča je snimljena 2o10. godine.

    Binasa Malićević

     

    Podeli
  • Iz Pazara ka Turskoj i Australiji

    Iz Pazara ka Turskoj i Australiji

    Novi Pazar – Pazar je moj rodni zavičaj. U njemu sam se rodila, živela i otišla u beli svet… On je za mene najlepši grad na dunjaluku. Sokaci, bašče, i avlije gde sam se sa svojim drugaricama igrala i družila. Nestali su ćepenci, dućani, Tijesna i Stara čaršija, jaz, brazde, stari zenati, nema više ni Smail –age… Novi Pazar je sada sasvim drugačiji. Nad grad se ne prodaju drva i konji se više ne vežu za brezu u samom centru grada – priseća se Mevljuda Kijevčanin Huzban.

    Pazarski muhadžeri

    U „Šabana Koče“ odavno nema više kalajdžija. Nestali su grnčari, jorgandžije, kovači… Puno mi fali Redžep Mustafić. Niko ne zna gde ta ljubav izranja, osećanja su različita, u pitanju su Sandžak, Novi Pazar, domovina… Ponekad je godinama nema a zatim se Mevljuda iznenada –  pojavi i dođe, obraća se rodnom gradu, rođacima, prijateljima, komšijama, mirisima iz čaršije… Upoznavši živote svih ljudi, i ona se upisuje u sandžački život…

    Nema više kalajdžija

    – Mogu slobodno da kažem moj Pazar je poseban. Naravno da volim da pričam na tu temu i to sve, ali prosto je morala da se zna neka granica i red. Mislim da smo uspeli u tome. Bili smo dobri jer smo svašta prošli u životu. Kad bih mogla, verovatno bih isto prošla. Jesam malo vremena provela u Pazaru zbog odlaska u Tursku, ali kad dođem u rodni grad to se zna – naglašava Mevljuda i dodaje: Tuđina je teška. To je prosto bio naš život. Mi smo muhadžeri – kaže naša gošća.

    Sandžak priznaje da je teško ići stopama poznatog šehera koji je iza sebe ostavio gomilu bošnjačkog kulturnog nasleđa. Odgovornost je velika. Ljudi to gledaju na razne načine. Pazarska čaršija je neprevaziđena. – Moja unuka je zavolela ovu dolinu. Drago mi je i čast mi je što sam Pazarka, ali prosto znam da je nemoguće da budem deo svoje avlije – iskrena je gospođa Kijevčanin Huzban koja sa knedlom u grlu kaže da nije stigla da se nagleda  rodnog Sandžaka.

    Željna sam Pazara

    Mi do tog dela nismo stigli, nismo uspeli, nažalost. Ovu priču je zamišljala sasvim drugačije, uz Jeni Pazar. – Zato kažem, ne treba očekivati, puno planirati jer nikada ne znaš šta može da se desi. – Porodicu sam osnovala u Turskoj. Udala sam se za Turčina. Snalazili smo se kako smo znali i umeli. Na početku je sve nepoznato, teško, deluje nemoguće. Polako, korak po korak se put pred nama otvorio. Na tom putu mi smi bili iskusniji, hrabriji, stariji… ovako smo zajedno stigli do Australije. I opet sve iz početka – prisrća se naša Mevljuda.

    Svaki sokak je imao brazdu

    Mevljuda ne voli sama da vodi razgovor. Štaviše, i ne želi. Voli da se druži, da bude sa svojom porodicom i da sluša sandžačke pesme.  Mislim da su čak i dućandžije, u poslednjem naletu zbora, imali to na umu… – Stvarno?, pomisli naša sagovornica. Stvarno? Ali, na posletku, kako su Pazarci dopustili da nestanu stari zanati. Ta ljubav je izrodila čaršiju. Huzban zavrte glavom onako neodređeno, stavljajući do znanja da je to sandžačko pitanje u koje nema vremena da se upliće. Pazarka je sedela, i gledao kako nestaju Stara i Tijesna čaršija. Kada je Raška nadošla, poželela  je da izađe i potraži svoje detinjstvo i ranu mladost…

    – Kako znaš? Kako? Senke su drugačije ovde… moj Pazar ima dušu. Te lepote nigde nema danju, noću ne da mira od ljubavi prema rodnom gradu… U naše vreme se znao red. Nastavnici su se poštovali ustajanjem kad uđu u učionicu… I bili smo nekako srećniji – kazuje ljubazna  Huzban. Ali ona ne želi da ispiše priču sama – ili ako je poželjno, u čaršiji s nekim. Kako ljubav zna šta je dobro za pazarsku kaldrmu…

    U nekom trenutku je možda bila srećnija i tužnija i suze su krenule, ali sada sa ove vremenske distance smatra da je potpuno ispravno sve bilo. A nostalgija kao večna robija.

    Binasa Malićević

     

     

    Podeli