Radio Televizija Novi Pazar – ARHIVA

Author: Binasa Malicevic

  • Jeni Pazar je imao 1.100 dućana

    Jeni Pazar je imao 1.100 dućana

    Jeni Pazar je imao 1.100 dućana

    Novi Pazar – Hajro Ćosović otvorio  je radnju za popravku (izradu)  svih vrsta ključeva  i sređivanje auto brava. Za mušterije koje dolaze u“brvnaru“, da obave svoje različite poslove to je za zanatliju odgovornost i obaveza. Izuzetan majstor, velikog znanja, stican u neprekidnom dugogodišnjem iskustvu. Ne zna se, da li je bolji čovek ili zanatlija, jer oba zahteva obavlja fenomenalno.

    Nestali su stari zanati

    Razgovarajući sa Hajrom shvatila sam – Pazarcima je uvek na prvom mestu rodni grad… Opisujem onako po emocijama kako se osećam  kao sandžački novinar, putujući po uspomenama. – Jeste li za još jednu kahvu – upita nas ovaj zanimljivi gospodin. – Ne. – Koliko ljubavi u zanatu! – No je se uvek vratim mojem Pazaru. Ovde, u ovoj radnji borabve mušterije, poznanici, prijatelji… Puna kuća! – Znaš, svaki čovek je priča za sebe – veli ljubazni Hajro Ćosović…

    Na Gradskom  jazu se uzimao abdest

    O Novom Pazaru su pisali brojni putopisci, a čuveni Evlija Čelebi je u XVII stoleću zabeležio da je bio jedan od najvećih gradova na Balkanu (prema popisu iz 1528. godine, Novi Pazar je imao 221 kuću, što je za dve kuće više nego što je imalo Sarajevo – 119). Nekada je Pazarski jaz bio sinbol blistavosti, savršenosti, veličanstvenosti…

    Svaki kamen si mogao da izbrojiš

    –  Jaz naše mladosti. Mnogi i ne znaju da piju vodu koja nije zdrava… Jaz je bio prava riznica prirodne lepote,  zato smo vodili računa o najbitnijim detaljima: čistoći, higijeni, sokacima, avlijama, ulicama, Raški, Jošanici i Novom Pazaru. Mi smo živeli toliko skromno, cela moja porodica, da smo bili zadovoljni sa korom hleba. Radovali se svakom novom danu. Mnogo smo voleli svoj rodni grad. Vreme koje se nikada  više ponoviti neće. Ali, baš nikada – kazuje dedo Rifo Hajrović.

    Pešter – Delimeđe je seosko naselje u tutinskoj opštini (Sandžak – Srbija). Prema popisu iz 2011. je bilo 509  stanovnika. Na ovom pešterskom području ima 88 domaćinstava, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 5, 06. Delimeđe je velikim delom naseljeno Bošnjacima (prema popisu iz 2002. godine), a u poslednja tri popisa, primećen je pad u broju stanovnika.

    Đaci – pešaci

    Na tom putu sreli smo đake – pešake. Učenici su dobri, vredni, vaspitani i radoznali. Zajedno pešače, druže se i uče. Priča je da vole što hodaju i uvek na  vreme dođu u školu. Kako bi stigli do osnovne  škole pređu po nekoliko kilometara kroz prekrasne  pešterske predele. Prva naznaka da mališani zaslađuju svet, i da to ima svoju bajku. Uvek je tako kad sretnete iskrenost, slede jednostavniji trenuci kao što je razgovor sa budućim ljudskim veličinama. Ali nekako u njihovom zajedništvu bude prostora za ceo svet…

    Midžo Asimovo verodostojno, slobodno i istinito svedočenje o šeher Pazaru… Sa tim osobinama njegova sećanja bi se mogla svrstati u svetsku književnost ili tačnije u sve one avlije i sokake kojih više nema… Često ima sandžačko pamćenje u kojem otkriva dublje uspomene, a kad ih ukroti, gotovo je spreman da razgovara satima, ne želi da ih se reši, i kad priča mora da se vrati u svoju mladost… Samo ga sledimo, Asimovo duša daruje značenje i poštovanje Novom Pazaru.

    Pazarske ćuprije

    Otkriva da mu najbolje ide kada sebe iznenadi o Jeni Pazaru. Srcu prilazi s leve i desne pretkomore, a  svečano dočekuje Jošanicu i Rašku, to je važan čin za Sandžak… Čaršija, njegova sudbina, njegov komad života, čini ono što su Pazarci činili, dok su odrastali u kaljavim i blatnjavim sokacima… – Da osećam se tako, bio sam na tom mestu – potvrđuje Asim Nikšić. Bilo kako bilo, zaista zaslužujete svaku pohvalu – reko smo…

    Pešterska visoravan – Baćica je naselje u Sandžaku u Opštini Tutin. Prema popisu iz 2011. je bilo 452 stanovnika. Pozdravljamo se, iako to još nismo izneli u javnost. Smatramo da je Sandžak najbolje, najprirodnije stanje čoveka na ovom svetu… Na uzbrdici, pored taraba dedo nas ljubazno dočekuje. Pešterci, uopšte, mnogo vole da se druže. Zato, valjda, i dočekuju putnike – namernike. Najviše posla, kažu, imaju leti. Seno presušeno u otkosima, talasima ili naviljcima skuplja se u plastove…  Tada se iz belog sveta vrate deca, rodbina, komšije…

    Pešterski stogodišnjaci

    – Postajem poznat – reče uljudni dedo Ismet Fetahović. A zatim, ako budem mogao da razgovaram sa vama. – O, sigurna sam da hoćete?!  Otac mi je živeo 98 godina. Pešterska visoravan, šala nije! Niko ne zna razlog takvom dugom životu, koji se stalno produžuje… Imam priču koju biste možda mogli objaviti. Deca otišla kud koja… Ismet ustaje, pogleda još jednom svoju rodnu Baćicu. Pruži nam poštenu ruku.

    Svoj poziv sam oduvek poštovao, voleo sam decu i uvek mi je sa njima bilo zanimljivo. Za moj zanat dovoljno je bilo: imati ljubavi, razumevanja, plemenitosti, velikodušnosti… Desilo se da sam uvek imao dobre mališane – to su moji kvalitetni ljudi. Protekle su najbolje godine u mom životu. Puno smeha, sreće  i dečije radosti… mnogi su danas uspešni momci i devojke… ponosan sam na svoje učenike – zbori dobri učitelj Salih Nurković.

    Sanjam učionicu punu đaka

    Već sada, daleko od svoje škole i učionice, očigledno je postao omiljeni novopazarski učitelj. Penzionerske dane  provodi u tišini čitajući raznoraznu literaturu. – Uživam sa unucima. I pored „penzionerskih  obaveza“ uvek nađem vremena da se družim sa najmilijima.Volim moj rodni grad. Svašta sam video u životu, ali Novi Pazar je jedan jedini! Sandžaklije su dobri ljudi i oni se nalaze oko nas, a mi možemo biti samo ponosni – dodaje izuzetni pazarski učitelj u penziji Salih Nurković.

    U jednom trenu, u toj svetlosti, oni ponosno pokazuju da su Sandžaklije…

    Binasa Malićević

     

     

    Podeli
  • Sa benžom na operaciju

    Sa benžom na operaciju

    Novi Pazar – Pružljani još uvek čuvaju nošnju, muziku, i pesme i stare muzičke žičane instrumente… Za njihovu svirku i nije potrebna neka velika reklama. – Život me naučio da je skromnost važna i bitna. Možda je u današnje vreme ne dominira baš. U životu sve možemo da imamo ili nemamo, ali bitno je da si dobar čovek. Prizemnost je nešto što je bitno jer nekad ne znaš šta može da se desi. Bez nota i prijatelja ne bih mogao da zamislim stvarnost. Ja sam čovek veseljak. Radujem se svakom novom danu. Muzika me održala u životu – kaže legendarni Etem Pružljanin.

    Kod nas je uvek veselo

    Preuzeo je nekoliko većih uloga kada je na pazarskoj kldrmi bujao Jeni Pazar; a naučio je da izvuče glas duboko iz duše, da se kreće i govori kao što to čini velikan u svetu velikana: da pred sobom vidi umiljate Sandžaklije a ne ćutljiva lica; da bude spreman da zaboravi detinjstvo i ranu mladost… Sreo je i provodio vreme sa najvećim imenima istorije duha ovih prostora kao muzičar, delio je život sa očaravajućim osobama… Svako od njih je ostavio traga u Etemovom životu. -Bio sam nešto bolešljiv. Odem u bolnicu da uradim rezultate. Otok u stomaku… ozbiljno. Nije imao ko da me operiše, a nisu znali šta je odma. Bio je Marković, ono vreme dežurni. Kad se sve tako desilo, negde posle pola noći u sitne sate… muke moje – seća se adžo Pružljanin.

    Sa bendžom na operacioni sto

    Dok su ga svetleće oči posmatrale neko vreme sve one pešačke svadbe, Etem se iznenada osetio u neku ruku veličanstvenim: kao da je prijatelju kod Haka rekao da ima ogromnu volje za muzikom, dok mu je u rukama zveckao bendžo. Kroz poluspuštene kapke na prozorima probijali su se i blešteli zraci zalazećeg sunca. Gomilali su se oko njega kao oko operskih divova svetske muzičke scene. Mogao je da ih dohvati da nije toliko umoran.Čuo je šuštanje pazarskog vetra. I u sobi su ostali samo on i zraci, koji su pred njegovim teškim kapcima nestaju i bukte – a jutro će ponovo svanuti, njegova mladost će se vratiti, i sve će krenuti iz početka; ipak, dok se to ne dogodi, kroz mehanu prolazi sam.

    -Kad izutra me bude, hajde ustani, ustani, ja ne znam koje je vreme, zamračeno, ne vidi se zimski period. Te u jedno vreme i ja se mrdno malo, kad nešto više glave, nešto mi zveknu, šta bi ja ne znam, reko, što me terate to, kad ja pogledam, kad benžo poviše glave, ja sam uzeo instrument… počeo da sviram – kazuje zanimljivi dedo Pružljanin.

    Dr Suljo Biševac se ljutio što sviram u bolničkoj sobi

    Kada su prvi listovi mladosti zažuteli, Etemova družina se nalazila na dan hoda od Novog Pazara, a čaršija se promenila još uvek se nije uklopila, ali je postala deo družine, svirača i pevača: više nije bila ona pomalo nespretna ali korisna priča i početak koji je Sandžak izbavio iz nevolje. Neki ljudi, kada stupe na scenu, izgledaju kraljevski. Pružljani su takvi. A s pesmom, s pesmom se nikada ne zna. Da bude spreman da odsvira sevdah, nema preskakanja teksta, nema bola iz mladosti, ne možeš da ugasiš ljubav, k’o da je žar, ne možeš da narediš srcu… nikoga ne sluša  – I kad je bilo jedno vreme otvoriše se vrata, ulazi cela ekipa lekara… kad doktor Suljo… E, on se naljuti, rekao, neću da vidim ni vizitu… ne mogu da posećujem  pacijente… kad bude danas u dva sata spremite ga na operaciju – otkriva naš Etem.

    Živeo je u svom svetu… voleo je pešačke pazarske svadbe, družio se sa dobrim ljudima, u svakom trenutku je verovao u sebe, bio je pravi domaćin… Imao je onaj jak osećaj da voli rodni grad.

    Binasa Malićević

    Priču smo zabeležili 2o10. godine.

    Podeli
  • U Pazaru i pijaca ima dušu

    U Pazaru i pijaca ima dušu

    Novi Pazar – Dobre reči se pamte, iako Novi Pazar još sumnja da ih dobro ne izgovara, ali kao da ih čaršija stvarno razume. Stasita i nakićena, Zelena pijaca s uobičajnom pazarskom dobrodošlicom u njihovom domu na otvorenom prostoru. Nakon što je pokazala sve divote proizvođačima, prodavcima, kupcima, putnicima – namernicima… – Šta prodajete? Rasad, redom ovo što vidiš i paradajz, krastavac, paprike. Ima celer, ima sve živo. Moramo malo i mušterijama da pravimo volju – svedoči čika Veso.

    Svi treba da zaradimo

    S pravom možemo  da potvrdimo zauvek, u Pazaru i pijace imaju dušu. Umesto toga, osećali smo dobrodušnu priču, muhabet, razgovor… – Stavi ruku na srce. A sad ga oseti, du – dum, du – dum… To može samo srce koje voli Novi Pazar. Mi smo svi ovde kao jedna porodica… Bitno je da se međusobno družimo i da poštujemo jedni druge. Delimo koru hleba, uživamo – kazuje uljudni Vasilije Mutavdžić… Zašto li je tako, osećajnost. Možemo to da razvijemo u film o tome kako mi Sandžaklije nismo svesni svog postojanja, kako je naša duša veoma meka, veoma nežna, tako nešto.

    Evo Faruka, istina je, ali one se za trenutak izgubi negde na pijaci. Svakodnevno  Pazar zalazi u polje voća i povrća, odakle smeh iskače i zasipaju ga sa stranica Lukara poput  snopa nežnih strelica sa srca kaljavih sokaka. – Ima svega. Ali nema umora… Znači, nema umora. Nema teškog rada. Mora tako da bude. Da nam nije mašina , ne bi mogli ovako da postignemo. Jer sada imamo ogromnu količinu i paprike, i paradajza, i kupusa otkriva –  adžo Faruk Plojović iz Lukara.

    Ima svega

    Sad, osetite i oslušnite: žagor, kikot, šapat, grohot… pazarska pijaca jedna jedina sa dušom u Srbiji. Odakle dolazi taj ritam junačkog zavičaja. Pusti svoja osećanja, pridruži se zboru na novopazarskim pijacama… – Vidiš? Mada je u ovom slučaju to previše… obično, pevušimo. Želim da nas zapamte. Ljudski napredak, u izvesnom smislu, jer sam oduvek voleo ovaj narod. Radimo punom parom… nema spavanja. Da bi selo imalo, mora dosta i da se radi. Ja volim kad sam u plasteniku, na njivi, livadi, vrtu… Moj život – priča zanimljivi Plojović.

    Kod mene je sve po starinski

    Oni žele da ispišu istoriju sami – ili ako je nužno, u sredini s nekim. Želja je sabiranje mnogih osećanja. Najpre, razumevanje. Kao proizvođači, prodavci, kupci… svega su se nagledali i naslušali… Shvataju  šta je kvalitetno. Zna zaista publika uzdiše ili se mršti, kikoće ili vrpolji. -Nije teško. Ja nikada ne ustanem pa da kažem, e kako ću, nego sa voljom ustajem. Znači sa voljom ustajem. Eto, to je to – opisuje predivna baka Zdravka Đurović.

    Pazarci su gostoprimljivi

    Još od  Osmanlijskog carstva  Sandžaklije su ispisivale svoju trgovinu bez pripreme, krpili su i doterivali  delove Stare čaršije. Priznaju da su napredovali u trgovini, a Pazarcima je svakako dodatna darovitost došla – lep glas se daleko čuje… Ovde rade veoma dobri i vredi ljudi. Ne možete ih “uloviti” da nešto ne znaju o trgovini…

    – Naš grad, kao najmlađi, naravno, ima dušu. Svi su ljudi, gostoprimljivi  i trude se da svakom izađu u susret – saopštava učiteljica u penziji Vasvija Kurtagić.

    Sandžak je bio u pravu: njihova uslužnost, ljubaznost, ljudskost… kao da iza njih ništa ne može da se dogodi. To može samo Pazar da iznedri.

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Nail Jakupi: Pazarci su najbolji ljudi na svetu

    Nail Jakupi: Pazarci su najbolji ljudi na svetu

    Novi Pazar –  Dok je objašnjavao, pomislio je kako to da kaže da bi priča imala svoj smisao, i ništa novo. Više  se od toga neće dogoditi. Čak i kada se Nail vratio, sa varjačom, umornih očiju i vešto srećan, a čaršija je nakrivila glavu, uputivši mu nežni pogled. Naš prijatelj još uvek nije verovao da će ostati tolike godine u Pazaru. Osmehnuo se televizijskoj ekipi, povukao furunu i poravnao bademe koji su se pekli… Jakupi se nije ni pomerio, nije čak ni oštro uzdahnuo niti stegao džak pun semeniki, dok se Novi Pazar  drugim rečima ponovo javio, služeći se ljubavlju kao jezgeo starog Pazara, načas koristeći  tupu obalu Raške a potom muhabet dućandžija u Staroj čaršiji.

    Zanat se ne prodaje

    -Šta je važno u takvom zanatu? Vi ste trgovac, je’l istina? – Da se radi pošteno, kvalitetno, čisto, pedantno, da daš ljudima da je taze. – Vi sve to poštujete? – Pa mora, kad bi ti prvi put dao da ne valja artikal neki, ne bi više došla da kupiš kod mene – rekao je neobični Jakupi.

    Možda se oseća kao zanatlija, možda je usled kamere postao drugačiji. Ipak nije tako mislio, i stoga je nastavio da gaji tiho uverenje, tog uljudnog nenametljivog  gosta, da ga sve više poštuje. – Novi Pazar je poseban, nastavio je jedan od najboljih spicara na pazarskoj kaldrmi. Te lepote nigde nema od Vardara pa do Triglava –  kazao je Nail Jakupi.

    Više sam prikovan  za Pazar nego za Makedoniju

    Mnogo kasnije, kada se Nail pakovao za povratak u Skoplje, preispitivao se zašto, i vagao je zaključke. Zašto? Ako je uspeo da isprati svakojako vreme, a Pazar je, to je dobro znao, uspeo da ga očara dublje nego što bi ikad pomislio ili želeo da pomisli, onda ga održava zajednička osećajnost Skoplja i Pazara. -Samo mi kažite šta to radite, vi sve vreme mešate? – Mora da se meša da ne zagori. – A šta je tamo? – Badem se peče, trenutno badem se peče. Sve proizvode kupujem u Skoplju.  Kao da je još negde postoji  onakav kredenac, u kojem je čuvao svoje emocije, neosvojivo i bezbedno: merak ili radost, nije čekao. Makedonac je verovao da svako nešto počine od nekoga. Zapravo, da ste ga pitali šta se najverovatnije dešava, odgovorio bi da voli svoj zanat…

    U Pazaru nađeš druga za minut

    – Porodična tradicija. Dobro smo se snašli, navodi Jakupi i poručio da svi zajedno rade u spicari. Zanat od koga se može pristojno živeti. Želeo sam neku „zlatnu sredinu“… da živimo skromno. Dovoljno – reče zanimljivi  spicar Nail. Još uvek ga doziva Bit – pazar u Skoplju? Odaje neobičan utisak da još uvek može da posmatra kroz zatvorene oči boje dima. Pokušava da se vrati u stvarnost, emotivnost, velikodušnost… – Želim da budem Pazarac, Skopljanac – kaže mirno i pokazuje na šarene bombone; čini mu se da je to nešto najjednostavnije, najneobičnije što je ikada izgovorio, kao da je otpevao – “More soko pie voda na Vardarot”. – Kao da je izronio  iz kujundžijske radnje. U Novom Pazaru su ljudi kao nigde voleli nakit od zlata i  srebro. Otuda se kujundžijski zanat razvio veoma rano…

    Sve vreme razgovora Nail je želeo da što bolje predstavi Novi Pazar. Za njega je kraj razgovora… veliko olakšanje. – Bomboni su neprevaziđena poslastica. Najbolje je što ih ima toliko vrsta, da jednostavno za svakoga postoji omiljeni slatkiš. Šareni – seljački bomboni su neprevaziđena atrakcija – svedoči Nail Jakupi.

    Pazar je bio domaćin starih dobrih zanata i glava porodice. Samo ovde nas ta promena zbunila… Uz veliki trud čaršija je našla mesto dovoljno udaljeno od vrata da se ne čuje prošlost…

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Hzr Rifatović: Ne bih dao Pazar za čitavu Švedsku

    Hzr Rifatović: Ne bih dao Pazar za čitavu Švedsku

    Novi Pazar – Hzr je bio prefinjen, obazriv, čak kad je otkrio da se pesma Čerkeza odavno ne čuje u Pazaru. Nije se skrasio kao pojedini, to nije mogao pored ove čaršije uspravnog držanja, koja je odisala mirisom duše predaka i zadivljeno milovala svoja nedra na reči bližnjeg rođaka pazarskih čuvenih svirača i pevača. – Bio je razborit. – Da li sam dobro shvatila? – Svim srcem volim pazarsku čaršiju, iako se danas mnogo toga promenilo. Ovo nema nigde. Čaršija je prepuna – priča Hzr i dodaje: – Ovo nema ni Švedska, ovakvo ne postoji nigde na svetu. Moj Pazar. Ako je tako iskren, a mogli bi i ostali…

    Pazarski Čerkezi

    Sandžak se duboko naklonio. Jednom kad se sprijateljiš s ljudima i kad dopustiš da ti čaršija dodirne ruku i srce, doduše srdačno, ispričao nam je ozbiljnu anegdotu o jednom gradu i njegovim stanovnicima. Pre nego što će nastaviti, Pazarac nas je upozorio na benžo, tambure, def, kaval, zurle, darbuku, daire…  – Pazi na muziku – ponavljao je – pripazi na moje Čerkeze – a zatim, kada se razgovor završio, šta drugo da se kaže… Duša i srce, sve me boli za tom čaršijom. Moja porodica – kazao je uljudni Hzr Rifatović.

    Pazar još uvek ima dušu

    Jeni Pazar je čuo taj tihi jauk, video je, razumeo. Zgrabio je za ruku svirača dok su sedeli kraj hotela „Beograd“ i promišljeno i učtivo odgovarali pazarskim boemima, koji jedva da su izlazili na kldrmu. Čerkezi su bili u pravu: njihovi istrumenti zahtevali su najbolje za one kojima su svirali i pevali. Ali bio je odistinski vezan za svoje korene, spreman da bdi noću, njegova ljudskost i odmerenost kao da su zaista bili  poželjni: – Sredinom  kldrmisane ulice tekla je čista voda iz jaza… bile su to „pazarske brazde“ – govori sjajni Rifatović.

    Čaršija nije imala ni vremena ni prostora za bilo šta drugo  osim za ljubav i poštovanje, usled čega je bila potpuno pitoma i drugačija. Čerkezi su se brinuli o mehanama  koliko i dućandžije, otežali koraci i ovaj zakasneli drhtaj srca s kojim se Pazar probudio. Meraklije su pomislile kako će se raspravljati dok pesma leži između njih i usporava rad srca. Ta misao je usrećila naše Pazarce poput svake sandžačke pesme. – Oh, ta, istinita priča – rekao je snažno, pomalo oštro: nije govorio tiho, verovatno zbog galame na pijaci.

    – Tu sam po čaršiji, ništa se ne menja, samo se stari i tako. Ali vi ne možete bez čaršije. Pa ne mogu, ali ja sam rekao. Zove me ćerka u Švedsku. Dođi malo u Malme, a da džaba ti je, ja, ne bih dao jedan dan u Pazaru, za ceo mesec u Malme. Za celu Švedsku? Ma kakvu Švedsku? Nema lepše zemlje na celom svet. I lepšeg grada od Novog Pazara. Nema, nema, i od našija ljudi bolje, nema nigde – kazao ja sa srećom u glasu naš Hzr Rifatović.

    Pazar, njegov grad, njegov komad života, njegov svet… Čini ono što je mladost činila ašikovanju, dok je kroz nju prolazio….  Koja je sada tek preostali odjek osećaja, raspoloživi bolni odjek osećaja…

    – Moji su svirali u čaršiji, po mehanama, kafanama, na veseljima… Oni su bili domaći, stalni svirači, voljeni od svog naroda…

    Niko ne zna gde su isplivale Stara i Tijesna čaršija…

    Binasa Malićević

    Video zapis i priča snimljeni su u 2021. godini.

     

     

     

     

    Podeli