Radio Televizija Novi Pazar – ARHIVA

Author: Binasa Malicevic

  • Bato – Valentino: Nigde nisam pronašao Pazar

    Bato – Valentino: Nigde nisam pronašao Pazar

    Novi Pazar – Bato se vraća u Grad ne toliko srećan koliko nostalgičan i emotivan, kao da će ga kakav snažan nalet osećanja odneti na Tepe i Paričko brdo. U onom drugom kraju on je Ihmija, voljen ali odsutan  i stoga ličan, i Pazarac kome se rođeni grad čini tuđim; ovde je jednostavan čovek koji žudi za detinjstvom i kućama pod ćeremidom, pronicljivom publikom, Sandžaklija svestan svog cilja, koji razmišlja: stavi grumen čaršije u srce, smisli budućnost, načini prvi poduhvat, pobedi – zadobij poverenje Novog Pazara ili se ništa do sad osvojeno neće računati.

    Detinjstvo pored Raške

    – Bilo je to od onih lete koje je mirisalo na ćahije, somune, pitice… Pazarske reke su bile mesto gde smo provodili svaki dan. Tu su sva deca iz komšiluka… mi smo bili kao braća – seća se Ihmija Bihorac Bato – Valentino.

    Slinčuge pa niz Paričko brdo

    Odgovor je bio na mestu. Stiže mu haber od obale Raške da postoji samo život. Kud god korakneš, Jeni Pazar ti nestaje pod zemljom. Ne, ne želi da gleda sokake, iz straha da će primetiti izbetonirane ploče, višespratnice, stare dućandžije – onakve kakve ih je poznavao; iz brige da na toj pozornici neće videti tabadžiju – zanatlija koji  je “omekšavao” vunu, abadžiju (a) – krojač, kovače – za kovački zanat je pre svega bila potrebna fizička snaga te samim tim kovač nije mogao biti svako, jorgandžija – se bavio izradom pokrivača punenjih vunom, perjem… – Pravili smo slinčuge kod ovih naših kovača. Bilo je to nešto jeftino da se naprave te slinčuge. Nama je najinteresantnije kako su ti kovači pravili slinčuge, kako su u ovom gvožđe žarilo – seća se Ihmija Bihorac.

    Pazara nigde nije bilo

    Zagledao se u Rašku kao da se nežno osmehnuo, da bi zatim skliznuo na Tepe i Paričko brdo. Bato je prisustvovao i odrastao uz staro jezgro našeg grada; na leto je bio tu, u malenoj avliji, da vidi kako cvetaju lipe… kao i mnogo toga u životu, iznenađujuće nestvarnim. U njemu su u isto vreme tinjali i vir i „fir“, nedokučivi osećaji kao i boja Raške i Jošanice. Grabi uspomenu i čita je u sebi, posmatra svoj grad, upija reči. -Pa svi smo bili patrijahalno vaspitani ovde u Novom Pazaru, bilo koje nacionalnosti da se radi. Poštovali smo starije i roditelje. Međutim, svi mi klinci iz ove naše čaršije, posebno iz ovoga mesta Luga, mi smo želeli da se na neki način istaknemo u sportu, međutim uslova za sport nismo imali – kaže zanimljivi Valentino Bihorac.

    Moj Lug

    Sandžak je prva oblast koju Valentino najbolje poznaje a koja ćuti u tišini. Mada je ovo retkost, jer je Bato ponovo u pazarskom životu, makar i tako izdaleka. Iako ne želi da zaboravi, još uvek oseća bliskost sa svojom čaršijom, njeno prisustvo: njegova ruka je načinila te duboke tragove u mastilu i njegovo srce je dodirivalo i osećalo tu zimu na Tepetu. Iz nje izbija tplina: što je uspomena koja ga uveseljava… -Detinjstvo dečaka ovde, pored Raške, kao što rekoh, bezbrižno, srećno, neretko… Leti Raška, zimi skijanje. Ja sam znao često puta samo u običnu trenerku da odem na Tepe i ceo dan da provedem u snegu – seća se neverovatni Bihorac.

    Najmanje je očekivao da će ga vesti o sadašnjem vremenu usrećiti; rastrzan između ljubavi prema Novom Pazaru, čežnja za mladošću – žal iz mladosti, jedna neostvarena ljubav iz čaršije… Prepreke  će nesumnjivo otpočeti, ali je za sad zadovoljan što je na obali Raške…

    Binasa Malićević

     

     

     

    Podeli
  • Tidža: Bilo je opasno da se haješ

    Tidža: Bilo je opasno da se haješ

    Novi Pazar – Tidža nije kod kuće… rekoše nam u Sarajevskoj ulici. Otišla je kod rođaka poslom. Ostaće tamo večeras… Ali ono što se sledećeg dana dogodilo… Nana je snimanje pretvorila u možda nešto najlepše ikada. –Položila je svoj dlan na Novi Pazar. Taj pokret je izgledao sasvim prirodno, kao da se njena mladsot ponovo vratila. – Svakako nećete zbog toga da se naljutite, zar ne? Zar nije tako. – Da, tako je. A vi ste ćerka Ahmetage Hamzagića, znam. Sve to se lako sazna, veoma ozbiljno, ali s vama je čast razgovarati…

    Sve je bilo i prošlo

    Iskreni osmeh uz uvažavanje, nervozniji, možda, nego što je izgledala. Očito zbog kamere. Kilometrima je daleko Jeni Pazar. Razdaljina, vreme, zbog njih se sve menja. Kada je nešto veoma, veoma daleko, čine se nestvarnim i priču svrstava u najlepše i najiskrenije. Osoba koja vam ulepša trenutak, dan, život… – U davna vremena vodilo se računa o svemu. Kod nas se znao red. Devojke su kradom gledale momke. Puno se krilo u tajnosti… Bila su to druga vremena. Sad je sve drugačije – kazuje legendarana Hatidža Tidža Hamzagić. Pitam kako je, jer ti ne znaš, zar ne? – Moj otac je bio turski vojnik. Kemalovac. Branio je Tursku. Mi smo čuvena  i ugledna pazarska porodica… moj babo je mnogo vole Novi Pazar i Tursku – sa ponosom u glasu kazuje naša Tidža.

    Moj otac je Ahmetaga Hamzagić

    Sve su to istorijske činjenice… sandžačka istina od suvog zlata.  Bilo je tako lako i bajkovito slušati je. Nismo mogli da zamislimo nešto lepše od toga. No nije zaboravila s uma gde su njene uspomene i kakve su im uloge dodeljene. Ljubav uvek izgleda neočekivano. Vreovala je da joj  Pazar neće dozvoliti da učini išta više. Ali, ne, ona je, posebna, podigla je pogled i ruku, osmotrivši svoju Rašku. Čaršija s tim nema nikakve kopče. Jer i to je način da se uozbiljiš – želja za vaktom i zemanom.

    Svatovi su išli peške

    Pričali smo o mnogo čemu: ašikovanju i  sandžačkom šeheru;  njenom životu u Sarajevskoj ulici, momcima i devojkama, o borbi za istinu; gužvama i ćuprijama… Šetnja pazarskim ulicama do Istanbula mogla bi biti zanimljiva, ali Tidža nije bila spremna za još jedno putovanje. Mislila je na Jeni Pazar. Šta je pretvorilo u oštroumnu osobu, ima 85 godina. Možda tradicija ima odgovor. Prilazila je Staroj čaršiji. U sredini čaršije bile su  drvene ćuprije, a oko njih, u senci drveća, Pazarci.

    Momci gledaju sa mosta

    – U vaše vreme, dok ste bili mladi, kako su devojke tada postupale? Zgodno, sve. Kao kod kuće, na ulicu, sagni glavu, idu, gledaju momci koju haje, dozivaju. Ovo je ćuprija “Ljubovićka” je bila, puna momaka, zabeleže koju haju, te Magbulu, te Đulu, te onu, te ovu – seća se predivna Tidža. Strpala se svom snagom na posao. Neko vreme je mudro razgovarala, tražila po prošlosti i sadašnjosti, pokušavajući da ne misli na ono što je mučilo. Ona je bila neka prirodna ljudska lepota koja nosi sve pred sobom… ostavlja bez reči. – Eh, mladosti. A kako to mislite? – Sve je bilo i prošlo, ta ljubav, nekadašnja, nekadašnja ljubav. Ovo je sad, ma jok, što pogleda, odmah posmatra, jedva čeka da se izađe i da je sa njim. Ono, nije imalo izlaska – kazala je Pazarka Hatidža Tidža Hamzagić.

    Pazar je nezamenljiv lek. Čaršija je nešto za šta ne postoji zamena… što znači da je jedini način prenosti tradiciju s kolena na koleno. – Ne bih ništa promenila od detinjstva do danas mislim da su to trenuci koje sam preživela sa razlogom i sa svojim godinaama – zaključila je ćerka čuvenog Ahmetage Hamzagića.

    Tidža je u razgovoru otkrila da joj se dopalo putovanje u Tursku. Imala je veliki broj ciljeva koje je želela da ostvari i o kojima je sanjala. Svaki sagovornik za novinara je veliki izazov jer je duša osobe sa kojom smo razgovarali kao jezgro starog Novog Pazara.

    Reportaža je ispričana 2o2o. godine.

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Tange: Rođen sam za krojača

    Tange: Rođen sam za krojača

    Novi Pazar  – Zanatlije su se nalazile u starom jezgru Novog Pazara. Krojački zanat još uvek odleva vremenu u kojem se takoreći ostali zanati gase. Krojenje i šivenje po toplom danu su gotovo nepodnošljivi, ali možda je u tome suština – neprihvatanje stvarnosti. – Pa, čovek koji se bavi kakvim uglednim zanatom toliko razmišlja o rodnom gradu, profesiji, istinskim  prijateljima… Zanatlija je sve manje… Volim što sam krojač i rođen sam za krojača. Poričem bogastvo. Ne možeš nikad da se obogatiš. Nisam zaboravio kako sam krenuo. Imam svega dovoljno – govori legndarni pazarski krojač Tange.

    Nikad nisam sašio iste pantalone

    O  svemu krojač mora da vodi računa, da li su mušterije  zadovoljne, ko se žali, ko se hvali… Ovde je ceo moj život. Tu sam stasao i kao momak i kao čovek. Kod nas je uvek veselo. Svako je poseban na svoj način. Jutra nam počinju sa osmehom i mirisom kahve – kazuje pazarski krojač Hasan Koničanin Tange.

    Tange je imao veoma izoštren osećaj za stvarnost, život i Novi Pazar : uvek je bio na oprezu zbog svoje porodične tradicije… tada se sve poštovalo, što kaže babo, to tako mora. Jeni Pazar se, iz nekog razloga, potrudio da pokaže svoje umeće i staro jezgro šehera. Iamo je ulogu moćnog, blagog i ozbiljnog domaćina. Očito su mu ležale uloge starih dućandžija.

    Zanat je moj život

    – Kao krojač jedva da možeš to i da zamisliš. Prosto ostaješ to što jesi, zauvek. – Da li je tako? Većinu jutara kada se probudim, nisam siguran u to kako ćemo sve izložiti. – O, to je od prijatelja… kahva sa žara. – Pohitaj do prodavnice,  momče, donesi nam kiselu vodu – kazuje naš Tange. Drugari su mu u Tijesnoj čaršiji, nadomak, sebilja… čekaju njegov dolazak. Srećno i nežno preleće pogledom  prema rodnom Pazaru: voleo bi da svima bude bolje. Kolega mu priprema omiljeni materijal – somot i odgovarajući konac… Jer i to je bio način da pokaže svoje krojačko umeće – želja za zanatom.

    Romantično. Ponekad, ako se zanatlija dokazao i ako je veliki profesionalac,  priča se pruža preko stola za tek naznačenu skicu. A Tange se ustručava da ne zgrabi svu ljubav sveta. – Vozim motor. Putujem motorom do mora. Skijam svake zime. Imam 67 godina – poručuje neobični Tange. Seća se kako je odlazio u Bograd, Banjaluku… slikajući  na svom dlanu pazarsko detinjstvo, kaljave sokake, virove – “firove”, skakanje u “džombu”, sankanje na šedrnje, zaštitni znak novopazarskih fujaljki…

    Izmišljao sam modele

    – Sve je počelo sedamdesetih  prošlog veka. Zanat sam učio kod Zifa Crnišanina i Hamdije Rapovića. Rapović je bio najveći stručnjak za pantalone u tadašnjem Sandžaku. Uzeo me pod njegovu ruku, učio me… Šta me briga ovaj život leti – saopštava  fenomenalni  Hasan Koničanin Tage.

    Uz pomoć reči. Onoga što reči stvaraju. – Da napravimo nešto dobro za rodni grad, razumeš – kaže on – ali za Novi Pazar.  Da se moja pordica ponosi mnome. Za ono što ću možda da učinim – zaključio je Tange.

    Njegov najveći iskorak u odlučivanju  do sada: hladna voda duboko dole na reci Raški, Jošanici, Trnavici… jedva se naziralo njihovo svetlucanje.

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Zbog ljubavi iz Mostara u Sitniče

    Zbog ljubavi iz Mostara u Sitniče

    Novi Pazar – Viđamo u životu, i susreću nas, mnogobrojne  i različite  osobe. To je ona lepša strana života koja nas je uvek privlačila. Mnogi od tih sagovornika, susreta, ostaju u našem sećanju, žive, kao da su nam rod rođeni. Postoje opet ljudi, razgovori, događaji, koji nam se stvore, usele u glavu koje pamtimo „u po bela dana ili noći“, a da ni sebi ni drugima nismo u stanju da objasnimo – zašto je to tako, čime su to privukli našu pažnju, skrenuli na sebe, utisnuli svoj lik u našu dušu. Ispalo je mnogo bolje nego što smo mislili.

    Pijaca je šaroliki svet

    – Imam svoju tezgu. Ja volim pazrsku pijacu. Mi smo ovde kao jedna porodica, jer svi imamo samo jedan interes, a to je da zaradimo i da se družimo. Znam da mnogi beže od pijace, ali je ovde šaroliki svet, unutra je vašar. – Da li može nešto da se zaradi? – Može, mora. Nemam penziju još, nisam u penziju. Radila sam 28 godina, ništa. Ničeg još. Zarađivala  sam u novopazarsko Ugostiteljsko preduzeće  “Lipa”, pa šta Bog da. Još jedno dve godine treba da čekam. Posao ne bi uspeo da ne radi cela porodica –  otkriva prekrasna Nevenka Koca.

    Godine sam provela u pazarskoj “Lipi”

    Videti je srećnu je bilo neprocenjivo. Osećala se toliko neobičnom, simpatičnom, nesvakidašnjom… Nekoliko puta se pozdravila sa svojim prijateljima, i svaki put je blistala na svoj način. Koliko radosti u ovoj priči, u glasu gospođe Koca… Ovako kazuje žena čije srce zna da voli! Njena reportaža opisuje ceo jugoslovenski život sve je kao u sadašnjosti. Noktima je kopala zemlju dok je Pazar ispustio svoju privredu…-Plata je bila redovna , visoka, mogla porodica da se izdržava. Uvek. I 13 – ta, i na more, i svuda, i sve što ti treba, i kredit, i sve sad ništa – sa nostalgijom u glasu seća se uljudna Nevenka.

    U mislima je još jednom proverila sebe, mudro, posmatrajući, tragajući za novopazarskom „Lipom“… Našla je sve uspomene. Plan je bio srčan, i zahtevao je munjevito delovanje u tračku pazarskog ugostiteljstva. Ako uspe, biće impresivan čin, dostojan velike Jugoslavije. Ali ako ne uspe… Pa, vreme radničke klase je prošlo… Čim je Nevenka krenula da prođe kroz vrata sandžačke privrede, hodnikom Novog Pazara se prolomi jecaj istine. Iščezla je. Napolju je došlo do neke gužve i … rečenicu nije završila. Na kraju niko od nas ne bude pošteđen od svakodnevice.-Ništa nije ko pre. Ne mogu da se naviknem da  ne rade pazarska preduzeća, fabrike, giganati… Sad je neko drugo vreme, vreme interesa, para… Živim po svome – kazala je Nevenka.

    Ne bih  da menjam muža

    Naravno, to nije pravo saznanje, već samo, već samo puka uspomena, ali šta je drugo preostalo. Naš se razgovor ipak vraća na jedno: na radničku klasu, pazarsku “Lipu”, kuću na koju su zakovani lancima. Njen osmeh lagano osvaja Zelenu pijacu. – Da, ovde se čak i smejemo, prisećajući se kakav je nekad bio život. Po nekoliko hiljada ćevapa na dan je “Lipa” prodavala. Lokalčić “Lipa”. Jedno je moglo da izdržava sve. Celu familiju. Sad ne možemo, svi radimo ništa. Tako je bar verovala kad nije bila na pijaci; kad se prisećala rane mladosti, ašikovanja… Ona uzdahnu, iako je taj uzdah odzvanja kao osmeh.- Odakle, ste došli ovde u Sandžak? – Ja sam iz Hercegovine. – Ljubav, je’l? – Nišata ga ne diraj. Šta sve ljubav radi – zaključila je naša sagovornica.

    Priča je zapisana  2o14. godine.

    Binasa Malićević

    Podeli
  • “Kukuuuu, ljudi su pobesneli za mnom”

    “Kukuuuu, ljudi su pobesneli za mnom”

    Novi Pazar – Šavci – Omladina je skoro napustila ovo naselje, jer oni neće da se muče kao njihovi preci, žele lepši život, bez prosjačenja. Bilo je teških situacija u Slavkinom životu, ali nikad nije htela da zamara druge svojim problemima, pa danas svako ima teškoća. Kada joj je najteže Slavka se raduje životu i iz dubine svoje duše vadi vesele reči koje joj razgale dušu. Gleda da svaki svoj dan ulepša sa konama uz kahvu, slatko a najčešće pesmu. Ona smatra da se u životu treba boriti, prkositi problemima. Vole meštani Slavku ona je za njih vedra, razdragana, bezbrižna, nasmejana…

    Ja se nisam mazala

    Ovdašnji Romi kojima su deca otišla, ne želeći da nastave porodičnu tradiciju, da ostaju na kućnom pragu… žive u veoma teškim uslovima. Za „lutajući narod“ to je najteži životni udarac kada se ugasi ognjište. – Ova današnja omladina ništa ne vredi, niko nikoga ne poštuje, čak ni deca svoje roditelje. U moje vreme znalo se ko kosi, a ko vodu nosi. U našoj čergi, dok sam ja bila devojka, za sve se pitao otac, on je bio glava kuće, bez njega nismo smeli ništa da uradimo a da njega ne obavestimo – kazuje simpatična Slavka Savić.

    Rodila sam 8 dece

    Tako je bar verovala  dok je živela pod šatorom; kada se prisećala čerge i tradicije i u sebi stvarala zavet. Vernost, potpuna vernost rođenom narodu, cena je za dozvolu da sledi svoj san iz mladosti, ovaj drugi život, pravi život, kako god ga nazvali. – Kada sam htela da se udam, sa ocem sam razgovarala o svom budućem mužu. Udala sam se vrlo mlada, rodila sam osmoro dece. Vidite kako izgledam ko bi reko da imam 80 godina, još uvek sam lepa i mršava… Muž mi je umro davno. Deca su mi se skućila. Unučad i paraunučad su mi živa, zdrava, vesela… Svako brine za svoju porodicu … Mogu ja sama da pazim na sebe još uvek sam zdrava , nego noću ne mogu da spavam… Često se preispitujem i razmišljam o svemu i svačemu – kaže naša neobična i lepa Slavka Savić.

    Još jedni svatovi da me vode

    Za čim god da je tragala u Šavcima, a tu i tamo je to mogla naslutiti kroz siromaštvo i čergu svakodnevice, moralo je biti teško i srećno. Kada je išla od kuće do kuće, to nije bilo lako ispuniti. Ona je bila veoma zgodna Romkinja jedna od najlepših žena u Sanžaku… postala je mnogo zanimljivija od toga. – I na konja nevesta, ono, resto za njom peške. Kolo imalo, pesme imalo, svirali su one violine, svirali i igrali su, pevali su, pili su, pobili se Romi, šta će da rade drugo – seća se nesvakidašnja Slavka.

    Slavka je Romkinja, ali pored njene puti i akcenta momke je opčinjavalo još nešto, što nisu mogli da objasne, iako ona nije gledala ozbiljno na svoju lepotu.- Pitam kako je… Ti ne znaš, zar ne? Ovih dana sam bolesna. Ja imam 80 godina… čekam još jedne svatove. Pretpostavljam jedno ili drugo. Sve su to pretpostavke. Kilometrima je daleko. Razdaljina, vreme, zbog njih se sve menja. Kada je nešto veoma, veoma daleko, čini se malim. – Divno, hvala vam…

    Čerga, šator, vatra, pesma

    Nikad nije marila za raskoš i bogastvo. No mlađe generacije tako hoće. – Ja više volim čergu i šator, s njima nikad nema problema, siromašniji su. – Ponovo je sevnula munja radosti i osvetlila trenutak romske patnje. Zvuk koji se čuo u Šavcima iznenada se promenio… Postao je lak, glasan, živahan i običan, više čemer nego jad. Pogrešila je i suviše se približila vratima svoje mladosti… ono što je čula nije bila pesma nego plač novorođenog deteta. Da bi se pribrala, otišla je do reke, umila svoje obraze… i zatrenutak je stvorila omiljenu sliku kraj vatre.

    Priče su snimljene  (2oo7 – 2014).

    Binasa Malićević

    Podeli