Radio Televizija Novi Pazar – ARHIVA

Author: Binasa Malicevic

  • Ono što radiš treba da haješ

    Ono što radiš treba da haješ

    Sandžak – Novi Pazar se prvi put pominje 1461, kada su Dubrovčani i u njemu i u starom Trgovištu imali svoje sudije. Nekoliko godina posle prvog imena, 1467. pominje se u Novom Pazaru turski kadija i subaša. Osnivač Novog Pazara je bio jedan od najslavnijih turskih vojskovođa, Gazi – Isa – beg – Ishaković. Kroz Novi Pazar su prolazili mnogobrojni  putopisci, putnici – namernici,  a neki su svoje pamćenje zabeležili…

    Jeni Pazar je imao 1.110 dućana

    Ponekad mi je žao što čuveni turski putopisac Evlija Čelebija nije duže ostao u Novom Pazaru , kad je, negde u 17. veku, boravio u ovoj varoši. Iz dva razloga. Jedan je što bi ostavio više podataka o Novom Pazaru, a drugi –  bar bi tačno izbrojao koliko je video zanatskih radnji i dućana.

    Samo ljubav – bilo koji zanat

    Skoro svi stari zanati su nestali na prostoru Novog Pazara i ovo je jedini način  da se izvuče  Jeni  Pazara, od zaborava, otrgne nešto za sadašnjost i budućnost. Emisije “Sandžački velikani”, “Naše priče” i “Naše selo –  nastale su iz želje da se na još jedan važniji način dočara ova oblast prošlosti Novog Pazara. S čekićem uvek u ruci, spreman da zakuca ako nešto nije dobro, da zakači oštri đon na cipelu: Šabana ništa ne može iznenaditi, shvatili smo.

    Životno iskustvo daleko vidi.  – Tako nekako. Ovde sam naučio sve tajne obućarskog zanata. Voli ono što radiš. Kad voliš ono što radiš onda svaki deo tvog dana dobija novi smisao. Rođena sam davne 1935. godine. I jedva čekam da dođem u zanatsku radnju… živim čaršijsku umetnost. Ovde odmaram svoju dušu od ubrzanog života –kazuje čuveni pazarski obućar Šaban Kožar.

    Ja sam čovek od meraka

    Zanatska brvnara se nalazi u malom dvorištu ispred  hotela “Vrbak”, mesto  gde su pazarski boemi spajali dane i noći. U leto, rekao je, trebalo je da vidiš taj svet, ali sada su iskrene priče i važna pitanja koja Novi Pazar postavlja sebi, prenoseći nam svoje teške uspomene, ozbiljno pričajući o svojim bolovima i radostima… kao da iznova oseća sreću rodnog grada i lepotu življenja na pazrskoj kldrmi. Pogledavši u komadić prošlosti iznad avlije, Šaban je nežno kotrljao točak na šivaćoj mašini…

    Moja čaršija, moji prijatelji, moje uspomene

    Nestrpljivo je iščekivao nešto novo; u čaršiji nema njegovih starih – dobrih prijatelja… na pozornicu  su trebali iskoračiti Jusuf Komatina, Hasan Kundaković… – Život je to… Samo onaj posao koji voliš, onda treba da ga usavršiš. Da ga radiš sa voljom, sa zadovoljstvom… E to je pravo. A sad je sve kompjuterski.  Sad kompjuterski izvadiš sliku, vrlo brzo – kazuje izuzetni Kožar.

    Kada je ujutru podigao ćepenke izloga, prijatelj ga je ugledao i pozvao na kahvu iz mangala, na šta je naš Šaban pristao… – Izvini . Znaš, godine provedene u zanatskom dućanu  uzimaju svoj danak. Sem toga, ti… tebi mogu da pričam do sutra. – Recite mi sad. Da li se plašite šta će biti sa vašom čuvenom brvnarom. – Od same te reči duša me boli, ali to su tek reči, istinite i moćne… ne znam šta da ti kažem – sa setom u glasu uzvratio je obućar  Šaban Kožar.

    Ali juče, dok su dućandžije koračale preko kaljavih sokaka ka Tijesnoj čaršiji, snažno  su osećali prisustvo Jeni Pazara i slobode. A za njom je došla još jedna: da je to uredu, da tako treba da bude, da je ovo sada Sandžak.

    Reportažu smo zabeležili 2o14. godine.

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Čuvam sahat sa Kolo džamije

    Čuvam sahat sa Kolo džamije

    Novi Pazar – Stambolska džada, a danas Ulica 1. maja, je uvek bila prometna, putna, gradska, bučna i puna dućana… Nekada su u ovoj ulici (desno) radili:  stolari, obućari, pekari, kalajdžije, užari, opančari, berberi, kujundžije, kafečajnivca „Teferič“. Na levoj strani ove ulice, koja se vidi na karti  Sandžaka, oduvek su boravili: krojači, nalundžije, brašnjari, krojači mesari, sahadžije, poslastičarnica Aziza Adilovića.

    Stambolska džada

    Zanatskih radionica u Novom Pazaru sve je menje, ipak ima onih koji žele da očuvaju svoje tradiciju koja lagano nestaje… – Mnogo mi je žao što tih starinskih zanata ima sve manje i mladi nisu zainteresovani za to.- Bez obzira na sve teškoće s kojima se zanatlije susreću volim ovaj posao. Nasledio sam ga od oca, kome sam, kao dečak, pomagao u zanatskom poslu… Stekao sam mnogo prijatelja ovde… posećujemo jedni druge… Ovde nema mesta za politiku… razgovaramo o lepšim stvarima. Svega nam je dosta. Mi smo za lepšu stranu života – kazuje pazarski sahadžija Zijahudin Vapljanin.

    Nasledio sam očev amanet

    Ponekad bi mu se, dok bi unedogled zalazio u pojedinosti, zavtrelo oko srca, pogotovo tu na Stambolskoj džadi, gde je bukvalno iza svakih vrata živeo neki drugačiji svet. Očaranost zanatom ali i odgovornost – sve snažniji osećaj koji  Ziji često govori da treba da bude tu. To je značilo u Prvomajskoj ulici; da bi zaistata mlađi potomak porodice Vapljanin poželeo da nastavi tradiciju; dok bi čitav Novi Pazar čekao, razmišlja se, da to i učini… čeka da se stvari same dese. Volji je potreban motiv, razlog, povod…

    – Mlade danas ne zanimaju stari zanati. Mlađe generacije se školuju za poslove od kojih će moći dobro da žive. Mi još uvek poštujemo porodičnu tradiciju i običaje… to je ono što nam niko ne može oduzeti – otkriva zanimljivi Zijo. Potujući po Srbiji naslušao se raznoraznih akcenata, ali nije čuo ništa tako očaravajuće kao taj – naravno, pazarski. Ali još uvek se susreću Jeni Pazar i Stara čaršija… sve ovo sad pripada Stambolskoj džadi, ali sandžačka mladost ne pripada svemu tome.

    Osećam da pripadam ovde

    – Svi ti moji prijatelji koji idu na more, svraćaju, leti, ja kad putujem po Srbiji, bilo gde, ja ih obilazim i tako. A to je sve iz radnje počelo. Mnoge moje mušterije znaju, moji prijatelji, kako ja radim, kako funkcionišem i tako – kazuje ljubazni Pazarac.

    Sve je manje starih zanata

    Izuzetan majstor, velikog znanja, stican u neprekidnom dugogodišnjem iskustvu. Ne zna se, da li je bolji čovek ili zanatlija, jer oba zahteva obavlja fenomenalno. Razgovarajući sa Zijom  shvatila sam – Pazarcima je uvek na prvom mestu rodni grad… Opisujem onako po emocijama kako se osećam  kao sandžački novinar, putujući po uspomenama. – Jeste li za još jednu kahvu – upita nas ovaj zanimljivi gospodin. – Ne. – Koliko ljubavi u zanatu! – No je se uvek vratim mojem Pazaru. Ovde, u ovoj radnji borabve mušterije, poznanici, prijatelji… Puna kuća! – Znaš, svaki čovek je priča za sebe – veli Vapljanin…  Sve je manje starih zanata.

    Poznate sahadžije bili su: Mustafa Vapljanin, Ibro Dražanin, i Nazim Kavrajić. Priča o starim zanatima u Novom Pazaru startuje daleke 1461. godine. Kada kreće formiranje i razvoj grada na ovim prostorima. S razvojom grada počinju da se rađaju i prvi zanati na području Sandžaka.

    Vrelina ljubavi ga je prijatno ošamutila i uznimirila: nije loše sačauvati pazarsku tradiciju, običaje, zanate…

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Ne radi više Feridova vunovlačara

    Ne radi više Feridova vunovlačara

    Novi Pazar – Malo je oklevao, a onda je slegnuo ramenima. – Dobro. To je bio prizor za svaku sledeću rečenicu. Osim toga, možda bi dućandžije došle na kahvu sa žara kod Haka… kiša je i dalje padala dok se vraćali kroz Prvomajsku ulicu. Kada su otišli, Ferid ostade na vratima, zagledan u svoj dućan i udišući svežinu. Potom izađe napolje. Želeo je da vidi svoju čaršiju.

    Jeni Pazar je imao 1.110 dućana

    Nameravao je da vrati stare pazarske dućane u život. Osećanja su ga začas natopila; tuga mu se videla na licu, život mu se lepio za vunovlačaru, uporno i teško. – Tako, tako… Krvari, ali samo malo. Probaću da sačuvam svoju radnju. Neće biti nimalo lako, ali upornost svakako nešto vredi. – Nakratko je ućutao… – Na kraju ću morati zaključati radnju. – Ah, ti nisi ništa videla od Stare čaršije… sve u svoje vreme – kazao je pazarski zanatlija Ferid Škrijelj.

    Stari zanati polako nestaju

    Za trenutak je poželo da se vrati u Jeni Pazar, da izčupa tu ljubav iz srca i vidi sve one poređane dućane sa ćepencima. Zastao je pod naletom ovih tehnologija… Tako nešto našem prijatelju nije bilo svojstveno. Video je svoje prijatelje kako se zabrinuto smeše dok je polako silazio Pod hendek. Uspomenu koju je sačuvao iznenada se uvukla u levu pretkomoru. Postala je časna, nežna i srčana, više ljubav nego zanat. Ispod srca se začuo tih, nemiran šum, čula  se galama, onda i rad neobične mašine u vunovlačari.

    – Nema više vune, ni ovaca. Radi se na kvalitetnoj  mašini koja ima više različitih valjaka preko kojih prolazi oprana vuna, čista vuna, rasčešljava se, vuna se oslobađa prašine i svih drugih suvišnih materija… – Ona je izuzetno zdrava, od svih tkanina vuna najviše prija telu, čuva ga od reume, znoja, ali lepše se spava na jastuku i dušeku od vune – kazao je Ferid.

    Lepše se spava na jastuku i dušeku od vune

    Uz veliki trud i rad našao je mesto dovoljno udaljeno od vrata svoje zanatske radnje… da ne čuje taj muhabet iz zemana i vakta. Želeo je da stoji tu dugo, naslađujući se. I nije mu smetalo što su na toj kldrmi nestali stari zanati… nalundžije, kalajdžije, bojadžije tu nasred Pazara.

    Počela je da posluje davne 1935. godine.

    – Više nema ko da nasledi. Nemamo u stvari posla i to je to. Vi ste ovde godinama u ovoj zanatskoj radnji? – 54 godine. – A neko od vaših, mlađih? – Pa nema, čim nema da radi, kako ćeš da ga motivišeš da radi. Nema znači i to se naravno gasi. A mi ovo radimo od 1935. Ali to je porodična tradicija i otac je radio, amidža je radio i ja – istakao je zanimljivi vunovlačar Ferid Škrijelj.

    Selima ističe da ima veliki broj ciljeva koje treba da ostvari i o kojima sanja. – Volela bih da radim sa sinom… Mladi beže od zanata. Mladiće zanima sasvim nešto drugo. U budućnosti neće imati ko da razvlači  i češlja vunu… Nekad smo dobro zarađivali, ali danas se od zanata ne živi – kazala je vedra Selima Škrijelj.

    Priča o starim zanatima u Novom Pazaru počinje daleke 1461. godine kada kreće formiranje i razvoj grada na ovim prostorima. S nastankom  grada stižu da se razvijaju i prvi zanati na ovim mestima. Vunovlačari su u početku bili na rekama i bilo ih je svuda oko Novog Pazara. Vunovlačarskim zanatom u Novom Pazaru bavili su se kao poznati vunovlačari Ferid, Ramiz, Husein Škrijelj, Zećo Jašarević, Sabit Biševac, Sinan Tokalić, Meho Škrijelj, Faik Škrijelj i Husnija Škrijelj.

    Zanatlije su nešto za šta ne postoji zamena… što znači da je jedini način da mlade generacije nastave pazarsku tradiciju. Oni ne bi ništa menjali , od početka do kraja Prvomajske ulice… To su trenuci koje su preživeli sa razlogom i sa svojim godinama.

    Binasa Malićević

    Ferida i njegovu suprugu Selimu upoznali smo 2oo8. godine.

     

    Podeli
  • Nenadmašni šatak Pirgo

    Nenadmašni šatak Pirgo

    Novi Pazar – Mali je broj gradova takvo zanimljive prošlosti, tradicije, običaja… kao što je Novi Pazar. Šatke i golubarstvo u našem gradu imaju dugogodišnju tradiciju, ali i pored toga broj golubara i šatkara je sve manje. Mladi su uglavnom uz neke tehničke sprave, njima su šatke zanimljive, ali se niko ne usuđuje da ih  uzgaja. Oni su svesni toga da u tom stilu života nema profita, ali ne znaju da postoji jedna neizmerna i iskrena ljubav.

    Novi Pazar je nešto baška

    Ovde se nalazi i kolaž slika kojim Pazarci pokazuju put… prelaze od Ljudske, Trnavice, Deževske do Jošanice i Raške. Jedno im preostaje zajedničko druženje, jer dobro znaju deliće ove pazarske legendarne priče, ali ne i da li mogu mlađi da nastave zanimljivu tradiciju. Za ovu ljubav –  motivaciju su dobili odavno, a najverovatnije još iz ranih dana svog detinjstva, kada su na više mesta, pored reke, zapazili živahni merak…

    – Ovo su, mi ih zovemo šatke, dok na drugoj strani ih zovu patke, razumeš me. Ali to kod nas u Pazaru kažemo šatke, to je tradicija – zbori Ljutvo Ljevoš…

    Novi Pazar – Razmišlja se uvodi nas u reportažu, svi smo mi samo ljudi… I zato, upoznajte nanu Feridu Ejupović. Ritam Novog Pazara je ponovo otežan… Nana sledi svoju priču, intonacija daje značenje, tumačenje, objašnjenje… Kada pazarske pijace stupe na scenu, Sandžak napušta sebe kao što uspomena za sobom ostavlja trag, čežnju, tišinu… Otkriva da joj je najbolje na pijaci, druži se s prodavcima, proizvođačima, trgovcima, kupcima, prolaznicima…

    Čajeve berem u Kožlju

    Postaje deo takvog života, nota te pesme, prešla je u njihov tok… samo da to ne bude daleko od Novog Pazara. To je zlatna istina, mesto u kojem Ferida dominira. Nema zadato vreme, jer i to ume da sputava…

    – Prodajem čajeve, radim dugo i sa voljom, i nikad se ne udaljavam od pijace. Bolje da razgovaram manje ali kvalitetno. Zdravlje me dobro služi – kaže neobična nana Ferida Ejupović.

    Kroz Novi Pazar su prolazili mnogobrojni putnici – namernici, a neki su svoje pamćenje zabeležili… Ljudi iz ovog grada vole druženje, kafenisanje, odmor, izlete, muhabet…

    Đuveč na nesvakidašnji način

    Zbor i smeh uz tek skuhanu kahvu sa mangala ili sa žara. Izleti su prikladna mesta i da se okupe porodice tokom vikenda  ili jednog dana… „Srećni smo ovde, ljudi su dobri, izlet je prijatan” – kažu naši sagovornici. Ima li šta lepše od toga da čovek voli svoj rodni grad ili svoj zavičaj?!

    Sandžak – Sitniče je naseljeno mesto u novopazarskom kraju. Prema popisu iz 2011. je bilo 876 stanovnika. Udaljenost Sitniča od Novog Pazara je oko 11 kilometara. Poljoprivreda je bila i ostala osnovna delatnost. Stočarstvo i voćarstvo su grane od kojih se ovde živi. Selo ima dobre domaćine, ima i mlade, koji se uglavnom ne bave poljoprivredom i stočarstvom, već odlaze na privremeni rad u zemlje Zapadne Evrope.

    I volovi su se mučili

    – Bavimo se uglavnom sitnom poljoprivredom, za naše potrebe, sejemo pšenicu, kukuruz, krompir, crni luk… Baš tako vreme prolazi a mi nekako naučimo da živimo sa svojim godinama… Imam 77 leta… Ostario sam. Prošao sam svašta kroz život. Mnogo smo se mučili i kao seljaci, napuštiš jednu njivu pa se opet vratiš na drugu. Za ovih sedamdeset sedam godina mnogo toga je video i svašta mu je prošlo kroz dušu, u to vreme kada je u selima bilo puno više ljudi… Imamo svu potrebnu mehanizaciju… nema ko da radi. Na selu se brine svaki dan, nema praznika ni odmora… Osećaji su  na selu  mirniji, zdraviji, ali mora da se radi… Život je to – kaže interesantni  dedo Ahmed Koca…

    Pešterska visoravan – U pešterskim selima, nadomak Sjenice, je bilo nekada po  „dvadesetak“  članova u domaćinstvu. Imalo je, kažu, devojaka i momaka, orila se veselost – pesma, mladi se dozivali s brda na brdo. Onda su došla vremena kada su, kao i većina, odleteli u beli svet.

    Ta golema polja

    Pisati o sandžačkom Sibiru, to je na sadržaju sagovornika. Ovo što se nalazi među pričama, otud je Pešterska visoravan. Sve što vam treba da postignete u savršenoj prirodi je ljubav, poštovanje, prihvatanje, opažanje… Koliko iskrenosti u ovoj reportaži, u njihovim glasovima. Prostrana polja su pešterska sudbina i njihova životna stanica.

    Sad ćeš da izedeš golem ćutek

    Tako je lako prihvatiti netaknutu i zanimljivu prirodu. Videti je zdravu: neprocenjiva mudrost. Ispalo je mnogo bolje nego što smo mislili da će biti. Sve je tako tiho i mirno. I u ljudskoj naravi. Ovde se mozak odmara, duša uživa. To se očekivallo i sada se pitamo odakle dolazi sandžačka lepota…

    Cilj je da se iz nekoliko skromnih priča iznese ono najvažnije i da se gledaocima ostavi da donesu sud o sandžačkim zanimljivim – neobičnim ljudima.

    Im’o sam strašnog petla

    -Ako voliš pijacu, onda si kao i svi drugi – svedoči Jonuz Suljović. – Svi kupci ga poznaju? Izgleda prilično uljudno. – Da li će biti dobar domaćin – upitasmo prodavca.  – To je turski pevač. – Nasmejao se. Vema ste zanimljivi, iako ste“ teški“  na reč. –Sve je u redu – odgovara Jonuz.

    Binasa Malićević

     

    Podeli
  • Šabović: Kako svekrva preživljava dolazak mlade

    Šabović: Kako svekrva preživljava dolazak mlade

    Sandžak – Šerif Šabović rođen je u Trnavi kraj Novog Pazara. Osnovnu i srednju školu završio je u Novom Pazaru, a studije ekonomije na Ekonomskom fakultetu u Prištini. Magistrirao i doktorirao na Ekonomskom fakultetu u Subotici, odeljenju Univerziteta u Novom Sadu, 1991. godine. Objavio je deset knjiga iz ekonomije : „Potpokris“ 1993. godine, „Bankarski menadžment“ 2007. godine, „Međunarodne finasije“ 2007. godine… Objavio je zbirku pesama „Ištarska ploča“ 1992. godine.

    U četvrtak je bio đerdek

    Napisao je romane Muhadžeri, Carska džada, Obruč, Utočište… Od 1977.  godine radio je u platnom prometu i poslovnom bankarstvu na složenijim, kreativnim i rukovodećim poslovima. Bio je finansijski inspektor, rukovodilac kontrole u platnom prometu i direktor regionalnog centra poslovne banke. Radi kao stručni konsultant kompanija u zemlji i okruženju. Član je Međunarodne organizacije za reviziju…

    Šareni – seljački bomboni nasred Pazara

    Novi Pazar – Spicare su živopisni detalj u sandžačkom životu i delu, grad okupan dobrotom u kojem svako pronađe nešto za sebe… Jedno od najboljih mesta za kupovinu „šarenih – seljačkih“ bombona je Novi Pazar, jer ovde, živi duh starih vremena i tradicije… Nadir je treća generacija  svoje porodice koja se bavi ovim zanatom.

    Njima je teško odoleti

    – „Tako je. Moj sin biće četvrta… ljubav koja se prenosi s kolena na koleno. Novopazarci su najsrećniji ljudi na svetu. To je moje mišljenje… iskreno objašnjenje o dobrim ljudima. Najviše traže šarene bombone… imaju svoje značenje i sinboliku… njima je teško odoleti – kazuje Nadir Jakupi. Koračamo ulicama našeg grad u potrazi za mestima koja su obeležila Jeni Pazar… – „Imam dosta prijatelja koji me vole i poštuju. Drugari za ceo život. Prijateljstvo se dugo gradi, ne može se steći preko noći. Volim ove momke i grad. Napolju sam svoj na svome – zaključio je ljubazni Jakupi.

    Dođe kod ovaca i prosi me

    Golija – Jedna od najlepših i šumama najbogatijih planina u Srbiji. Nalazi se na zapadnom delu Sandžaka, na jugozapadu Srbije, 32 km severno od Novog Pazara. Obrasla je očuvanom i izuzetno vrednom bukovom šumom na severnim, severoistočnim i istočnim stranama ( po bogastvu šumom posebno se ističe Crni Vrh – Biser Voda). Najveći vrhovi Golije su Jankov kamen (1.833 m) i Crni Vrh (1.795 m)…

    Momci su dolazili nedeljom

    Podgolijska sela mirišu na tugu, samoću i čežnju za najmilijima koji su otišli u svet za boljim životom. Omladina je skora napustila ova sela, jer oni neće da se muče kao njihovi roditelji, žele lepši život, bez mnogo rada i znoja. U Žarima su ostali oni koji nisu mogli sa decom u gradove širom Srbije. A kako bi kad se tamo po ceo dan sedi u kući ili stanu. To bi bio pravi zatvor.

    – Nas dve smo jedine žive u selu. Deca stanuju i rade u gradu. Nismo navikle na gradsku buku i  mirise… Golija je naš dom – kazale su bake Milijana i Stojanka Džodić. Priča je zabeležena u Žarima  2013. godine.

    Koze su me proslavile

    Sandžak – Veza između Nusreta Orovčanina i pesme od kada se saznalo za pevača bila je pod lupom širokih narodnih masa… –„ Pa da vam kažem, nije baš lako. Postao sam popularan za veoma kratko vreme. Čovek sam iz naroda, zato me vole. Još uvek uživam kad pevam. Zadovoljan sam svojim životom. Ne trčim za parama. Ja tih briga nemam“ – kazuje raspevani Nusret Orovčanin.

    Ne mogu da ostavim Banovicu

    Naklonio se, kao prava muzička gromada, kakvim ga već smatramo. Iznenadio se kad nas je ponovo ugledao.-  „Ništa se nije promenilo“ – kaže Nusret. Na planini čuva svoje stado… daleko od surove stvarnosti… To, naravno, nije pitanje na koje želim odgovor. – „Gledaj, Binasa! Da se menjam ne mogu… da se popravljam sada… nemoguća priča“.

    Odlazeći, Nusret prilazi pored svojih koza… na planini je najsrećniji čovek na svetu. Njegov život je priroda…

    Rudnik u Štavlju daje „živu“ paru

    Sjenica – Rudnik uglja „Štavalj“ nalazi se na pešterskoj visoravni, 12 km od Sjenice. Rudnik je lociran na nadmorskoj visini od 1.100 metara u neposrednoj blizini sela Štavalj, po kome je i dobio ima. Basen rudnika zahteva teren površine od 30 kilometara kvadratnih.

    To je jedna porodica

    – Kako izgleda život ispod zemlje? – U rudniku u jami sve je teško. Zemlja je to… sa njom nema šale… kao miševi u blatu. To je jedna porodica. Svi za jednog, jedan za sve. Legendarni krilatica o nerazdvojnom drugarstvu  – kazuje Ismet Biberović.

    Istina je da se za rudarski hleb, zbog teškoće posla, kaže da je „hleb sa sedam kora“, ali ga sve više ostavlja radnička klasa. Najteže zarađeni hleb… – Pešter je veoma  poznat po surovoj zimi. Tako da je obavezno kvalitetno i toplo se obući pre ulaska u jamu. Uvek pri sebi imamo vunene čarape. Svi smo mi sandžački heroji – dodaje Biberović.

    Kada sandžačke priče  stupe na scenu, Novi Pazar napušta kldrmu kao što uspomena za sobom ostavlja trag, čežnju, tišinu…

    Binasa Malićević
     

     

    Podeli