Radio Televizija Novi Pazar – ARHIVA

Author: Binasa Malicevic

  • Ovde je narod pošten

    Ovde je narod pošten

    Novi Pazar – Robna pijaca…  Bila jednom jedna pijaca… Ponedeljkom uveče u Novom Pazaru boravi više stotina prodavaca razne robe, koji dolaze iz svih krajeva naše zemlje. Ovako je fukcionisalo pre Kineza… kako narod kaže.  Na trotoarima nekoliko ulica oko Robne  pijace može se sve kupiti po vrlo povoljnim cenama, tako da je saobraćaj prosto  uspavan, blokiran, iscrpljen…

    Jugoslavija u malom

    Na platou preko puta hotela „Atlas“ robu uglavnom prodaju šverceri iz Rumunije, Poljske, Rusije i drugih istočnih zemalja. Novi Pazar je ponekad ćudljiv, brbljiv, svojeglav, temperamentan… to dobro znam. U toj širokogrudosti ima mesta za Sandžaklije i druge. Izgleda umorno. Pijace mirišu, čini mi se, na Jeni Pazar, na gužvu i muhabet.

    Pojam za celu Srbiju

    – Šta želiš od mene?    -Ništa; zanima me kupovina – prodaja… interesuje me jedan detalj u vezi sa Kinezima? – Oni su upropastili našu pijacu i naš grad. Ko je kriv za ovu nesreću… ne znam. Da li smo zaista nekada izgledali onoliko dobro… niko više ni ne spominje. Bili smo pojam za celu Srbiju – kaže prodavac u čijem glasu se oseća  ljutnja.

    Pazarci su bili neponovljivi

    Ali tu su zanimljive priče, sandžačke veze, a ići protiv ljubavi… nemoguće i  besmisleno. Smireno kao pravi Pazarac, izvukao je zbor, a sandžačko srce je usporilo i umorilo se. Treba živeti dalje. Novopazarskim proizvođačima i prodavcima se činilo da je život nalik na drveni most sa veoma malo valjanih dasaka.

    Desetine autobusa parkirano na Jaliji

    Ulica Osmog marta svakog ponedeljka predveče je zakrčena nagomilanom robom iz Turske, Zapadne Nemačke, Poljske i drugih zemalja, a ima je iz daleke Kine i Japana. Čuveni sjenički sir se prodaje i bez pijačnog dana, tako da građani, odnosno prodavci robe mogu uz vruću lepinju i sir da kupe…

    Posle napornog rada sa mušterijama iz svih krajeva naše zemlje, koji kupuju robu ovde, da bi je prodali za koji dinar više u njihovom mestu… Sad se trenutno najviše traže razne patike, trenerke, dukserice, suknje…  koje se ovde mogu kupiti po znatno povoljnim cenama. Njih prodavci najviše donose iz Turske i Nemačke, tako da su sve tezge i trotoari prepuni.

    Radila sam u Tekstilnom kombinatu “Raška”

    -A koliko ste godina ovde? – Pa bogami, ima 10 godina, 15, pa nema više. – Svakog utorka, nedelje? – Utorak i nedelja, to je to. – Gde ste radili? U Tekstilnom kombinatu “Raška”, to je bio gigant cele Srbije. E sad je ta fabrika pukla, ja sam uzela porodičnu penziju, muževu, jer nemam godine starosti, a staža imam 31. Sad čekam to vreme ako doživim da uzmem penziju – kazuje prodavac na novopazarskoj Robnoj pijaci.

    Ko kupuje od pet pari više, (patike, haljine, dukserice, trenerke, farmerke…) roba je znatno jeftinija, a njih uglavnom kupuju prodavci iz Bosne i Hercegovine, sa Kosova i Metohije, Makedonije… Obilazeći Robnu pijacu i njenih nekoliko ulica, primetili smo da su prepune šarolikog sveta…

    Tih 90 – tih kupci su uglavnom, dolazili sa svih krajeva Balkana, sa registracijama širom Jugoslavije…

    Priču smo ispisali 2010. godine.

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Sećanje na Alja Hadrovića – pazarskog odžačara

    Sećanje na Alja Hadrovića – pazarskog odžačara

    Novi Pazar – Ovim zanimanjem bavi se godinama, a stalno je zaposlen u Robnoj kući „Beograd“. U rodnom gradu posao rešava putujući na svom čuvenom biciklu, davno kupljenom.  Sa sobom nosi potrebni alat. Aljo je izuzetan, kvalitetan, skroman i uvek veseo čovek.Postoji verovanje u narodu da odžačar donosi sreću.

    Alju je poštenje nešto najvažnije u životu

    Alja Hadrovića, jedinog odžačara u Novom Pazaru ne treba posebno predstavljati. Odnedavno ima i pomoćnika…  Sugrađani ga uveliko poznaju, a zbog posla kojim se bavi poznat je i stanovnicima  Sjenice, Tutina, Raške… Ovim zanimanjem bavi se godinama, a stalno je zaposlen kao portir u Robnoj kući “Beograd”.

    Voli Novi Pazar i svoj zanat

    – Kao đak škole učenika u privredi još 1964. godine sam upisao ovo zanimanje… Odeljenje je bilo mešovito, a samo sam se ja opredelio za ovaj poziv. Od tada pa do dans radim taj posao i nisam se pokajao. Stignem svuda gde me pozovu. Imam dosta prijatelja jer mnogima godinama čistim dimnjak. Naročito sam zaposlen zimi i tada ne gledam na radno vreme. Radim od jutra do sutra. Praktično, nemam slobodnog vremena. Nije u pitanju isključivo novac,  već obaveza prema mojim sugrađanima sa kojima godinama lepo živim. Odem i do Sjenice, Tutina i drugih susednih gradova kada sam u prilici i kada me pozovu – priča naš legendarni Aljo.

    U Novom Pazaru zadatak završava odlazeći na svom starom biciklu, kupljenom neke daleke godine… Prepoznaju njegovi prijatelji i taj bicikl. Sa sobom nosi i potreban pribor. Aljo je tih i uvek nasmejan čovek. Kao da nema problema. – Često sam umoran. Dešava se da nekada uopšte ne spavam, a moram da se penjem po krovovima kuća, Rizično je sve to, ali sam ja navikao. Kao i svaki drugi posao i ovaj ima svoje ružne osobine. Međutim, u poređenju sa onim što je lepo sve se zaboravi.

    Odžačar donosi sreću

    Posmatrajući odžačara, uvek garavog u crnom odelu, pomislimo kako ovaj posao i nema nečeg lepog. Kao da nam je čitao misli, Aljo komentariše da je upravo lep taj kontakt sa ljudima i prijateljstva koja je godinama sticao i potvrđivao. Zarad ovog zanimanja odrekao se fudbala kojim se intenzivno bavio, igrajući za klub “Ras”. Nema razloga da ne verujemo Alju da u pozivu odžačara nije sve tako crno.

    Aljo – odžačar: precizno i jasno je utabao sandžački put… sinbol pazarskog šehera  čija slava ne jenjava ni danas. – Novi Pazar volim jer mi pruža mogućnost da ispoljim svoju dobrotu i uvek se nešto dešava, upoznaju se novi ljudi, stvaraju se nove mogućnosti, prekrsno je…

    Shvatio sam da mi se, i pored toga što mnogo volim rodni grad, uprkos svemu, kad god to bude, vratiću se na svoju kldrmu kao penzioner. –Kako to mislite? – zapitasmo Alja. –Evo, ovo. Naši životi su stalno problematični i moramo da učimo kako da se poštujemo, uvažavamo, treba jedni druge da pomažemo… ponekad se spotaknemo, ali da se uvek krećemo ka onom najboljem u nama… kao nigde na svetu.

    Jedno predivno iskustvo, čarobna saradnja sa pomoćnikom, maestralni Haris Alić u rezultatu remek dela na sceni Novog Pazara, Sjenice, Tutina, Raške…

    Haris je moj naslednik

    Rad sa Harisom izgleda eto – tako kao da je Sunce prešlo na pazarsku stranu ulice. Dobar i pošten momak. Od mene može da nauči sve tajne zanata. Dobro se slažemo. Nije uzalud smišljena izreka da  se pravi prijatelji mogu prebrojati na prste jedne ruke. On će me naslediti u poslu – sa ponosom je objašnjavao pazarski odžačar Aljo te 2010.godine.

    Pazar je grad u kome je Aljo proveo svoje rano detinjstvo, a svirka  i svakodnevni život tih godina postali su inspiracija za neke od uspomena koje se ponavljaju na njegovim slikama života.

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Dođeš sa odmora čeka te plata 

    Dođeš sa odmora čeka te plata 

    Novi Pazar – Tekstilni kombinat „Raška“ –  počeo je sa radom davne 1958. godine… Sa dobrim rezultatima ostvarenim u šezdesetim, sedamdesetim, osamdesetim… zaposleni najvećeg novopazarskog radnog kolektiva dočekali su i ispratili još jednu radnu sezonu… Nekad se tako satima pričalo na pazarskoj kldrmi.

    O fabrici s ljubavlju

    U dugogodišnjem radu Tekstilnog kombinata „Raška“ nisu, inače, beleženi samo uspesi – bilo je i kriznih perioda. Ljubav prema fabrici, međutim, nikada nije izneverena. Evo kako će vas u to uveriti tadašnji radnici najvećeg novopazarskog giganta. Sabit Jerebičanin je počeo da radi u TK „Raška“ sedamdesetih godina. – „Sećam se kao da je juče bilo. Trebalo je da se pripremi fabrički krug, da se montiraju mešine. Bilo je dosta radnika – monteri iz Nemačke i Italije… Nešto kasnije počele su da pristižu i domaće mašine. Stigle su iz „Krušika“ u Valjevu”…

    Pristizale su jedna po jedna. Sabit je bio majstor. U Kombinatu je radio kao pomoćnik na održavanju mašina. U međuvremenu je stekao VKV kvalifikaciju, dosta dragocenog iskustva za rad, a sa godinama je jačala i ljubav prema fabrici. – “Bilo je prilika da odem u inostranstvo… Imalo je u Kombinatu teških perioda. Na drugom mestu moglo je da se zarađuje više. Ipak, nikad nisam bio u dilemi. Znao sam da ću ostati ovde dok mogu da radim. Ovde sam počeo, odavde ću i u penziju… a život je nešto drugo” – shvatio  je  Jerebičanin.

    -“Što se tiče Tekstilnog kombinata “Raška” radilo je oko 4000 hiljade, imali smo isturene pogone u Tutinu i Sjenici. -Znači li to da je ova fabrika, kako mnogi ljudi u Novom Pazaru kažu, hranila Novi Pazar, porodice? –  “Ona je hranila i Novi Pazar, i Tutin i Sjenicu. Čak smo imali pogon u Deževi, to je bila naša konfekcija, gore su se šila radna odela za naše zaposlene” – kazao je biviši majstor Tekstilnog kombinata “Raška” Sabit Jerebičanin.

    S pesmom se radilo

    Mirno su stajali i slušali tešku tišinu koja je odzvanjala ogromnim, gigantskim, golemim, džinovskim pogonima. Ovo je mesto odisalo potpunim mirom. Televizijskoj ekipi se činilo da tu nikada nije kročila ljudska radna snaga… svim onim hiljadama ljudi koji su dolazili ovamo, generacija za generacijom, da nađu svoje radno mesto, kolege, život…

    Safet Jerebičanin je prove najlepše godine života u „Raški“. – “Kada sam pre mnogo godina došao morali smo da potpišemo ugovor, a to nas je obavezivalo na najmanje tri godine rada. Mislio sam da je dugo i da neću moći da izdržim. Izbora nije bilo: tri godine ili ni jedna. I evo šta se desilo. Predhodne godine morao sam da ostanem u kombinatu. Osatalih 30 sam dobrovoljno živeo.”- Ljubav prema poslu kojim se neko bavi nije neuobičajna. Naprotiv. – “Trideset godina sam proveo sa suprugom, ovde sam se i oženio, i stvorio sam sve, i familiju, i kuću, i pokućanstvo, sve živo, i decu iškolovao…  eh, živote” – izgovorio je naš sagovornik.

    Fabrika je bila sirotinjska majka

    -“Ja ne znam , ne mogu da zamislim nešto loše o ovoj fabrici ni dan dans. Kamo lepe sreće da smo ranije stupili u štrajk, da ne damo te mašine da odu na otpad” – sa tugom u glasu kazuje tadašnji radnik “Raške” Safet Jerebičanin.  Nije tako česta pojava da se sa puno ljubavi govori o kolektivu u kojem je izvršavamo sve svoje dnevne zadatke i obaveze.

    Menza je radila 24 sata

    Čini se, zato, da se ono što radnici , posebno mlađi, osećaju prema TK „Raška“ ne čuje često: – „To je ljubav koja je rasla postepeno, sa svakom novom mašinom, svakim novim metrom tkanine. Ulagali smo , ovde, sebe, fabrika je rsala i uzvraćala nam. Pravili smo kuće, dobili smo stanove, stekli odane prijatelje… Mnogi su, zahvaljujući fabrici, školovali decu,  letovali na moru, zimovali na planini” – seća se radnik Tekstilnog kombinata “Raška” Ibrahimović.

    “Stigao sam kao dečak- sada sam čovek u godinama. Kombinat mi je dao sve što imam. Mislo sam da ću ovde dočekati penziju,” rekao nam je Ramiz Ibrahimović, uveren da će mašine ponovo proraditi. – “Nekada je ovde bilo sve puno, ono što se kaže prava milina je bila, tu je bilo 1000 do 2000 hiljade radnika, divota je bilo ući u fabriku”- otkriva ondašnji novopazarski tekstilac.

    Nekad bilo: U Tekstilnom kombinatu „Raška“ raspisan je konkurs za raspodelu stanova u zgradi na Jaliji. Ovaj stambeni blok imaće, 120 stanova od kojih je 72 namenjeno zaposlenima u kombinatu. Novopazrski tekstilci izdvojiće (tako je planirano) 41 milion za stambenu izgradnju.

    Priču smo zabeležili 2008. godine.

    Binasa Malićević

    Podeli
  • “Po čaršiji se pričalo da begovi gledaju žene sa balkona”

    “Po čaršiji se pričalo da begovi gledaju žene sa balkona”

    Novi Pazar – Sandžak je posebna geografsko – istorijska oblast u pograničnom području Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Kosova. Prostire se na površini od 8.409 km2 i obuhvata jugozapadni deo Republike Srbije i severoistočni deo Republike Crne Gore. Deo Sandžaka koji pripada Republici Srbiji obuhvata površinu od 4.504 km2, dok deo koji se nalazi u okviru Crne Gore ima površinu od 3.905 km2. Sam naziv Sandžak potiče iz turske reči “sancak”, što znači zastava, odnosno bajrak. Odvajkada je Sandžak imao begove – gospodu…

    Šahsuvar – beg i Šemsi – beg

    Njih dvojica su ostali upamćeni po prvoj modernoj kući koju su napravili 1911. godine u centru Novog Pazara. Bila je to prva kuća u gradu koja je bila sazidana od cigle i pokrivena crepom.  Ostala je priča da su braća Čavić identičnu kuću videli u poznatom lučkom gradu Solunu (na turskom Seljanik) koji je do 1912. godine bio u sastavu Osmanlijskog carstva. Bili su oduševljeni njenim izgledom, pa su rešili da istu naprave u Novom Pazaru. Nisu žalili novac da ostvare svoju želju. Iz Soluna su doveli arhitektu koji im je uradio plan solunske bliznakinje. Iz ovog grada doneli su tepihe i mnoge komade nameštaja, a u Sjenici su naručili poznate ćilime da zastru prostrane sobe nove kuće. Ova kuća je izgrađena po planu, na mestu gde im je ranije bila stara porodična kuća, na početku Ejup-begovog sokaka (današnja Ulica 8. marta).

    Kuća Čavića izgrađena je 1911. godine.

    – “Ona je bila unikatna stvar po mnogo razloga…  Oni su imali luksuz da započnu izgradnju i da plaćaju sve u zlatu. Znači kuća je pravljena isključivo sa zlatnom podlogom. Koliko se sećam i čuo sam da je 2005. gradska vlast predala zgradu naslednicima, jer tu ima izuzetno mnogo potomaka. Ja mislim da ovakve zgrade nema nigde, sumnjam da je u Beogradu imalo takvog  dragulja… teško se moglo videti – kazuje Pazarac Asim Nikšić.

    Porodica Čavić jedna je od najčuvenijih gradskih porodica u Novom Pazaru. Svoje poreklo vodi od Čavića iz Sjenice. U istoriji  Sandžaka, koliko je sandžačkoj javnosti poznato, među prvim Čavićima pominje se Mustaj-beg Čavić koji je bio komandant sjeničke tvrđave krajem 18. i početkom 19. veka. Sjenički Čavići  bili su veoma bogati i imali su svoje posede od Sjenice preko Štavlja, Brnjice sve do Ivanjice.

     Oduvek su bili bogati

    -“E sad da se vratimo na jedan podatak koji je dosta interesantan, gde se dosta pričalo o zgradi, iz razloga što je u ovom predelu živelo dosta agar, čuveno stanovništvo, naročito niz Ćukovac, odnosno Ulica 8. marta, jer ona sada nema ulaz… bioskop je pokrio tu ulicu, a tu je bila Ejup – begova džamija…

    Mustaj-beg je imao jednog sina Ešrefa koji je iz Sjenice prešao da živi u Novi Pazar. A Ešref je imao dvojicu sinova: Amir-bega i Osman-bega. Amir- beg je umro mlad, ali je, u braku sa Turkinjom Pembe-hanumom, iza sebe ostavio jednog sina- Mustaj-bega koji je u braku sa Emom Ćilerdžić dobio sina Amir-bega. Amir-beg (1904-1978) se ženio dva puta. U braku sa Hatidžom Dazdarević imao je 4 sina: Nusreta, Ismeta, Mustafu i Omera i dvije ćerke: Azizu i Nazimu. U braku sa drugom suprugom Azizom-Zikom, imao je ćerku Semihu.

    Osman-beg Čavić je imao dva sina: Šahsuvar-bega (1878-1935) i mlađega Šemsi-bega (1892-1973). Šahsuvar-beg je bio biran u Glavni odbor Novopazarske opštine u vremenu od završetka balkanskih ratova 1913, pa sve do 1920. godine, kada na političku scenu stupa njegov mlađi brat Šemsi – beg.

    Iz Soluna doveli arhitektu

    -“Zbog neke možda zavisti, zbog toga što su to ljudi bili odvojeni od ostalog staleža, bilo je tu i prigovora na izgradnju te zgrade, pa su govorili… da gledaju žene sa tih balkona – zaključio je naš Asim Nikšić.

    I danas u selu Brnjici, nedaleko od Sjenice postoji kamena kula Čavića koja odoleva zubu vremena. Ovo selo je 20-ih godina prošlog veka bilo muslimansko, da bi u Kraljevini Jugoslaviji, u vreme terora zloglasnog Koste Pećanca bilo prognano i raseljeno.  Danas tamo nema Muslimana i jedini dokaz da su tamo živeli je mezarje o kome niko ne brine.

    … a preko puta Ruždija i Žitni trg, tako da je to bilo elitno područje Pazara… Šahsur – beg (1878 – 1935)  i Šemsi – beg (1892 – 1973)…

    O kući Čavića pisali su mnogi sandžački istoričari, istraživači…

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Hteo je da me otera – sad ja njemu sudim

    Hteo je da me otera – sad ja njemu sudim

    Novi Pazar – Priča će biti ispričana apsolutno orginalno, zasnovana na izjavi Dževehire Salković… Postoji mnogo podataka iz Dževahirinog života sa kojima šira javnost nije upoznata, a koja će biti prikazana na Radio – televiziji Novi Pazar. Nama je bilo najinteresantnije upravo ono što je iznosila iz svog teškog života… Ona je te detalje krila od stvarnosti a upravo su one suštinske za opis njene duše koja je bila jednostavna.

    Nisam imala dece godinu i po

    Kada smo je sreli u našem gradu oduševili smo se, ona je od svoje sudbine i osećaja nasledila sve najbolje. Uvek je nasmejana, kao Romi Čergari, ali nju duže znamo pa nam je draža. – „Lep smo par, pristojni, siromašni. Vodimo jedan normalan i romski način života, zato i kupujemo namirnice koje su jeftinije“ – kazuje naše predivna Dževahira Salković sa Veselog brega.  Nikad je nećete sresti sa pruženom rukom da nešto traži… sva ponosna prčala nam je o svojoj ranoj mladosti. A radost života možemo da osetimo kada poslušamo neobičnu Dževahiru.

    Mi smo lutajući narod

    – “U mom životu prošla sam svašta. Godinama samo živeli pored  čerge  i  pood šatorom. Čerga je najstariji predak šatora. Mi smo slobodan narod … jedna romska poslovica kaže da je moj narod proklet da luta 1.000 godina… Romi su narod koji najviše liči na – svoje pesme. Mi ne pravimo razliku da li su naši građani Bošnjaci, Hrvati, Srbi, Mađari, Goranci… Ne mora svako da voli romske pesme, ali treba da ih poštuju. Znaš onu o Đurđevdanu. „Ej, evo zore, evo zore, Bogu da se pomolim, evo zore, evo zore,  ej, Đurđevdan je, a ja nisam s onim kojeg – koga volim”… Pesma Đelem, đelem je romska međunarodna himna… onih Roma koji žive u Evropi.

    Kad zavolite svoje sagovornike

    U pesmi se nalazi sve ono što su o Romima kazali… nas gledaju kao lutajući narod. Svet  koji  nema svoju domovinu…toliko sam tužna zbog toga – otkriva fenomenalna Dževahira. Nakon upoznavanja na Veselom bregu – u Šavcima i nekoliko godina poznanstva… ona je postala omiljeni lik televizijske ekipe. Romkinja Dževahira i njen suprug živeli su zajedno decenijama u svom svetu. Na njihov život od trenutka kada su sklopili brak postao je inetersantan, nimalo lak zadatak, komplikovan, strastven, žustar, nežan… -“ Mi ne pratimo mnogo taj moderni život  u Šavcima, ali toliko zmamo o našoj tradiciji. Hteo je da me otera, godinu i po dana nisam imala dece, kad sam ostala trudna… sve se promenilo nabolje. Život je težak. Ovo je velika istina, jedna od najvećih… Čula si za Čergare… ljudi kažu da smo od njih… ne znam da li je ovo istina” – kazuje starica sa Veselog brega.

    Sad ja njemu sudim

    Najveća radost nam je bila ta kako je uskladila svoj izraz lica sa svojim govorom i skromnom porukom koju ipak moramo slati našim čitaocima. Shvatili  smo da u njoj žive tri sveta, a onada se opustila i to sve preuredila. Da li pitanje: “Kako ste” čujete često ili smatrate da su ljudi zaboravili jedni na druge!- “Svako živi po svom ćejfu – uživanju. Došlo je mojih pet minuta. E sad, ja njemu sudim, pošto sudim njemu – suprugu, on ne čuje… Ne čuje dobro, ja mu psujem i činim, pet para ne da čovek. On samo radi, radi, oko kuće, to, to, to. A nemoj, reko, da radiš, bre… Sedmoro sam rodila, sedmoro. Imam 28 unučadi, pravih. A devetoro paraunučadi” – zaključila je neverovatna sandžačka nana.

    Черкези су староседелачки народ северозападног Кавказа, који припада северозападнокавкаској (абхаско-черкеској) породици народа. Данас су претежно насељени у Турској, Русији, Јордану и Сирији. Istraživanja pokazuju da su  narod indijskog porekla raspršen širom sveta, pretežno u Evropi. Razgovor je rađen 2008. godine.

    Binasa Malićević

     

     

    Podeli