Sandžak, Novi Pazar, Golija, Vranovina: Televizijske priče opširno žive. Posao reportera je zanimljiv i težak.

Nagledaju se sveta više od ostalih, dele sreću sa drugima, a najtragičnije je kada prate ljudske drame i sudbine. Jedna novinarka nikada neće zaboraviti susret i razgovor sa Tomislavom Bugarićem.

Deda je lek za dušu

Obraz koji otkriva iskrenost i lepotu. Na obroncima Golije, tamo gde vetar nosi melodiju bukovine i gde zime znaju da potraju, živi jedan gospodin koji se polako primiče stotoj godini.

Šake su mu naborane kao stara kora drveta, ali oči su mu i dalje bistre i sanjive. Kažu za njega da je oduvek bio dobar čovek – tih, vredan i nežan, od onih koji nikada nisu znali da izgovore ružnu reč.

Kad zima zagrli planinu

Izmaglica opterećuje dolinu, pa se onda udaljene kuće po kotlini jedva naziru. Vranovina je zanimljivo carstvo, visoko gore na oranicama čuvene planine. Za divno čudo odavde je, vele, otišlo i najviše mladih od bilo kog drugog sela u pazarskoj opštini. Mladost odlazi u veće gradove zbog školovanja ili posla. Napolju kiša preti, vetar postaje sve jači i hladniji.

Beli se Golija.

Za vedra dana vidi se pola deževske doline. Ukazuju se prvi domovi najboljih golijskih gazinstava. Onda se otvaraju široki proplanci.

Ne zna Golija šta je delija

Nekada je radio u seoskoj zadruzi, u onoj staroj prodavnici gde se prodavalo sve – od brašna i šećera do eksera i gumenih čizama. Tu je proveo najbolje godine, među ljudima, uz razgovor i smeh. Seća se kada su seljaci dolazili rano ujutru, kako se merila roba na kantaru i koliko se nekada verovalo u čoveka.

Tamo gde jutra mirišu na pogaču i ovčiji sir

Svako jutro započinje rano, čim sunce obasja brda. I dalje izlazi na njivu, oslanjajući se više na naviku nego na kubak. Poručuje da ga rad održava u životu. Najviše voli da obrađuje zemlju – da okopava, sadi i posmatra kako iz njegovog truda niče novi život. Ne voli da bude dokon. Uvek je u pokretu, bilo da obilazi imanje, šeta kroz livade ili razgovara sa putnicima namernicima.

– Vi ste prodavac iz Vranovine? – Jesam. Reče Tomislav, podiže sa čela kačket i – povuče sako za jednako. Pogleda levo – desno, i blago kaza – može!

U tom srcu sam videla ceo svet

Naborano lice pokosile godine, skupile se šarmantno u jednu očaravajuću tačku, a vredne ruke što liče na čestiti život, ispružio prema Goliji i televizijskoj ekipi iz Novog Pazara.

Tomin korak jeste sporiji nego nekad, ali je i dalje siguran i odlučan. Veruje da je tajna dugog života upravo u kretanju i radu.

Kad ga pitaju kako je doživeo tolike godine, samo se smeška i divani: “Radi, kreći se i ne misli previše.”

Tomislav Bugarić – selo Vranovina

Sećanje na jedno davno i prošlo vreme!

U aprilu će početi da se gradi pogon domaće radinosti u Odojevićima na Rogozni, jednom od najudaljenijih i najnerazvijenih sela u novopazarskoj opštini. Ovo je zaključeno u nedelju na sastanku predstavnika Zemljoradničke zadruge “Vojin Popović” i meštana.

Kuće su složene, ali tople, sa dvorištima punim mehanizacije i starim voćkama koje pamte generacije. Žitelji u kraljevstvu žive skromno, ali složno.

Svako svakoga poznaje, ali vrata su uvek otvorena za komšije i goste. Razgovori uz kafu ili domaću rakiju traju dugo, jer ovde niko nigde ne žuri.

Pazarski “Vojin Popović”

U njegovim preciznim rečima krije se mudrost koju je sticao skoro čitav vek, tamo gde su priroda i čovek oduvek živeli u slozi. – Vala, jes. Sve je tako bilo. Opet uz dogovor u svakoj mesnoj zajednici. Prodavnica je bila moj život, moja sreća, moja prošlost. Jako sam dobro radio u zadruzi. Bio sam najbolji trgovac. Mnogo zgodno, mnogo, mnogo. Sa svim građanima – kazuje zanimljivi Bugarić.

Prostrla se Vranovina na mrazu, razlila se od jedne do druge obale. U krošnjama drveća ispucala bukova šuma. Pa neki meštanin protutnji, oglasi se fijukom, i sve se ponovo utiša.

Vranac na Goliji

Priroda je najlepši ukras naselja. Život je tesno povezan sa zemljom – stanovništvo radi u polju, gaje stoku i čuvaju običaje koji se prenose s kolena na koleno.

– I danas retko idem kolima. Sve poslove obavljam peške. Uvek ću tako i da radim. Šećer mi malo dosađuje i stvara nervozu. U ovim godinama ne mogu biti zdraviji. Inače? – A dobro je – dodade starina. Kao i obično, Golija je znala šta on hoće da kaže i bez ijedne pomenute besede.

Deda i vragolan

Kao što rana bezbrižnost vremenom postaje uznemirena, gubi lepu boju, isprlja se oguli, iskrza na šavovima, radost se istopi i iz nje vire konci života, tako je počeo da se haba i Tomin život posle rastanka sa suprugom; sa godinama koje su prolazile gubio je note  i sjaj, pojavile su se brazede i bore, prekrivajući se, tu i tamo bi iz sudbine izvirivale i vrebale Golija i Pešterska visoravan.

 

Deda koji ne posustaje pred godinama

U Vranovini, na Goliji, čovek lako zaboravi na brige i seti se koliko mu malo treba za sreću: čist vazduh, pošten dunjaluk i narod dobrog srca.

Život ga nije mazio. Supruga mu je umrla pre mnogo godina i od tada u dedinoj kući kao da je uvek pomalo hladno. Ostale su uspomene – njena marama okačena o klin, stari šporet na kojem je kuhala i fotografija na zidu koju svakodnevno pogleda.

– Supruga mi je umrla pre deset leta. Puno mi nedostaje. Porodica je moj dom. Još radim seoske poslove i nije mi teško. Pošteno nosim svoje 93 godine. E, baš mi je milo što se sretosmo i ispričasmo – objašnjava Tomislav Bugarić sa Golije.

Sve ovo gospodin je izgovorio kao jednu rečenicu, gotovo bez daha, zagledan u neki neuhvatljiv vidik. Istog trena je zastao. Hvala vam, reče on uz osmeh.

Starina se okrenu, mahnu štapom i nestade na prvoj krivini!

Golija je jedna od najlepših i šumama najbogatijih planina u Srbiji. Nalazi se u zapadnom delu Sandžaka, na jugozapadu Srbije, 32 km severno od Novog Pazara. Obrasla je očuvanom i izuzetno kvalitetnom bukovom šumom na severnim, severoistočnim i istočnim stranama (po bogatstvu šumom posebno se ističe Crni Vrh – Biser Voda).

Najveći vrhovi Golije su Jankov kamen (1.833 m) i Crni Vrh (1.795 m). Turističke vrednosti geomorfoloških osobenosti planine Golije ogledaju se u prostranim proplancima iznad 1.200 m i vrhovima preko 1.400 m nadmorske visine.

Golija poseduje idealne skijaške terene i ima izuzetne potencijale za razvoj zimskog sportskog i letnjeg rekreativnog turizma.

Binasa Malićević

Sandžak, Donja Pešter, Koniče: Penjemo se na 1. 000 metara nadmorske visine, zatim još nekoliko koraka više. Dubovo, Mitrova, Plenibabe, Koniče… Selo sa jakim vetrom i snijegom okovanim vrhovima – sve je na slici. Među praznim kućama i zaraslim putevima, još uvek gori jedna lamba – i jedno ognjište.

On je Sandžaklija koji nikada nije poželeo da ode daleko od ognjišta. Nije ga vezivala samo navika, već ga je spajala duboka ljubav prema Koniču u kome je odrastao.

Naš junak, ne domaćin – samo čovek koji je ostao uz svoje vrleti, ličnu porodicu i sopstveni Sandžak.

Koniče – na granici vremena i planina

I kad sve utiša, plamen iz dimnjaka pokazuuje da mladost još nije zaboravila ovo planinsko mesto. Dok svi traže bolji dunjaluk negde daleko, on veruje da se život može ponovo potvrditi baš ovde.

Nazire se jadna golema mahala, možda nam se samo čini. Varaju oči. Na vrhovima Donje Pešteri ni očima ne treba verovati. Severac obori sa hrastovih grana snježni pokrivač.

Tišina sandžačkih sela

Umorna majka, stari bešik, i uspomena koja priča umesto ljudi. Dim se uvi sa krovova seoskih kuća. Sandžaklije su odvajkada vele bili gostoprimljiv narod. Ali tek kada se uvere ko si i odakle si, još više kojim si poslom došao.

Kazivanje o odlasku, zaboravu i tihoj borbi da se sačuva trag običaja i tradicije. Kažu da su im dve reči u srcu najdraže: zavičaj i majka.

Pešter čeka da život počne

U Koniču se oglasiše žitelji. Odjek negde daleko ode, prosu se po pašnjacima i kamenjarima. Nebo se silno uznemirilo, a negde iznad vreli dronjci šibaju Sandžak.

Kad počne da grmi beži što dalje sa livada, u najbližu kolibu. Jedna druga pustolovina sporo osvaja ogromna prostranstva. Neobična je i, za pešterske nedođije, zanimljiva.

Priroda koja zbori

Kuće bez sofre, sokaci bez koraka – priča o zemlji koja čeka povratak sandžačke mladosti. Tamo gde je vreme satalo, ostala je samo senka nekadašnjeg Sandžaka.

– Deco, pričuvajte malo krave da vidim šta će ovaj narod. – Hoćemo, babo.

– Selam alejkum. – Es selamu’ alejkum! – Kako ste? – Vidiš i sama ovu lepotu. A, gore na planini je još prirodnije. Poslušaj, čućeš i pesmu – kaza nam uljudni Bahtijar Bajrović.

Sevdalinku ne čuh, ali šapat Koniča…

Džamija u Koniču

U staroslovenskom jeziku postoji reč Pešter, što bi, prema rečniku, valjalo da bude pećina, pećine. Ko bi ga znao, ako je naziv po toj logici – to znači da je zemlja trave, možda je ovako bolje da i Sandžački Sibir ima neki svoj pojam umesto pećina.

Vjetrovi pešterski

Slika Sandžaka danas – priroda diše, ali ljudski glas je splasnuo. Ispod zelenih padina još se čuje šum prošlosti – nada da će se neko vratiti. –  Nas je bilo više dece i prelepo je izgledalo. Imali smo detinjstvo s domaćim – divljim životinjama, zdravo okruženje, pitku vodu… Ah, sećanja… Više je bilo zanimljivih  – priseti se Bajrović.

Dok su mnogi sanjali o gradovima i nekim drugim životima, Sandžaklija je ostao tamo gde su mu temelji, odakle zemlja ima poznat miris, a planina zbori jezikom teških i oštrih zima.

– Pogledaj gore predele. Sve je to nekad bilo puno ovaca i goveda. E, bogami. Sve.

Gospodin i Koniče

Iz visinskih dubina dolazi Sandžak. Kao da je tradicija njegovog života ponovo ispisana, prošaptao je. Ne zna kako se zove to osećanje koje je izviralo negde u njemu, ali ga je ispunilo dubokom čežnjom!

Najlepše si, selo moje

Jedina svedočanstva o onome što je nekad bilo – toplina doma, rad i sloga. Ostati kad svi odu – nije slabost, već najdublji oblik vernosti Koniču i precima. Kao otac, Bahtijar je oslonac i primer. Decu uči da poštuju starije, zavičaj i Sandžak, da budu skromni i dobri ljudi. Ne uči ih samo rečima, već sopstvenim primerom. Uz suprugu deli i dobro i teško, bez mnogo razgovora, ali s puno dela.

– Neću nigde sa svog kućnog praga. Ne dam svoju dedovinu, sad živimo dobro. Uglavnom se bavimo stočarstvom i ovčarstvom. Od mlečnih proizvoda može solidno da se diše.

Kućni prag kao granica između dva svijeta

Sve je između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Prirodne lepote i poljoprivredni život oblikuju karakter zajednice. – Potrebno je samo da svako radi svoj posao kako treba. Mlijeko prodajemo mlekari Zornić iz Tutina. To su mnogo dobri i pošteni ljudi – zaključio je domaćin Bahtijar Bajrović.

Mlekara Zornić iz Tutina

Nekoliko časova kasnije, u dubini svoje prostrane avlije, Bajrović je sedeo preko puta svoje mladosti, ponovo oseti njene nežne melodije. Reportaža o selima bez čobana, gde još samo džamijski ezan i katuni svedoče o stvarnosti. Između nostalgije i zaborava – tragovi nekadašnjeg života u napuštenim selima. Koliko je odlazak mladih promenio lice zavičaja i šta ostaje iza njih.

Zatvorene kapije, otvorene rane

U trenutku mu se pojavio vrtoglavi osećaj oduševljenja i zahvalnosti prema Sandžaku. Ovde je na putu sa reporterima on je morao da kontroliše tu oluju. Umesto toga, leteo je na njenim krilima, slobodan, poput sokola, ka području na kome svakodnevica više ne baca svoju senku. Osmehnu se svom rodnom kraju.

Najstariji hrast u Sandžaku

Kad se vratimo svojim kućama imaćemo o čemu da pričamo. O toj visoravni gde se u toku dana poređaju četiri godišnja doba – sunce koje greje i kiša koja ledi.

Koniče je naselje u Sandžaku u opštini Tutin. Prema popisu iz 2022. bilo je 129 stanovnika. U selu ima 60 domaćinstava, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 5,37. Ovaj kraj je u potpunosti naseljen Bošnjacima (prema registru iz 2002. godine). 

Binasa Malićević

Sandžak, Tutin, Donja Pešter, Gujiće: Ako je loše voleti Sandžak, Novi Pazar, Sarajevo, Bužim, Beograd, snijeg, pisaću mašinu, ploče, knjige, najlepše balade svih vremena, Peštersku visoravan i Goliju, ako je čudno biti srećan dok gledaš Ljudsku rijeku i zamišljaš svoje detinjstvo, neponovljive trenutke, a u njima vidiš svoju majku, kako čeka – nasmejana; ako je pogrešno biti osoba kojoj su osećanja iznad materijalnih stvari i koja traga za studenskim danima, iscepanim farmerkama (Levi’s-501) i bijelim starkama, čekajući zore u nekoj beogradskoj kafani, iskrenoj i plavoj, onda sam ja najgori insan na svijetu.

Veličanstvenost koja svedoči glasom Sandžaka

Pešterski narod je tih, ponosan, uspravan. Sandžak nije samo rejon – to je zavičaj. Njegove ruke grube, ali duša – meka kao pljusak što prvi put padne na suhu ledinu.

Tamo gde se planine stidljivo dodiruju s nebom, prostire se Gujiće – prostranstvo koje govori rečima, ali slika najdublje besede onima koji znaju da gledaju i slušaju.

Moj Sandžaku, ponosan mi budi

Uočili smo jedino da nam je umakao razumni i oštri šapat, koji se nekada davno javio u srcu naše gošće i uvek je pratio do današnjih dana. Nema časa koji nije ispunjen obavezama, ali ona ih prihvata s osmehom, jer zna da je sve to deo života koji haje.

Sa mužem i decom, svakog dana budi se pre zore i kreće u obavljanje seoskih poslova.

Živeti na Pešteri – izazovi i prednosti vrleti pod oblacima

Zacelo, pešterska polja su još dugo nosila u sebi mnogo onoga što su sačuvala od Sanele, od Gujića, od planinke i domaćina: da žive umereno, da stvaraju, da uče svoju decu, da neguju u sebi skrivenu mudrost – saznanja o divljoj prirodi, o familiji, koja nije ni dunjaluk ni Sandžak. U štali provodi sate pomagajući suprugu da stoci obezbede sve što im valja.

U kući stvari treba da bude uvek na svom mestu. Porodica Hadžić je nešto više od svega toga.

Tamo gde se zemlja obrađuje

Pešter je surova, ali je prelepa visoravan, gde žive dobri, vrijedni i gostoprimljivi žitelji. U njenoj tišini i carstvu oseća se snaga okoline i ugled Sandžaklija koji tamo vekovima živi. – Volela bih da danas razgovaramo o životu na selu. Ne sviđa vam se moja ideja? Rekla sam mirno, promišljeno: – Zar vam to ne bi oduzelo dragoceno vreme? Mi smo jedna vedra i složna porodica.

Cilj nam je da se bavimo ovčarstvom, stočarstvom i poljoprivredom.

Na dobrom smo putu.

Svi članovi zajednice uključeni su u posao – kazuje dragocena Sanela Hadžić.

Bračni par čija ideja vraća nadu u bolje sutra

Na Pešteri, vreme ne teče kao svuda. Ono zastane, uskoči pored tebe, i dok gledaš u daljinu, shvatiš – ovde nije bitno gde ideš, već da li si podržao surovost kraljevstva.

Tu, među vetrovitim brdima i mirisom čobanske vatre, čovek nauči da je sloboda – kad ti ništa ne treba osim neba iznad glave i zemlje pod nogama.

Razmišljajući tako, s najiskrenijim osećajima u utrobi, Sanela još jednom priđe Senku, ponosna na svog supruga!

Ne znajući više da li postoji vreme, da li je razgovor kasnio trenutak ili jednu godinu, ne znajući više postoji li Donja Pešter, jedna Gornja Pešter, opstaju li Gujiće i Arapoviće – ukroćena sela pešterskim strelama koja su u najbolnijem sadržaju nanela slatku muku Sandžaku.

Ovčarstvo pred zlatnim dobom

Nije lako, ali grli jednostavnu i iskrenu liniju života. Iako ponekad nedostaje luksuz modernog vremena, nikada nije poželela da pobegne. Sanelin dunjaluk je ovde, u mirnom kraju gde su dani kraći, ali puniji topline i veselja.

Ova mlada žena zna da je svaka kap znoja koju prospe u tom radu, u stvari, njena istinska nagrada.

Planinka je još neko vreme ostala nad sandžačkim licem koje je upravo ispoštovala, na kome se sačuvala sva tradicija, sve što nestaje, sve što se izostavlja.

Sve lepote sandžačkog sela

Majčine ruke su navikle na rad – od hranjenja i muže ovaca, do brige o stoci i o vrtu. Neka ovca ima svoje ime, svaka koza je deo Pešterske visoravni. – Ja radim razne kućne poslove, kuhanje, pranje, spremanje… s radošću i ljubavlju. Imam potomke kakve samo poželeti možeš. Dogovor kuću gradi. Treba ceniti to što radiš i onda ništa nije teško – dodala je gospođa Hadžić.

Kozarstvo je u porastu

Mnogo toga nosila je u sebi, jedno pojedno, uspomene su potonule, prekrila ih je prašina. To lice je bilo nepromenjeno, nakon što je ispod njegove površine ponovo skupila svoje ovce, krave, koze, dolinu i život. Svaki novi početak pruža dodatne izazove, ali sultanija se nikada ne povlači – ona je hrabra Sandžaklijka koja uči iz svake poteškoće.

Najveća visoravan Balkana koja prkosi mrazu i surovosti.

Sanela se smešila mirno, pričala je odmereno i blago, možda veoma dobronamerno, a možda vema prijateljski, isto kao što se smeje Gujiće.

Gde se priroda, adeti i historija susreću na preko 1. 000 metara nadmorske visine

Teško ćemo jednog dana ponovo videti selo u ovom liku. Pešter se unela u lice Sandžaku umornog pogleda, pun zebnje, pun čežnje.

U njegovom izgledu održavala su se pitanja i važno traženje, večno nenalaženje. Bez obzira na iscrpljujuće poslove, ta nežnost prema najmilijima i zemlji nikada ne izbledi.

– Daj mi nešto za moj put. Često je tegoban taj moj put, novinarko, često je mučan. I to stvarno imam dobru familiju – moju porodicu. Zajedno možemo podosta – zaključila je sandžačka majka.

Pešterska visoravan: Ogledalo Sandžaka

Gujiće je naselje u Sandžaku u opštini Tutin. Prema popisu iz 2002. bilo je 133 stanovnika (prema spisku iz 1991. bilo je 250 meštana).  U planini ima 30 domaćinstava, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 4,43.

Ovaj kraj je velikim delom naseljen Bošnjacima (prema registru iz 2002. godine), a u poslednja tri popisa, primećen je pad u broju žitelja.

Iz ovog sela su: Hadžići, Ganevići, Lekovići i Đondići.

Binasa Malićević

Sandžak, Donja Pešter, Koniče: Žar koji je goreo iz mangala naglašavao je maslinaste fenjere –  fitilje u današnjoj priči. Selo boje zalaska sunca u trenutku pre nego što ga okuju sećanja.

Džamija u Koniču

Pešterska polja nisu znala kako se zovu te uspomene koje su izvirala negde u Sandžaku, ali su nestašno oslikavale duboku čežnju. Mujko je zaćutao, ne uspevajući da završi rečenicu.

Gospodin čovek

– Neću zaboraviti, dedovinu. Na trenutak je bio očaran tom složenom činjenicom da ona sada sedi upravo ovde, u Koniču.

Sanjam majku, sanjam staru kuću

Osećao se kao da su čelične zidine na kojima je stajalo njegovo biće srušilo nad lepotom rodnog kraja. „Hvala vam,“ rekao je. Zatim je napravio dva – tri koraka u mestu pa ode uz sandžački drum, ostavljajući televizijsku ekipu, sa prirodnim lepotama, kako nemo gleda u nas.

Kažu da je drvo staro preko 100 i više godina

– Može li jedna čaša surutke. „Svakako.“ Navikli smo na Koniče. Selo zna da bude vrlo tiho. Džaba će biti sve ako omladina ode. Ostaju samo staračka domaćinstva i oni koji moraju. Ovakve lepote nema nigde u čitavom dunjaluku – poručuje Halitović.

Moj brate u tuđini

Mekana veselost svila se uz njega.

Onda ju je čuo kako je, jedva došla do zraka, zaćutala je od galame. Nije sam u ovoj oluji. Porodica je najvažnija.

Seoska česma u Koniču

Želeo je da izjavi nešto uverljivo, nešto sandžački. Mislim da je veoma moguće da se upravo to dogodilo.

Dobro živimo, dobro se slažemo

– Dobro živim a biće i bolje. Selo je napredno i ostaće za mlađe generacije koje dolaze. Sandžaklije ne zobravljaju svoj zavičaj – ističe izuzetni Mujko.

Mujko Halitović – selo Koniče

U posebnom odeljku kolibe pravili su se mlečni proizvodi. Bilo je raznih vrsta sira (ovčiji, koziji i kravlji) u drvenim kacama ili zdjelama, mladi sir u tepsijama, kajmak u posebnim kačicama, mlijeko i surutka u širokim šerpama i poneka kutija sa jajima.

„Da“, Mujkove oči su bile tako srdačne i znatiželjne.

Pogledao je u Sandžak i bilo mu je jasno da poznaju zavičaj.

Ne mora da se dotiče da objašnjava šta ta čistota za njega znači!

Ako zaboravite odakle ste, nećete znati ko ste

– Veoma sam srećan što ste došili u moju kuću. Da li, možda, ipak imate neku zamerku; treba li nešto da promenim ili dopunim? “Po meni, može da ostane tako kako jeste.”

– Svet treba da vidi sandžačka sela – dodao je adžo.

Panorama jednog sela

Priroda je primorala sebe da zadrži mirnoću i nemoć u glasu, ali, neki čudan talas emocija navalio se kroz vene Sandžaka. Dolazile su neophodne pešterske oštre reči.

Moj Sandžaku, ponosan mi budi

Bespuća su ga podizala i odnosila u visine. Predao se tim snažnim vetrovima uz promukao i nečujan osećaj veselja i čuđenja.

Sve lepote Pešterske visoravni

Kako mu se ova misao koja ga je razdvajala na kriške pojavila, tako je i iščezla. Ponovo se izgubio u umiljatom i blistavom vrtlogu sandžačke očaranosti.

Radićemo da se mladi vrate u Sandžak

Može da je dodiruje, da je shvati, da se prisloni uz nju. Ona je deo njega samog.

Binasa Malićević

Sandžak,Tutin, Donja Pešter: Točilovo je selo na obroncima Pešterske visoravni. Šapat prirode prekide ćutanje u pitomom kraju. Napolju je stezao mraz. Retki putnici namernici slikali su neverovatne predele s unikatnim bedemima. Reportaža o Sandžaklijama koji žive u skladu s prirodom i s vlastitim vrednostima.

Gde nebo dodiruje zemlju

Planina je bila čvrsto prislonjena uz Šuća, nismo želeli da odgodimo zanimljivu i upečatljivu priču. Prilazili smo Točilovu. U sredini naselja su kuće, a oko njih, u senci drveća, torovi za stada. Krajičkom oka reporteri ugledaše sultana na udaljenom kraju prostranstva.

Tišina prirode i glas bespuća

Nekoliko sokaka dalje, Sandžak je hodao prema Gornjoj Pešteri. Ovde je i Šućov rodjak Avdija Mustafić.

On nam je pokazao put do dedove kuće, gore ka makadamskom putu.

Stare kuće u planini čuvaju tajne generacija koje su ovde živele. Čim smo ga ugledali, jedna nam je reč bila dovoljna.

Gostoprimstvo.

Uz tiho kucanje otvoriše vrata domaćinske kuće. Aga je sedeo na minderu, a musafiri se neprimetno okupljaju oko sofre. U sandžačkom carstvu, jutro počinje mirisom sveže pečenog hleba.

Napuštena kuća u Točilovu

Prirodno okruženje u kojem se vreme ne meri ručnim satom, već poverenjem domaćina. Sledeći izvor zna Sandžak, a mnoge porodice čuvaju imena onih što su otišli.

– Dedo, hajde molim vas, pričajte nam…

– Ma, šta tu ima da se zbori. U preduzeću nisu bile loše plate, imali smo dovoljno hleba da se hranimo. Zatim pogleda kroz prozor ne znamo kuda i zaćuta.

– Sipaj gostima još kahve – reče Šućova supruga. – Hoću – odgovori Mustafić.

Na početku Peštera, tamo gde počinje surovost

Odlutaš mislima u ranu mladost, vraćaš se svojoj rodnoj grudi, pa opet tamo, gde si napravio prve nestašluke i to oni što se prave kad “kradeš” tuđe voće i povrće. Poznato je da je Pešterska visoravn, na neki način, posebna za poljoprivredu, stočarstvo i proizvodnju zdrave hrane.

Prizor žitelja nas veseli, ali nas ne teši. Budućnost je otišla u bijeli svijet.

A gde se onda nalazi ognjšte kada se gasi?

Šućo Mustafić – Točilovo

Pešter miriše na pečeni kukuruz i dim iz kuća, dok se odozgo čuje zveket ovaca u toru. „Jeste li dobro, novinari?“ „Naravno.“ – Mora da vam je čudno što ste se ponovo vratili u naš dunjaluk – na vetrometinu. Nikad se bolje nije gradilo. Cio prostor su golema polja i poljane. Dobro živimo i svega imamo.Veselost se rasula na sve četiri strane svijeta. Osoba nikada neće biti zadovoljna ako nije zahvalna na onome što ima – kazuje neverovatni Šućo Mustafić.

Častan čovek s Pešterske visoravni

U očima boje lešnika videli smo nijanse Sandžaka – one osobe koje nikada niste sreli – i koje vas nikada nisu videle – a koje su ipak uspele da posmatraju i shvate sve.

– Osim toga, mogu vam reći da mi se sviđa ovo što radite. – O, to je cela sadašnjost. Odakle ste? “Dolazimo iz Novog Pazara”. Lice mu se ozari. – To je divan grad. Naš šeher. Dobro ga poznajem. Sećam se…

Stajao je na kaljavom sokaku i gledao kako televizijska ekipa odlazi. Čvrst stisak ruke, pozdrav i obećanje da ćemo se, možda, ponovo negde sresti. – Srećno – ču se iz dubine duše starog vozača i njegove izvrsne supruge.

Drvo, kamen i zlatno dobo

Onda se Pešter razbudio i ustao. Za stolom i sandžačka mladost, dobra generacija – koja zaslužuje svaku podršku. Mesto gde se tradicija ne čuva u rečima, nego u svakodnevici. Kad zima stegne, a adžo nasmijan dočeka musafire. Portret sandžačkog gospodina koji ne trči za vremenom, već ga usporava plemenitošću.

Običaji sa Peštera, srce iz Sandžaka

Šućo nosi tradiciju u druženju, a dostojanstvo u pogledu. Kuće na planini tonu sada u snežne senke i galamu. Srećom, ona je u njemu bila tako prisutna da on, kada bi joj se poveravao, nikad nije ostao bez odgovora. Točilovo, kraj gde obraz i reč imaju istu težinu.

Tišina među brdima

Svakog dana pešterskim vrletima nastavlja da čeka svoju Odiseju. Život u ravnoteži između pešterske surovosti i topline ognjišta. Ovaj pašnjak, poneka izba i sledeći dimnjak čuvaju sandžačku avliju. Tako se u Sandžaku školuje gospodin – ne po imetku, već po delima.

Reč je o dedu koji ne diže glas, ali se njegov glas poštuje. Postoji mnogo puteva koji vode ovamo, onaj koji prolazi ovuda je samo jedan od mnogih, ali možda ipak potpuno drugačiji.

Pod krilom Sandžaka

Točilovo je naselje u Sandžaku u opštini Tutin.

Prema popisu iz 2022. bilo je 137 stanovnika. U selu ima 26 domaćinstava, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 6,oo.

Ovaj kraj je velikim delom naseljen Bošnjacima (prema registru iz 2002. godine), a u poslednja tri popisa, primećen je pad u broju stanovnika.

Binasa Malićević