Radio Televizija Novi Pazar – ARHIVA

Author: Binasa Malicevic

  • Šahovića zemlja

    Šahovića zemlja

    Sandžak –  Crna Gora – Bijelo Polje –O genocidu Crnogoraca nad Muslimanima u Šahovićima 1924. godine Milovan Đilas je u delu „Land Wthour Justice“  – “Besudna zemlja” (London, 1958) između ostalog napisao:“ Nikada nije bilo takvog pohoda, niti je iko mogao prepostaviti da se to zbilo u onome što zovemo duh nacije. U poređenju s tim, nedelja iz 1918. bila su dečija igra (…) Muslimanskim sveštenicima čupali su brade i urezivali im krstove na čelo. U jednom su selu grupu ljudi žicom povezali oko plasta sena i zapalili ga. Jedna grupa je napala muslimansko domaćinstvo na osami…

    Zemlja natopljena krvlju

    Seljak je upravo derao – drao  jagnje. Njega su nameravali ustreliti, kuću mu spaliti, ali ih je guljenje jagnjeta navelo da na isti način i o istu šljivu za pete obese živa seljaka i sa njim urade što i on sa jagnjetom. Jedan od njih, iskusan mesar, rascepio je sekirom seljaku glavu, ali vrlo pažljivo, kao da ne žli oštetiti mu trup. Potom mu je rasporio grudi. Srce je još kucalo. Mesar ga je rukom iščupao i bacio psu. Kasnije se pričalo kako pas nije hteo taknuti srce, jer čak ni pseto neće tursko srce“. (Ove redove  je M. Đilas je zapisao po sećanju svog oca, koji je učestvovao u klanju Muslimana u Šahovićima). A priču za Radio televiziju – Novi Pazar pripoveda filozof – profesor – akademik Šefket Krcić.

    Masakr u Šahovićima

    Drama je režirana tajno. Po nalogu kolašinskih vlasti, Dimitrije Bulatović i Todor Dulović, ubijaju Boška Boškovića, načelnika Kolašinskog okruga i inspektora unutrašnjih dela, zato što ga nisu trpeli jer je bio pristalica  ujedinjenja Srbije i Crne Gore. Tada je načelnik finansija Bijelog Polja, u svom oproštajnom govoru 9. 11. 1924. godine na Boško – vom kopanju u Kolašinu, otvoreno pozvao meštane pravoslavce na krvnu osvetu. Takav krvavi poziv potpuno je ohrabrio pijane i divljački orijentirane  Crnogorce i Srbe da se džabe dočepaju predivnih imanja i druge imovine. To je podstaklo varvare da se nacionalistički razvikuju, dovikuju, i izazovu kod svih što veći bes za pljačku i pokolj.

    Pokolj u vreme mira

    Za ostvarenje takve krvave drame pomogli su ih, žandari, koji su u svojim službama (u grupama) podsticali na sukobe samo da bi došlo do etničkog čišćenja tog terena od Muslimana. Vođe tog krvavog pohoda bilu su penzionisani oficiri: Nikola Đilas, Nikodin Cemović Vasojević, Sekule Bošković, Dimitrije Redžić, Savo Đogović i drugi. Oni su prenosili lažnu vest da je sandžački junak Jusuf Mehonjić ubio Boškovića i da će napasti pravoslavna sela. Pozivaju Vasojeviće u pomoć. Tako su naoružane glavešine sa varvarskim hordama napali na goloruko muslimansko stanovništvo. Isti komanduju klanje i nabadanje dece na bajonete.

    U  noći između 10. i 11. novembra 1924. godine (nakon kopanja Boškovića krenuo je zločinački napad na uspavane Muslimane. Seljani Vraneša (Pavinog Polja) pošli s po skrivene puške i krenuli na nedužne i nenaoružane meštane Šahovića. Preko 300 naoružanih dželata krenulo je na domove i sela – kazuje naš profesor Krcić. Zločin u Šahovićima je bio masovno ubistvo između 12o i preko 1.ooo (u zavisnosti od izvora informacija) civila islamske veroispovesti u mestu Šahovići, danas Tomaševo, tokom noći 9. i 10. novembra 1924. godine.

    Stradali nevini Bošnjaci

    U tom neviđenom pokolju stradala su sela: Šahoviće (sada Tomaševo), Čeoče, Draškovina i Sokolac. U drugim selima Muslimani su pošli u zbjegove i na teškom bespuću tražeći izlaz  umirali od gladi i bolest. U mnogim selima žitelji su uništeni i rasterani. Komšije su utvrđivale zločin. Brojni podaci su ostali nepoznati.

    Besudna zemlja
    Genocid  u Šahovićima kod Bijelog Polja je često spominjan u istorijografiskoj literaturi iz više razloga. Prvi je taj, što je počinjen u vreme mira, jer se najveći broj zločina uglavnom događa tokom rata.

    Teški bezdan vremena na Boškovom kopanju

    zli govornici narodni gnev izazvali

    bezumnici bes pomešali sa mržnjom

    u „misiji“ klanja krvopije u ljudskom obliku

    zatražiše oružje bez razloga pozvaše narod na osvetu

    u raspaljivim govorima protiv komšija Muslimana

    organizatori atentata zlobno optužiše Jusufa

    i njegove jatake kako napadaju pravoslavna sela

    hvataju birane ljude drže ih kao taoce horda vrvara

    izvrši neviđeni pokolj Šahoviša – objavio je  profesor  – akademik Šefket Krcić…

    O ovome su pisali i pričali: srpski intelektualac Milovan Đilas, sandžački istraživači, istoričari, filozofi, naučnici, stručnjaci, analitičari…

    Binasa Malićević

     

     

     

    Podeli
  • Pazarske pijace: Nema više ni bakrača

    Pazarske pijace: Nema više ni bakrača

    Novi Pazar – Nema više ni bakrača! Prodaja robe na pijaci, mesto utorkom, u Novom Pazaru nekada je startovala ponedeljkom uveče. Znalo se donedavno da je ponedeljak prvi, a utorak pijačni dan u Novom Pazaru. Tih 90 – tih kupci su uglavnom, dolazili sa svih krajeva Balkana, sa  registracijama širom Jugoslavije.

    Novopazarske pijace – nekada Jugoslavija u malom

    Kaži mi, šta znaš o čergama i šatorima? Da se razumemo, upoznala sam mnoštvo ljudi, a vi ste specifična osoba, zar nije. – Bili smo u bedi, ali srećni, goli, prljavi, gladni… – Ljubav, radost, svirka pored potoka i reka… Tako je sve bilo!!

    – Zelena pijaca u Novom Pazaru, na kojoj se prodaju sveže voće i povrće, i sve od igle do lokomotive… Smeštena je u Ulica 7. jula 62. Ponuda na našoj pijaci je bogata, ali kupaca je nekako manje. Ovo je najpoznatija novopazarska pijaca, postavljena u središtu Novog Pazara… Svega ima duša prazna.

    Svega ima duša prazna

    Es – selamu ‘alejkum! – kažem da dedo čuje. – Alejkumu selam – veli Tufo. – Uzgred, ovde ima svega? – Ima sve što ti duša poželi – sa osmehom na licu kazuje naš prijatelj. Znaš, malo smeha dobro je za život.  Šta misliš, dokle ćeš ovako. – Duša moja voljeće sve dok budem živ -veličanstveni Sandžak! Pmislio je na prošlo vreme, na „zlatne devedesete“, kada su na sandžačku kldrmu stizali širom Jugoslavije. –  E, kad se setim. – Srce me zaboli za “Onaj” Novi Pazar…

    Pare su kod žene

    Kabasta pijaca se nalazi nedaleko od gradske vreve u kojoj  se svaki dan organizuje život i gde je aktivan noćni provod. Tu je velika industrijska zona, a odmah pored zanmljivi svet, što bi se reko. – Prodajem lepo odnegovano cveće. Novopazarci – Novopazarke vole cveće. Urediti svoju avliju nije tako teško. Treba samo malo volje i ljubavi – kazuju naši zanimljivi sagovornici.

    Doživljaj i rad na novopazrskim pijacama mnogima je kao istinita ljubavna priča. Na pijaci nema direktive i sve je lakše i jednostavnije i iskrenije. Jedno im pristaje zajedničko prijateljstvo, jer kupci i prodavci znaju samo za deliće svoje prošlosti, ali ne i da li mogu da veruju u budućnost. Umesto toga imaju pijacu, i da bi preživeli moraju se snalaziti, hitro sa oštrinom, sigurnom nadom na kojoj će čuvati svet  u ravnoteži.

    Može oklagija da pukne

    Mlečna pijaca poznata je po kvalitetnim i raznolikim prizvodima. U očima naših sagovornika odslikavaju se prošla vremena  sa ognjišta dok kupci zamišljeno gledaju u svoje novčanike. Da izbegnemo nešto što je očigledno stara novopazarska prepreka. Nemaju ni  vremena ni strpljenja da se bave televizijom. Na tragu smo tom pijačnom muhabetu već više od nedelju dana.

    Živim u Kamešnici

    -„Istinu govorite, jeste, novinarko“, Husein je rekao oštro. Nekada se ovde nije moglo proći, što od prodavaca, kupaca, građana…na stotine kaca je bilo skladno poređano… sve je mirisalo na Peštersku visoravan. Pazarske pijace uvek nešto drugo znače, a nisu to što jesu.-„ Niko neće stoku da čuva. Nema više ni domaćica ni planinki. Živim jedan zdrav seljački život“ – zbori Husein Redžović iz Pružnja.  Reč je o izuzetno dobrim ljudima sa svih strana Sandžaka. –„ Ja volim selo. Trideset  godina živeo sam u Kamešnici. Uvek se rado vraćam na prostrana polja. Mladi neće u selo ni za živu glavu“ – kazuje govorljivi Fadil Šaćirović.

    Radim na pijaci kao crnac

    Govori duhovito. Njen smeh barata životom kao sudbinom ili uspomenom. – Šta hoćete da kažete? – Ja sam supruga, majka, nana… radim ovde kako crnac. Buđenje posle 4 ujutro, pred zoru. Treba namiriti krave i ovce. Mi živimo od stočarstva i poljoprivrede… nemamo drugih prihoda – zbori vesela i zanimljiva Rukija Ljajić sa Buča.

    Svađala sam se sa nekim hodžama

    Čulo se i ljutito gunđanje iz sada već velike gomile sandžačkog naroda. „Oprostite“, reče, uzimajući novac od kupaca. „Jeste li vi probali moj sir?“ Ona se okrenu prema svojim mlečnim proizvodima. „Jesam“. Rukija odahnu. „Već dugo vas tražim.“ Našla si me na pazarskoj  pijaci. Ne bi sada da ti pričam o svemu… televizija snima… sramota je…

    Nije ni primetila da joj se divimo; ali kad god nešto kaže, ona zatiče sebe kao dominira u svom okruženju… I pored svega, moramo da priznamo da je Rukija najbolja saradnica Radio – televizije Novi Pazar… Priča sa Rukijom zabeležena je 2007. gdine.

    Binasa Malićević

     

     

    Podeli
  • Isa – begov hamam ima jedanaest kupola

    Isa – begov hamam ima jedanaest kupola

    Sandžak – Jedan od najpoznatijih spomenika islamske arhitekture u našem kraju, Isa – begov hamam, dugo je izložen zubu vremena. U neposrednoj blizini stare čaršije, nekad čuveno kupatilo, hamam propada. Dotrajala je krovna konstrukcija, hamam zarstao u prošlost, u neposrednoj blizini Sandžaka…  Sasvim bi drugačija priča bila o Isa – begovom hamamu da je Zavod za saštitu spomenika kulture u Kraljevu na vreme zbrinu važan objekat islamske arhitekture…

    -Temelji  Isa- begovog hamama potiču iz 14. veka, dakle osnivač Novog Pazara, u znak sećanja na svoga ovca koji je ovde tragove ostavio, rešio je da postavi hamam, kupatilo, a onda džamiju, a potom krene nešto više – kazuje novopazarski istoričar Hivzo Gološ.

     Hamam čeka projekat i neimare

    Gazi Isa – begov hamam u Novom Pazaru jedan od najvažnijih kulturno –istorijskih spomenika sandžačkih Bošnjaka i jedan od veoma retkih objekata ovakve vrste na području celog zapadnog Balkana. Nalazi se u centru stare novopazarske čaršije, u neposrednoj blizini gradske tvrđave.

    Hamam iz XV veka

    Sagrađen je između šezdesetih i sedamdesetih godina XV stoljeća kao zadužbina Isa – bega Ishakovića, osnivača Novog Pazara, na mestu gde se, kako navode pojedini hroničari, stacionirala osmanska vojska, 5. Jula 1389. godine. U neposrednoj blizini hamama bila je izgrađena i škola, koja je, međutim, spaljena u toku Austro – turskog rata, 1689. godine. – Znači ovo je centar odakle se širio islam i odakle nastaje naša kultura, naše bivstvovanje – sa ponosom u glasu priča profesor Gološ.

    “Hazna” – prostorija za grejanje vode

    Sam spomenik je priča za sebe. U zgradi se nalaze muške i ženske prostorije, potpuno identične po uzdužnoj simetrali osnove i pregrađene kamenim zidom. Svaka odaja  prekrivena je kupolom, kojih na celoj zgradi ima ukupno jedanaest. Kupole su različitih veličina i sa šestougaonim otvorima. Na severnoj strani hamama nalazio se prostrani šadrvan koji je bio jedna vrsta čekaonice, dok se na južnoj strani nalazila tzv. Hazna – prostorija za grejanje vode.

    Postojale su tri objekta  za kupanje sa mermernim česmama i jedna prostorija za odmor od kupanja. Iako se nalazi pod zaštitom države, kao spomenik kulture od velikog značaja, Gazi Isa – begov hamam je u veoma zapuštenom stanju, izložen stalnom propadanju.

    Centar islamske kulture

    -Vratimo se hamamu. Temelji hamama su na čvrstim osnovama i ovo su prvi tragovi korišćenja kamena sa Paričkog brda. Kamena od koga su napravljene hiljade i hiljade spomenika na grobljima u Novom Pazaru, oko Novog Pazara i široj okolini – podseća sandžački istoričar, profesor, istraživač…

    Kamen sa Paričkog brda

    Isa – begov hamam se smatra najvećim i najlepšom građevinom ove vrste u Srbiji. Kao građevinski objekat specijalne funkcije i arhitekture ovaj hamam je prikazom važnosti prostorija za održavanje higijene tela, kao bitnog elementa u kulturi stanovanja, puno uticao na savremeno graditeljstvo.

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Jedva čekam da se “zakaljam”

    Jedva čekam da se “zakaljam”

    Novi Pazar – Nekad je Novi Pazar bio sinbol grnčarskog  zanata na prostoru bivše Jugoslavije sa čak nekoliko zanatskih radnji.”Zdrav sam kad radim svoj posao. Ovde se duša odmara, Ljutvo uživa. Zanat sam zavoleo još kao dečak, odnosno rad sa glinom. Zaboravim na sve probleme. Ljudi svraćaju, gledaju, kupuju, razgovaramo… dopada mi se što sami mogu da izaberu posudu”- ponosno je tada zborio pazarski grnčar Ljutvo Bondžuković.

    Turšija mora u ćup

    Da li vam nekada kažu da se ponašate kao beg? Ni nemoraju verovatno se i sami osećate u datim situacijama. Recimo, kada ste mudri i želite  da naučite svoje potomke – imate osećaj kao da ste ujedno i pazarski beg… Neki od onih zanatlija koji prođu kroz život pa se toliko zadrže u Ulici Rifata Burdžovića… a neki ostave dubok trag. Ljutvo je jedan od onih Pazaraca koji vuče liniju i drži radnju u svojoj kući, u kojoj dominiraju ljudskost i pristojnost.-“Svakog hoću da volim i poštujem, da pokažem sve šta mogu, neka ljudi pričaju šta hoće, jednostavno  neka shvate šta je zanat”- prepričava originalni Ljutvo.

    On je čovek iz naroda, jednostavan i realan. Sa svojim celoživotnim zanatskim iskustvom… – “Jedva čekam da se “zakaljam”. Šest radnji imali, zadruge imali, to je bio razvijen posao, išlo je tako… To je zemljani sud, zdravo, to je sve, drveno i zemljano, to se sve upotrebljavalo” – priča čuveni novopazarski grnačar. I sve to ovaj vešti masjtor radi isključivo rukama ne želeći susret sa mašinama. Da je to vrednost koja treba istoriji svedoči i činjenica da se čitava Ljutvova kolekcija nalazi u Etnografskom muzeju u Beogradu u kome postoji i prodajni prostor gde je ova novopazarska roba dostupna potrošačima.

    Ljutvova kolekcija u Beogradu

    Sve  ovo Ljutvo radi iz ljubavi, reklo bi se prevelike prema ovom poslu jer nikada drugo nije želeo da radi. I lepo je živeo, dosta je postigao, zadovoljan je i srećan. Ne dozvoljava stari majstor da sa njim nestane grnčarstvo. Tradicija tako živi, vreme protiče ali grnčarstvo ne  umire.Ne da to porodica Bondžuković, kako reče Ljutvo.

    A kada zemlju pokiseli, mesi, oblikuje i ispeče predmet, potrebno je uraditi najteže – ukrasiti ga što se čini bojama iz uvoza. Trebalo bi da se Ljutvo već odmara jer ni sam ne može da izbroji koliko je postigao za nekoliko decenija rada, ali on za odmor zna jedino zimi kada vreme ne odgovara za izradu grnčarskih proizvoda.

    Pazar je imao šest radnji

    U Novom Pazaru poznati grnčari su bili: Etem Pružljanin, Ljutvo Bondžuk, Hamid Filibarić, Sulejman Petlača, Mesud Ćorović, Mahit Madžović. Grnčar, zanatlija, koji od gline peče sudove. Zanat se naziva grnčarstvo.

    Cela Srbija me zna

    Od samog nastanka grad je imao fizionomiju orijentalnog naselja, a zbog svoje veličine i značaja, godine 1468/69. dobio je status šehera, kojeg je u to doba imalo malo gradova na Balkanu. U sredini grada se nalazila čaršija sa dućanima. Oko čaršije bile su mnogobrojne mahale u kojima se stanovalo, a u svakoj mahali postojala je džamija.

    Ljutvova radnja još uvek odoleva zubu vremena u Rifata Burdžovića – broj 54.

    Grnčarijom su se bavile i žene i to izradm  predmeta za domaćinstvo. Više žena bi glinu kvasilo vodom i gazilo nogama, pa od toga svaka izradila po nekoliko crepulja za svoje potrebe. Crepulje su se sušile oko ognjišta.

    Priču smo zabeležili 2007. godine. Binasa Malićević

    Podeli
  • Unuk me nasledio

    Unuk me nasledio

    Sandžak –  Sve je počelo neke davne, sada već izgubljene godine kada je Šahim počeo da prerađuje i češlja vunu. Ljubav se rodila tamo gde su znali kako da je sačuvaju i poštuju. Porodica Jašarević ne beše kao danas jedina u kojoj se ovaj zanat rađao i živeo. Tradicija je pokazala da se takav zanat isplati. Kad jednom zanatlija, odnosno dućandžija, bude zadržan, kad se vrati mladosti, neće osećati volju za radom ukoliko mu, za vreme ”krunisanja”, bude zaključana vunovlačarska radnja.

    Moj život u vunovlačari

    -Najbrojnije su mušterije  sa Pešterske visoravni, Kosova i Metohije, Ribarića… oni me najviše posećuju. Ja to vidim i uveravam se svaki dan kad odem, recimo, u čaršiju. Da li je istina da za zanatliju ne postoji odmor? – Ja se nadam da je istina, a kako bih ja drgačije… za mene ne postoji ništa gore nego sedeti u kući…

    -“Život ovde zahteva fizičku snagu” – ponosno ističe novopazarski vunovlačar, što se može zaključiti po njegovom umornom licu. – “Imam 88 godina. Ovde sam srećan. Ne razmišljam o problemima. Ovim zanatom se bavi sve manje ljudi u Sandžaku. Neće da rade. Ne mogu da zamislim da neko dođe ovde i da zavitlava nešto, da ne bude uljudan” – kaže dedo  Šahim pa nam pokazuje kutak vunovlačarske brvnare u kojoj provodi najveći deo vremena. Zanat je njegova oaza mira kojoj se uvek vraća… zbog koje se u međuvremenu preselio u Novopazarsku Banju kako bi dočekivao mušterije.

    Ovde sam srećan

    Kako kaže, trudi se da mu prostor bude  ispunjen neobrađenom vunom… -“Imam dve mašine i gomilu stvari, koje pokušavam da sačuvam. Treba da živimo u dosta poslovnom okruženju, da pripadamo  nekoj zanatskoj belini. To je važno.” Dok nam je pokazivao dućan, otkrio nam je i jednu zanimljivost koju nismo znali iz dedovog života, a koja nas je iznenadila.  – “Unuk će me naslediti. Ovaj zanat je posao budućnosti. Vunovlačarski zanat mora da se voli. Ima nade za mene, do tada potomak  nastavlja tradiciju.  Uz mene je naučio šta je zanat” – sa ponosom u glasu priča Šahim Jašarević.

    Kažu da treba da čuvamo sandžačku tradiciju… prepričava nam sadržaj pazarskih zanata kojih više nama… – “Ima jedan deo Pazara gde mi se jako dopada. To su pazarske pijace. Tu uglavnom odem i sačekam svoje stare mušterije. Svako uzme sebi šta mu treba. Lepo se ipričamo, a posle radnog vremena vratim se kući” – otkriva amidža Šahim. Naše sledeće pitanje je zato bilo kako podnosi teret godina i da li se navikao vremenom na moderniji način života.

    Sačuvati stare zanate

    – Jesam. Sa unucima sve radim i idemo zajedno. Međutim, ja sam se prilagodio. Savršeno funkcionišem, uklopio  sam godine – saopštava vunovlačar i dodaje: – “Današnje devojke ne znaju da ištrikaju vunene  čarape, prsluk… Prirodna vuna se smatra lekom za mnoge bolesti, na primer nošenje vunenih čarapa je moguće u značajnoj meri poboljšati cirkulaciju krvi… Kad smo zdravi… sve možemo”. Šahimova radionica jedina je u Novom Pazaru i retkim u Sandžaku.

    Ovo je još jedan jako zanimljiv lik koji u porodici sve rešava. Sve neprilike briše. Osoba koja je nenametljiva. -“Ne volim da pričam puno. Podosta se zamaram, nemam snage ne mogu da stojim” – zaključio je Jašarević te 2020. godine.

    Binasa Malićević

    Podeli