Radio Televizija Novi Pazar – ARHIVA

Author: Binasa Malicevic

  • Nije sve tako crno

    Nije sve tako crno

    Novi Pazar – Sklonio je svoj radni alat u stranu… Ima dobru priču za televiziju. Još jedan trenutak je gledao u pazarske ulice, a zatim je pružio ruku … „O. Izvoli“, rekao je. Pretpostavljam da će ti ovo biti potrebno – muhabet. Nema predaha za vas. Stalno negde žurite i jurite. Pa ništa, uvek kad me vidite, vi me ispoštujete i uvek me lepo saslušate, to mi je dovoljno “– kazuje naš dragi prijatelj Mustafa Mujo Ćatić.

    Građani me poštuju

    Nakon našeg upoznavanja putevi su nam se ponovo ukrstili…  uvek veseo i raspoložan za priču… raduje se životu… na  ekipu  je ostavio pozitivnu energiju: živost, svežinu, toplinu… – „Ja volim da radim. Umem da se družim s ljudima. Svaki dan je drugačiji i sledeći dan donosi nešto novo. Sreo sam drage osobe “– zbori fantastični Mujo.

    Pogledao je duž mahale ka onom mestu gde treba da krene… Blagi žagor ulice i radoznalosti preneo se i na nas. Zastala sam da ponovo nešto kažem, ali… Mujo je izjavio da se ne sekira zbog problema na njegov račun. Najsnažniji utisak je, čovek ne zna da se naljuti. Tuga i radost se poznaju insanu po  licu… Uvek u društvu mnogih prolaznika, koji se već dobro poznaju, mnogo bolje nego što poznaju televizijsku ekipu… Jedino im preostaje zajednička kahva, jer dobro znaju tu čuvenu kafečajnicu kod Haka…

    Pazar je jedan jedini

    To, naravno, nije pitanje na koje želimo odgovor. Glasovi im se prepliću kao zvuci (defa i darbuke). Mahale se konačno pronalaze u “Staroj čaršiji”, gotovo su bili “zazidani” kahvama iz filđana i tradicionalnim turskim čajem. Kako  međusobno tiho i uljudno razgovaraju… sve šahovske figure su na stolu. Novi Pazar jeste jedno od tih krajnosti… Sandžak je veliki tvorac dela, zvuči kao snažni mačevalac života. Umesto toga ima Novi Pazar, da bi bio čist mora poštovati radnike “Gradske čistoće”…

    Neka se drugi sekiraju za mene

    -” Mene građani uvažavaju. Primećujem  samo pozitivne detalje, ali  ostajem na tome da ih umnožim. Život treba živeti, a ne sputavati i zbunjivati. Kad mi je teško pevušim… tako mi je lakše. Gde god proveravaš: sokaci, mahale, kldrma, ulice… na koju kod  stranu pogledaš – lepota. Ja ne tražim mnogo… Zdravlje je najvažnije” – zbori neobični radnik – gospodin novopazarskih ulica. Iznenadio se kad je opazio  koliko ga Novopazarci pozdravljaju.

    Čisteći ulice po Pazaru naslušao se raznih priča, ali nije čuo ništa i osetio tako očaravajuće kao taj – čaršijski zbor i  miris ramazanskih pitica. -“Što se toga tiče, ja sam najbogatiji čovek u Sandžaku. Poznajem sve lepote grada u dušu. Ne može da se kupi. To je samo moje. U mom srcu stanuje pazarska čaršija” – ponosno kaže zanimljivi Mustafa Mujo Ćatić.

    Ja sam srećan čovek

    Uzeo je svoja kolica i preleteo pogledom preko njih. Znam da nije čisto pazarski, ali je čista i zlatna istina. Vraćajući vodu u brazdu, osmehnu se pokazujući na svoje nakvašene  prste. Sve ovo sada pripada Jeni Pazaru, ali mi ne pripadamo svemu tome. Jaz je bio pravi, ali on se u svakom pogledu razlikovao, poput one smolaste vatre… Moja rana mladost, kroz sećanje po sandžakom vilajetu… zadržala  se duboko u meni, kao da me vraća na prvo ašikovanje… ljubav nije šala.

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Novopazarac koji je pokorio Beograd

    Novopazarac koji je pokorio Beograd

    Sandžak – Posle osnovne i srednje škole, završio je Medicinski fakultet u Beogradu 1978. godine…. – U biografiji uvek napišem da sam rođen na Goliji, u selu Plešin. Zaselak u kom sam rođen zove se Žari. Ne znam tačno kako je zaselak dobio ime. Verovatno zbog koprive ili… Pretpostavljam da nije zbog žara.

    Bio je omiljen među drugarima

    -Dakle, moje prvo upoznavanje sa školom je bilo u Plešinu. Od pribora smo imali tablu na kojoj smo pisali i jedan komad nečega što je ostavljalo beli trag, a što smo zvali krežulja. Naravno, napisano smo brisali krpicom… Roditelji su radili na Goliji, otac u kombinatu „Raška“, a majka kod jedne veoma bogate porodice Ivanovića…

    -Budući da je bila veoma vredna, majka je praktično zaradila veliki deo novca za izgradnju naše kuće u Novom Pazaru. Sestru i mene su poslali u školu u Novi Pazar. Stanovali smo kod pokojne tetke Stojane, koja je bila u jednoj sobici u uglednoj čaršijskoj kući Ibrovića, u delu Novog Pazara koji se zove Lug. U neposrednoj blizini reke Raške, koja izvire kod Sopoćana.

    -Ali se živo sećam da me je čika Ljuba, tadašnji direktor Osnovne škole „Tršo“, gde sam ja pošao u prvi razred, došavši do mene pitao kako se zovem. Budući da sam došao s Golije, nisam imao ništa od školskog pribora. Moje muke trajale su prvih mesec dana, a onda se pojavio anđeo od učiteljice , Milica Janićijević… Od petog osnovne za svaki predmet imali smo posebnog nastavnika. Rado se sećam Zubejde Mušović, profesorke ruskog jezika, koja mi je bila i razredna. Pri kraju osnovne škole otac je imao ideju da ja odem na zanat. Onda sam uzeo dokumenta, svedočanstva iz osnovne škole, i otišao u gimnaziju. Upisao sam društveni smer. Voleo sam da učim sa Desimirom Uroševićem i Ahmedinom Ibrovićem…

    Doktor iz bajke

    -Na medicinu sam otišao zbog jedne prelepe Holanđanke. Posle četvrtog razreda novopazarske Gimnazije sindikalno letovanje sam proveo na moru, u Kraljevici, gde sam upoznao devojčicu iz Holandije koju pamtim po dugoj plavoj kosi i prelepim plavim očima. Mislim da je imala 16 godina. Njenog oca, koji me je pitao šta radim, slagao sam da studiram medicinu, a o medicini nisam ni razmišljao. Privukla me je ideja oca te mlade Holanđanke da specijalizaciju obavljam u Holandiji, i to je bio, praktično, osnovni razlog što sam upisao medicinu…

    Voleo je Goliju i Novi Pazar

    Profesor Džodić je otac blizanaca – sina i ćerke. Iako su bili sjajni iz biologije, nijedno dete nije krenulo njegovim stopama. Sin se odlučio za informatiku i danas je, prema očevim rečima, vrstan inženjer. Radi u Francuskoj, gde su i on i sestra završili srednje škole i fakultete. Džodićeva ćerka je studirala jezike na Sorboni, a danas živi i predaje u Švajcarskoj. – Jednom prilikom mi je sin rekao da ne bi hteo da se bavi medicinom, jer ne bi voleo da se takmiči sa mnom.

    Rame uz rame za svetskim hirurzima i onkolozima

    -Prirodni tok raka dojke do danas nije sasvim razjašnjen. Nelečeni rak dojke je smrtonosan. Smrt je neizbežna ukoliko bolesnici sa rakom dojke odbiju bilo kakvo lečenje. Spontana evolucija, dužina bolesti, različita je i najčešće se smrtno završava u okviru tri godine, ali u malom procentu može trajati i više od jedne  decenije. Osnovna su dva mišljenja o prirodi raka dojke. Jedno je da se radi o sistemskoj bolesti gde hirurgija ima mali uticaj na krajni ishod i drugo, da se može raditi o lokalizovanoj bolesti u vreme postavljanja dijagnoze te da pravovremena operacija može da umanji rizik od smrtnog ishoda.

    Koji gubitak za Goliju, Novi Pazar, Sandžak, Beograd, Srbiju, Jugoslaviju, Balkan…

    -Razlog za klinički pregled dojki može biti: razvojna anomalija, povreda, bol u dojci, zapaljenje, vlaženje iz bradavice, tumor u dojci, uvećanje limfnih nodusa – pazušne jame, postojanje metastaza nepoznatog porekla, sistematski pregled. Dijagnostiku treba usmeriti ka ranom otkrivanju i lečenju zloćudnih neoplazmi, u fazi kada nemaju treću dimenziju, pre proboja bazalne membrane i / ili kada su malih dimenzija i ograničeni na tkivo dojke (u prvom stadijumu), kada su šanse za dugotrajno preživljavanje i izlečenje najveće – tako je govori neprevaziđeni  prof. dr Radan Džodić te 2013. godine. SVE OSTALO JE ISTORIJA…

    Priča je zabeležena 2013. godine.

    Binasa Malićević

     

    I

    Podeli
  • Trtovska kuća odoleva vremenu

    Trtovska kuća odoleva vremenu

    Sandžak – Kako Novi Pazar da nastavi dalje kada izgubi tursku arhitekturu? Kako može da prihvati deliće svoje prošlosti… Ako zatvori vrata, pazarski život ostaće takav kakav jeste: jednostavan, običan, čist, pomiren sa sudbinom. Ali ako ih otvori, rizikuje sve… mora da pusti u život Jeni Pazar.

    Stara je više od 150 godina

    -” Kuća je stara preko 150 godina. Nabrojati na prste…  Pa ja mogu na prste jedne ruke da nabrojim koliko ima starinskih – turskih kuća u našem gradu. Prošla su vremena u kojima su mnogobrojne porodice spavale na dušeklucima… Nastavio sam da pričam i da se borim da istina o pazarskoj čaršiji dopre do države. Nadmeće se sa rubom vremena… to ipak ima svoju draž… valjda… mi Pazarci uvek nekako zakasnimo” – priseća se neverovatni Džemail Trtovac.

    Iznad kuće jaz

    Džemail je gledao u svoje detinjstvo pa smo primetili nostalgiju i preveliku porodičnu tradiciju. U osunčanom delu krova, kraj južnog zida, pored drvenih prozora, stajale su dve plastične posude sa zemljom, iz kojih su rasle stabljike ruža, a još jedna se sunčala na ćepencima, iz njenog središta pomaljalo se sitno satensko lišće. – „Čuvamo istorija osmanske arhitekture i pod zaštitom je države. Dođu prolaznici i ovde, na Parice. Oni će te prvo pitati kako se nekad živelo? Bilo je kao u bajci… poviše kuće jaz… oko mahale vodenice – potočare. Duša me boli… Pazar na razglednicama. Čaršija je mirisala na hlvu koja se pekla svakog “uoči” petka. Kad se samo setim… ne može da se zaboravi” – govori zanimljivi “has” Pazarac Džemail Trtovac.

    Ne bih je dao za 100 stanova

    Krenuli smo polako prema kući, udišući miris jorgovana, a zatim smo stali i seli, stežući snažno pazarsku čaršiju. U neverici smo zagledali… u moćnu riznicu spokoja i lepote, u kojoj je pretvorena naša bošnjačka tradicija. A zatim smo se setili neobjašnjivih tragova u srcu… koji nikako da nestanu. Blago miluju dušu Novog Pazara i ne daju mu mira.Ostalo je samo da se vidi koliko će dugo tinjati ta ljubav… da li će Trtovac imati podršku… da sačuva sandžačko blago… pre nego što se pogase mnoge lambe.

    – “Živim ovde veoma dugo da znam svaku kldrmu… U ovom delu grada nije bilo neobično da komšije žive kao braća rođena. Sve se promenilo. U pazarskoj mahali  niču zgrade kao pečurke. Nije ni to loše. Nove generacije traže još naprednije digitalne tehnologije. Sve ja to razumem, nije do nas. Svako bira svoj put. U moje vreme… sve je bilo organizovano i na vreme – zbori naš prijatelj.

    Hajde zajedno da čuvamo Novi Pazar

    Začuo se žagor na spratu i neko je počeo da sprema ručak. Domaćica je prišla mutvaku… Imaju li Pazarci  scenu iz Stare čaršije, koji su one jeseni bili sa dućandžijama … -“Nestali su oni mali dućani. Skidaju krovove i zidaju spratove… Pazar gubi svaku draž. Nema čaršije u orijentalnom stilu… pored kuće brazda… svaku jutro zahvatiš  čistu vodu u bakarni  ibrik. Napiješ se “ledenice” kao sa izvora. Tako nešto je bilo  nemoguće objasniti putnicima – namernicima.  Moju kuću ne bih dao za 100 stanova. Hajde zajedno da čuvamo stari Novi Pazar – zaključio je Trtovac.

    Prema poslednjim zvaničnim podacima, na području Sandžaka ( u Srbiji i Crnoj Gori), živi 228. 339 sandžačkih Bošnjaka. Prema procenama, U Bosni i Hercegovini danas živi oko 160.ooo Bošnjaka poreklom iz Sandžaka, u Hrvatskoj i Sloveniji oko 40.000, a na području Kosova i Makedonije sandžački Bošnjaci žive u broju od oko 100.000. Ukupno na prostorima Balkana sandžački Bošnjaci žive u broju oko 530.000. Život u sandžačkim varošima u prošlosti odvijao se, kao u samoj čaršiji… u mahalama i po sokacima… Aritektura naselja iz tog peroda, izgled kuća, avlija, ograda, kapija i drugih sličnih objekata, održavao je duh vremena u kome su građani živeli…

    Binasa Malićević

    Podeli
  •   Avdo Međedović je bošnjački Homer

      Avdo Međedović je bošnjački Homer

    Sandžak – Avdo Međedović je najveći bošnjački epski pesnik svih vremena i jedan od epskih stvaralaca uopšte. Autor je čuvenog epa „Ženidba Smailagić Meha“, dugog kao „Ilijada „ i „Odiseja“. Njegove pesme neprevaziđene su po jačini i dužini ispevanih stihova, a poznati američki naučnik Milman Peri, istraživač sa Univerziteta Harvard iz prve polovine XX stoleća, nazvao ga je „balkanskim Homerom“.

    Rođen je 1875. godine, u selu Obrov, u blizini Bijelog Polja.

    Detinjstvo i gusle

    U detinjstvu nije učio nikakve škole, a nakon navršenog punoletstva punih devet godina služio je u osmanskoj vojsci i za to vreme dobro savladao osmanski jezik i u Solunu završio podoficirsku školu. Nakon povratka iz vojske životni vek proveo je na imanju u rodnom Obrovu, radeći u porodičnoj radnji (kasapnici) u Bijelom Polju. Sa guslama se susreo još u ranom detinjstvu a guslarsku veštinu učio je najpre od oca Huseina, koji je bio vrstan guslar, a kasnije i od drugih čuvenih guslara tog doba: Ćor Husa Husovića, Nezira Kaljića i drugih.

    Oko 100.000 stihova sandžačkog Homera

    Govoreći o njegovom pevanju, poznati bošnjački književnik Ćamil Sijarić, koji je kao dečak imao priliku da sluša Avda Međedovića , zapisao je: „Željenom gostu su dali najbolje mesto u sobi, među prozorima sjeli su ga na šiljte, a iza leđa metnuli jastuke da se nasloni. Sjedeći tako, okrenut slušaocima, od kojih su oni viđeniji sjedeli na ćilimu, ostali na sećijama ili su stajali, Avdo je započeo svoju pesmu… Glas mu je bio bariton, jasan, zvučan, dolazio je iz dubine grla.“

    Svetski epski pesnik

    Malo je ko tada u Bijelom Polju i znao za nekog Homera. I da je neko gledao Avda Međedovića kako pije vodu sa šadrvana i rekao: „Ovo je Homer“, to bi prošlo kao dokona lakrdija, jer je svako znao da je Avdo Međedović običan seljak iz Obrova kraj Bijelog Polja, koji se od drugih razlikuje po tome što ume da peva uz gusle. Ko je dokon, može da ga sluša i dangubi, a ko ga sluša pašće na njegove grane. Osiromašiće, kao što je on osiromašio, jer, „u kojoj kući gusle gude, tu žižak na tavanu žito ne jede“, govorio je Ćamil Sijarić o Avdu Međedoviću.

    Na Harvardu i drugim elitnim univerzitetima u Americi, delo Avda Međedovića upoređuje se sa delom poznatog starogrčkog pesnika Homera. Među 58 zabeleženih pesama Avda Međedovića ističu su: Sultan Selim uzima Bagdat, Đerđelez Alija i Vuk Jajačin, Ženidba Smailagić Meha, Bolovanje cara Dušana u Prizrenu, Robija Tala Oreškog osam godina u Ozimu, Osman – beg Delibegović i Pavićević Luka, Mujo i Halil ufatili Kostreš Harambaša, Ženidba Vlahić Alije Zlatom Alajbega iz Klisa.

    Ženidba Smailagić Meha

    Stihovi:

    Ondar, moja skupljena gospodo, Sad velimo pesmu da brojimo, I s tom pesmom da se veselimo. Ta je pesma od starog zemana, Što su stare radile gazije, I junaci u svakoj stranci, Za sjajnog Sulejmana carstva. Uzviš’no se Carstvo Tusrko zvalo; Tristo šest imo valiluka. Bosna mu je ključanica bila, Od svakoga dobrog pozdanija. Ondar se je londža pokupila; U Kajnidži u pijanoj mehani, A đe se vazda naučila. Na toj londži trideset begova, Sve glavnije od šeher Kanidže, Age carske dvades i četiri. Uvrh londže Hasan – paša Tiro, pored njega pedeset delija. Pokraj Paše, sa lijeve strane, Ajan Omer, od Kanidže dedo; Pokraj Deda dva dizdara carska; Kraj dizdara Cifrić Hasan – aga; Do Hasana sindrak Mehmed – aga…

    Zaim Međedović – sin Avda Međedovića

    Međedovićeva epska pesma „Ženidba Smailagić Meha“ ima 12.311 stihova i duga je kao „Ilijada“ i „Odiseja“. Prvi put ova pesma objavljena je u Sarajevu, 1987. godine. Nepoznat i nepriznat, kako je i živeo, Avdo Međedović je umro, u svom rodnom Obrovu, 1953. godine. O bogatom epskom stvaralaštvu Avda Međedovića pisali su mnogi naučnici, profesori, filozofi,  istoričari književnosti, lingvisti, muzikolozi, folkloristi i drugi istraživači…

    Binasa Malićević

     

    Podeli
  • Kibra Nikšić: U ovoj kući rođeno je 10 ćerki i 2 sina

    Kibra Nikšić: U ovoj kući rođeno je 10 ćerki i 2 sina

    Sandžak – O Novom Pazaru su pisali brojni putopisci, a čuveni Evlija Čelebi je u XVII stoleću zabeležio da je bio jedan od najvećih gradova na Balkanu (prema popisu iz 1528. godine, Novi Pazar je imao 221 kuću, što je za dve više nego što je imalo Sarajevo – 119). Još tada su Čarovci živeli po Osmanlijskom pravilu…

    Moj otac je imao 6 ćerki i 2 sina

    Kažu, da slika govori više od hiljadu reči… ovakve kuće treba da su pod zaštitu države… Takvih kuća bilo je u celom Sandžaku, ne samo u Novom Pazaru. Nažalost mnoge od njih su srušene za kompenzaciju većeg stana uz doplatu. Prava je retkost videti “has – pazarsku” kuću u našoj čaršiji. Na tim mestima – avlijama  stvaraju se i zidaju velelepne građevine.-“ U kući Čarovaca  rođeno je 10 ćerki i 2 sina. Živeli smo srećno u svojoj bezbrižnosti. Velika porodica je oduvek bila nešto o čemu sam maštala. Još kao dete imala sam tu slobodu da odrastam sa puno  rođaka… Znam da smo bili posebni, iako smo odavno napustili to gnezdo” – kazuje svoju priču učiteljica u penziji Kibra Nikšić.

    U Pazaru je bilo 5 takvih kuća

    Gospođa Čarovac – Nikšić  je svoj život započela pejzažima o rodnoj kući, a potom je prešla na detinjstvo i ranu mladost. Njena orginalna priča obuhvata Jeni Pazar i Osmanlijsku arhitekturu… Pazar nije sačuvao kuću koje više nema… nema je. U Ulici Deda Šehovića uveliko iz mutfaka ne mirišu uštipci, jahnija, birijan, begova čorba, hadžimakulje, peljte… Kibra je najviše radila na tradiciji Bošnjaka… zato je važno kazati sve o pazarskom “starom” načinu života…

    – “Važno nam je da podsetimo građane da sami razmišljaju, da iskažu svoju ljubav,  da svoje sećanje poklone Novom Pazaru…Tradicionalna turska – bošnjačka kuća… dom je odisao toplinom… sve je mirisalo na čistoću. Majka je stalno brisala i zatezala hklane čaršave na minderima… Tu je već sve bilo kao  u Tijesnoj čaršiji, više  mladosti  oko sokaka nego unutra. I tada je svako svakog poštovao i voleo, kao da smo svi rođeni” – kazuje prekrasna Kibra Nikšić.

    Čekali smo zajedno juftare

    Prilazila je Staroj čaršiji. U sredini čaršije su dućani, a oko njih, čerčike, trgovci, kupci, proizvođači… Hamal je prelazio sokak, polako krenu ka Ulici Dede Šehovića i seo je na drvenu  klupu… čeka vreme za “iftar – juftar.”

    “U našoj kući za vreme Ramazana i  Bajrama avlija je uvek bila puna radosti. Osim što je poseteo, otac je mnogo govorio o islamu… Uvek smo ga voleli i od srca poštovali. Uprkos svemu, znao se red. Kad dođu gosti u kuću… to su možda bile one najveće veselosti… činjenica da se njih najbolje sećam. Nikada se više neće ponoviti ni ta ljudskost, ni iskrenost, niti će se iko pitati gde je nestao Jeni Pazar” – sa setom u glasu kazuje pazarska učiteljica.

    Osnivač Novog Pazara, čuveni vojskovođa  i utemeljitelj Sarajeva, Šapca i Skoplja, Isa – beg Ishaković podigao je grad, u periodu između 1459. i 1461. godine, u neposrednoj blizini srednjovekovnog utvrđenja Trgovište. Grad je dobio naziv Yeni Bazar, odnosno Novi Pazar. Od samog nastanka grad je imao fizonomiju orijentalnog naselja, a zbog svoje veličine i značaja, godine 1468/69. dobija status šehera, kojeg je u to doba imalo malo gradova na Balkanu. U sredini grada se nalazila čaršija sa dućanima. Oko čaršije bile su mnogobrojne mahale u kojima se stanovalo, a u svakoj mahali postojala je džamija.

    Zagledala se u Sandžak i shvatila da nije sve gotovo. – “Nisam se ja promenila. Ljudi su se izmenili. Možeš li slušati istinu o Pazaru”… Oči su joj bile oštre, blage, emotivne…

    Binasa Malićević

    Podeli