Radio Televizija Novi Pazar – ARHIVA

Author: Binasa Malicevic

  • Boksovali smo za čaršiju

    Boksovali smo za čaršiju

    Novi Pazar – Sulejman Ćuro Dervišnurović:  U svakodnevnom životu je prijatan, korektan i komunikativan čovek. U ringu je bio sušta suprotnost. Neustrašiv. Borben do maksimuma, uporan, pozitivno agresivan. U granicama bokserskih pravila. Voleo je da bira protivnike! Birao je najjače, poznata ringovna imena Gazepova, Stevu Popovića, Jakupija, Perunovića, Mugošu, Rusevskog, Omerovića…

    Oko ringa – nekoliko hiljada ljudi

    Takvi dueli su  na gradski stadion dovodili  hiljadu gledalaca više. O njemu je čaršija danima pričala… Krajem 1973. godine zauzeo je treće mesto među najboljim „lakašima“ Jugoslavije. U eri Mate Parlova, Rusevskog, Perunovića, braće Kačar… – “Pazar nikada nije oskudevao u talentima. Ni sada. Rastu u ovim našim sokacima kao pečureke posle kiše. Treba više rada i organizacije… Ni u moje vreme toj deci nije poklanjana pažnja. Imali smo vanserjske mlade talente. Novi Pazar je uvek bio rasadnik odličnih sportista. Ovaj grad ima samo najbolje” – kazuje sjajni Sulejman Dervišnurović.

    Još jedno svetsko čudo

    Jugoslavija je obraćala pažnju na to pazarsko svetsko čudo u boksu. Naprezali su mozag u potrazi za logikom kojom bi se ovaj fenomenalni sadržaj mogao objasniti. Kako je Ćuro znao da će ih pronaći. Tražeći izlaz baci munjeviti pogled prema Gradskom fudbalskom stadionu. S te strane je prilazilo još desetak pazarskih boksera. Nisu imali kuda. Pokušaće da se bore. Publika ih čeka!

    – “Nemojte ni pomisliti na to, novinari, sve će se vratiti tu na lice mesta.” Naš prijatelj je munjevito razmišljao, tražeći čuvenu sandžačku  publiku. Pazarski boks se nikada neće vratiti na ono što je bio… -“Bojim se da ste u pravu. Takvi bokseri se rađaju jednom u 100 godina! Sve zbog navijača. O, kako smo voleli našu čaršiju… Bili smo sandžački heroji. Steže sve u grudima, a srce lupa kao ludo. Imali smo teške trenutke u karijeri. Šta sve čovek preživi, samo sebe samog nikako. Osećam se tužno svaki put kad pričam o tim vremenima. Od dvadeset i dva prvenstvena meča, samo dva nerešena rezultata. Možete li da zamislite? Novopazarska mašinerija. Još uvek se družimio na Korzou, naučili smo već dosta toga o boksu i životu. Bilo nekad i tačka,”-  reče  naš prijatelj Ćuro.

    Pazar je živeo za boks

    Prostor unutr Pazara koji su oni ispunili, iznenada se ispraznio,  a tu prazninu snašla je bokserska hladnoća jedne sportske nedelje. Ćurova  priča… Hoće li je složiti, raspršiti u hiljade delova i hoće li ona jednog dana morati da skuplja deliće… da ih ponovo sastavi?? Sećanja na jedan život, lica, sport, nestali su iza stadiona i na pozornici se umesto njih uselila… USPOMENA.

    Oprobao se Ćuro i kao trener. Bio je trener omladincima. Vrlo uspešno. Sa omladincima je osvojio titulu prvaka Srbije. Umeo je tu decu da motiviše, da izvuče iz njih maksimum. Voleo ih je, usmeravao, čuvao. Verovali su mu bezgranično… -“Imao je Pazar svojevremeno dobre bokserske sudije. Ćamil Brunčević i ja sudili smo mečeve Druge lige, bili smo Savezne sudije.”

    Sedamdesete u Novom Pazaru: ne mere se, nemaju težinu, ne mogu da se kupe, nema tih para na kugli zemaljskoj… Onda nam je draže da mislimo… ne temelji se sve na materijalnom bogstvu. Pazarci nisu pitali koliko košta, svi su hteli da vide raspevanu čaršiju. Ovde se opisuju ljudi srčanosti, iskrenosti, ljubavi… Likovi koji ponosno koračaju ulicama Novog Pazara.

    Vrteška različitih sećanja, počela je da se okreće u mislima Sandžaka… u pazarske sokake upleo  se miris istinite bajke…

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Bio sam čobanin

    Bio sam čobanin

    Pešterska visoravan – S obe strane magistralnog puta protežu se veličanstvena polja. Tu i tamo prođe po neki pešak. Traktorima, kolima, na sve moguće načine Pešterci završavaju svoje obaveze. Za nostalgične u peštersku realnost, ljudi su srećni. Život je sada i ovde. Nazvali ga treptaj ili dah, kako vam volja, to je put od Duge Poljane ka Draževiću.

    Ognjište je mirisalo na majku

    Naši sagovornici odavno su udahnuli miris pešterske  boje i prirode. Pratimo tišinu, pogledom ispraćamo život. Nigde žagora, ni daška sandžačkog Sibira. Da li ova iskrena priča ima neku poruku? – Kako vam je ovde? – “Vala, dobro. Samo, narod otišao. Nemam društvo. Nije lako sa starima. Samo što ja moram da se sećam za oboje”   – kazuje – Senad Mujović…

    Ume tako dobro da razgovara o životu na Pešterskoj visoravni, o detinjstvu, o vodi koja je ključala u loncu pored reke; “zamalo da zaboravim, žene koje su prale veš  koristile su “čuvenu perajku.  Na početku se veš prao u rukama, mleteći isti perajkom ili nogama: poprilično težak posao. Sećam se tog vremena i da je tu bilo raznih životnih poteškoća. Rudarski  je život bio naših majki mnogo su se mučile. A ove današnje sve imaju i samo “planduju” i  još im ne valja” – pručuje   slikoviti Senad Mujović.

    Današnje mlade samo dremaju

    Savršena tišina koja je ispunila pešterska polja prekinuta je kolektivnim udisanjem vazduha. Na Pešterskoj  visoravni ima toliko detalja koji pričaju svoju priču, prihvatljivi su za svačiju dušu… potajno ima situacija koje su ostale nedorečene.

    –” Vidite, davno sam iskusio život na ovim surovim prostranstvima. Čovek u prirodi mora svašta da podnese. Uslovi su bili veoma teški, radili smo i danju i noću. I ručno se sve završavalo. Mi smo poštovali  i komšije iz susednog sela. Vaspitavali su nas tako. To je bio zakon za svaku majku. Danas brat sa bratom ne govori…  po nekoliko godina. I to mi je neki život. Sramota. Dva brata, dve obale” – svedoči imam Jakup Muratović.

    Dva brata, dve obale

    Banjamin je video kako se priroda menja iz sata u sat. Znao je da će mu priča sa televizijskom ekipom biti zanimljiva i bio je tako ljubazan da nas prihvati. A, je l’ vam rekao Senad da vas čekamo na putu za Draževiće. -“Mislio sam da se šali, ali kad mi je detaljno objasnio šta moram da radim, požurio sam, bukvalno”. Ali,  istina je… prilično je zanimljiv, inače ga drug nikada ne bi preporučio. Mnogo je govorljiv i veliki je šaljivdžija. – “Čuvao sam ovce. Nisam imao sekiraciju. Problem – šta je to. Zdrava hrana je osnov dobrog života. Ovde toga ima gde god se okrenete. Uglavnom ko ptica u letu. Sve je prošlo. Druga je “hava” kad si oženjen – priča neobični Benjamin Muratović.

    Druga je “hava” kad si oženjen

    U naselju Draževiće živi 314 punoletnih stanovnika, a prosečna starost stanovništva iznosi 34, 1 godina (34,2 kod muškaraca i 34, o kod žena). U selu ima 115 domaćinstava, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 3, 75. Selo se nalazi 28 km jugoistočno od Sjenice i 2 km jugozapadno od Duge Polјane, sa kojima je povezano asfaltnim putem. Prema Žitniću i Kamešnici put je makadamski. Draževiće su jedno od najrazvijenijih sela Gornje Pešteri. Smješteno je u visinskom pojasu 1150 – 1190 m. Po svom geografskom položaju spada u dolinska naselјa, pošto je locirano na izvorinim dolinskim stranama Draževske (Žitnićke) reke.

    Binasa Malićević

     

     

     

    Podeli
  • Nakriviću kapu, rodila mi njiva

    Nakriviću kapu, rodila mi njiva

    Pešterska visoravan – Porodica Nurković sa Peštera čuva više od sto ovaca. Gore, na pašnjaku, čobanin Regan iz Delimeđa, sa dugim pastirskim stažom. Šala nije 100 brava. Okrene se ka svom rodnom zavičaju, rukom pokazuje na prirodne lepote Pešterske visoravni.  Momkovanju je odvano došao kraj… nema više ašikovanja…

    Sandžački Regan

    “Mi imamo ozbiljne  poteškoće sa radnom snagom, jer mladi ne žele da rade na pašnjacima, njivama, livadama, na  farmama, u štalama… Omladina otišla u beli svet; ne gleda se stoka sa mobilnim telefonom u rukama“… -Zašto to radite? – Od ranog detinjstva čuvam bela stada i sve radim pevajući. Znate, od svoje 7 godine, a danas imam 73 – kazuje ovaj dragi čovek. Žao mi je što sam u situaciji: moram da prodam ovce, jagnjad, ostario sam…

    Čuva svoje stado uz pesmu

    Pešterom je prostrujala jeza, ali Amirova rečenost da ostane bez ovaca nije  bila iznenađena. – “Razočaran sam što sam odlučio da prodam ovce”, polako je izgovorio. Priroda mu je uputila jedan od svojih najprivlačnijih osmeha. Poneka od malog broja činjenica koje je uspeo da otkrije o Pešterskoj visoravni… malo se zbunio… Bio je siguran da se njegovom stadu nije imalo šta prigovoriti. – “Zanimljivo pitanje”. Pešterski čobanin ga je razmatrao na trenutak kao da je reč o kakvom svetskom blagu. –“ Nemam šta da zamerim ni prirodi ni ovcama” Priznaću da sam srećan čovek”.

    Na stotine kaca je bilo poređano

    Njegove odmerene reči i očigledna ljubav prema rodnom zavičaju su ga uznemiravali. – “Sve je u redu”, odgovorio je sandžački čobanin. Tačnije, Amir daje opis zelenih polja i svog života, u toj pogodbi je odlično prošao. Nurković sa krupnom, lepo oblikovanom rukom mahao  je za svojim stadom. Gest je bio gotovo neprimetan ali, budući da je dolazio iz nestvarnog  prostranstva mirnoće kojim je stočar bio okružen…  Netrmice se priroda povukla korak unazad. Regan je ubrzo zaboravio na sve činjenice koje je imao  da uputi na sandžački račun. Ta pešterska  plahovita narav jednom će se ukrotiti. Zapitao se na trenutak, s jednom dozom ljubavi… priroda… Kako je naš Pešterac uspeo da joj tako suvereno nametne svoju narav, jer nije bilo sumnje da svoj  život čuva u šaci.

    Može oklagija da pukne

    Pešterska visoravan poznata je po kvalitetnim i raznolikim prizvodima. U očima našg  sagovornika odslikavaju se prošla vremena sa ognjišta dok proizvođači zamišljeno gledaju u svoje katune. Da izbegnemo nešto što je očigledno stara pešterska  prepreka. Nemaju ni vremena ni strpljenja da se bave televizijom. Na tragu smo tom iskrenom muhabetu već više od nedelju dana. -„Istinu govorite, jeste, novinarko“, Amir je rekao oštro. Nekada se ovde nije moglo proći, što od ovaca, krava, konja… na stotine kaca je bilo skladno poređano… sve je mirisalo na Peštersku visoravan. Sandžački Sibir uvek nešto drugo znači, a nije to što jeste.-„ Niko neće stoku da čuva. Nema više ni domaćica ni planinki. – Živim jedan zdrav seljački život“ – zbori čuveni Amir Nurković iz Delimeđa.

    Reč je o izuzetno dobrim ljudima sa svih strana Sandžaka. –„ Ja volim selo. Sedamdeset tri godina živim u Delimeđu. Uvek se rado vraćam na golema – zelena polja. Mladi neće u selo ni za živu glavu“ – kazuje govorljivi Amir Nurković.

    Pešterska visoravan (Pešter) je kraška visoravan, nadmorske visine 1. 100 – 1. 250 metara. U najvećem delu, prostire se na području opština Sjenica i Tutin, a obuhvata i prostrano Ugljansko (Peštersko) polje, jedno od najvećih na području Sandžaka i šire, površine 63 kilometara kvadratnih.

     

    Binasa Malićević

     

     

    Podeli
  • Čuvajmo Novi Pazar

    Čuvajmo Novi Pazar

    Novi Pazar – Molim vas, priđite bliže, da možemo da razgovaramo. Koliko sam razumela vi, čistite ulice Novog Pazara. Ovo je bio trenutak koji samo čekali. Laganim hodom koračali smo uskim sokacima ka glavnim likovima. Brinuli smo o svakom detalju.  Hoće li razgovarati sa televizijskom ekipom. Mogu li njihovi odgovori izgraditi dublje razumevanje kod Novopazaraca. Malobrojni građani su se udostojili da poštuju radnike „Gradske čistoće“.

    Poštujmo radnike

    Poželjnije je negovati rodni grad no budućnost. Priroda –  krenula je, napred između mahala, dugačkih kldrmisanih ulica, trudeći se da se priseti svega što je tokom predhodnih godina saznala o Pazaru. U glasinama koje su stigle pre svežine i blistavosti, nije bilo pretvaranja. –„ Svađe su sastavni deo našeg posla. Ne vredi,  neki nas shvataju dok nas drugi psuju. Težak je posao. Na to se navikneš vremenom i postane ti normalno. E čudan je naš narod. Ja sam se navikao, pa ih i ne čujem – kazuje dugogodišni radnik novopazarske „Gradske čistoće“.

    Mnogi nas psuju

    Pre svega, kako ste? Uobičajno, ali dobri ljudi popravljaju raspoloženje, tako da sam bolje. Posao iznosača – čistača ulica nije lak. Odrađujemo prljav posao. Od ovoga izdržavam porodicu. Gorka je kora hleba, što zarađuje  sa novopazarskih ulica… U ovim godinama imam dobru procenu da mogu da osetim šta se zbiva među građanima. Iskustvo i život kad se sretnu to mora da fukcioniše. Svega sam se nagledao – dodaje još jedn zanimljivi radnik Javnog komunalnog preduzeća “Gradska čistoća”.

    Poštujemo radnike

    Na ognjištu, u centru Novog Pazara, vrata je (skliznula) senka koja je poskakivala i komeškala se po Gradskoj tvrđavi. Kao da su sve magije  bačene na tu, nekad tako poznatu i čuvenu čaršiju. – “Ne bi trebalo da budem izneneđen, objasnio je Nazim”. Informacijama kojima je raspolagao bile su, najbliže rečeno, bogate i prvoshodno zasnovane na istini. -” Sve nam je teško. Godinama ovako vozim kamion ka Golom  brdu. Meni je ovo preduzeće druga kuća. Navikli smo se na život u rodnom gradu. Ja poštujem svoje kolege. Družimo se, puno vremena provodimo zajedno – ispričao je naš prijatelj Nazim Kurtanović.

    Čuvajmo prirodu

    Deponija smeća Golo brdo, koja je od Novog Pazara udaljena 25 kilometara, smeštena je u samom srcu prirode . Okružena je šumama, četinarima, voćnjacima, tu u blizini čuje se i žubor seoske reke kojoj preti opasnost da nestane. Deponija je na mestu gde su izvirali potoci sa zdravom pijaćom vodom, a oni koji su pre ove katastrofe probali vodu kažu da je bila slana i lečila je obolele od bronhitisa. Da deponija bude na ovom mestu, još devedesetih godina odlučili su (SPS) i (JUL).

    – Onaj ko je  deponiju smestio gore, apsolutno je hteo da Novi Pazar zavije u crno. Deponiju su postavili na 25 kilometara od grada. Pa to nema nigde na svetu – rekli su građani Novog Pazara.

    Poželeli smo da znamo više. Osećali smo da su ponosni na svoj rad. Imaju dobar razlog za to. Posmatarli smo ljude koji su dali sebe… na trenutak kao da je reč o skromnim i zadovoljnim  ljudskim dušama. Pružili su najbolje Novom Pazaru! -“Rad na deponiji je težak i naporan posao” – kaže legendarni radnik Adem Halitović.

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Pazar je ostao bez kalajdžija

    Pazar je ostao bez kalajdžija

    Novi Pazar – U Novom Pazaru odavno nema kalajdžija, stari zanati su nestali. Na Žitnom trgu poodavno su PORUŠENI kovački dućani… Čekići iz Ulice  Šabana Koče  – dugi niz godina se već ne čuju. Redžep  Mustafić opleo je po starim sandžačkim zanatima. Odavno su u Jeni Pazaru zaboravljeni starinski  zanati, baš kao kalajdžije, jorgandžije, ćebedžije, kečedžije, ćurčije, potkivači, abadžije, hasurdžije, ačije, papučari,  tufegdžije, potkivači…

    Kazandžija iz Šabana Koče

    – „Niko neće da ih uči. Svi hoće pare, ali bez muke, onako olako i lenjo… Moj sin nije hteo da radi u porodičnom dućanu. Moja vrata niko ne otvara. Nema više bakarnih posuda… Svi hoće da su moderni. Ovo je moja sudbina, to je moj život, volim ovo da radim i volim miris bakra, … putovao sam po celoj Titovoj zemlji… dolazili su kupci sa svih strana Jugoslavije. Sećam se tog vremena… i   mnogo fali to vreme” – pričao je poslednji kalajdžija u Novom Pazaru Redžep Mustafić – (2005).

    Poslednji kalajdžija na pazrskoj kldrmi

    Pazar je najlepši grad na svetu na najdivnijem  mestu u Sandžaku. Ali nije isti bez specifičnih  dućandžija… Podseća na one raznorazne romanse koje pesnici pominju u svojim knjigama. Mesto nalik na ona  koja su Osmanlije uvek nalazile usred Tijesne i Stare čaršije. Zasigurno liči na panoramu grada iz 1917. godine. Novi Pazar je bio važna raskrsnisa za mnoge karavane, zanatlije, trgovce, prodavce, kupce… Ulice su bile pune dućana sa leve i desne strane.

    To saznanje mu je izuzetno interesantno palo. Sam Jeni Pazar je bio teško kameno – kldrmisano umetničko delo koje je sišlo iznad mahala  koje su se promaljale  ispod Isa – begovog hamama i Amir – aginog hana.”. – “Stekao sam mnogo prijatelja. Koliko sam zadobio  drugara  Bošnjaka, isto toliko sam stekao i prijatelja druge nacionalnosti. Svuda su mi vrata otvorena. Važno je biti čovek. Šta bi život bio bez radosti, smeha, muhabeta, drugarstva”…

    Praded, ded, otac i ja

    “Srećan sam što sam ovde, i zahvalan sam ljudima koji svrate u moje zanatsko carstvo. Bakarno posuđe drže kući samo kao ukras” – kazao  je čuveni pazarski zanatlija te davne 2005. godine. Redžep se ponosio svojim znanjem o rodnom gradu i pazarskoj cesti. Nikad nije naročito verovao u bajke. Te srede  je bio posebno raspoložan da zaista sumnja u jednu legendu… vratiće se pazarski DOSKORAŠNJI  sjaj. Slučaj je hteo da junak ove priče uprava sedi u čelu svoje zanatske radnje u Ulici Šabana Koče. Znao je da je spremniji nego ikad za upoznavanje Jeni Pazara. Međutim, sliku koju je ugledao u Staroj čaršiji malo ga je zbunila.

    Iako je bilo puno dućandžija, čaršija je odisala pazarskom mirnoćom. Vazduh je bio oštar  kao da se nad njega nadvila vesela i vedra družina iz Ulice Šabana Koče.

     U periodu osnivanja Novog Pazara povoljan geografski položaj imao je presudnu ulogu na njegov dinamičan i uspešan razvoj. Novi Pazar je osnovan na rskrsnici velikih karavanskih puteva Balkana koji su od Dubrovnika vodili ka Carigradu, Solunu, Sofiji, Beogradu i Sarajevu. Veliki karavani uspešnih trgovaca i drugih puteva kretali su se u tim pravcima, a pauzu od dva dana pravili su u Novom Pazaru, koji je bio pun hamama i karavan – saraja, neophodnih za prijatan odmor putnika. Dvije glavne grane u njegovoj privredi bile su TRGOVINA I ZANATSTVO.

    Video – zapis je zabeležen 2005. godine.

    Binasa Malićević

    Podeli