Radio Televizija Novi Pazar – ARHIVA

Author: Binasa Malicevic

  • Jašar Smailović: Legenda pazarskog boksa

    Jašar Smailović: Legenda pazarskog boksa

    Novi Pazar – Bokseri Mladosti beleže pobedu za pobedom. Na domaćem i gostujućem ringu. Od dvadeset i dva prvenstvena meča, samo dva nerešiva rezultata. Ni jedan jedini poraz. Takav  fantastičan  rezultat u ligaškom takmičenju svojevremeno je samo Partizan mogao da ostavri.

    Husko Mujović – bokserski ambasador (1926 – 1988)

    Presednik kluba Husko Mujović praktično ne izlazi iz klupskih prostorija. On je duša prvoligaškog projekta. Stručni štab i članovi klupske administracije ne obraćaju pažnju na vreme. Pobednička euforija zahvatila je Novi Pazar. Konačno je grad dobio jednog ozbiljnog ligaša, prvoligaša, u kome je svaki šraf na svom mestu, svaki čovek zna svoje obaveze.

    Ni jedan jedini poraz

    Takmičar sa najdužim stažom na pazrskom ringu. Počeo je da uči boks kod Rifata Rifa Nikšića, nastavio kod Rahima Beganovića, a najduže sarađivao sa Omerom Kolašincem… O Jašaru, bokseru i čoveku, govore njegovi klupski drugovi:  – Jašar je bio naš dugogodišnji kapiten. Poštovali smo ga i slušali više nego trenera. Meni su mnogi pomogli njegovi saveti u toku borbe, kada je preuzimao ulogu drugog sekundanta. Dao je boksu više nego što je objektivno mogao. Izlazio je na ring protiv najboljih „teškaša“ u zemlji, a bio je lagan za tešku kategoriju. O njemu imam najbolje mišljenje kao bokseru. Od Jašara kao trenera očekivao sam puno više. Bolji je bio bokser nego trener – kaže naš Sulejman Dervišnurović Ćuro.

    Rifat Rifo Nikšić, Rahim Beganović, Omer Kolašinac

    -O Jašaru kao čoveku, prijatelju i bokseru, mogu da pričam sve najlepše. Bio je prvi kapiten. Brinuo se o nama, mlađim bokserima, više nego trener. Kao stariji brat. Za klub se žrtvovao više nego što je trebalo. Bio je moralna uzdanica ekipe, davao nam korisne savete, hrabrio pre meča. Ceo svoj život je vezao za boks  – priseća se Safet Koca.

    -Jašar Smailović je zaštitni znak bokserskog kluba. U klubu je od malih nogu, ima najdužu takmičarsku karijeru od svih pazarskih boksera… Pre podne bi boksovao, popodne igrao fudbal. Bio je centarfor u ekipi fabrike obuće… Nepobediv u Drugoj ligi. Autoritet za nas, u to vreme mlade boksere – zbori legendarni Hajro Ličina…

    Na ringu nam je duša ostala

    Na pazarskoj kldrmi, još uvek boksuje, okačio je bokserske rukavice o klin, pa je nastavio u plavom dresu natopljenom znojem, i sakrio se smešući se pod sandžačkim suncem… Odavno je oterao te kapi tuge sa srca i duše… Naravno, živeli su za svoju rodnu čaršiju. – Bojim se da mlađe generacije neće imati volje da ponove naše vanserijske mečeve. Sedamdesete se nikada neće ponoviti. Grad nas je dočekivao sa divljenjem. Sjajan je osećaj ponovo biti deo te priče…To je bila istinita bajka. Svi za naš Novi Pazar – rekao je tada Jašarević…

    Jašar Smailović nije želeo pred kamere uz objašnjenje  da je “loš” sagovornik. Kompletna priča zabeležena je u novopazarskom bokserskom klubu “Mladost”- 2008. godine.

    Binasa Malićević

     

    Podeli
  • Pili smo vodu sa brazde

    Pili smo vodu sa brazde

    Novi Pazar – Ismail je svedok mnogih događaja u Jeni Pazaru. Kroz pazarsku kaldrmu dolazile su i prolazile su mnogobrojne uspomene. Naš prijatelj opisuje po sećanju, onako kako je upamtio kao dečak svoj rodni grad. Ovde je priča o jednom Pazarcu, Jošanici, Raški, sokacima, mahalama, virovima – „firovima“… – Da li sam dobro shvatila? upitala sam ga nakon prvog razgovora. – Dobro ste razumeli. – Bezbrižno i srećno vreme, zbilja. Nešto što posebno moramo izdvojiti jeste kldrma… U Pazaru postoji ponešto to se zvaše – DUŠA. – Huso –„ toh“ je čuvao Isa – begov hamam. Voleli smo svaku stopu Novog Pazara – prepričava Ismail Islamović.

    Sredinom ulice tekla je voda iz jaza

    Nekako je uljudan, pažljiv, čak i kad je otkrio da te čaršije nema više. Da li ste nekad razmišljali o iskrenim  i poštenim ljudima, što su svakok dana tu, pored nas, uvek nam je prijatno da se s njima sretnemo, ipričamo, družimo…

    Najveći broj ovakvih šehera nicali  su  za vreme Osmanskog carsta.Zahvaljujući Turcima, izgrađeni su: Hamam Isa – bega Ishakovića, Altun – alem džamija, Arap džamija, Bor džamija, Gradska tvrđava, Kula motrilja, Amir – agin han… U to doba izgrađeni su  i mnogobrojni dućani u kojima se trgovalo žitom, brašnom, ostalim namirnicama… Trgovalo se širom teritorije koju je zauzimalo Osmansko carstvo… trgovci su odolazili iz Pazara u Sarajevo, Dubrovnik, širom zapadnog Balkana…

    Kroz Jeni Pazar su prolazili trgovački karavani od Sarajeva, preko Sjenice, Novog Pazara i dalje do  Istanbula. – Sredinom pazarskih ulica tekla je čista voda iz jaza, na kojoj su Pazarci uzimali abdest… Grad je bio pun dućana. Pazar je mirisao na tursku kladrmu, na barašno sa vodenice potočare, na pitu ispod sača, na hošaf od šljiva… dostojanstvo – prepričava naš zanimljivi Ismail –  Majo Islamović.

    Osmanska arhitektura

    Želja ostaje želja. Voleo bi da vidi malo sveta. Sigurani ste da se nećete predomisliti? – Verujemo isto, sa suprugom ili prijateljima. – Naravno imaćete vremena da se dogovorite. Voleo bih da obiđem Tursku i posetim Osman – begove gradove. Ovo je najbolji način da se Sogut  doživi na potpuno pazarski način i da mu se oda počast: Mi smo ista krvi. Teška srca, Sandžaklije ne mogu da zaborave vladavinu Osmanlija na ovim prostorima. Zlatne njive, zrele za žetvu promicale su uz liniju  Novog Pazara. -Ne vredi. Ne može vreme da se stigne. Već sada, daleko je od Jeni Pazara, bez jaza, kldrme, brazde… Ali… Stavite me na spisak. Volim da razgovaram s vama o budućnosti. Beležite sve važne događaje… to je najveći sandžački iskorak… da se ne zaboravi – kazuje naš  prijatelj.

    Ovako je bilo. – Šaćire, daj jednu čašu. – Stani, dedo, sad će snaha. Hoću da se napijem ledene i čiste vode sa brazde… Napih se, uze čašu nevesta donese i rahatlokom. – Vidim, naš narod. To me boli… Ne vodimo računa o čistoći. Mi moramo promeniti svest u ljudima… Novi Pazar je naš grad. Sandžak je sve što imamo.

    Okrenuo se i na ulazu ugleda prijatelja, s izrazom duboke radosti na licu. Dovoljno je da kažem još koju reč pa da vas napustim… Majo ustade, trudeći se da nas ispoštuje. On  spusti jaknu i sede na ivicu novopazarske prve hidrocentrale – “džombe”. Tačno posle pet minuta izađe na ulicu i još jednom pogleda mesto svoje rane mladosti.

    Majo je munjevito razmišljao, tražeći učtive reč za rodni grad. Zborio je kao nikada u životu, činilo mu se; ne kao kad  je sa drugovima skakao u “džombu”, niti kao kad su  krali voće iz voćnjaka dobrih komšija…

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Kod seljaka je kako oni hoće

    Kod seljaka je kako oni hoće

    Sandžak – Govori duhovito. Njen smeh barata životom kao sudbinom ili uspomenom. – Šta hoćete da kažete? – Ja sam supruga, majka, nana… radim ovde kako crnac. Buđenje posle 4 ujutro, pred zoru. U cik zore na noge.  Treba namiriti krave i ovce. Mi živimo od stočarstva i poljoprivrede… nemamo drugih prihoda – zbori vesela i zanimljiva Rukija Ljajić sa Buča.

    Svađala sam se sa nekim hodžama

    Čulo se i ljutito gunđanje iz sada već velike gomile sandžačkog naroda. „Oprostite“, reče, uzimajući novac od kupaca. „Jeste li vi probali moj sir?“ Ona se okrenu prema svojim mlečnim proizvodima. „Jesam“. Rukija odahnu. „Već dugo vas tražim.“ Našla si me na pazarskoj  pijaci. Ne bi sada da ti pričam o svemu… televizija snima… sramota je… Nije ni primetila da joj se divimo; ali kad god nešto kaže, ona zatiče sebe kao dominira u svom okruženju… I pored svega, moramo da priznamo da je Rukija najbolja saradnica Radio – televizije Novi Pazar…

    Sa suprugom se “bakćem” samo oko para

    – Hvala na lepom mišljenju, ali ja radim svoj posao, onako kako najbolje znam i mogu. Vodi je neka jača sila veselosti, razdraganosti… Pitali smo se, otkud joj toliko hrabrosti i volje za životom?! Taj dan je bio nezaboravan za televizijsku ekipu. E, pa zanima me kako, na koji način ste upoznali supruga? – “U sokaku komšija mi zrele šljive bira” – čula si za ašikovanje na pendžeru. Po prosidbi, vereni mladić i devojka se mogu sastajati, ašikovati i upoznavati… bez ljubljenja i držanja za ruku. Ima li šta lepše od ljubavi u životu, od drhtaja srca, ašikovanja i  osmeha na licu – veli naša predivna nana sa Buča.

    – Rukija gleda na to kao na naviku – mešavinu života. – Da li je to taj trenutak? Zastanete i shvatite da zapravo ne znate ništa  o ljudima…

    Potom ozbiljnije odgovara: – Šta je drugo starost? Već sam na pola prilaznog puta…  uveliko  čujem  zvuk lepote i postojanosti. Iznenadila se kad je shvatila da je mnogi slušaju na pijaci i da uživaju u svakoj njenoj reči. – Treba živeti dalje. A njoj se čini da je život poput sevdalinke sa veoma mnogo melodija… Pijaca miriše, čini nam se, na Novi Pazar, gužvu i na muhabet. – Probaj sad surutku. Da li je moja surutka kvalitetna, često se pitaju planinke. – Odlična je.

    Podigla je svoju radnu ruku da skloni pramen sede kose sa čela – već se pitamo da li je sve to veličanstveno; nekako prirodno, iskreno…- Ovo će svi da gledaju, džaba svi me gledaju. Ali još važnije, ne bih da budem dosadna i naporna. Znala je da to nije istina, izrazito je cenila naš rad. Umesto toga, Rukija nam je ulepšala dan.-  Da, upravu si. U našoj kući i dalje se čuje smeh dece i njihov žagor. Mi smo porodica sa šesnaestoro čeljadi. Kad počnu kašike da zveckaju na sofri… nigde nema te miline kao pred večeru … svi smo na okupu – otkriva fenomenalna Rukija Ljajić.

    Video – zapis iz 2007. godine.

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Vreva je bila zbog džumbusa

    Vreva je bila zbog džumbusa

    Sandžak – Pešter kao da mirno stoji i sluša moćne reči prirode koje su šaputale: ogromnim prostranstvom, širokim poljima… Ovo je mesto odisalo potpunim mirom i tišinom. Sandžaku se čini da je ispunjen trenucima prošlosti, svim onim stotinama ljudi koji su dolazili ovamo, generaciju za generacijom , da nađu svoje ognjište, detinjstvo, ispunjene želje i radosti. Mnogi se osećaju kao da su se ponovo vratili kući, pomislili su kako je reč o životu. Oni su ovde oduvek živeli i pripadali. Hajmo prvo Sandžaku, a zatim, sve glasnije i glasnije, svojoj slobodi, borbi prema mladosti koja sve više napušta pešterska područja… Pašnjaci su se prelamali od nežnih glasova prirode.

    Sandžački Sibir

    Pešterska visoravan – Stari Hasim naglašava da to nije dobro. Meštani Pešteri otišli trbuhom za kruhom. Nije što odlaze, nego što se ne vraćaju. Staro ognjište se ne zaboravlja, generacije mladih sa Pešteri ne žele da se vrate na kućni prag… Stariji ljudi ponekad imaju tu volju da se ispričaju i požale na svoje muke. Sve im se čini da je bolje u tuđini… zarobili sebe u tuđini.

    Deca nam šalju evre iz Nemačke

    Neki se vraćaju u svoja rodna sela koja su ostala przna. Nema veće radosti nego kad se svi vrate sa privremenog rada iz Nemačke – zbori dobrodušni Hasim Murtić. Oblak tišine se spušta niz sandžački Sibir… samoća se pružila koliko je duga. Rad me održava u životu. Imam pet krava. Ispred kuće nam dolazi čovek koji otkupljuje mleko. Sve dok je ovako neću da se sekiram. Naš dedo ponovo se zagleda u svoje rodno Melaje. Tu je: Delimeđe, Gurdijelje, Čukote, Arapoviće, Pružanj, Potreb…

    Pešterska visoravan – Gujiće: Zanimljiva je ova reportaža, ona nas asocira na prirodu, peštersku porodicu, posedak, džumbus, svadbu, gusle… Reč je o dedu, dobrom domaćinu, koji voli da razgovara. Ima osobine koje retko ko sadrži, te ga ističu iznad ostalih Pešteraca… – Gledaj, novinarko! Evo moje seljačke priče! Shvatam, nalazimo se na pešterskim poljima i vi ste navikli na surovo i teško vreme… –  „Zdrav sam k’o dren“. Ceo dan jedem zdravo. Sve može da se izleči pešterskim namirnicama i prirodnim životom – govori Abaz Hadžić iz Gujića.

    Šota nasred sobe

    Nije želeo da ostavi, straćare, bedu, majku, sestre, nevestu… Ostao je na svom  rodnom ognjištu. – Omladina je otišla. Bolji je nekada bio posedak nego svadba danas. Šota nasred sobe. Pesma se u to vreme čula skoro iz svake kuće u selu – priseća se adžo. Gujiće je naselje u Opštini Tutin. Prema popisu iz 2011. je  bilo 140 stanovnika. U selu Gujiće živi 101 punoletni stanovnik, a prosečna starost stanovništva iznosi 36, 6 godina. U Gujiću ima 30 domaćinstava, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 4, 43.

    Iz Pazara u Melaje

    Sandžak – Pešter je nekad bio raskrcnica mnogih Sandžaklija. Priča je puno uverljivija na Pešterskoj visoravni. Jesu li srećni, zdravi, ili, možda umorni od seoskih poslova. – Volim ovo selo, prilično je teško odvojiti me od njega. Svako od nas ima svoju liniju za vedrinu. Poneko godišnje doba ima svoje čari, pa tako i zima. Sneg na selu ima posebnu magiju i mnogo je živopisniji nego u gradu – objašnjava Zehra Murtić.

    Ta zimska idila je zapravo počela oko podneva. Stanovnici Melaja imaju vremena i prostora da se druže… – Vreme je za zdravlje. Priroda jednostavno nosi život u sebi. Pešter treba negovati, paziti i poštovati. – Srećna sam što mogu da vam pomognem. Dobro je što ste došli. Vidite kako živi ostatak sveta. Mi uzdišemo čist vazduh koji je na ovim brdima kao „čuvar kuća“. Pijemo čistu izvorsku vodu. Sve iz prirode – zaključila je naša sagovornica Zehra.

    Zima na selu ima svoje posebne čari

    U priči su iskreni razgovori i važna pitanja za Peštersku visoravan koja naša omladina postavlja sebi, prenoseći nam svoja mišljenja… Pa, hajdemo uzmimo ono najbolje od sebe da zajedno sačuvamo Sandžak… Na početku i na kraju ostaje stalna upitna  budućnost.- Sad će nam možda dozvoliti da se vratimo na naše ognjište. U gomili je stajao i neki dedo, potpuno sam. Nemo je posmatrao kako razgovaraju njegovi susedi za Radio televiziju Novi Pazar. Ako je pešterska mladost jedina prepreka, to znači da ima nade… vratiće se jednog dana… Kazuju naši dragi prijatelji…

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Kuća je stara preko 200 godina

    Kuća je stara preko 200 godina

    Novi Pazar – Ne može se isključiti čežnja, da se snimi i otrgne od zaborava, nešto iz kulturne baštine Bošnjaka. Ove neobične priče se mogu slušati i gledati na više načina. Jedni će ih shvatiti kroz opis Jeni Pazara. Drugi će reportaže doživljavati kao sećanje na detinjstvo, bezbrižnost i odrastanje jedne srećne generacije, prožeto svakidašnjim životom.

    Alaturka soba bošnjačkih kuća

    Prikaz osećaja u šeheru sa Starom i Tijesnom čaršijom, kahvama i kafanama, ključnim čaršijskim ljudima i boemima, kojih više nema, koji su, svaki na svoj način, uklesali jedno vreme u Novi Pazar. Jeni Pazar i Sandžak, naše dve nemoguće, nepomirljive krajnosti, nakon svega se susreću na pazarskoj kldrmi. – Istina. Sada smo svi tu… i zato će biti drugačije – kaže dr Sead Bošnjović. – Ako voliš ovu čaršiju, onda nisi kao svi drugi – asocira naš prijatelj.

    Mutvak – kuhinja

    Klasična bošnjačka kuća u Sandžaku građena je, uglavnom, sa prizemljem i spratom. Prvi deo kuće (prizemlje) zidan je od kamena, a drugi (sparat) od nepečene cigle(ćerpiča). Između spratnih delova bile su drvene grede, a krov je bio pokrivan najčešće ćeramidom ili šindrom.

    Kuća je imala posebne prostorije  za rad, odmor i spavanje, kao i ostale obavezne sadržaje: hajat (predsoblje), hamam (kupatilo), mutvak (kuhinju), hadžeru (ostavu), kao i ćenef (toalet). Unutrašnjost prostorija krasili su mali prozori (pendžeri) sa mušebcima (drvenim rešetkama), sećije i minderluci (niske drvene klupe) za sedenje, kao i ostali nameštaj: dolap ( poseban ormar za osnovne kućne potrebe), dušekluk (veliki ormar za posteljinu), sofa ( poseban prostor za odmor), hatule (vertikalni niz polica u donjem delu zida), rafovi za sudove, i po potrebi drugi nameštaj.

     Mladi da nastave svoju tradiciju

    Nekoliko prolaznika je stalo i posmatralo kuću Bošnjovića. – Pokušaću da sačuvam svaku sitnicu u ovoj kući. Zajedno sa svojom suprugom, već decenijama ulepšava i čisti svaki kutak našeg porodičnog nasledstva… Ovo je kompletno njenih ruku delo. Zapravo, isplivao je decenijski rad u porodici Bošnjović. Mladi ljudi će biti ispred i iza vas. Sandžak ima bogatu kulturnu baštinu koju treba pokazati mladim pokoljenjima – govori sa posebnom nostalgijom doktor Bošnjović.

    Novi Pazar je veoma poznat po tome da neguje svoju kulturu, tradiciju, kao i običaje, koji svoje korene vuku stotinama godina unazad.Dotad se sa obe strane ulice skupilo mnogo ljudi gledajući šta se događa. Iz sporednih ulica izranjalo je sve više svetlosti. Kada sam u jednom trenutku  vidio koliko je ogromno to kulturno blago Bošnjaka. Što se mene tiče, treba da se ponosimo. Čovek se navikne da stvara i čuva svoje ognjište, prestane da se iznenađuje kad vidi da ono što je izgledalo teško i nemoguće … krasi pazarske ulice, Novi Pazar, Jeni Pazar i Sandžak.Treba da se ponosimo. Živeli smo nekad srećno. Kuća puna ljubavi i dečije graje. Poštovao se komšija, rođak, prijatelj, prolaznik…

    Bila je to tada uređena varoš u kojoj se svaki red znao, a i svako je znao gde mu je mesto i gde pripada – zaključio je pazarski zubar.

     

    Binasa Malićević

     

    Podeli