Radio Televizija Novi Pazar – ARHIVA

Author: Binasa Malicevic

  • Najeli se hleba pa im ništa ne valja

    Najeli se hleba pa im ništa ne valja

    Novi Pazar – Novi Pazar je osnovan u doba Osmanske Carevine. Temelje grada je postavio Isa – beg Ishaković, zapovjednik Skopskog i Bosanskog krajišta, kasnije Bosanski sandžakbeg, osnivač Sarajeva i Šapca, Skoplja i Novog Pazara. Grad Novi Pazar ima najmlađe stanovnike u Evropi, jer je 49 odsto stanovništva mlađe od 29 godina. Broj stanovnika se stalno povećava, a to nam pokazuje sledeći zvanični podaci Republičkog zavoda za statistiku…

    Novi Pazar je svakim danom sve lepši

    S druge strane, vreme u kome živimo danas slabo vrednuje osobe koje su skromne, uljudne, neobične, starinske… Samo mali broj ljudi je zaista slikovit. Oni su toliko interesantni da  će vam  spontano odati svoju dobru stranu.. Zanimljiva osoba je uvek oduševljena da istraži svoj rodni grad, a ta sila – ljubavi se širi i na dalje. Saliha je mudro gledala u našu kameru. Isto je pitanje mučilo i ovu Pazarku.

    Kad smo bili srećni sa tako malo

    –Neizlečivo nezadovoljstvo životom. Mlade duše ne znaju da se raduju. Svega imaju, ničeg dovoljno. Tamo gde sam godinama živela i gde sam odgajila decu… to je bio kućerak… Kao u onoj pesmi: Ima jedan kućerak u Sremu (u Novom Pazaru). No ona nije rekla to tek tako, uz čvrstinu glasa: kao da ispravlja budućnost koja je u nečemu pogrešila. Potom se okrenu suprugu i osmehnula se, kao da se ponovo zaljubila. Dedo oseti njenu bliskost, ali odavno je navikao na ženine vragolije, ne sasvim.

    – Svašta ste zajedno preživeli? – upitah je, vraćajući šolju na mesto. – Zbog njenih reči osećali smo se postiđeno. – Ja se zovem baš – čelik. Svega je bilo kroz moj život. Radujem se svakom novom danu koji osvane – zbori fantastična nana Saliha Hasanbegović.- Vreme prolazi. Jeste li shvatili suštinu života, reporteri. Volite se, radujte se, uživajte, smejte se,  budite srećni celog života. Uvek postoji sutra – otkriva najdivnija Pazarka.

    Znala je da ono što nije iskreno glasi: Prećutiš li, bićeš izgubljen. Sada joj je Novi Pazar na početku srca… Ipak, usudila se da malo bolje istakne pazarsku čaršiju: njeno lice, snaga u duši sa elegancijom i nežnošću; prozirna meka koža na licu , koja nagoveštava Sandžak. – Svaki problem je rešiv, budite strpljivi i smireni. Za sve se nađe lek. Zdravlje je najvažnije. Od danas, treba što više da čuvamo naš Pazar – zaključila je neverovatna Saliha Hasanbegović.

    Stara dobra alaturka

    Još od osmanske carevine ispisivali su Pazarci, Novopazarci, Sandžaklije … besede bez pripreme. Odjek njenog osmeha srdačno  nas je dočekala  na minderu  bošnjačke alaturke, poput pesme “Na prijestolu sjedi sultan”.Uzdahnula je dubokim, bezbrižnim uzdahom. Kažu da previše vremena provodim po staroj kući. U ovoj sobi je ostala moja mladost, ćilimi, tapiserije,  vunene  jambolije, ručni radovi – heklani, pleteni i vezeni. Bolje vam je tamo, tetka Saliha, tamo gde neprimećeno možete  razvlačiti kore za baklavu. Svaka domaćica se okušava u ovom specijalitetu.

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Novopazarci, Albanci i Pešterci sačuvali su Pazar od pokolja

    Novopazarci, Albanci i Pešterci sačuvali su Pazar od pokolja

    Sandžak – Aćif Hadžiahmetović, u narodu poznat kao Aćif – efendija, jedan je od najpoznatijih sandžačkih političara između dva svetska rata. Rođen je u Novom Pazaru, 1887. godine. Osnovnu školu i ruždiju završio je u Novom Pazaru, a u periodu od 1913. do 1920. godine školuje se u Istanbulu i na turskoj Vojnoj akademiji u Bitolju, poznatoj po tome što je na njoj studirao i turski presednik Kemal Ataturk. Nakon završetka studija stiče zvanje kapetana i, 1920. godine, vraća se u Novi Pazar.

    Junaci odbrane Novog Pazara

    Kao jedan od vodećih ličnosti novopazrskog kraja, Aćif Hadžiahmetović će u periodu od početka Drugog svetskog rata biti na raznim položajima: poslanik u Skupštini Kraljevine SHS i Jugoslavije, sreski načelnik, član Vakufske direkcije i Vakufsko – mearifskog sabora u Skoplju. U prvim ratnim godinama područje Sandžaka ponovo će naći u sferi interesovanjea različitih političkih grupacija i pod uticajem raznih ideoloških koncepcija. Novi Pazar, kao centar regije, već na početku tog rata, u nekoliko navrata će biti na meti četničkih napada, što će dovesti do samoorganizovanja lokalnih prvaka i formiranja Odbora za odbranu grada, na čijem čelu će se naći Aćif Hadžiahmetović.

    U odlučujućim borbama sa četničkim jedinicama, koje su, u periodu od 4. oktobra do 7. decembra 1941. godine, izvršile tri napada na Novi Pazar, Hadžiahmetovićeve snage izvojevale su pobedu i odbile neprijatelja prema Raški. U tim borbama pomoć Novopazarcima pružili su Albanci pod komandom Šabana Poluže, kao i jedinice sa Peštera, iz Biševa i tutinskog kraja, pod komandom „junaka na bijelom polju“ Džemaila Koničanina.

    Srčano su branili Novi Pazar

    Organizovanim sistemom samozaštite, Novi Pazar je iz Drugog svetskog rata izašao bez većih ljudskih stradanja i materijalnih razaranja i šteta. U tom periodu na  Aćifa Hadžiahmetovića, kao vođu otpora, u tri navrata je pokušan atentat, ali je on sva tri puta ostao živ.

    – Poluža je sa svojom brigadom otišao u Novi Pazar da brani Bošnjake od napada četnika koji su u to vrijeme činili velike represalije, pljačke, ubistva i paljevine imovine Bošnjaka. Tamo je ostao jedno vrijeme sve dok nisu četničke snage protjerali dovoljno daleko, da bi se sa svojim borcima vratio u Drenicu.

    JUNAK ODBRANE NOVOG PAZARA: Šaban Poluža (1871-1945)

    Nije se Novi Pazar promenio. Mi smo se promenili. Izgubili smo sve ljudske vrednosti u ovom teškom vremenu. Zaboravili smo na sandžačke junake. Nastupila je ogromna pauza. Čaršija se ponovo zagleda u kartu Hadžiahmetovića, Poluže, Dace, Zvizdića, Praševića, Koničanina, braće Drešević, Kadrovića, Mukovića,Bošnjovića…

    Vodili su beskrajne razgovore, istražujući i objašnjavajući, što ih je sve više činilo herojima.

    Pričali su o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Posebno o budućnosti.Mula Jakup Kadrović zaslužuje sve počasti, kako on tako njegovo 15 koljeno.

    Nesledili su očevu lepotu, ali bili su hrabriji, uporniji, srčaniji…

    Ćamil se plašio  samo za sandžački  živalj. Branio je svoju zemlju i narod.

    Hasan Zvizdić je bio tokom Drugog svetskog rata komandant odreda Muslimanske milicije iz Sjenice, te glavni trgovac stoke u regionu koji je zavisio od stočarstva – zbog čega je njegov uticaj u Sandžaku bio snažan.

    Ahmet ef. Daca spada u red najvećih sinova Sandžaka, jer je u toku Drugog svetskog rata bio među prvim u odbrani Novog Pazara od četnika Draže Mihailovića.

    Svedoče sandžački istoričari, profesori, pisci, akademici…

    Binasa Makićević

    Podeli
  • Žene dobro slušaju

    Žene dobro slušaju

    Sandžak – Priča mi stari Hanefija iz Ramoševa kako nema omladine na ovoj pešterskoj zemlji. Voli više da čuva svoje krave nego da sedi u kući. Kaže da se sa prirodom druži i uživa u njenim lepotama. Vrednog Hanefiju Fazlića nađosmo na pašnjacima. Sa motkom u ruci i starom kapom na glavi, amidža  želi da razgovara sa televizijskom ekipom. Reče, je li, dobro poznaješ ovaj kraj? – Ne. Trebalo bi – ti si novinar. – Vi ste poznati sandžački reporteri …

    Živimo složno i bratski

    Upoznajte mesta netaknute prirode. –Naravno – kažem ja. Dakle reči pršte, iako još sumnja da ih loše izgovara, ili kao da stvarno razume svaki šum vetra i izvor čiste pijaće vode. Sve je ovo nekad bilo puno ovaca, krava, koza, konja… E, bogami. Sve. – Dolaze li ovamo ljudi? E, jok, vala! Svi hoće da im bude bolje. Niko nije mogao da radi kao ja. E zato ode omladina u beli svet – zaključio je Hanefija Fazlić –  ovaj sipatični i zanimljivi dedo.

    Džamija kao iz bajke

    Prilazio je svojoj zemlji. U sredini sela je džamija, a oko nje, u senci drveća, pašnjaci i proplanci. Krave su mirovale  na obranku i rado su čupale  “sočnu”  travu. Srce mu poče brže udarati. Kasnije će ga videti i slušati na televiziji… Sad više nije imao vremana da time “razbija” glavu. Želi da razgovara. Međutim, dedo je znao da će ga, istog trenutka kad pokuša da se izvuče, kamera snimiti. Zagleda se u prirodu i shvati da je sve savim pristojno. Onda se nasmejao. – Ja sam čovek sa planine. Zaboravim na sve probleme, porodične obaveze, u ovoj čarobnoj prirodi… Da se ponovo rodim živeo bih na Pešterskoj visoravni…  I ne bi žalio – zbori oštroumni Hanefija Fazlić.

    Otišli ljudi negde daleko

    Pešter je nekada bio raskrsnica mnogih trgovačkih puteva. Stara ognjišta su ugašena . Drugih novih kuća i nema više. Ostaci starih koliba, avlija, torova. Otišli ljudi negde daleko. Nema ko da čuva stada. Naš vozač kaže kako ništa ne može da vidi, put je presvučen maglom. Posmatramo Reževiće rasula se brda na sve strane, a blatnjavim drumom u crvenom jugu srećemo  Senada Gegića.

    Ovde je nebo tako blizu

    Krenuo čovek u Čarovinu zajedno sa bratom. – Ovde nebo dodiruje zemlju. – Razmišljam kako smo ja i brat ostali u selu . – Možda je to ljubav? A, bar, se i meni tako čini , da Pršterci ne mogu bez rodnog zavičaja. Reževiće je moj život, moja sreća, moj dunjaluk – ističe Gegić. Pored puta grane se povile pod težinom snega. – U stvari, Pešter je velika tajanstvena avantrura. Da li je vreme da ostane ili napusti Peštersku visoravn… Tako nešto njemu nije bilo svojstveno. Video je majku kako se zabrinuto smeška dok je polako izlazila iz mlekara. Imao je pravo. – Ipak, idi i vidi našu  lepotu. – To znači da  Senadovo srce pripada pešterskim poljima… to se voli… Da mugu da mi vrate mladost ranu, ljubavnu čežnju, prvi ljubavni sastanak…Ehhhh, mladosti. Bilo pa prošlo.

    Po ceo dan radim, vikendom slušam ženu – smeh. Ja ne mogu da shvatim… samo priča i priča. Ne zanima ih da li vi imate nešto da kažete….

    U naselju Ramoševo živi 163 punoletna stanovnika, a prosečna starost stanovništva iznosi 29,7 godina (30,0 kod muškaraca i 29,3 kod žena). U naselju ima 34 domaćinstva, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 7, oo.

    Reževiće je naselje u tutinskoj opštini. Prema popisu iz 2011 je bilo 110 stanovnika. U selu Reževiće živi 73 punoletna stanovnika, a prosečna starost stanovništva iznosi 30, 5 godina (29,3 kod muškaraca i 31, 8 kod žena). U naselju ima 21 domaćinstvo, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 4, 95.

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Netaknuta sandžačka priroda

    Netaknuta sandžačka priroda

    Sandžak – Sitniče je naseljeno mesto u novopazarskom kraju. Prema popisu iz 2011. je bilo 876 stanovnika. Udaljenost Sitniča od Novog Pazara je oko 11 kilometara. Poljoprivreda je bila i ostala osnovna delatnost. Stočarstvo i voćarstvo su grane od kojih se ovde još uvek živi. Selo ima dobre domaćine, ima i mlade, koji se uglavnom ne bave poljoprivredom i stočarstvom, već odlaze na privremeni rad u zemlje Zapadne Evrope.

    Vratiti Sandžaklije u zavičaj

    – „ Bavimo se uglavnom sitnom poljoprivredom, za naše potrebe, sejemo pšenicu, kukuruz, krompir, crni luk… Baš tako vreme  prolazi a mi nekako naučimo da živimo sa svojim godinama…  Prošao sam svašta kroz život. Mnogo smo se  mučili i kao seljaci, napustiš jednu njivu pa se opet vratiš na drugu. Za ovih  nekoliko decenija  mnogo toga sam  video i svašta mi  je prošlo kroz dušu, u to vreme kada je u selima bilo puno više ljudi… Imamo svu potrebnu mehanizaciju… nema ko da radi. Na selu se brine svaki dan, nema praznika ni odmora… Život na selu je mirniji, zdraviji, ali mora da se radi… Čovek  je to – kaže interesantni  Ismet  Društinac.

    U selu Sitniču živi Ismet Društinac slikovit stanovnik novopazarske opštine. Zanimljivo je da nikad nije odlazio iz svog sela,  što nije karakteristično za ovdašnji živalj. – Možda se, kao i ja, čudiš kad vidiš zrelije osobe u selu… – Ja ne mogu bez rodnog zavičaja. – Stvarno verujem u jedno: da će se mladi vratiti na sandžačku zemlju… – Širi muhabet, i te kako želi da sve ispriča – za  Radio televiziji Novi Pazar.

    Kora hleba koja hrska

    Nemam ja za to vremena, jer i to ume da sputava (da poslujem po belom svetu), ali radim dugo i naporno u Sandžaku. – kazuje  razgovorljivi Sandžaklija. Takav je život u Sitniču: čovek ne vidi ništa od rodnog zavičaja. – Kažete i dalje da vam treba fabrika? Da, to je spas za našu omladinu! Ponovo je iskočila priroda i oslikala trenutak sandžačkog sela. Okrenuo se tiho, da majka ne čuje, pošto razgovara o staroj kući u kojoj su odrasli…

    Nama trebaju fabrike

    Nije imao želju kako da počne ovu priču. Znao je samo da hoće nešto da kaže. Izašao je kroz tu kapiju mladosti. Šetnja brdovitim proplancima do centra Požege mogla je biti prijatna, ali Ismet je svestan svoje okoline. Potom je čuo zvuk vetra. Ni taj fijuk nije mogao da proceni: duboko brujanje, dugo i glasno, kakvo dolazi iz ljudskih grudi. –“ Mi smo imali srećno, ali siromašno detinjstvo”. Nema ništa lepše od kore hleba koja hrska pod zubima. Sitniče je u mojoj mladosti bilo puno živosti i prepuno omladine. Bosonogi smo šetali zemljinom površinom i svoja stopala  koristili onako kako je to priroda zahtevala.

    Ismet se zamisli. Želi da pita gde je nestalo bezbrižno doba, šta će biti sa današnjom omladinom…

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Bosna je najstarija južnoslovenska država

    Bosna je najstarija južnoslovenska država

    Sandžak – Maternji govorni jezik sandžačkih Bošnjaka je bosanski jezik. Bosanski jezik je jezik Bošnjaka i svih onih koji ga pod tim imenom osećaju svojim. Njime govori oko 2, 8 miliona ljudi: u Bosni i Hercegovini (oko 2 miliona), Srbiji i Crnoj Gori  (230.000), Hrvatskoj i Sloveniji (40.000), Kosovu i Makedoniji (100. ooo), Zapadnoj Evropi i Severnoj Americi (oko 400.ooo),  kao i veliki broj bošnjačkih iseljenika u Turskoj.

    Važno je napomenuti da su se svi iseljenici iz Bosne, bez obzira kojoj konfesiji pripadali, doseljavali u druge krajeve pod nazivom “Bošnjaci” i to ime su u novoj sredini dugo zadržavali.

    Bosanski rečnik objavljen daleke 1631

    Kotinuitet bosanskog jezika može se pratiti od srednjeg veka do današnjih dana, a njegovo postojanje i upotreba bezbroj su puta potvrđeni u upravno – pravnim spisama, narodnim govorima, bošnjačkoj usmenoj i pisanoj književnosti, te u različitoj literaturi na slavenskim i ostalim jezicima.

    U srednjem veku taj jezik najčešće je nazivan lirskim, a nešto kasnije bosanskim jezikom. Jedan od najstarijih spomena bosanskog jezika nalazi se u notarskim knjigama grada Kotora: 3. jula 1436. godine, mletački knez u Kotoru kupio je petnaestogodišnju devojku „bosanskog roda i heretičke vere, zvanu bosanskim jezikom Djevenu“. U opštu i službenu upotrebu bosanski jezik ulazi za vreme osmanske uprave, krajem XV stoljeća.

    Od tada, pa sve do kraja XIX i prvih godina XX stoljeća, službeni jezik za ovaj dio sveta, koji je, pored Bosne , uključivao i celu Srbiju, a kroz veći deo istog perioda i Sloveniju, Vojvodinu, današnju Mađarsku sa Budimom i Peštom, pored osmanskog , je bio i bosanski jezik (bošnjakadža).

    Prvi srpski rečnik prestavljen je tek 1818

    Pod tim nazivom bošnjački jezik se koristi i nakon austro – ugarske okupacije 1878. godine, sve do 4. oktobra 1907. godine, kada se , internom naredbom Zemaljske vlade Bosne i Hrcegovine, zabranjuje njegovo službeno korišćenje, i kao „zemaljski jezik“ uvodi srpsko – hrvatski, odnosno hrvatsko – srpski jezik. Jezičko nasleđe sandžačkih Bošnjaka karakteriše  raširena upotreba turcizama i dosledna  primena  suglasnika „H“. U pisanom izražavanju od perioda austro – ugarske okupacije Bosne i Hercegovine , Bošnjaci koriste latinično pismo – kažu sandžači istraživači, profesori, istoričari…

    Značajnu ulogu u sveoukupnoj bošnjačkoj kulturi imalo je bosansko srednjevjekovno pismo bosančica (bosanska brzopisna ćirilica) i arebica, tj. arapsko pismo prilagođeno glasovnim potrebama bosanskog jezika. Povelja bosanskog bana Kulina od  29. avgusta 1189. godine pisana je na starobosanskom narodnom jeziku i bosasanskim pismom bosančicom. Povelja kulina Bana je ne samo majstarija do sada pronađeni očuvani bosanski državni dokument , nego i najstariji državni dokument kod svih jugoslovenskih naroda i država – poručuje  sandžački istoričari.

     U vreme osmanske uprave svi službeni akti na prostorima na kojima dans žive Bošnjaci pisani su na turskom jeziki i arebicom, ali su imali i svoje kopije pisane bosanskim jezikom i bosančicom (kao posebnim pismom bosanskog jezika).

    Binasa Malićević

    Podeli