Radio Televizija Novi Pazar – ARHIVA

Author: Binasa Malicevic

  • Živi sama u selu Rašpotok

    Živi sama u selu Rašpotok

    Sandžak – Na tridesetak kilometara od Novog Pazara smešteno je selo Rašpotok. U Rašpotoku živi poslednji žitelj  sela u čitavom kraju. Ne želi Šeha da pokaže svetu da joj je teško. Posle majčine smrti preuzela je brigu o domaćinstvu i selu. Dok razgovara sa nama, vidi se da joj druženje mnogo nedostaje.

    Šeha Ljajić u selu Rašpotok kod Novig Pazara – Belih Voda živi sama već nekoliko godina. Decenijama, na obroncima planine Ninaje druguje sa prirodom i životinjama.  Kako sama kaže, čak ni samoća je ne sprečava da ostane na kućnom pragu. Navikla se. Rašpotok je moj dom. Volim svoju kuću. Nemam potrebu za gradom, ovde sam srećna. Imam sve što mi je potrebno za život, a miris prirode me smiruje – kaže neobična Šeha Ljajić.

    Ovde je sve što treba da znate o planinskoj vodi… sve gaji, sve upeva… Zato nije neobično što ova voćka i sada rađa i cveta – (kruška – jerebazva). Njen život je sada Rašpotok, planina, priroda… Vasiona je Šehina. Na poljani  ima vremena da razmišlja, planira, radi, uživa, dočekuje putnike – namernoike… Čak i da diše. Ipak, zima je nezaobilazna, tišina mora da se ukroti kako bi se nastavio život… Šeha Ljajić – jedini  je stavnovnik u selu Rašpotok!

    Nigde nebo nije tako blizu kao ovde

    Lako je upoznati. Ali je svakako zanimljiva i  hrabra. Veoma je ljubazna. Teška  priča naše junjakinje nikoga ne ostavlja ravnodušnim.  Jesam li ti pričala da sam bila udata. Za mene to beše džehenem na zemlji. Loš čovek. Nisam znala da prepoznam tešku sudbinu. Ma koliko bilo teško prihvatila sam takav život… Imali su priliku da vide meštani Žabrena kako se mučim… U Užabrenu  sam bila udata. Rodila sam zdravo muško dete. Nije bilo lepše bebe u čitavom kraju. Posle nekoliko meseci sin mi je  preselio u bešiku. Ne znam šta se desilo. Duša me boli…

    Bila sam mnogo pripsana

    Vratila sam se na babovinu. Prođe rukom kroz kosu.  Žurno je popravila svoju šamiju, pa nastavi muhabet. “Čija je ovo kuća, upita kamerman?”. “Moj novi  dom”, odgovori Šeha. Vodite računa odomaćinstvu. Kuća koja miriše sveže uvek je prijatna za život. “Svako jutro čistim sobu i hodnik. Mesim domaći hleb. Uvek kuham variva. Kad pravim pitu, uglavnom razvlačim domaće kore. Gde god da odem tuđa je streha, ovde sam na svome” – sa setom u glasu kazuje naša planinka.

    Mladost je odavno napustila ovo mesto. Brojni Sandžaklije traže lepši  život u Nemačkoj. Ostavljajući svoja ognjišta, kućni prag, roditelje, braću, sestre, rodbinu, komšije… Prelepo mesto na planini napustili svi. Otišli na sve četiri strane sveta.

    Nudi nas Šeha da jedemo. Sama je umesila i ispekla hlebove. Nije kuhala ništa, ali ima kajmaka i sira koliko nam duša hoće. Njena kuća uvek je bila domaćinska.

    Binasa Malićević

     

    Podeli
  • Mi smo se virkali

    Mi smo se virkali

    Novi Pazar – Izgleda umorno. Nusret upravlja rečima kao onaj dečak sa jaza ili kao Jeni Pazar. Ja sam Pazarac i Sandžaklija, imam stotinu očiju i ušiju za rodni grad. Šeher je ponekad svojeglav – temperamentan, to dobro znam. – Ali pokušaj da ga razumeš. Nije to ono što sam nekad imali, mada mi često šapuću da sam sebičan i da samo razgovaram o Titovoj Jugoslaviji. Uspomena našeg prijatelja ne liči ni malo na budućnost… – Izgledate srećno. Novi Pazar je grad heroja. Neznani junak sa Avale je Sulejman Balić iz Duge Poljane, između Novog Pazara i Sjenice – otkriva fenomenalni Nusret Dečković.

    Voleli smo iskreno

    Smireno kao pravi gospodin, izvlači iz svoje duše ono najbolje… A Nusretu se čini da je život nalik na dućan sa veoma malo prozora. Neke prepreke izgledaju nedostižno. Svaka njegov reč ima duboko značenje. Prema tome, neka bude po pazarski… Nije lako upoznati Novi Pazar. Ali je svakako srčan, hrabar, pošten…Veoma je obziran nema mu sličnog.

    Odavno je prošao kroz kapiju ulaznih vrata, Pazar ih je hitro otvorio, pa svi dođoše na korzo. Prirodno je da svako želi da ispriča svoju priču i da se predstavi Sandžaku u najboljem svetlu. Nusko traži informacije da bi ih mogao preneti u svoje srce. U početku nije hteo ni da čuje za raspad pazarskih giganata, a sad je spreman da otome razgovara satima. –“Napravljeni smo od istog materijala”. Nusko veruju da će  fabrike ponovo rade.Ponaša se tako prijateljski, tako kraljevski.

    Dođeš sa odmora čeka te plata

    Ta uobičajna novinarska znatiželja, odvela me je po ko zna koji put, na pazarsku kldrmu. – To su bili srećni dani. Bez prebijene pare bio si bogat. Na radnim akcijama se radilo udarnički  i sa velikim entuzijazmom. Ovo se više nikada ne ponavlja. A baš smo ponosni na rodni grad. Te ljubavi bile su iskrene. Veliko srce uvak ima šta da pruži – objašnjava naš prijatelj Nusko. Moja čaršija, pomisli nebični Pazarac.

    Kuća puna veselja

    Omladina slabo napreduje… Njihova odeća nimalo ne odgovara kulturnoj baštini Bošnjaka. Mora da budu skromni i prirodni. Nikada ne treba da zaborave svoje korene. Pazar se uverio da ne može više čekati onu devojku s jaza. Nusko pripada nekom drugom Pazaru. Njegova dobrota probudila je Staru i Tijesnu čaršiju za koju tada nije znao da može da potraje sve ove godine.

    Znate, Novom Pazaru nema premca. Takva blistava istorija. Ničega nije bilo u izobilju, ali ni gladan nije bio niko. Većina  nije bila bez odeće, uprkos činjenici da je, obuća recimo, nabavljana samo onda kad se postojeća potpuno upropasti.S druge strane, higijena je bila na veoma visokom nivou, i to ne samo lična higijena , nego i higijena avlija, sokaka, kuća, življenja, svega.Deca , naravno, nisu mogla da sede sa odraslima. Imali su svoju sofru, svoje male jastuke, drvene kašike, pa kad krenu da rastu , onda dobiju svoje mestu pored oca i majke.

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Kidali smo pitu rukama

    Kidali smo pitu rukama

    Novi Pazar – Oni su „ sadržajna“ generacija na koju je Novi Pazar računao. Osnivač ih je procenjivački posmatrao. Isa – beg Ishaković je to mudro radio, kad bi pazarska omladina počela kakve nestašluke: kao da je iza njih neko drugi, koji ih  je opominjao da čine dobra dela. Vidim da u tim generacijama ima šehera, je li tako? Sačuvaj malo Pazar sebi. U naše vreme imali smo srećno detinjstvo. I onda se vratim na rečenicu sa početka dana, kao deca smo slušali starije. Komšija je bio zakon.

    Tako se tada živelo, šezdesetih su u Sandžaku vladali drugi principi… To je bio život apsolutno bez ikakvog interesa – kaže Muzafer Canda Grbović.

    Nasred sofre vruća pita

    Ceo život su proveli u pazarskim mahalama, avlijama, baštama, kaljavim sokacima… Misli su im bile jasne, dobronamerne i pazarske. Zbog njih je Novi Pazar zaboravio na bol i strepnju. Sad je red na mlađe generacije… Konačno su došle na svoje. Poštovati prave ljudske vrednosti. Ovo je stara legenda koja ponovo treba da se ispriča – kazuje zanimljivi Grbović.

    Svaka ulica kao jedna kuća

    Na dnevnom svetlu Novi Pazar mu se činio još lepšim. Pazarska kldrma nikako ne odgovara teškom terenu. Canda se uverio: ne može da vrati vreme unazad. Trebaju mu dva srca da pokuša  umiriti budućnost kako ne bi šibala Novi Pazar. Spustio je pogled na Prvomajsku ulicu i na trenutak ugledao Ramizovu berbersku radnju iz koje  se čuo muhabet. Ova priča je bila stvarna. Počela su da se otvaraju vrata i drugih dućana. Dućandžije su se pojavljivale s izrazom potpune sreće na licima. Naviknuti na rad, postali su tihi. Čulo se samo šuškanje njihovog zbora, miris pečenih pitica, ukus kahve sa žara… “Ali, naravno, pobeći se ne može od Pazara. Napokon, svi se mi moramo kadtad suočiti sa svojim dužnostima” – podseća zanimljivi Pazarac.

    Tako sam se i ja vratio na kldrmu, na avliju, u sokake… Nekad sam mislio da je sve otišlo u zaborav. Sad znam da to nije istina. Isa beg Ishaković je mnogo učinio, i Meho Bejtić, i Reka Hadžibulić, i Ekrem Sejfović  i Hajro Ličina. Pružili su sve što su mogli. Učinimo nešto korisno za naš Novi Pazar, kako bi opravdao svoj stari sjaj… Naše čaršije nema nigde u svetu” – sa utehom u glasu kazuje čuveni pazarski Canda.

    Stara čaršija se upita da li se te reči posebno odnose na nju. Shvatili smo kako se voli rodni grad. Da istina bude veća, neke priče treba uvek prepričavati … Želimo da stvaramo, rečima. Sandžak, pre svega. Novi Pazar, pre i nakon svega.

    Ulica mog detinjstva. Svi smo imali neko mesto, neki kraj, ili možda sokak koji nas je tako neodoljivo primao u svoja nedra. Ponekad je to kutak kojim više ne prolazimo. Voleo bih da se još dugo družim sa drugarima iz detinjstva i da događaje iz sokaka pamtimo do kraja života…

    Koliko smo bili srećni i zadovoljni

    Novi Pazar je politički, ekonomski, kulturni i svaki drugi centar Sandžaka. Nalazi se na 290 km od Beograda, na deonici starog puta koji preko Ibarske magistrale vodi prema Podgorici i Jadranskom moru. Lociran je u dolini reka Jošanice, Raške, Trnavice,  Deževske i Ljudske, na nadmorskoj visini od 496 m. Okružen je visokim planinama Golijom i Rogoznom i Pešterskom visoravni.

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Pljakić i Muslić: Za svoju dušu

    Pljakić i Muslić: Za svoju dušu

    Sandžak – Selo Gornja Trnava, na ograncima planine Rogozne. Tamo je Džemail Pljakić. Bivši radnik novopazarske „Trikotaže“, poljoprivrednik i stočar. Pre nekoliko decenija napustio je svoj zavičaj, ali opet se vratio u rodno selo. – Šta je sa stočarima? – Živi smo . Pitam Pljakića kako se nekada živelo na ovoj planini. -Razmišljam šta da kažem. – Ima posla, samo  ko  hoće da radi. Zbori Džemail, a sve vreme posmatra prirodne lepote… Gornja Trnava, Rogozna, krave, priroda, poljoprivreda, stočarstvo,  novopazarska „Trikotaža“, kosači, mobe, zdrava hrana, izvorska voda, put, Novi Pazar, Sandžak…

    Džemail se vratio na selo

    -Rado ću pričati s tobom o vremenima sasvim drugačije filozofije. Sve smo radili uz pomoć mobe i obično su tada dolazili rodbina, komšije, prijatelji… Veći poslovi poput vršidbe žita, berba jabuka i vađenje krompira radilo se uz pomoć mobe. Obično je septembar period kada se pristupa vađenju krompira, izuzev nekih ranih sorti i semenskog krompira. Pamtim vreme kad se sa njiva orila pesma. Često se čula sevdalinka devojaka i momaka duboko u noć. Veselje se širilo na sve strane – seća se časni Pljakić.

    Nije uspeo da izbriše iz glave svoje uspomene. Gornja Trnava mu pomaže da siđe sa planine… Oduševljeno posmatra rodno selo, ali nije mogao ništa da učini da zaustavi migraciju mladih. Teško je ukrotiti srce koje je davno zalutalo. Lice mu je pošteno i puno črobne prirode. Oči su skoro sandžačke. Na kraju niko od nas ne bude pošteđen – od života. Na planini je došlo do gužve i … rečenicu  je završio. – Svaki čovek u svom životu nastoji da bude zdrav. Presrećan sam što sam u Gornjoj Trnavi.

    Trošoli smo snagu na raučnu kosu

    Gornja Trnava – Za trenutak vam se učini da ste na najskrivenijem mestu u Sandžaku. U Trnavi, na kraju  planine, u tišini, sreli smo Sadika  Muslića. Omladina je skoro napustila ova zelena polja. Priča o onima koji odlaze i ostalima koji ostaju. Ne zna se kome je teže: starima ili mladima. Sadik  klima glavom u znak odobravanja. Smeška se, pamti pomenuta vremena, ranu mladost… – Nekad je bilo puno selo, sad samo ja i burazer. Ovaj trenutak može biti priča za „otvaranje očiju“. Na primer, hoće li oni ostati na Rogozni? Odgovo je – da. – Ja uživam u svom rodnom kraju. Ovo je moje vlasništvo, čini mi se, imam udela u njemu, pa razgrćem prsa na čistom vazduhu. Pored toga, poljoprivrednik sam.

    Da li se momci u selu žene

    Sve vreme te posmatram, tako da vi sigurno dobro poznajete brdovitu  kotlinu, čak i ako ste mladi? –  Sandžak je zemlja junaka, mudraca, sposobnih, vrednih, srčanih, dobrih, poštenih, pametnih ljudi – kazuje  nesvakidašnj  Sadik Muslić. Ove zanimljive priče nam pomažu da uočimo i razlikujemo ljudskost, postanemo osećajni ljudi, i konačno, sačuvamo svoje korene. To je put kojim se ređe ide. – Sasvim ste se udaljili od grada. – Na sve načine. Sve je mnogo lepše u Trnavi. Uživam u prirodi, i još mnogo toga. A srce se leči mirom, duša divotom – poručuje  nam srdačni Muslić.

    Na jednoj strani je Gornja Trnava, oličenje za savršenost i tišinu, a na drugoj strani je Sadikova kuća i seoske četiri džamije. Zadnju je sagradio meštanin Trnave Nasuf Halihodžić.  Ovaj uspešni Sandžaklija živi i radi u Danskoj sa porodicom.

    Trnava je naseljeno mesto u sandžačkom okrugu. Prema popisu iz 2011. je bilo 946 stanovnika.

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Srećniji sam sada

    Srećniji sam sada

    Sandžak – Melaje: Bio je hladan, suv dan, pa su se kroz prozor terenskog automobila sve do Melaja videli stari odžaci koji su se nakrivili… To je nezaboravna pustolovina koja nas je mogla odvesti u veliku nevolju… Pešter je poznat prvenstveno po svojim dugim, oštrim zimama… Svake minute dobijate drugu priliku. Mraz je dobro stegao, pa očekujemo da sve dođe na svoje mesto. Još više sunce da ugreje i biće milina – priželjkuje Nusret Murtić.

    Kad mraz stegne

    Bila je to slučajna priča na putu ka Redževiću. Naš poznanik pogleda prema kamermanu, očekujući da ovaj uključi snimanje: Čovek glasno reče: „ja znam da živimo danas bolje nego što smo živeli pre dvadeset godina. Sada imamo sve uslove za rad, a mladi imaju sve standarde da ostanu na dedovini… Priznajem da je ranije bilo neoprostivih grešaka. Priroda o kojoj nismo znali ništa. Ona tajno traga, lovi i pokušava da pronađe put na kojem se može primetiti Pešterska visoravan… Te lepote nigde nema. Sandžački Sibir treba videti i dobro upoznati. Mnogo smo radili na pešterskim poljima. Mladost mi je prošla kao dlan od dlan. Svako najviše voli svoje selo. Nas je bilo mnogo, otac, majka, setre, braća, snahe, deca,  supruga… Mladi hoće da rade, ali da od toga imaju neku korist”.

    “Ovde sam kao svoj na svome! Nismo imali struje, ponekad nismo išli u školu, a ponekad smo bosonogi trčali kajlavim seoskim putem i u ruci nosili parče hleba“ – priseća se zanimljivi Nusret Murtić.

    Ranije se sve ručno radilo

    Upravo je onako kako je rekao jedan Pešterac: Niko u Sandžaku ne misli na buduće generacije. Svi misle samo na sebe – dodao je. Tišina je bila kao blago lepršanje snega, nežna i tiha, smirena kao šapat letnjeg vetra, kao kretanje života … boravi iza brda koja opisuju Pešter. Osobe koje dele svoj život s prirodom stanuju zajedno, žive zajedno, vesele se zajedno, a ipak nikad nisu dospele niti govorile o tom čudu prirode. Jedini izuzeci bili su za vreme slušanja stogodišnjaka ili kad im svrate putnici namernici…

    Pa, i tada se, koliko se moglo, upotrebljavo govor iz srca. „Oni koji dolaze ovamo, ne dolaze da bi živeli, nego da bi videli čaroban svet.

    Prva lekcija koju ćeš ovde naučiti biće da Pešter, nije šala. Moraš se boriti protiv prirode… da izbrišeš sve slike prošlosti… kome je ovo pošlo za rukom? Daleko od toga da je zgodna, ona je ipak imala određenu stanicu koja je čekala peštersku mladost. Činilo se da se osmehuje iznutra, kao da u sebi nosi sve sandžačke predviđene  tajne i bistrine. To je sudbina. Murat se okrenu ka Melajama…

    U naselju Melaje živi 298 punoletnih stanovnika, a prosečna starost stanovništva iznosi 32, 4 godina. U selu ima 82 domaćinstva, a prosečan član po domaćinstvu je 5, 26.

    Binasa Malićević

    Podeli