Sandžak, Tutin, Ribariće, Veseniće: Selo Veseniće na Donjoj Pešteri. Posle nekoliko minuta hoda na neravnu stazu konačno smo stigli do kraljevstva i mladić reče:

Naš lijepi Sandžak

“Ovde ćemo se odmoriti”.

Ovako se voli svoj kraj

Prisetio se svojih putovanja u Novi Pazar, Tutin i Beograd u potrazi za savršenim postulatima – principima koje nikada nije pronašao.

“Na kućnom pragu zauvek ostajem”

Smeđe kose i sjajnih smaragdnih očiju, Čoka se svojim idejama razlikovao od drugih stanovnika Vesenića.

Čokino Veseniće

Ali, od početka se odvojio i po nekim drugim osobinama. Bio je veselo, samostalno dete, vođa, i uvek spreman za nestašluke. “Drago mi je što ste došli” – reče skromno Semir Čolović.

Jedan divan dan u prirodi

– Odrasli smo u bezbrižnom vremenu. Roditelji su bili strogi. Podrazumevalo se da treba da budem dobr, ali nism smeo da zakasnim u školu i na poljoprivredne radove.

Moje divlje detinjstvo

Moja prva sećanja iz detinjstva vezana su uvek za Veseniće, za porodice mog oca i majke.

Evropsko Veseniće

Pamtim musafire koji dolaze u našu kuću, bijaču koja me drži u krilu i govori mi da su to sve naši rođaci, pričala mi o dunjaluku i zaseocima… Zato sam od rodnog zavičaja napravio evropsko selo – kazuje marljivi mladić.

Sve pod konac

Isperd njega bila je bajka, a na njenoj tavanici sve lepote života. Sandžak pogleda u Čoku, očekujući da će biti još više istrajan u svojim željama.

Neočekivana tišina

Sve ove godine živeo je skrivajući svoju pustolovinu, i ako je donela teži život.

Moj Sandžaku, ponosan mi budi

Mnoga Čokina sećanja iz najranijih dana detinjstva podrazumevala su pozornice na kojima njegova majka čuvala decu i posle nekog rada na njivi i livadi. Ali srce bi se suviše brzo rešilo da ponovo krene na revolucionarno tumaranje ili na dug put do Istanbula.

Priroda je bila neodoljiva

Reporteri su gledali kako između prozora i obojenih stakala popodnevne senke crtaju zidove Vesenića i polako nestaju. Sunce je utonulo i nebo se naoblačilo. Spusti se sivilo.

“Letos je Veseniće bilo najposećenije selo u Sandžaku”

Dok je priroda liječila Sandžak, prekinu je šapat jezera Gazivode. Zaustavi dah i poče brojati. Jedan… dva… tri… pet sati. Vreme je da pođemo.

Scena se ponavlja, Ribariće na krovu sveta

Za vreme razgovora grejalo je hrapavo i iskidano sunce!

Čoka je stajao pored Vesenića, koji je uprkos tome što ga je posao preokupirao, zadržao ljudskost u srcu prikrivajući tako čežnju za braćom u tuđini.

“Ja oprosti, nisam hteo da pričam puno”

– Tražio sam bolje u Veseniću. I našao sam mir i sreću. Nigde se ne živi pošteno i od svog rada kao na selu, i u skladu sa prirodom. Meni su puno pomogli čelnici Novog Pazara. Bez njih ne bi bilo isto. Ostajem na sandžačkoj zemlji – zaključio je izuzetni Semir Čolović.

 

Sandžak koji će vas oduševiti

Nedostajala mu je jedna karika, ključ zagonetke iz sadašnjosti, i Semir Čolović čvrsto odluči da ga pronađe. Sandžaklija korača u budućnost.

Tamo ispod oblaka

Zar se današnja suština nije ogledala u Novom Pazaru, u Staroj čaršiji koju čekamo i drugim sarajima koje bi nam vreme i naši momci doneli.

Još više nas iznenadila nežnost s kojom se ophodio prema prirodi. Znao je Sandžak da će s njim otići i na kraj sveta i da će sve opasnosti, sve brige odleteti s duše.

“Beskrajno hajem svoj zavičaj”

Rastajemo se od mladog Semira Čolovića, svesni da se za dva sata druženja otvorila samo jedna stranica knjige…

Binasa Malićević

 

Sandžak, Tutin, Donja Pešter, Koniče: Divljina i lepi seoski kraj milovao je zimski povetarac. Prolazili smo pored starih zaselaka, od kojih su neki bili napušteni i zaboravljeni.

Carstvo koje stoji ponosno, čuvajući uspomene što ih ni vreme ne može izbrisati.

Tamo gde jutro miriše na ovčavinu

Visoko na brdu, videli su se stari, napušteni katuni – kolibe od pruća i blata. Kada se posle nekoliko sati hoda u nejasnoj daljini konačno uokazalo Koniče, televizijska ekipa odluči da malo predahne. Mnoge njive, svaka kuća i poneki kamen imaju lični pečat kada on zbori.

Koliba od pruća i blata

Bili smo kilometrima daleko od Novog Pazara, koračali skrivenim predelima, oslikavali Prštersku visoravan, a činilo nam se da je tu zaista ognjište. Slušajući kako pucketa vatra i prateći miris domaćeg hleba koji se širi kroz dom, shvatili smo da na sofru sedaju samo pozvani musafiri.

Sve lepote sveta na Pešterskoj visoravni

Selo koje spaja prošlost i budućnost, mir i snagu, običaje i ljubav prema zavičaju. Kraljevstvo gde se još čuje ezan s brda i šapat vetra kroz dvorišta starih kuća. Njegov pogled povezuje Sandžak i Tutin, uči mlade i podseća starije na ono što ne sme da se zaboravi.

– Pa, ovaj… niko me nije obavestio o tome da nam dolaze gosti iz Novog Pazara. „H… hvala“. – Kuća mi je dole, na onom pašnjaku. Srednja na kraju sela. Teško ćete gore kolima, bolje da krenemo peške – objašnjava Hadžo.

Hadžo Šalja Hamidović – selo Koniče

Zimi hladnoća probada poput severca, a svetlost se prosipa, hladna – bleda, kroz neravne mahale i sokake. – Ovde sam ceo život proveo. Skoro čitav vek. Imam poreko 80 godina. Nigde nije tako lepo kao u svom zavičaju – kazuje sandžački dedo.

Tutin začu zvuk medenice i pogleda kroz otvorena vrata Koniča.

U daljini, visoko na brdu, uzdizali su se zidovi Pešterske visoravni. „Zašto ste nam došli, kćeri?“, toplo upita Hadžo Šalja Hamidović. „Valja nam priča za televiziju“. „I odlučila si da muhabet potražiš kod deda“. – Tačno.

Ograda od pruća umetnost starih majstora

Njegove reči bile su najlepša muzika za pešterske uši. „Oni koji uđu među ovo čovečanstvo zaklinju se da više nikada neće izaći“. Ali Sandžak je ubrzo ponovo rešio da krene na neki novi posedak ili na dug put do dijaspore. – Mi smo bili poslušni, nismo znali čari života, nismo znali ni zašto, ni kako, ali smo bili prepušteni sami sebi, srećni i bezbrižni.

“Najčešće su uz gusle pevane tužne pesme”

Mladi odlaze, stariji ostaju – čuvajući darove, avliju i sećanja. Dok svet juri napred, ovde se još zna vrednost kućnog praga, majke i porodice. Predeo gde čitava visoravan ima dušu, a zadnji pogled nosi Sandžak. Pošto sunce prelazi preko brda, svaka kap rose blista kao kolevka na detinjstvo.

Između brda i vetrova

Sedi ispred kuće i gleda planine, Šaljino prisustvo zbori više od hiljadu reči. – Sviram na ovim mojim guslama što sam slučajno napravio. Puno vremena mi treba da naučim pesmu, ali čitam red po red i pamtim jer volim. Uz pesmu i priču sve je lakše reče on s osmehom. „Sobzirom da žurite, trudiću se da vam oduzmem što manje vremena“. „Postaviću vam nekoliko jednostavnih pitanja. Ako budete pristali, sve će biti u redu”.

Vranac na pašnjaku

Ovde vreme stoji, a ljudi još žive po meri prirode i civilizacije. Poneko jutro novo poglavlje, porodični dom putanja o istrajnosti, skromnosti i odanosti prema Sandžaku. – Detinjstvo na selu obeležila su stada ovaca i goveda. Stvarno smo se lijepo igrali, podeli se na kauboje i indijance, po pešterskim vrletima. Mora sam da ustanem ujutru u pola pet, a zamislite kako je kad je zima, da pomognem ocu i majci oko domaćinstva.

Ipak, nije bilo teško, jer sam znao šta me posle čeka.

Domaći hleb, a majka ga na pola isječe, kriška ogromna, pa namaže kajmaka, preko kajmaka i bivoleća metanica.

A hleb vruć. I ukusan. Danas nema ukusnog hleba – pripoveda Hamidović.

Zavičaj pod nebom Tutina

Naš domaćin dobro oseća zemlju, vlažnu, manje vlažnu, suvu, glinenu – i da je obradi onako kako treba, umeo je da sluša hrapavi glas Sandžaka i njegovu tajnu vezu sa Dobrim Dubom. Među kamenim kućama i starim voćnjacima i dalje se čuva nasleđe predaka.

Znao je da je pravi trenutak da zasadi mladi orah i šta treba tek izniklim ružama – voda, ljubav, pažljiv pogled, koji može da otkrije šta bi sve moglo da im udovolji!

Koniče je naselje u Sandžaku u opštini Tutin. Prema popisu iz 2022. bilo je 129 stanovnika. U selu ima 60 domaćinstava, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 5,37. Ovaj kraj je u potpunosti naseljen Bošnjacima (prema registru iz 200. godine). 

Sandžak, Tutin, Donja Pešter, Točilovo: Priroda se lagano budila iz dopadljivog osmeha. Krenula je napred između dugačkih postavljenih torova, trudeći da se priseti svega što je tokom zime saznala o Točilovu. Stare kuće, stada ovaca i ognjište koje se prenosi s kolena na koleno.

Sandžaklije sa Pešteri danas su dokaz da ljubav prema zavičaju nije samo beseda, već konkretno delo.

I svaki put mi se činilo da vidim kraljevstvo na beloj podlozi, za koje takođe ne postoje prepreke.

Održivo stočarstvo na Pešteri

Shvatih da dalje, u kotlinama visoravni, nema katuna – to su brvnare od pruća i blata. Jutra u selu gde prvi zraci sunca dotiču kamene krovove, ovčije torove, štale, nedođije, ledine…

Domaćini koji ostaju da žive tamo gde drugi dolaze samo leti. Ulažu u poljoprivredu, stočarstvo, male biznise i porodična imanja, verujući da Pešter ima budućnost onoliko koliko je oni sami budu spremni graditi.

Život na visinama Pešteri

Unutar dva stara oraha, tamo dole, u ravnici vidimo izvor reke Raške. Neke kuće se sakrile po obroncima planinskog lanca – čađavi fenjeri koji trepere u mraku na momente sputava gluho doba. Malo niže lamba postaje gušća. Sandžak se naježio kad se njegov duboki glas i krševiti govor razlegao po Donjoj Pešteri.

Na sebi nije imao oklop, ali su krajevi nečijeg carstva hodali za njim i tako smo pronašli kaljave drumove i govorljive Sandžaklije.

Zemlja pašnjaka i mlijeka

Meštani su ovde navikli na duge zime i suha leta bez vode. Planinski je ovo kraj. Tako su sandžačka područja postala sinonim za izdržljivost, čistotu i jednostavnost. – Selam alejkum, Avdija! – Es selam alejkum. Otkud ti znaš moje ime – čudi se Mustafić i širi prijateljsku ruku. Rekoše mi u selu. – A, neka, neka…

Sve u svemu, izuzetno zanimljiv gost iz oblasti života, zaključili smo. Tamo je posmatrao njivu, izgubljena stada i očarani izraz lica jedne mladosti. Ono što je video nije ga iznenadilo. Za razliku od većeg dela Točilova, sledeća prostranstva bila su napuštena i obnovljena.

Miris dima i hleba iz smederevca

Iznad 1000 metara, gde se sneg ne topi lako, ali gostoprimstvo greje dušu musafirima. – Omladina je skoro naputila ove krajeve. Sandžaklije koje idu u tuđinu, retko zaboravljaju rodnu grudu. Naši momci najviše investiraju u rodni zavičaj – naglašava Avdija Mustafić.

Avdija Mustafić – selo Točilovo

Sandžak je većinu vremena provodio van Pešterske visoravni, ali su njegovi dolasci u Točilovo i bezbrižno hodanje bili doživljaj za pamćenje. U vazduhu se osećao miris naše dijaspore.

To je i očekivao svaki žitelj Isa-bega Ishakovića. Pešterske zime su surove, uslovi često teški, ali volja je jača od svega. Sandžački sinovi ne čekaju pomoć sa strane – sami pokreću ideje, modernizuju proizvodnju i vraćaju život selima koja su nekada bila na ivici zaborava. Za njih, ulaganje u kraj nije samo ekonomsko pitanje, već i pitanje časti, identiteta i odgovornosti prema precima.

Odnekud bi se pojavili na sofri, krcati darovi i musafiri

I dok je domaćin boravio kod kuće, Staroj čaršiji je izgledalo da sve, uključujući i pešterske vrleti, sijaju i nestaju od sreće. – Kućni prag mami, teši i inspiriše Bošnjake po bijelom svijetu. Oni ne zaboravljaju na nas. Dobro znaju gde su im koreni, i time se ponose – objasnio je on.

Hladnoća, tišina i toplina domaćina

Gore, iznad kolibe, ponovo se oglasi divljina. Najzad je primetila kako televizijska ekipa ume da upotrebi te pojedinosti što su kružile o Točilovu da bi ispisale pustolovinu. Gotovo smo imali osećaj da se u begluku razvilo neko izvaredno, orginalno čulo, smiraj. Ali eto, bilo je tako kako je bilo. A ostatak dana to retko kad otkrije.

– Ovakve lepote nema nigde na kugli zemaljskoj. Omladina odlazi zbog nedostatka posla, starina lagano nestaje a saraji ostaju pusti – istakao je Avdija.

Dani pod otvorenim nebom

Starost sa druge strane prozora je zalutala… Planinski kraj koji čuva vakat i stočarsku svakodnevicu generacijama. Pešter kroz njih dobija novu snagu i apsolutnu nadu. Pokazuju da se može živeti dostojanstveno i uspešno i daleko od gradske vreve, ako imaš viziju, radne ruke i čist nijjet. Pomenuta reportaža je poruka svima – da pravi napredak počinje onda kada odlučimo da ne napuštamo svoj kraj, već da ga gradimo.

Odjek konjskih kopita koji je dolazio s one linije spoljnih zidova džade iščezao je

Ponovo makadamom kroz dolinu, putem što krivuda od Točilova prema Glogoviku, digla se silna uspomena. A onda, kao da je pročitala misli, krajičak njenog nežnog srca se oštro oglasio.

Zavičaj je zavičaj. Tom glasu nije moglo da se odoli.

Pašnjaci i surovost Pešteri

Točilovo je naselje u Sandžaku u opštini Tutin. Prema popisu iz 2022. bilo je 137 stanovnika. U selu ima 26 domaćinstava, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 6,00.

Ovaj kraj je velikim delom naseljen Bošnjacima.

Binasa Malićević

 

 

 

Sandžak, Novi Pazar, Žirački Dolac: Sandžak se ponosio dobrim žiteljima i svojim skrovitim selima. Danas je priča bila posebno spremna da zaista poveruje u jednu bajku. Reporteri su želeli da junak pomenute reportaže upravo sada čuva koze na očevini u Žiračkom Dolcu.

“Hajem svaki pedalj moje čaršije”

Na ognjištu, u srednjem delu vikendice, vatra je milovala senke koje su hodale i komešale se po zelenom kredencu. Reč je, uostalom, o čoveku za koga se govori da mu u duši boravi Sandžak.

Dolac je pogledao duž doline pravo u senku Stare čaršije. Odmah smo shvatili muhabet što donosi Jeni Pazar. Postoje Sandžaklije koji posle mnogo godina shvate gde zaista pripadaju.

Iako ih život odvede daleko od rodnog kraja, uspomene na detinjstvo, miris zemlje posle kiše i glasovi kraljevstva ostanu duboko u njima.

Rečkova vikendica u Žiračkom Dolcu

Najpre, da najiskrenije oluje besne u Redžepovom srcu, a ne na sopstvenoj dedovini i očevini. Potom da hladni vetrovi, koji duboko u njemu zavijaju, sadrže čeličnu volju i čvrstu odlučnost, i da ga te dve osobine podsećaju na Novi Pazar i Sandžak. Povratak nije bio slučajan. Umorio se od brzine, buke i života u kome ljudi često zaborave jedni na druge.

Odlučio je da se posveti zemlji i poslu koji zahteva strpljenje, rad i odgovornost. Počeo je da gaji koze, ne samo kao izvor života, već kao simbol povratka prirodi i iskrenim vrednostima.

– Sipaj gostima još domaćeg soka – reče Kajtazović, tek da pokaže gostoprimstvo. – Hoću – odgovori Rečkova prekrasna supruga.

Zvuci i mirisi Sandžaka

Svaki korak kroz avliju podseća na detinjstvo, porodične vrednosti i život koji se ne sme zaboraviti. – Vratio sam se u svoj dom i došao na ideju da gajim koze. Uzgoj interesantnih stvorenja može biti isplativ i zdrav. Hteo sam svoj kućni prag i ništa više. Vidiš. Tako se to radi. Smeje se domaćin i objašnjava da se raduje kada mu dođu musafiri. Deca su mu po bjelom svijetu. Skoro će se vratiti.

Okolina koja ne traži reči

Ograničen most, kakav se obično i podiže na obalama planinskih potoka, svoja dva sveta. Jedan je s one desne strane; kuda svakog dana prolaze stada ovaca na putu za Goševo. Onaj drugi je na levoj obali Žiračkog Dolca. Tamo je Rečko sa hanumom i najboljim prijateljima. Svaki pomenuti dan ispunjen je radom, ali i zadovoljstvom koje dolazi iz pošteno uloženog truda.

Navikao je da ustaje rano, da brine o svom domaćinstvu i da živi u skladu sa magijom.

“Došao sam na babovinu”

Nakon godina provedenih na kaldrmi, odlučio je da obnovi čitavo imanje i pronađe mir u rodnom kraju. Format o gospodinu koji se vratio tamo gde su mu preci ostavili trag i gde je sve počelo.

U vremenu kada mnogi beže od sela, on je pokazao da dostojanstven i ispunjen život može da postoji upravo tamo gde su koreni Sandžaklija najdublji.

– Svaki trenutak je prilika da uživamo u ovoj čarobnoj prirodi. Beremo domaće, neprskane proizvode iz vrta i njive. Sandžačke domaćice su završile svoju zimnicu. Radimo koliko možemo, a ne koliko trebamo. Moj najbolji abab i drug je Bajram Kolašinac. Naše žene su kao sestre – svedoči zanimljivi Redžep Kajtazović.

Redžep Kajtazović na svojoj zemlji

E, sad: kad prođeš seosku ćupriju nađeš se u jednom drugom dunjaluku iz koga ne treba da se naročito žuri. Sandžaklija otkriva snagu pazarske kulturne baštine i jednostavnog života na selu. Porodica mu je uvek na prvom mestu. Za svoje najbliže spreman je da se žrtvuje i da im pruži sigurnost, harmoniju i ljubav.

Među prijateljima je poznat kao insan vedrog duha, neko ko nikada ne odbija dijalog, pomoć ili druženje. Ta volja i iskren osmeh često unose slatkoću među Sandžaklije, čak i u teškim trenucima.

Selo koje čuva dunjaluk Sandžaka

Među brdima i dolinama, meštani skupljaju motive svojih predaka i slike koje oplemenjuju dušu. Na dedovini, gde je sve počelo, adžo gradi ognjište puno tradicije i smisla. Naselje koje diše zajedno sa ljudima. U Sandžaku, gde navika i čaršija oblikuju svakidašnji život stanovnika.

Ovde se prošlost prenosi sa kolena na koleno, a najmiliji i Žitni trg čekaju karavane na Carskoj džadi. – Zašto da ne, novinarko, kaže, uvek sam hajao – voleo selo i prostranstva.

Ali, najveća ljubav su mi nestašne koze na obali Dolca, uz malu skromnu kolibu. Istaknuta beseda nije priča o velikom bogatstvu ili uspehu koji se meri novcem. To je carstvo o babu koji je imao hrabrosti da se vrati sebi, svojim adetima i načelima koje danas mnogi zaboravljaju. U tišini zavičaja, među drugarima i stadom koje svakodnevno čuva, pronašao je ono što mnogi čitav život traže – sklad i istinsku životnu ispunjenost.

Bajram Kolašinac – selo Žirački Dolac

Podigao je pogled kada se Bajram spuštao sa krova. Novi Pazar je ubedio sebe da sadrži mirnoću i veselost, ali, neki čudan talas Raške navirao mu je kroz vene. Ne mora da se muči da objašnjava šta naša poseta znači.

Žirački Dolac predstavlja nežno i stabilno jato u kojem se život odvija sporije, ali iskrenije. Tamo žitelji još uvek poznaju jedni druge, dele i dobro i loše, i čuvaju navike koje se prenose generacijama.

Kao i obično, Rečko je znao šta naslednici hoće da pričaju i bez ijedne njegove reči. Najzad je primetio kako pustolovina ume da primeni te grebene koji su krenuli ka majstorima Jeni Pazara. Ovo je bio trenutak koji je televizijska ekipa čekala.

Gde prave vrednosti nisu nestale

Uspomene na predake prolazile su mu kroz dušu u vidu nekog kaljavog sokaka. Bio nam je veoma dobro poznat taj tupi bol usled buntovnosti želje za pravdom.

Izranja, ukazuje se, na naše oči se otkriva, podignut sa dna predubokog okeana Historije, to čudo, SANDŽAK! Sandžak (u historiji poznat i pod nazivom Novopazarski sandžak) je posebna geografsko-historijska oblast u pograničnom području Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Kosova.

Prostire se na površini 8.409 km2 i obuhvata jugozapadni deo Republike Srbije i severoistočnu celinu Republike Crne Gore.

Segment Sandžaka koji pripada Republici Srbiji obuhvata površinu od 4.504 km2, dok procenat koji se nalazi u okviru Crne Gore ima površinu od 3.905 km2.

Binasa Malićević

Sandžak, Novi Pazar, Kruševo: Možda je goomila radoznalosti to što nas sprečava da nađemo mir. Jer su i sloboda, pesma, istina i selo samo plahe reči. Ne postoji prostor koji nije Kruševo, sadrži i  korene pesme “BAJRAM DOĐE, SARAJEVO GORI”.

Autor legendarne sultanije je naš današnji gost. On je čovek koji piše zavičajne pesme i u svakoj reči oseća se ljubav prema Kruševu.

Selo nalik mnogim drugim u Sandžaku. Mlađi otišli, stariji se proradili. Na proplanku, koji gleda na tunel, oronule štale. Avlija čista, sve na svom mestu. Susreti sa ljudima u pustolovini uvek su mi bili najdraži.

Sve lepote sandžačkog sela

Pomenute pesme nisu samo stihovi – one su Kruševo, Sandžak i život. U tim sadržajima šume žita, čuje se žubor potoka i miris sveže pokošene trave. Piše o starim kućama, toplini ognjišta i ljudima koji se međusobno poštuju i pomažu.- Nekog tražite – oglasi se sredovečni čovek. – Tražim Emina – rekoh. Belja pruži žuljevitu ruku. U dvorištu sprema drva za zimu.

Nema više ni stada ni čobana

Šaćirović je dobar i skroman Sandžaklija. Uvek ima prijatnu reč za svakoga i rado pomaže komšijama. Nešto izneneđen retkom posetom, a nešto i neznancima.

Lice punačko, mladoliko, ali izbrazdano borama. Domaćin i reporteri se ljubazno pozdraviše. Saznajem da je od Šaćirovića.

Emin Belja Šaćirović – selo Kruševo

Kroz svoje pisanje čuva tradiciju i pokazuje koliko je važno voleti svoje poreklo i zavičaj iz kojeg je potekao. – Sve je ovo nekad bilo puno mladosti. E, bogami. Sve. Odoše deca u tuđinu.

Izgubiše zdravelje gradeći tuđu zemlju.

Morali su da žure zbog posla, to je inače često ovde. Govorio je da na ovom području, uskoro neće moći da se čuje plač deteta… Planinski kraj nije samo mesto gde je rođen, već deo njegovog srca i duše.

Nežno se zagledao u svoje Kruševo, u providno zelene i bakarne linije njenih tajanstvenih obrisa.

Video je kako iz dubine zemlje izranjaju rumeni voćnjaci, kao pazarski virovi koji plutaju po površini, održavajući bajkovito plavetnilo

Kruševo mu je uzvraćalo pogled iz hiljade očiju, Hajle, Peštera, Ali-pašinog izvora, Hamama u Novopazrskoj Banji. Zato voli rodnu grudu, koja ga je očarala, kako je na svemu  zahvalan! U svom carstvu je čuo glas Sandžaka, pošto se iznova probudio, a koji je spomenuo: Budi uz svoje rodno mesto. Ostani kraj njega.

Tako se haje Sandžak

U avliji se oseća prirodnost domaćinstva, miris hleba iz smederevca i radost jednostavnog muhabeta. – Znači da sam živeo od svog rada. Verovatno je tako. Ali, dozvoli, ako nema mladih, šta ćeš onda sa razvojom sela. Brojni su odavno napustili ove predele i sve to zbog lošeg puta. Čuda koja ste i sami videli – kazuje oštroumni Emin Belja Šaćirović.

Uspomena iz srca Sandžaka

Učinilo mu sa da bi onaj ko bi razumeo ovu priču i njene tajne i mnoge druge sitnice, razne formate kako bi shvatio – sve pazarske nalundžije, kalajdžije, grnčare, vunovlačare, jorgandžije, kovače.

To je pesnikova mapa života.

Sunce mu je drugačije grejalo potiljak, pozitivnije ga je rashlađivala hrastova šuma, složeniji je bio ukus potoka i žute dunje sa zelenog kredenca, oraha nedaleko od stare kuće i divlje trešnje.

Sve je ovo oduvek postojalao, ali ranije on to nije video; nije bio učesnik u svemu tome.

“Stalno sam pred nekim bespućima”

Sandžaklija je oduvek više voleo planinu nego grad. U šeheru je sve brže – koraci, reči, dani. – Kruševo je selo hodža i pevača. Svako od nas ima neki talenat, ali je presudno da se on pravilno usmeri. Opusteli su pašnjaci. Vidite i sami da ne preterujem – objašnjava čuveni Šaćirović. Sad je on bio deo tog sveta. Svetlost i senke prodirale su njegove oči, Novi Pazar i Gazi Isa-begova džamija u čaršiji, Amir-agin han, Čavića kuća u našem gradu… selili su se u Beljino kraljevstvo.

Kraj pendžera Jusuf stari

Ovde jutro počinje pesmom ptica, a ne zvukom automobila. I kad ode daleko, u mislima se vraća Sandžaku i mirisu zemlje nakon kiše. – Otmen vam je kraj – rekosmo dobrom domaćinu i pesniku. – Da odgovori Belja – ovo je veoma lepo parče Sandžaka i ja ga volim iznad svega. Pišem zavičajne pesme i stvaram poeziju. Često sam ih slušao, često joj gledao u oči i uvek sam od nje nešto naučio.

“Kruševo je selo hodža, pjesnika i pevača”

Emin se diže: priroda se nepodnošljivo ustalasa u sandžačkoj utrobi. Išao je utabanom raskrsnicom kroz selo i krenu dalje, penjući se obalskom stazom upijao je šum vodenog toka, osluškivao kako mu glad za Kruševom zavija u duši.

Priroda je sve dala ljudima. Nešto srce popustilo, kaže, i zato nije otišao na kahvu kod malobrojnih komšija. Svemu, dakle, pre ili kasnije, moraš da pronađeš razlog. Svih tih godina, misleći na Sandžak, slušajući ljude koji su dolazili ovamo gore, shvatila sam da ne postoji ništa teže od toga da držimo korak s njima.

Belja nikad ne zaboravlja svoj rodni kraj

U Kruševu se zna kada sunce izlazi i kada se spušta iza brda. -Pa zašto ste onda došli – odgovori Belja – ovde je vreme stalo. Divno je hodati po sandžačkoj zemlji, probuđen i započet za sve što je blisko, bez ikakvog slikanja.

Bajram dođe, Sarajevo gori – tekst za pesmu (bošnjačku himnu) napisao je čuveni Emin Belja Šaćirović iz Kruševa. Svi dobro znamo da je briljantno otpevao još jedan Sandžaklija Rizo Hamidović. Obojica su odrasla u rodnom Kruševu zajedno sa Rizom Džankovićem.

“Bajram dođe, Sarajevo gori”

Proljeće ’92 ostatće mi u sjećanju dugo

Bajram dođe, Sarajevo gori moja tugo

Ref.

Čekao si rođendan moj voljeni grade nije znala Bosna šta dušmanin znade

Žao mi je svih Šehida moj voljeni grade

Nije znala Bosna šta dušmanin znade

Drhtala je moja Bosna u mjesecu aprilu plakalo je dijete u majčinom krilu

Ref.

Ko prpreživi pričaće šta je bilo u aprilu možda moje dijete što plače u krilu

Kruševo je naseljeno mesto grada Novog Pazara u Sandžaku. Prema popisu iz 2022. bilo je 400 stanovnika. Selo se pominje u turskom popisu 1455. godine kao deo sela koje pripada vilajetu Jeleču, a predstavlja posed Isa-bega Ishakovića sa 17 kuća.

Moj Sandžaku, ponosan mi budi

Čitav kraj je bogat prirodnim resursima. Kruševo je prostrana planinska teritorija na kojoj se optimalno smenjuju blagi i oštri usponi, rečni useci i doline, visoravni, veliki kompleksi šuma, prostrane livade, voćnjaci i pašnjaci.

U Kruševu je 1965. godine sagrađena prva đamija na teritoriji Novog Pazara posle Drugog svetskog rata. 

Binasa Malićević