Radio Televizija Novi Pazar – ARHIVA

Author: Binasa Malicevic

  • Deponija u netaknutoj prirodi (nekad bilo)

    Deponija u netaknutoj prirodi (nekad bilo)

    Novi Pazar – Deponija smeća Golo brdo, koja je od Novog Pazara udaljena 25 kilometara, smeštena je u samom srcu prirode. Okružena je šumama, četinarima, voćnjacima, tu u blizini čuje se i žubor seoske reke kojoj preti opasnost da nestane.

    Deponija je na mestu gde su izvirali potoci sa zdravom pijaćom vodom, a oni koji su pre ove katastrofe probali vodu kažu da je bila slana i lečila je obolele od bronhitisa. Da deponija bude na ovom mestu, još devedesetih godina odlučili su Kosta Jovanović (SPS) i Ferid Hamidović (JUL).

    Tadašnji direktor Javnog komunalnog preduzeća „Čistoća i kanalizacija“ u Novom Pazaru obreo se na mukama. – Onaj koje deponiju smestio gore, apsolutno je hteo da Novi Pazar zavije u crno. Mi uništavamo sve kamione koji idu na deponiju, a nemamo para da kupimo druge – rekao je Nikšić za Radio Novi Pazar. – Socijalisti i Julovci za Novi Pazar nisu ništa uradili, samo su zavadili narod. Deponiju su postavili 25 kilometara od grada. Pa to nema nigde u svetu.

    Muke Novopazaraca

    Rad na deponiji je težak i naporan posao – kaže radnik novopazarske „Gradske čistoće“ Adem Halitović. Voleo bih da vidim malo sveta. „Deponija mi je druga kuća“! Mogu mnogo toga da zaključim o čoveku na osnovu rukovanja – rekao je umornim glasom. – Takva je zbrka, Ademe, kako se snalazite ovde? – Lako kao od šale! – Poštujete moj rad. – Osetio sam da se divite ljudima kao što sam ja – izjavio je naš junak.

    Adem je postao svestan krvi u venama, kao da se i ta tečnost preobrazila s njegovoim Novim Pazarom, da sve bude uredno složeno na svom mestu, ko će ga znati.

    Deponija mi je druga kuća

    -Zašto to radite? – Moje selo je blizu. – Svega nekoliko kilometara odavde. Prečicom do svoje kuće. Nigde nije sjajno – pojasnio je Adem Halitović.

    Voli da razgovara o Novom Pazaru: samo kad bi mogao da ga promoviše po čitavom svetu.

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Na Veselom bregu caruje tuga

    Na Veselom bregu caruje tuga

    Novi Pazar – Na Veselom bregu u blizini Novog Pazara žive Romi, koji pesmom i smehom  hoće da izleče svoje lične rane. Žive u kućama koje su napravljene od starih blokova, dasaka i ćebadi.

    Miris vlage oseća se na sve strane. Svuda su razbacani stari šporeti na drva, bakrači, lonci, šerpe i stvari koje godinama trunu na zemlji. Raduju se našem dolasku, pokušavaju na sve načine da nas ugoste, uz pesmu.

    Imaju šta da nam pričaju, ali pre svake priče radije bi da nam nešto otpevaju. Iso, inače, pevač kojo je glavni za sva veselja na Veselom bregu, ima takve glasovne mogućnosti da u jednom trenutku pomislite da li je moguće da takav glas izlazi, iz tako nežnog i krhkog čoveka.

    Pita nas Iso koju pesmu želimo da čujemo, odmah će da je otpeva, tu na licu mesta, ali pod uslovom da bude ciganska. Samo su ciganske pesme pune tuge, bola, samoće, čežnje, one su teške za pevanje. Ako vam srce nije osetilo ova bolna osećanja vi, verovatno, niste živeli. O životu ne znate ništa. Život je borba ,razočarenje, ponižavanje, gubitak najdraže osobe, glad za nečim  što nikada nećemo imati, a najmanje sreće – kaže Iso.

    Dok, razgovara kao da ga je uspomena odvela u najlepše trenutke života, ako ih  on uopšte ima. Ovih dana  sam bolesan od virusa, nemoj da mi zameris na pevanju – naglašava Iso. – Osećam se loše.

    Voleo bi Iso da ima kuću, ni veliku ni malu, nego onako srednju, gde bi se skrasio sa svojom porodicom. Kako nam rekoše, „Romi za bolje i ne znaju“. Navikli smo da živimo tako, hoćemo da radimo ali nas mnogi neće zato što smo Cigani, i često nam kažu – vi ne volite da radite. Mnogi su obećavali da ćemo živeti bolje, ali obećanja samo traju. Iako su više gladni nego siti, nekako, znaju da se raduju životu na način koji je samo njima poznat.

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Kroz Bosnu ne pevaj

    Kroz Bosnu ne pevaj

    Svako od nas ima svoju pustolovinu. Mnogi među nama imaju na hiljade događaja i doživljaja… Zdravko Čolić je jedan od tih Jugoslovena. Poznato je da se on, svojom izrazitom skromnošću, nalazi na samom vrhu onih koji su u svetu  balkanske muzike.

    -Rekao je … “Imam puno prijatelja u Novom Pazaru”! Dakle, šta je u pitanju? – Ja sam Sarajlija. – Rečeno silovito i glasno, poput pesme: “Kao moja mati”. Zašto tako žustro. – Zaista? Pa, događa se to. Osim toga, čovek.

    -Dobro izgledate i uvek ste pristojni. – Vaspitanje dolazi iz kuće. – Sarajlija sam u duši, Sarajlija po rođenju, ja ne mogu biti Beograđanin – kaže Čola.

    Dok razgovara sa nama, mnogo više otvara dušu o Bosni i Hercegovini. – Sarajevska raja. Ništa više neće biti k’o što je bilo. Istina. Sad je sve drugačije. Veliki si tvorac otpevanih hitova. Takva blistava karijera. –  -Jeste, jeste, imao sam sreće sa glasom. Znate, nema vam premca.- Mislim, nisam više tako mlad.

    Kreće sa po obodu života, gde ga svi svojataju. Kako mu se srce oduševilo kada smo pomenuli reč da ga prisvajaju. – Meni ne smeta. Ma volim svoju publiku širom nekadašnje Jugoslavije. Zbog njih sam  zavoleo profesiju. Zaista sam ponosan na svoju karijeru – sa setom u glasu kazuje Čolić.

    -Da li je moguće da je prošlo toliko godina od vašeg početka u muzici? – To su bile davne sedamdesete  godine, bio sam student ili sasvim mlad. I nije bilo važno šta ćeš da obučeš, popiješ, gde ćeš da prespavaš. Svi smo bili jednaki – otkriva jugoslovenska institucija.

    Čolića sam, znate, prvi put videla i upoznala na Košutnjaku… Skoro oduševljeno je gledao na studente koji su  došli iz manjih gradova. – U Novom Pazaru žive dobri i ljubazni  ljudi. Itekako volim da dođem u taj kraj – zaključio je Zdravko Čolić.

    Legendarni muzičar uskoro će usrećiti publiku novim pesmama.

    Zdravko Čolić, Binasa Malićević i Edin Husović.

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Krna  i crvena četkija

    Krna  i crvena četkija

    Novi Pazar – Devojačko veče u Novom Pazaru posebna je poslatica za devojke, koje izvode svoje male muzičke predstave. Novopazarska čaršija uspela je da sačuva sandžačke običaje od davnina.

    Devojka koja se sprema za udaju pre odlaska u kuću mladoženje napravi devojačko veče. Na oproštajno veselje buduća mlada poziva svoje drugarice i rodbinu, ali samo žene, bez muškaraca.

    Pošto mladoženja zna da njegova voljena u svojoj kući (restoranu) uz igru – šotu, pesmu i smeh proslavlja devojačko veče, on, iako nije pozvan, kuca na vrata mladine kuće u pratnji svog najboljeg prijatelja.

    Nakon ulaska u kuću mladoženju i njegovog pratioca služe mladine drugarice, najpre čašom vode i rahatlukom.

    Iako odmah počinju sa „ zadirkivanjem“ mladoženje i njegovog drugara, cilj hanuma je da đuveglije napuste slavlje jer oni nisu pozvani.

    Za to vreme u drugoj sobi – alaturki koja je opremljena sa minderima i šiltetima, mlada oblači svilenicu, miltan do laktova (nešto kao jeleče) , dimije, na glavu stavlja crvenu četkiju i kreće ka sobi gde su gosti.

    Buduća nevesta neće ni da pogleda svog dragog, već se i ona uključuje u igru svojih drugarica.  Nevesta ne skida četkiju sa glave kako joj se ne bi videlo lice.

    Mnogi Novopazarci bili su primorani da napuste ovakva slavlja ne zato što se plaše žena, već zbog toga što su bili suvišni.

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Na traktoru do čaršije

    Na traktoru do čaršije

    Ima mnogo zanimljivosti koje bi voleo da uradi za svoju suprugu. Murata su „jako“ mladog oženili, zajedno kućili, zajedno radili i stvarali, postali roditelji, decenije su prolazile, žena obolela…

    Slušaj, imam 81 godinu – kazuje Murat. – Kako ste se oženili? – Bogme, ne znam ni sam. Oženio sam se nekako neočekivano. Starija je od mene osam leta, vala. U poverenju da ti kažem da smo se dobro slagali… došle godine.

    Znam da je neprimereno da vas pitam, ali ne mogu tome da odolim: o čemu razmišljate? – O prošlom vremenu, o svojoj mladosti, naročito mnogo pričam o supruzi. – Puno vam je žao… vašu saputnicu? – Jeste – sa tugom u glasu odgovara amidža Murat Koca.

    Dedo uze hleb i prolete pogledom preko svojih ovaca.

    – Murate, šta je sa ovcama? – Imam 24 ovce, dobro su i slušaju me. Kako je dodao, njima se uvek vraća. Zapravo, da ste ga pitali šta se dešava u njegovom stadu, odgovorio bi da ga briga o ovcama čini srećnim.

    – Dopustite da kažem, moj život, pored stočarstva, koji su mi svaki na svoj način privrženi, u stvari je nostalgija za minulim godinama.

    Sumnjičavo je zavrteo glavom: – I te kako sam svestan svojih godina. – Ja uživam u svom poslu – dodaje sandžački dedo.

    –Ovako je veoma dobro. Najbolje je kad je kratko i jasno. Ako previše pričam, ostavljam  utisak da se kao nešto žalim na svoj život – zaključio je Murat Koca iz Sitniča.

    Jedan život, premnogo osećaja.

    Binasa Malićević

    Podeli