Novi Pazar – Berbernica Ramiza Dugopoljca nalazi se u „Staroj čaršiji“ (Ulica 1. maja) u Novom Pazaru. Zanat je počeo da uči sa 15 godina u dedovoj i babovoj izvornoj – drvenoj zanatskoj radnji. Odmah do njegove berbernice prostiru se novopazarske zlatare i znamenita kafečajnica „Teferič“. Ramiz je uzoran, karakteran, čestit, ugledan Pazarac… Poznat je, kao jedan od očeva, koji je u ovaj zanat uključio i svoja tri sina. To je četvrta generacija berbera u porodici Dugopoljac.
-koliko je tih para – upitasmo Ramiza. – Taman da se sve složi kompletno. – Šta bi ti? – Ja bih da pričamo o mom zanatu i kako se nekada živelo na pazarskoj žadi. Koliko dugo si ovde? – I dedo i babo su mi pričali da su u Novom Pazaru od kako znaju za sebe….
Doduše, mnogo toga više nema u Novom Pazaru. Stari sokaci se izgubiše, kud nestadoše pazarske mahale, Ejup – Begove džamije, gde se zakopala Tijesna čaršija, iščezli su Žitni trg i “Ciganski dućani”. U Prvomajskoj ulici više nema starih i mudrih zanatlija…
Novi Pazar: Mali i veliki juftar od davnina se poštuje na našim prostorima, gde su manji obrok pre velikog sve pazarske porodice poštovale.
Kibra Nikšić: Od čorbe do hošafa, na sofri je uvek bila preukusna bela jahnija. Oko sofre agar musafiri, moje bezbrižno detinjstvo, pazarska čaršija…
Savršena ravnoteža ove priče. Nema hladnoće u duši, sebičnosti, nepristojnosti; očaranost sa sobom i svetom, kao na pazarskim slikama. Ova porodica nagomilava plemenitost, poštenje, znanje, odanost, sreću, samim tim i ljubav.
Kibra priča o malom i velikom juftaru
-Da li ste počeli ? – Ne pomalo sređujem… – Kameru. – odgovori snimatelj naše medijske kuće. Opet tih osmeh. – Bitna je pazarska priča, njen sadržaj. U poslednje vreme sve više razgovaram o Novom Pazaru. Ne želim da nestane, istopi se ona bajka iz mog života… Vi ste, ako se, ne varam, uveliko u pazarskm mahalama – kazuje učiteljica u penziji Kibra Nikšić.
Posmatrala sam je. Lice joj je mirno, osetljivo, čisto, savršeno, pazarsko… Deluje ozbiljno, kvalitetno, ljudski, neobično… Uvek postoji izuzetak koji potvrđuje pravilo; da ovde u Sandžaku žive gospode i dobri ljudi…
Priču Kibre Nikšić poslušajte u videu ispod teksta.
U kafečajnici „Teferič“ prave najbolju tursku kahvu u Novom Pazaru.
Novi Pazar – Novi Pazar je odavno i nadaleko poznat kao trgovački grad. Ako ste sa strane, Novopazarci će vas vrlo rado povesti do butika, prodavnice ili robne pijace. Pozvaće vas na ćevape i poznatu tursku kahvu, iako vas vide prvi put. Mnoge zato putevi vode baš u kafečajnicu „Teferič“. U „Teferiču“ se kuvaju najpoželjnije turske kahve i čajevi. To je mesto okupljanja i razgovora Novopazaraca, koji na svoj način, samo njima znan, prepričavaju svaki događaj u ovom gradu.
-Ovde se samo radnici menjaju, a sve ostalo podseća na tursko vreme. Samo se ovde kahve kuvaju na žaru, a onda je sa posebnim merakom pijete – rekao nam je mesar Rejhan Nezirović.
-Ova kafečajnica je u starom delu čaršije. Ona je postojala još za vreme Turske. U prizemlju je bila konjušnica, a na spratu „Teferič“, koji još odoleva vremenu.
-Dok pijete kahvu u „Teferiču“ iz belih filđana, u jednom trenutku pomislite da se nalazite u najlepšem delu Istanbula. Svuda okolo su sahane, mangali, ibrici, a na prozorima „Teferiča“ stavljene su izatkane sadžade.
-Ovde se najviše dolazi zbog kahve, jer se kuha na žaru. Takva kahva ima poseban ukus. To ne može da se poredi sa onom koja se kuha na struju. Kahve se kuhaju u bakarnim starinskim džezvama, ali u ove džezve staje samo jedna – kaže nam kafedžija Enver Suljović.
„Teferič“ nije samo mesto gde se uživa u dobroj kahvi i turskom čaju.
-Više od dvadeset godina dolazim u „Teferič“. Ovde se sklapaju poslovni sastanci. Mi ne treba da se dogovaramo gde treba da se nađemo, jer znamo da je to ovde kad prvi mrak počne da pokriva staru novopazarsku čaršiju – sa setom u očima priča nam stočar Safet Lotinac.
Samo najbolje kafedžije u Novom Pazaru znaju u čemu je čar kahve koja se kuva na žaru.
-To je najviše zbog žara, jer to je nešto prirodno. Onda treba da vodiš računa o tome kolika je mera vode, koliko kahve se stavlja i kako se peče, najmanje tri puta treba vraćati džezvu na žar – kazao nam je kafedžija iz „Teferiča“ Ismail Biševac, zvani Žuti, dok je ređao fildžane na poslužavniku.
U „Teferiču“ u Novom Pazaru kahve se raznose po porudžbini u ostale novopazarske dućane.
Turski čaj kuhamo na izvorskoj čistoj vodi sa Golije. Ovo je meraklijska kefečajnica. Ljudi ovde piju čaj i kahvu sa merakom – potvrdio je Fatmir Kamešničanin, a sve vreme je odžekom pomerao žar.
Nafa Šušević: Prepoznatljiva kao prva hadžinica koja je obavila hadždž iz rodnog Novog Pazara i Sandžaka. Nezamislivo, kako do tad nisam ništa znala o tome. Slušala sam šta mudri, kvalitetni, „napredni“ ljudi pričaju o islamu. Na koja god vrata u Novom Pazaru da pokucam – za mene su širom otvorena. Ovde, u ovoj kući živela je brojna porodica. Na svakom mestu čula se priča, grohotan smeh, kikot…
-U kuću Šuševića došla sam kao devojčica, a sada sam u starijim godinama. –Kada završimo muhabet, idemo gore na kahvu, da vam pokažem ( alaturku sobu) – reče nana Nafa…. – E, ćero moja! Znali su majstori satima da nameštaju moju sobu. Mahnu glavom. –Lepo. Nipošto ne razumem kad iz kuće izbace bošnjačku alaturku…
Sedamdesetogodišnji Drago Bešević iz Popa kod Novog Pazara jedini je vodeničar u čitavom kraju.
Novi Pazar – Na desetak kilometara od Novog Pazara smešteno je selo Pope. U Popama živi vodeničar Drago Bešević. Na svojim leđima nosi sedamdeset godina, teških kao čelik. Na izboranom licu od starosti i rada još uvek sjaje oči koje se bore sa suzama. Supruga mu je umrla pre dve godine, iako je od nje bio stariji jednu deceniju. Nadao se Drago da će ga supruga u starosti paziti, dodati mu čašu vode kada mu je teško, jer samo je ona znala kako on diše.
Dok razgovara sa nama, vidi se da mu supruga mnogo nedostaje. Drago ima dva sina, jedan živi u Kragujevcu sa porodicom, a drugi radi u Novom Pazaru.
-Ova vodenica napravljena je 1923. godine. Moj otac je radio u vodenici sve dok nije oboleo, a onda je poslove preuzela moja majka, a kada su joj deca odrasla, od nas sedmoro samo sam ja nasledio ovoj zadatak. Ne kajem se. Nekad je u ovom selu bilo 13 vodenica – potočara. Evo kako je vreme došlo. Ova današnja omladina neće da se prihvati starinskih zanata. Ja bih bio mnogo srećan kada bi se moj mlađi sin prihvatio ovog rada nakon moje smrti. Ne smem ni da pomislim da će posle mene moju vodenicu svi da zaobilaze. Ona je moj život, kada mi je teško ja se isplačem, baš ovde, na vodeničkom kamenu, u mojoj vodenici.
Drago je još jednom potvrdio da sreću čine male stvari, a njegova sreća je u tome kada čuje vodenički točak. Njegova duša je toliko topla, daje mu snagu da sve vreme stoji iako je bolestan, jer želi da nam što bolje predstavi svoju vodenicu.
Nekada sam po ceo dan ostajao u vodenici. Ljudi su sejali sve žitarice pa je imalo šta da se melje. Od toga je mogla da živi moja porodica. Moja vodenica je bila puna raznih žitarica. Ja sam se jedva provlačio do vodeničkog točka. Proja je najlepša kada se brašno samelje u vodenici. Svi hoće lakši život, jedu hleb iz električnih mlinova. Takvi mlinovi izgore ono najlepše u žitaricama. Pa, mora da su bolesni, bogami, toga u moje vreme nije bilo. Tada je bilo sramota za mladog čoveka da kaže da je bolestan. Zlotvori mi uništiše vodenicu (POTOČARU) – sa ljutnjom u glasu koja mu se ocrtava na licu priča Drago.
