Author: Binasa Malicevic

Sandžak, Novi Pazar, Čašić Dolac: Na svakom koraku našeg putovanja pronašli smo nešto izvorno, svet se vinuo, a srce Sandžaka je bilo opčinjeno. Odavno nisam ni čula ni primetila Sandžaklijku koja toliko zna o životu.

Videli smo rađanje sunca iznad krševite planine i njegov zalazak iza ozbiljne čežnje na kojoj su se prostirale trošne  kuće. Vrhovi ravnica sve su bliži, a pogled sve širi. U dolini osta Sandžak.

Snaha otkriva kako je zahvaljujući svekrvi pronašla mir i sigurnost u njihovoj porodici.

 

Starinska bošnjačka kuća – selo Čašić Dolac

Prolazimo Kruševo, pusto kao da je taj svet negde zaronio i meša se s našim sećanjima. Iz daljine, makadamskim putem, jedno stado od 1000 brava. To su ovce Mersudina Cika Omerovića iz Nadumaca.

Na putu od Kruševa do Čašić Dolca

Odvajkada su ljudi putovali. Koliko je još do sela, pokušavam da saznam od umornog čobanina. Daleko je, veli, naše carstvo. U stvari, put širok, ravan i prav, više treba mladom nego starom čoveku. Ulazimo u dolinu, koja vodi u Čašić Dolac. Bespuća napuštena, i bez mladosti.Visoko gore, na vrhu brda, naziru se sandžačka domaćinstva. Koji kilometar dalje čeka nas pravo iznenađenje.

U pustom kraju, kuda su najviše hodali domaćini i planinke, izgubio se život.

Da je kojim slučajem ovde Muharem Raf Radetinac, zanimljivu bi sliku nacrtao od „minulih uspomena“ samo da dođe u planinsko selo.

Eno, iza pomenutih ruševina je cilj.

Ispred zatvorenih vrata i polomljenih pendžera krije se neispričano i bezbrižno detinjstvo. Napušteni domovi i tiha otkrića prošlih generacija. Kuće koja su nekda bila ognjište, a sada samo senke prošlosti.

Zaboravljeni pragovi i bučni sokaci

Životne borbe i pobede jedne sandžačke žene. Od tišine je pravila kraljevstvo, a od rada svakodnevicu. Tako je Muradija od svojih dlanova izgradila čitav dunjaluk. – No, šta me ono pita? A, da. Ja sam iz Čašić Dolca, Muradija Muratović. Nego, sedi da popijemo po jednu kahvu. Godine su prolazile a da ih niko nije brojao.

Ovde je odjek koraka nestao

Njen osmeh je svakom prilikom bio sličniji osmehu pazarskih šadrvana, gotovo je istovremeno zračio, briljirao od sreće, treperio u spletu svilenih tkanina, postojao je isto tako detinjast, isto tako ljudski.

Muradija Muratović – selo Čašić Dolac

Iskustvo snahe koja je od prvog dana osećala dobrodošlicu i ljubav. Emotivna reportaža o skromnoj majci koja svojim postupcima ostavlja neizbrisiv trag. Hanuma se nasmeši: – Samo pokušavam da istrajem u onome što volim, i da to sačuvam od zaborava.

Odrasla sam kraj ognjišta, ko može to da zaboravi – reče zanimljiva Muradija Muratović. Majčina iskrenost, uverljivo i realno mirenje sa sandžačkim vrletima.

Gde se miris kahve meša s jutarnjom maglom

I katkad se događalo da su, slušajući predake, obe mislile na decu, na prijateljski razgovor, na nekog od svojih najmilijih čiji su ih lik ili sudbina zanimali, na majčinstvo, na svoje detinjstvo, da u isti mah razmenjuju iskustva kada bi im istina saopštila nešto prijatno i važno.

Džamija koju su finansirali privrednici rodom iz Čašić Dolca

Često su akšamom zajedno sedelie na padini kraj Dolca, ćutale i osluškivale šum prirode koja za njih nije bila okolina, već govor Sandžaklija, ton postojanja, glas večnog tumaranja. Bajka o istinskoj lepoti i jednostavnom životu među planinskim vrhovima. Mesta koja su nekad bila puna veselosti, a dans samo senke.

Kuće koje vreme nije zaboravilo

Tragovi meštana, običaja i radosti u bojama Sandžaka. Vruć vetar suši ionako suvu zemlju, a stada ovaca umorno se zaputila prema dalekim, retkim izvorima. Kako je toplina, razumevanje i međusobno poštovanje izgradilo nerskidivu vezu.

– Posjedovala sam sreću da imam dobru svekrvu. Bile smo nas dve najbolje kone – prijateljice. Dakle, kao majka i ćerka. Naučila me mnogo čemu.

Radim u kući, na njivi, vrtu, voćnjaku i nišata mi nije teško. Posao hrani moju dušu, objasnila je. Vrt kao prostor za odmor, predah i male čarolije prirode.

Gde zemlja i ruke postaju jedno

Selo koje diše sporije od ostatka sveta. Sve je na dohvat ruke i na ognjištu tradicije. Možda je mnoštvo prirodnih boja uslovilo da nađe sebe. Zato grad nije zamena, on nema jednostavnost, ni jasnoću, nema nijanse, ni rubove, niti miris ili izgled, on sadrži samo svetla.

Kroz sokake Sandžaka

„Jednostavno je, žena je sastavni deo porodice i ona vuče glavne kunce u kući. Za život se traba boriti. Imam dobru i zdravu porodicu, ispričala je s osmehom”.

Sandžak ima mnogo glasova, vema puno glasova, zar ne. Zar u njemu nije glas Isa-bega Ishakovića, i Osmanlija, i Jusufa Mehonjića, i Aćifa Hadžiahmetovića, i Hasan–age Zvizdića, i onoga koji tuguje i još hiljadu drugih glasova.

Čašić Dolac je naseljeno mesto grada Novog Pazar u Sandžaku. Prema popisu iz 2022. bilo je 128 stanovnika. 

Binasa Malićević

Sandžak, Tutin, Pešterska visoravan, Ruđa: U kućama, selu nadomak Tutina, postojalo je nekoliko domaćinstava. Bilo je, kažu, dece i čobana, odzvanjala je graja i pesma, mladi se sastajali na seoskim igrankama.

Onda su došle godine kada su, kao ptica bijela, odleteli nekud u druge krajeve sveta.

Jedina razlika je u tome što se čežnja, bar godišnje, vrati u zavičaj.

Kad svet zanemi od Pešterske visoravni

Eto, nekad je u porodici Fahrudina Redžepovića bila – prenatrpana kuća. I krcati hambari žita, pašnjaci puni stada, a mlekari kajmaka i sira.

Kapi radosti orosiše avliju. Vrtlog mudrosti iz domaćinske kuće poče da se spušta niz padine.

Ova reportaža ima toliko bošnjačke duše da sve liči na kuću Hamzagića u Tutinu.

Zavičaj gde vetar nosi glas Sandžaka, a svitanje miriše na detinjstvo. U Ruđi svako ognjište ima muhabet, poneki musafir svoje mesto.

– Ovde mi je najlepše. Ustajem pre deset zora, kazuje sandžački domaćin. Moja supruga i ja sve radimo zajedno i po dogovoru.

Gore iznova tutnji zemlja. Slike govore više od reči.

“Sove nas redovno obilaze”

Domaćin nam zbori o životu, prošlosti i onome što ne sme biti zaboravljeno. – Da poijemo po još jednu kahvu – reče Farko, i, ne čekajući odgovor, njegova hanuma donese posluženje.

Šta je Pešterska visoravan?

Ima li lice? Glas? Ili je to ipak nešto tiho, nevidljivo, nedokučivo – što se uvlači u naše pore i srce. Ruđa se budi s prvim zracima sunca a vraća se kući kad sunce zađe.

Činilo se da više mećava nije važna. Bočne strane planine bile su potpuno izgrebane.

Život van sistema

Kako je dalje objasnio Redžepović, jasno mu je da se vraćaju na selo, ali mu je žao što oni koji su ovde rođeni ne dolaze, nemaju jaku želju. Na pitanje da li je ikada pokušao da ih ubedi, kao i uvek ishod je bio, on kaže: – Jesam, ili nisam dobio povoljan odgovor.

Živeli smo u kućama pod slamom, na pašnjacima, u velelepnim višespratnicama…

“Moja baza je porodica”

Jedno selo, jedna familija, hiljadu uspomena. Kad zaćuti Sandžak, Ruđa progovori kraljevski. – Ja samo želim natrag ono vreme kad je sve imalo smisla.

Krug se, izgleda, sada zatvorio, vratio se, skoro, tamo odakle je i počeo ovu svakodnevnu avanturu života. U svoju Ruđu.

Porodična kuća izgrađena 1950-te

Fahrudin Redžepović je dobar čovek koji se kroz život trudio pre svega da ostane u rodnom zavičaju. Hodao je težak put, svestan da niko ne može ukrotiti Pešter ako ne istraži sopstvenu dušu.

Tamo gde su sećanja jača od vremena

Sve ono drugo, sve ono (samo) sandžačko – štogod je o čemu nemamo smelosti da slikamo, ne samo zato što ne bi uspeli rečima opisati, već zbog toga što ja takvu  poustolovinu nemoguće predočiti. To je nešto poput umetnosti i ljubavi.

Pravo remek delo. Teško je ovekovečiti.

Kad sneg padne na samoću

Sandžak je istakao da devedesete godine Bošnjaci nikada neće zaboraviti zbog raseljavanja na četiri strane sveta.

Taj krvavi rat je duboko obeležio sadašnji Sibir i ostavio dubok trag u ovdašnjim životima.

– Trudim se da tu stvaram pored svih problema, svih bura i oluja, to mi je nasleđe od predaka.

Gde svaka staza vodi do srca

Danas mu je vodilja u životu porodica. Našao smisao i mir u planinskoj Ruđi.

– Svaki odlazak u inostranstvo ne znači i bolji život… Na Zapadu je mnogo teže, nije sve u novcu veruj mi bio sam tamo, meni se Nemačka smučila i dojadila.

Ipak, na kraju najvažnije je da smo živi i zdravi. Bio je izgubljeni aga Pešterske visoravni, sad radi na svojoj dedovini i babovini.

Bez trunke interesa, ne samo onog materijalnog, već i svakog drugog. Došao je do televizijske ekipe i rekao:

“Ja ću da vam pomognem”.

Koliko samo ljudskosti u par minuta.

Fahrudin je tu da pomogne svima

Dole je ravnica Sandžaka zagrljena vrbacima Raške i Jošanice. Još koji kilometer pa će izgubiti svoja slova. Mladost će dalje, prema Zapadu.

Na raskršću nekrotive planine i života

Ruđa je naselje u opštini Tutin. Prema registru iz 2022. bilo je 53 stanovnika.

U selu ima 21 domaćinstvo, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 4, 90.

Ovaj kraj je velikim delom naseljen Bošnjacima (prema popisu iz 2002. godine), a u poslednja tri popisa, primećen je pad u broju stanovnika. 

Binasa Malićević

Sandžak, Tutin, Donja Pešter, Plenibabe: Najezda katuna je odavno završena. I čobani i stada vratili su se u sela. Kolibe pokrivene prućem i obložene blatom, torovi i mlekari – sve je to sada napušteno. Ko ne zna za pešterske običaje i tradiciju možda bi pomislio da tu nije bilo života.

A, jeste! Još kako.

Uvek su me ti katuni, ti pešterski lavirinti, podsećali na neki lepši svet.

Dođeš tu preko leta, pokupiš sir i kajmak i – nazad u toplu sobu, pre dugih sibirskih dana. Navikli na zimske predele i surove mećave i sami reporteri se čude toj neviđenoj lepoti.

Plenibabe pod snegom izgleda kao da je stalo u vremenu, utonulo u belinu koja ima svoju posebnu ubavost.

Stočarstvo u punom jeku

On je Sandžaklija koji najviše haje zavičaj – rad, jutara, melodije prirode i život koji teče bez žurbe. Bavi se stočarstvom sa posebnom pažnjom i ljubavlju, kao da svakoj životinji zna narav i lozu.

Vredan je od ranog svitanja do kasne večeri, ali nikad se ne žali – posao mu je navika, ali i dostojanstvo. Voli da muhabeti , i to onako iskreno, iz srca. Sa njim nikad nije dosadno – svaku zgodu začini humorom, pa i najobičniji dan postane zanimljiv.

Pešter zbori i pamti

Glogovik, prve kuće, s leve strane Delimeđe, a nda u nastavku Melaje, Koniče, Plenibabe… To je neka neobična slika. Nešto dalje, na poljani, dve nove kuće i štala. Jedna dvospratnica još nije završena. Saznajemo da je to domaćinstvo Hasana Halilovića.

Naš gost je pokazao kako izgleda kada on uzme lopatu u ruke.

Hasan Halilović – selo Plenibabe

Kraljevstvo pod snegom deluje usamljeno, ali u sebi nosi život koji se ne može lako naći. To nije bajka koja umiva, već ispunjava – kao da priroda na trenutak zaboravi na sve i ostavi samo čistu, belu jednostavnost osećaja. Hasan ne traži mnogo – dovoljna mu je rodna gruda, porodica i prijatelji oko njega.

– E, nisam ni sanjao da će nam danas neko navratiti. Ja sam puno radio. Vidiš ove ruke! Volim da stvaram – imam svu potrebnu mehanizaciju za poljoprivredu.

Uspešno se bavim stočarstvom.

Država pomaže koliko može, moramo se sami menjati – kazuje govorljivi sandžački seljak.

Moj Sandžaku, ponosan mi budi

Nego, kaže starina, da popijemo još po jedan čaj. Smeje se. Napolju je mraz stezao. Teška magla češće natapa peštersku zemlju. Promiču pašnjaci boje ćilibara, lenjo se vuku, umorna čobanska lica.

U tom bogastvu prirode sve deluje sporije i zanimljivije, kao da vreme na trenutak zaboravi da žuri.

Kad dođu prvi snjegovi

Stočarstvom se ne bavi samo iz želje, već iz ljubavi koja se vidi u svakom gestu. Ustaje pre svih, često dok dunjaluk još spava, a i ne staje dok ne završi ono što je započeo. Za njega umor nije prepreka, već dokaz da je dan imao smisla. Dobro, Hasanovo srce je želelo da on primeti kakav je ovo snažan trenutak za Plenibabe. Oči koje ništa ne mogu da sakriju.

-A vi?, onda reče on.

Još jednom se iskreno zahvaljujem što se došli po ovom kijametu, snegu i mećavi.

Tradicija stočarstva u Sandžaku

S godinama se deo Pešteri pretvorio u život, a taj vetar bio je zatvoren duboko u nedođijama – sve je hladno, kristalno, polarno, sposobno samo da ledi.

Skroman je na način koji se danas retko viđa – bez velike besede o domaćinstvu, bez žaljenja. Radi jer zna da se drugačije ne može i jer ga obaveze ispunjavaju.

U svakom činu pronalazi posed, svrhu i radost. A kada napravi pauzu, tada dolazi do izražaja njegova druga strana – ona vesela i pričljiva. Halilović voli ljude, ceni razgovor, i retko kad ćeš ga zateći u šutnji kada ima musafire.

Dedo se odavno navikao na teške uslove života. – Rasli smo onako kako smo morali. Sećam se vremena kada je život bio zdrav i bezbrižan – rekao je Halilović, a onada je nastavio svoju odiseju.

Ne mari toliko za sadašnju tehnologiju i dodaje: Mobilni telefoni su vrhunski munafici

Takve dogodovštine su pune života – nekad zabavne, oduvek mudre, često začinjene zdravim humorom koji svima izmami osmeh. Hasanov smeh je glasan i iskren, i lako ga je prepoznati među drugima.

– Mladost je jedna. Rodni zavičaj uvek nosim u srcu. Lepote kakvih nigde nema. Šta da tražim više od života. Imam dobru i uspešnu porodicu.

Vala, ljudi, mi se dobro zaledismo.

– Jeste, jeste!… Tako je!…

Pešter na razglednici

Drveće stoji nepomično, ogrnuto mrazom kao u snežnoj bajci, dok vetar povremeno prođe kroz carstvo i ostavi tragove po raznim puteljcima. Zvukovi su prigušeni.

Nije prisutna gužva, nema žurbe – samo povremeno škripanje snega pod korakom nekog ko je izašao iz kuće, ili lavež psa koji čuva avliju. U takvoj čaroliji i najmanji zvuk ima težinu.

U adžu se spajaju snaga i jednostavnost, velikodušnost i veselje, note prirode i živahnost Plenibaba.

Nigde kao u Sandžaku

Sandžak je ostao zarobljen tamo na Pešterskoj visoravni, kao Plenibabe i Ruđa. Sve je pokriveno belim pokrivačem koji ublažava oštre ivice Jeni Pazara i pretvara poznate mahale, kuće i polja u mirnu, gotovo bajkovitu sliku. Krovovi kuća nose debele slojeve snega, dim iz odžaka se polako penje ka nebu i nestaje u svim zimskim krošnjama.

Čudo prirode koje oduzima dah.

Onda su pašnjaci postali tesni a vazduh oštar – da bi doživeli, morali smo da slušamo, ali smo ipak više želeli da svratimo i do Koniča.

Vremenski uslovi nam nisu dozvolili.

Pokraj pešterskih polja nikad stada nisu imala prazne večeri, one trenutke kada zavese nad Sandžakom bude spuštene. Sve se ponovo utiša. Obećah žiteljima da ću opet doći.

Silazimo seoskim putem, kada u ove zimske dane idu samo putnici namernici.

Plenibabe je selo u Sandžaku u opštini Tutin. Prema popisu iz 2022. bilo je 95 stanovnika. 

Na planini ima 28 domaćinstava, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 4, 39.

Ovaj kraj je u potpunosti naseljen Bošnjacima (prema registru iz 2002 godine). 

Binasa Malićević

Sandžak, Tutin, Ruđa: Planina je pokupila krajeve svojih vrhova i krupnim koracima krenula ka Zapadnom i Istočnom Mojstiru.

Neodoljiva tišina, divlja na sve prisutne, bila je prekinuta tumaranjem televizijske ekipe po pešterskim bespućima. Svako bi rekao sudbina, neko dobra ruka starije sestre – ali svi se slažu da lepšeg veselja nije bilo. Sestra udala sestru za devera: dve jetrve, jedno ognjište porodice.

Pešter kroz godišnja doba

Priroda će nas prihvatiti, pomislila sam: njena sažetost, zavodljiv pogled, uredni vez koji je u visini različitih, oronulih ali ne velikih kuća. U vremenu kada se svaka svadba pamtila godinama, dve porodice spojile su se zauvek – pesmom, zavetom i ljubavlju. Kraljevstvo se i danas seća dana kada je starija sestra spojila srca svoje sestre i devera – i dobila najbolju jetrvu na svetu.

Kad su se sestre udavale za braću

Unutra samo prošli kroz toliko zaključanih vrata uzanih prolaza i predvorja – poput različitih i izgubljenih drumova – pa smo shvatili da ćemo proći kroz zadnju kapiju, a da nismo valjano ni bili u kući sestara Šaćirović. U tutinskom kraju tradicija i dalje diše – u rukama vrednih domaćica i pogledu zanimljivih ljudi.

Tutin – selo Rudja

Konačno smo stigli do nana, u prostoru koji liči na bošnjačku sobu sa minderima i jastucima. Šemsida i Sulejma su nas prihvatile. – Mogu puno da zaključim o čoveku na osnovu rukovanja – rekla je starija sestra veselim glasom. Posmatrale su nas neko vreme, pitajući se da li mogu da nam veruju, ali nezadugo. Mladi odlaze, ali stariji ostaju da čuvaju carstvo, veru i uspomene na prošla vremena.

Šemsida i Sulejma Šaćirović

Selo što je igralo tri dana

Bilo je to doba kada je plemenitost spajala osobe više nego putevi – a velikodušnost se gradila na delima i poverenju. U raskošnom selu, dve sestre pronašle su dom u istoj avliji – i ostavile trag u sećanjima svih koji su ih poznavali. – Smem li da vas pitam za godine, da ili ne ? – Da –  kaže Šemka, nasmejana, ali sada kao da vile sede u uglu sobe i potvrđuju da su sve bajke istinite.

– Imam 93 godine i ne ispuštam skoro tespih iz ruku. Mejtep je bio u našoj kući i naučila sam mnogo toga.

Hvala Bogu, dobro sam – veli dragocena Šemsida Šemka Šaćirović.

Šemsida Šemka Šaćirović

Nisu ni primetile da su izmamile divljenje iz svih krajeva sveta; ali kad god one nešto kažu, Ruđa zatiče sebe kako zanosno pokazuje da razume Sandžak. Parče zemlje iznad Tutina – zaboravljeno, ali puno dobrih i popštenih insana.

Sulejma je starom, lijepo oblikovanom rukom dohvatila svoj filđan sa kahvom.

Kad zanemiš pred ovolikom dobrotom

Pokret joj je bio gotovo neprimetan, ali budući da su dolazile s nepreglednog prostranstva mirnoće kojim su bile okružene, neizmerno je poštovala svoju stariju sestru.

Ona je udala za svojeg devera. Lepo su se slagale dok su živele zajedno, ali ističu da deca treba da idu svojim putem.

Sulejma Šaćirović

Ljubav pod istim krovom

Sudbina ih je spojila u istu avliju, a zgode o njima i dans žive u tutinskoj opštini kao primer složne porodice. – Mi smo jedna velika i srećna familija. Poštovale smo se uvek isto. Uvek beskrajno. Domaćinski smo mnogo toga radile. Danima smo činile na livadi, na njivi, u štali, u kući… Deca i unučad su kao lek. Brojim 85 godina – naglašava interesantna Sulejma Šaćirović.

Sultanije iz utrobe Peštera

Ali zašto da budu ćutljive pored takve lepote i vedrine? Kako to da sandžački predeli ne viču prkosno sa zidina vrleti? Kuće su od kamena, njive od znoja i sofra koja se prenosi s kolena na koleno.

– Da li vam se stvarno dopala Ruđa? – upitala je zanimljiva Šemka. – Ja volim celu Peštersku visoravan. Više mi se dopada nego stvaran život.

– Imamo snahu nema je takve na kugli zemaljskoj – zaključila je umiljata Šemsida.

Sulejma i njena snaha

Život jedne sandžačke neveste

Kad na visoravni svaki zimski dan nije isti, kad čak ni zima nije ista u toku jednog dana, mora biti da su nane u pravu. Bogami jesu. U sećanjima žitelja, taj dan i danas blista – kad su se dve sestre zaklele na vernost dvojici braće. Zima kao da je prošla, proleće miriše u vazduhu, a gore, na planini – mećava.

Naravno, mladost bi mogla da se vrati, da zastane, da objasni, da pokaže onaj safrabes nasred sobe koju rođene sestre odavno vide.

Uradile bi to da su malo mlađe, da pred sobom – umesto reportera koji su u stanju da kontrolišu svaki otkucaj srca – imale rodni Mojstir.

Ispod planinskog neba

Ruđa je naselje u Sandžaku u opštini Tutin. Prema popisu iz 2022. bilo je 53 stanovnika. U selu ima 21 domaćinstvo, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 4,90. Ovaj kraj je velikim delom naseljen Bošnjacima (prema registru iz 2002. godine), a u poslednja tri popisa, primećen je pad u broju stanovnika. 

Binasa Malićević