Radio Televizija Novi Pazar – ARHIVA

Author: Binasa Malicevic

  • Sandžak – Pešterska visoravan – Gurdijelje – Badić: Bio sam učitelj više od 40 godina! Ljubav koja traje duže od četiri decenije, a kraj se ne sluti

    Sandžak – Pešterska visoravan – Gurdijelje – Badić: Bio sam učitelj više od 40 godina! Ljubav koja traje duže od četiri decenije, a kraj se ne sluti

    Sandžak – Pešterska visoravan – Gurdijelje: Postoje brojni pravci koji vode na Peštersku visoravan, onaj koji prolazi ovuda je samo jedan od mnogih, ali možda ipak potpuno drugačiji. Neki dolaze s namerom a pojedini žive ovde.

    Hodanje po pešterskim vrletima

    Putnici – namernici samo nastave pravo a da i ne slikaju, drugi radoznalo zastaju. Kako je ovo selo, je li to peštersko blago ili možda neka neukrotiva dolina? Putujemo sandžačkom džadom, kada u ove hladne dane idu samo malobrojni pešaci i reporteri.

    Nigde žive duše. Pomislih da napred, na padinama planine, i nema kuća.

    – Ima li koga – zapitah. – Ima, ima – odgovara nekadašnji učitelj i čudi se koli to po ovom nevremenu dolazi u Gurdijelje. Ljubazan domaćin nudi čaj i kahvu. – Ja sam Zeka Badić. Uglavnom me zovu kao naš učitelj, oni koji mi laskaju zovu me adžo.

    Voleo sam đake

    Prvi susret sa visokom, nasmejanom zanimljivoim gospodom. Vodi nas širokim hodnikom i ponosno otvara vrata – Pešterske visoravni. Ovde je vreme stalo.

    – Godinu dana da dolaziš i da ti zborim o prirodnim nedođijama ne bi stigla da objaviš – kaže slavni učitelj. – Svuda unaokolo su razne kuće zarsle u korov. Odoše ljudi. Sada sva naša sela nemaju stanovnika koliko smo mi nekada imali đaka. Vidite, vazda je u jednoj učionici bilo 70 – tak učenika.

    Učitelj na Pešterskoj visoravni

    Negde na visoravni, vidi se kroz prozor džamije u selu, izbija gusti dim iz odžaka. U starom hambaru mirno stanuje tišina. Na šarenoj belini blizu brvnare, provodi otomansko carstvo svoje tradicionalno detinjstvo i raspevanu mladost. Sve, zapravo deluje kao bajkovit san. Čarobno. Ostao je na svom pradedovskom ognjištu.

    Priča još Zeka, doduše raskošno, da u selu nema mladih, da je radosti malo. – Bio sam učitelj više od 40 godina. Izveo sam mnoge dobre generacije školaraca. Ponosan sam na te godine. Mislim da su  oni uspešni i dobri ljudi. Ima ih u svim segmentima života. I supruga mi je učiteljica. Zajedno provodimo penzionerske dane. Deca rade u Delimeđu i Novom Pazaru – objašnjava fenomenalni učitelj Badić.

    Gurdijelje ni na zemlji ni na nebu

    Pešačeći po par kilometara od škole do kuće i natrag, znači dnevno po nekoliko sati, tako više od četiri decenije. I opet bi sve ponovio. – Ja i supruga samo među prvim prosvetnim radnicima u ovom kraju. Zajedno smo radili svih ovih godišnjih doba. Mladost je prva stranica knjige koja se zove život – kako reče legendarni Zeka Badić.

    U uglu kuće, zaneta poslom, gospođa Badić. Pitamo je da li je dugo pešačila do svojih mališana i osnovaca. Smeška se, kaže da ne voli kamere… Posle nas put vodi nizbrdo. Vraćamo se neutabanom snežnom stazom. U ravnici se nazire Čukote.

    Binasa Malićević

     

    Podeli
  • Sandžak – Novi Pazar – Crnoča – Damir Nurković: Završio sam kriminalističku, sada sam građevinac u svom zavičaju! Ostao sam na selu i ne kajem se

    Sandžak – Novi Pazar – Crnoča – Damir Nurković: Završio sam kriminalističku, sada sam građevinac u svom zavičaju! Ostao sam na selu i ne kajem se

    Sandžak – Novi Pazar – Crnoča: Visočije, u selu, majstor Damir Nurković iz Crnoče, sa teškim čekićem u ruci, zida kuću porodici Emrović. Ugrejalo septembarsko sunce. Tek negde, iz daljine, dopire hladan povetarac sa izvora reke Raške.

    Emrovići nisu zaboravili rodni kraj

    Damir se iznenadio što tako ozbiljna televizijska ekipa ide peške, ali nas primi u avliju i krenu ka nama. Ponekad, ako se majstor dokazao i ukoliko je pouzdan, takvom insanu se neograničeno veruje. Retko, ali se dešava.

    Duboko u srcu je osećao ljubav prema rodnom zavičaju, kao živu ranu, ali je pritom doživeo da mu ta sudbina nije određena da po njoj kopa, već da ona treba da se pretvori u sandžačku mladost i da zrači kao Gazi Isa – begov hamam.

    – Odabrao si težak zanat – izusti reporter. Mora da je sjajno provoditi dane kraj ove oaze i hodati po njoj. – Ne kajem se zbog Crnoče. Ovde se živi od poštenog rada. I tako sam ostao na kućnom pragu. Nigde nije lepše nego u svojoj mahali. Sandžaklije ne odustaju od vlastiite dedovine – kazuje vredni Damir Nurković.

    Uljudan i dobar mladić

    Ubrzo je naslutio ovaj nežni, stidljivi dodir Sandžaka i uselio se na levu obalu Raške. Zastade pozdravi Bajrama beše tek stigao sa novopazarske čaršije.

    I panoramski pogled na Crnoču – srdačno lice, na sitne i osmehom ispunjene bore, vedre oči, i sam se nasmešio. U tom ugleda jabuke kraj sebe, uze ih i pruži jednu snimatelju, a drugu pričljivom Bajramu.

    – Krasno je, novinarko, baš kao što kažeš. Ali, nisu li svaki život i poneki posao zgodni? – Izgleda je tako. Ali zavidim ti na tome. – Oh, vi biste ubrzo izgubili volju na takavu svakodnevicu i realnost. Nije to za ozbiljne lutajuće reportere – kazuje skromni sandžački mladić.

    Probudivši se iz ovog sna, osetio je da ga obuzima duboka sreća. Učinilo mu se da očekuje silan život Sandžaka, pristojan i dragocen; u rukama mu je ostala diploma Kriminalističkog fakulteta, što bi na neki način deluje neprocenjivo ili vredno da se obnavlja. Voleo bi da mladi u Sandžaku krenu njegovim stopama i nastave da se školuju, obrazuju, izgrađuju…

    Hajem da učim, istražujem, saznajem…

    Ostao je sa porodicom i fakultetskom diplomom. Ali, to je bio samo početak, treptaj života. Damir se prislonio u gnezdo hrastovog drveta, položio srce na koren Crnoče i utonuo u duboko stvaranje.  – Dobar žoivot pokazuje da nikad nije kasno da nastavimo porodičnu tradiciju. Volim ovo što radim. Završio sam kriminalistiku, sada sam građevinac u svom selu. Stvaram i ne žalim se – objašnjava fenomenalni Damir Nurković iz Crnoče.

    Jednoga od tih dana, kada su brojni Sandžaklije odlazili u tuđinu, krenuo je i Damir, nekad njabolji među građevinskim majstorima. Odavno se on povukao iz sveta pečalbe, i poklonivši svoj život rodnom kraju, našao je rešenje u građevini, pripada krugu zlatnih mladića i dolazi iz poštene porodice.

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Sandžak – Donja Pešter- Plenibabe – Rasim: Navikli smo na teške uslove života! Čarobna Pešter – Prirodna oaza u srcu Evrope

    Sandžak – Donja Pešter- Plenibabe – Rasim: Navikli smo na teške uslove života! Čarobna Pešter – Prirodna oaza u srcu Evrope

    Sandžak – Donja Pešter – Plenibabe: Prolazimo kroz Delimeđe, još – tako su nam rekli marljivi čobani – nekoliko kilometara i trebalo bi da skrenemo levo. Vidi se kuća, nazire se i put kojim ćemo do Rasima. Planinu pokrio težag sneg, ali ledeni vetara još fijuče oko ugašenih ognjišta.

    Od Delimeđa prema Koniču spuštaju se Rekini autobusi. Puni putnika kao nekad u stara dobra vremena. Vozač “Sandžaktransa” maše našoj ekipi, poziva nas da uđemo (“ako možemo”) u kuću da se lično uverimo koje sve nevolje čekaju vozače na putu do Plenibaba, a posle do Dobrog Duba – odnosno do glavne ceste.

    Prirodu – ne možeš ukrotiti

    Na kraju sela srednja, opširna kuća. Seosko domaćinstvo porodice Nezirović. Nešto niže – nekoliko koliba i hambara. – Kako da dođemo do Rasimove kuće – pitamo domaćina na seoskom putu. – Stare, ili nove? i jedne i druge. – Samo pešice, a na proleće, kad se put isuši možeš i autom!

    Pored puta čobanin povezuje krave. Navikli na putnike namernike, čudi se koji nas vrag poslao ovamo, ali ljubazno objašnjava da je burazerova kuća “tu dole preko pašnjaka” i dodaje da požurimo jer će otići do Tutina da kupi duhana.

    – Radio sam u brojnim preduzećima po Sloveniji. Ni broja im se ne zna. Divan je taj osećaj da stvaraš za svoju porodicu, takav susret sa kolegama u pogonu, to drugarstvo koje ulazi pravo – u dušu. Uspomena za ceo život, nešto što se ne zaboravlja. Obišao sam mnoga mesta u našoj zemlji, sa rođacima sam bio po evropskim zemljama. Izgledalo je nazaboravno, verujte mi – otkriva cjenjeni Rasim Nezirović iz Plenibaba.

    Bez Pešterske visoravni nema života

    Uvek se vraćao svom zavičaju. Međutim, ovde gore, dan je kao vejavica koje sve oblikuje. Stari su gvorili da se zaobiđe  Pešterska visoravan, a dole je već pitomina i kvalitetna zemlja. Negde tamo na jugu Sandžaka.  Ali, ko da ode odavde, gde su nečiji pradedovi gnezda savijali – glasno priča starina, dok umornom rukom čisti sneg ispred svoje kuće.

    Sneg je pao staze zavejao

    Iščezava drveće, gubi se horizont, nestaje štala, nestaju senke, drvena ograda oko vrata. Sneg je zakovao Plenibabe.

    – Eheej! Mene oženiše i ne pitaše ništa  – ote se glasan smešak našeg vrednog Sandžaklije. – Samo valahi – bilahi, imali smo sreće. Dobru sam devojku oženio.

    Pogled beži sve dalje. Katuni iznad Plenibaba, još uvek pod snegom, a na njima  gnezda raznoraznih ptica. Kad se selo bolje zagledao, jasno je da su tu ostala sandžačka ognjišta. Udari vetra su sve žešći, ali su pejzaži lepši od mladosti… Te odatle pogled doseže na sve strane Sandžaka.

    – Ovde dišem punim plućima. To je domaćinski ambijent i lepota prirode. Divna omladaina otišla je u bijeli svijet. Vratiće se jednog dana – zakčjučuje fenomenalni Nezirović.

    Binasa Malićević

     

     

     

    Podeli
  • Sandžak – Donja Pešter – Plenibabe: Zabelela se golema neukrotiva polja! Ovo ima samo na Pešterskoj visoravni i nigde u svetu

    Sandžak – Donja Pešter – Plenibabe: Zabelela se golema neukrotiva polja! Ovo ima samo na Pešterskoj visoravni i nigde u svetu

    Sandžak – Donja Pešter – Plenibabe: Selo je skriveno negde daleko u vrhovima Dobrog Duba. Uvukla se svaka veselost, mirnoća, pa reporteri ne znaju šta će ih dočekati u jednoj snežnoj pustolovini. Ljudi žive sa oštrim zimama, a nije im lako. Sa vrha planine dopire još malo svetlosti s neba.

    Zabeleo se Sandžak

    Pešterska sela u bespuću ubrzo će zagrliti Koniče i Ruđu. Dok na visoravni svaki jesenji dan nije isti, kad čak ni zima nije slična u toku jednog dana, mora biti da su stogodišnjaci u pravu.

    Bogami i jesu. Sandžački Sibir – nije šala. Početak decembra prošao, sneg miriše u zraku, a gore, u Plenibabama – gusta magla kao mastilo.

    Da nismo došli u selo, smela bih se kladiti da ne biste verovali da je sve bilo tako kako pišem. A, bilo je. Plenibabe na Donjoj Pešteri. Priča mi Hasan Halilović da u kraljevstvu decenijama žive složno, komšije i rodbina. – Ako ne veruješ – kaže – pitaj najstarijeg stanovnika na pomenutom mestu, Amira…

    Razliva se zima na sve strane

    I tako, zahvaljujući novinarskoj radoznalosti, dođosmo u Hasanovu avliju. Starina, rumenih obraza, rekao bi čovek da puca od zdravlja, ljubazno pruža domaćinsku ruku, oduševio se neočekivanim gostima i, sa onom tradicionalnom ljubaznošću, ponudi da uđemo u kuću.

    – Oooo, snaho! Donesi tri kahve. Umorio se vredni stočar, a nije lako brinuti o govedima. Ima krave prve klase. Pomaže mu i unuk, učenik osnovne škole. – Kako živite u ovoj bespućui?

    Pitam više da počnem muhabet sa gazdom nego da nađem pravi odgvor. – Bogami, dobro. E, svi bi u grad. A, ko će da obrađuje ove njive i livade. Pogledaj, sve je skoro pusto, nigde omladine.

    Štala mu puna stoke

    Većina kuća je napravljena od građevinskog materijala, pod belim pokrivačem. Na neke stavljen i katanac. Nema ljudi. Objašnjava domaćin kako bi o svom životu moga da napiše čitavu knjigu raznih doživljaja, zgoda, susreta.

    – Država daje dobre subvencije prvo da pomogne onima koji obrađuju zemlju i unapređuju poljoprivredno gazdinstvo. Mladi da se bave stočarstvom i ovčarstvom. Naši potomci da žive u svom  zavičaju. Dobro seljaku, dobro i Sandžaku.

    Stočni fond Srbije mora da se obnovi. Meni je ovde uvek najlepše. Verujem da u našoj državi može da se radi bolje nego u Nemačkoj kazuje zanimljivi sandžački dedo.

    Tvrdi da im je ovde lijepo. I jeste leti, ali zime su ovde duge. Napada sneg i po metar. – Nije to razlog. Mašine rade svoj posao u najzahtevnijim uslovima. Hajem da sam u pokretu. Meni ništa nije teško, ja imam preko 70 godina – nastavlja fenomenalni Halilović sa Donje Pešteri. – A, neka, neka… Hranim stoku, ima prvu klasu krava muzara, puna štala je velika nafaka i velika odgovornost.

    Pun tor stoke je za svakog seljaka u prošlom vremenu bilo pravo bogastvo. Ima oko 18 grla kvalitetnih krava.

    Već dve godine nemir se uvukao u dušu Hasanovu.

    Ostao je bez supruge… vadi tugu iz utrobe, pokraj samog srca. Bela, snežna pustinja ostaje za nama, dok trošan sneg kovitla kao najgušća prašina nasred makadamskog druma.

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Tutin – Pešterska visoravan – Delimeđe: Sandžak iz nas nikada otišao nije! Pešter – nije šala

    Tutin – Pešterska visoravan – Delimeđe: Sandžak iz nas nikada otišao nije! Pešter – nije šala

    Sandžak – Pšešterska visoravan – Delimeđe: Nekoliko prolaznika je stalo i posmatralo šta se dešava. Što se mene tiče, ja bih ceo dan gledala taj šaroliki svet. Selo je tog jutra još vuklo rosu na svojim poljanama.

    Zelenom dolinom rasuo se sandžački živalj, kroz još neustrašivu mladost prolama se veliko tursko kolo. I naši slikari bi imali ovde šta da pošalju u bijeli svijet. Još ništa ne upućuje na to da će se tu organizovati vašar. Prvi put je to bilo pre nekoliko decenija. Mesto je mnogo poznato. Zove se Delimeđe – Koštampolje. To je, na sredini Glogovika i Melaja.

    Šaroliki svet

    Prvo su došli raznorazni preprodavci, ugostitelji, svirači. Za njima će, valjda, Pešterci. Stotina metra dalje – sportsko igralište. Kako vreme odmiče Delimeđe se sve više puni narodom. U dnu livade vesela deca jurcaju oko prostora opasanog konopcem. Na kraju polja su ostali zabavni dodaci. Iz Potreba, sa pašnjaka, na traktorima, u kolima, pešice – bilo kako – tek narod hita – hrli ovamo.

    Oko podne golema polja zasule su pešterske devojke. Najčešće u velikim dimijama – šalvarama, kao sultanije. Retko je koja sedela, sve je bilo u pokretu. Čak su stariji Pešterci puno hodali. I bili radoznali.

    Fes predstavlja simbol jednog vremena

    Onda je preko zvučnika potvrđeno bacanje kamena s’ ramena i ćuskije – koplja. Dunjaluk se zgrnuo sa svih strana. Bacači se prvo zagrevaju, budno praćeni od hiljadu znatiželjnih pogleda. I kamen i ćuskija su daleko odleteli. Bacanje je završeno, stanovništvo se razilazi ka muzičarima. Na prijestolu osta samo Delimeđe.

    Kao Osman – beg

    Posle se prošapta glas da su tu i neke lijepe devojke. A one, u bošnjačkoj  nošnji, posve prirodne, ostala pešterska mladost…

    Gleda dedo i vrti glavom. – Da mi je ovakve da nađem za snahe – ne bi žalio pola Peštera. Ni gorske vile nisu im prić’! Kako ih majka ovak’ e rodiše – pripoveda srdovečni čovek onom drugom pored sebe. Vetar pomilova prirodu pored džamije. Organizator oduševljeno podiže kapu sa čela. Danas nisu imali posla. Pravo veselje tek poče. Delimeđe se trese. Primeti se Sandžaklijama osmeh na licima, zatreperi neki glamur u iskrenim očima.

    Sandžačka mladost zrači

    – Zavičaj je sladalk, najmiliji. Ko može da zaboravi ognjište? Ko? Niko! Vratiće se oni koji su otišli širom dunjaluka. Mladost će ispuniti ovaj oštri kraj. Došao sam iz Nemačke samo zbog vašara – kazuje zanimljivi Fadil Trtovac. – Molim svirača iz orkestra da dođe ovde, gde se Pešter skupio čuo se snažan glas iz naroda. Svirači imaju pune ruke posla i – para.

    Moji srčani Pešterci

    Kolo se njiše, Mustafa kolovođa, sa ćulahom na glavi, čuva svoju tradiciju, maše seljačkom rukom. – Sandžaklije ne zaboravljaju korene. Ovo je naše. Dobrog sam zdravalja i obilazim sve pešterske vašare – svedoči fenomenalni Mustafa Suljić iz Baćice. – Ovi mladići dans, dođu, gledaju devojke, pa ako ih begenišu – zaruku, pravo kući. Odvajkada je tako bilo – zaključuje ponosni Pešterac.

    – Još se nije desilo, a da vašar ne ovlaži nebo reče kroz ljutnju jedan čovek i pohita da u masi sveta nađe svoju familiju. Iz zelenih pašnjaka izranjalo je sve više ljudi. Naši sagovornici ističu da je za Sandžak najvažnije da ne izgubi svoje korene, tradiciju, običaje, kulturu…

    Binasa Malićević

    Podeli