Author: Binasa Malicevic

Sandžak – Novi Pazar – Kožlje: Kada je prvi sneg pao, televizijska ekipa se nalazila na nekoliko minuta hoda do Kožlja, a vreme se naglo promenilo… preuzeli smo svu odgovornost. Latifa je već duže šetala životom sveta, dušom planinke, i da ipak nije istinski prisustvovala u tome.

Sandžačke nane kao nur – svetlost

Ponovo su se u njoj probudila umiljata mladost zahvaćena onim mladim godinama provedenih kod supruga, spoznala je izobilje, osjetila je srdito poštovanje i mudrost, ali uprkos svemu u srcu je dugo i dalje ostao njen nepreboljeni muž i mudra familija je to jasno prepoznala. Još uvek je njenim životom gazdovala slabost i čovečnost da razmišlja, da čeka i da boluje…

Nana Latifa Omerović dolazi iz domaćinske kuće, te nije mogla da se suzdrži od tradicionalnog muhabeta. Majka ima 95 godina, a živi po svojim pravilima. – Mnogo sam hajala supruga, rodila sam mu šestoro dece, a on me poštovao i voleo do poslednjeg uzdisaja. Odgajili smo četiri kćerke i dva sina – zbori naša bijača. 

Godine su prolazile, a zbog tih sandžačkih boja, nana Latifa i nje osetila kako gosti stižu. Ostarila je i već odavno ima raskošnu kuću, vlastitu decu i svoje ruže na kraju avlije, pored rijeke. Većina je volela i odlazili k njoj kad god im je bio potreban muhabet ili savet, ali, osim porodice i niko joj toliko nije bio blizak.

Srce mi je puno i u njega više ništa ne može da stane

Mnogo toga je nosila u sebi, ali, jedno po jedno, mladost i ljubav su potonule, prekrila ih je prašina. Latifa je naučila da trguje, da vlada pričom, da živi u velelepnoj kući, odlučila je da se bošnjački odeva, da stavlja kanu na kosu, da otvoreno razgovara sa reporterima iz Novog Pazara.

Njeno veličanstvo – Latifa Omerović

– Uvek smo dobro živeli i slagali se. Radila sam puno i sad odmaram. Odlično sam, ne žalim se. Zdrava sam, zdravi su. Imam 95 godina. Važno mi je da su svi srećni i dobro – objašnjava ona. Voli da priča sa rođacima i da bude shvaćena. Razgovor je protekao u prijateljskoj i rodbinskoj atmosveri. Ne seća se koliko ima unučadi i praunučadi.

-Jesi li danas nešto uopšte jela? – Nekoliko čajeva i par keksova. Prijaće mi ručak. Ćerka pita svoju majku.

Zacelo, ona je još uvek nosila u sebi mnogo od onoga što je naučila od svog supruga, svekrve, Kožlja i svoje dece: da živi umereno, da odlučuje, da tone u sreću, da hrani u sebi skrivena saznanja o svom biću, o večnom ja, koje nije ni Kožlje ni svet.

– Zvuči vrlo uverljivo, ali niste me ubedili. Ima nešto u toj ljubavi što je u vama… Zaćutala je za trenutak, a onda je rekla: Evo jednog događaja koji će ti pomoći da ga bolje sagledaš: Da li u dubini tih osećanja koja je uznemiruju, postoji neograničena  želja sa mladošću na krovu Sandžaka. – Ovde sam srećna. Osećam to… Baš divno!

Na drugoj strani, razvijali smo – ideje, priče, koncepte… Kasnije, u toploj sobi, Sulejman je sedeo, razgovarao, pevao sa nanom Latifom Omerović.

Binasa Malićević

Sandžak – Gornje i Donje Paljevo: Gore, na visoravni, selo Gornje Paljevo. Do njega  se dolazi kroz široke terene, preko Novog Pazar do nepristupačnih vrleti i pravo kroz severac. Kuća prizemana, belo obojena, na neravnoj ivici Sandžaka. Ako se ućutkaš ili oteraš misli, sadašnjost ide napred i osvaja, povezuje sve pred sobom. Bilo je hladno, puhao je jak vetar i iz naše pustolovine širili su se teški koraci.

Puno kamenih zidova bez krova, oko njih korov, ostaci ognjišta koje je nekada gorelo, polomljene tavanice i poneka streha. Tek kada čujemo, shvatimo ozbiljnost tih priča i sve ono što smo preskočili da zabeležimo – zbog tvrdoglavosti, skromnosti, zbog bežanja – i to počinje da muči naše srce, ali vreme je već otišlo u nepovrat. Previše je značajno.

Narod je bio zdrav

Tek na putu ka selu, držeći se za ruke sandžačke zemlje, kao kad smo bili kilometrima daleko, imala sam utisak da je, osim bljeska koji sam videla, silazio je još jedan, snažniji, svjetliji, topliji. Pod tim svetlom, lica Gornjeg i Donjeg Pavlja bila su najlepša na svetu.

Nismo mogli da neprimetimo da je Meho sad bio mnogo pričljiviji nego bilo kad otkad smo ga upoznali. Na njegovom licu sada se zadržalo oduševljenje i zahvalnost što smo došli. Korak mu je bio veseo. – Sve kuće su nekada bile pune dece. Šota nasred sobe. Vreva je bila zbog džumbusa. Mnogo smo se družili i razgovarali. Prošla su ona vremena – poručuje zanimljivi Mehdija Meho Jašarević.

Kada kasnije malo otopli, po zaleđenom tlu odzvanjavaju koraci goveda i njihova rika koja prethodi dugom pešačenju. Tu su verovatno slike  pravog bošnjačkog sela, jer svako o tome piše na svoj način.

-Baš juče smo razgovarali o putu i radovali se tome, kao i svi žitelji Gornjeg i Donjeg Paljeva. Uostalom, nas i zovu na svaki društveni skup zato što znaju da taj cilj donosi bolji položaj u Sandžaku. Put, struja, voda, bez toga nema života na selu. Predsednikovi ljudi su potvrdili da će ugraditi beton na ovom području. Svako mesto je podjednako važno, sada nam treba asfalt do džamija i škole, rekao je on.

Škola puna đaka

Obećali su da će nam staviti asfalt. Ovde može dobro da se živi, samo je pitanje koliko ste spremni da radite i kakvi su uslovi za budućnost – poručije Meho.

U selu se nalazi i pećinska „crkva“, u narodu poznata kao lečilište, u koju su ljudi svih veroispovesti dolazili tražeći od Boga izlečenje bolesti. Prema nekima, selo se zove Paljevo, jer je spaljeno prilikom progana bogumila u Raškoj oblasti, a pojedini autori smatraju da je pećinska crkva stara bogumilska kelija ili bošnjačka hidža.

Bogumilska bogomolja ili bošnjačka hidža

Bogumili su bili pristalice hrišćanskog učenja koje se razvijalo od X do XV veka među Slovenima na Balkanu. Pretpostavljeni osnivač učenja, pop Bogomili, je propovedao u Makedoniji sredinom 10. veka. Zalagali su se za povratak izvornom hrićanstvu, odbacujući crkvenu hijerarhiju, vlast i nasilje, u ime „evanđeoskog ravenstva“.

Glavna politička tendecija bogomilstva je bila otpor vizantijskoj državnoj i crkvenoj vlasti, što je pomoglo da se pokret brzo širi među balkanskim Slovenima – kažu stručnjaci i naš sagovornik – Mehdija Meho Jašarević iz Gornjeg Paljeva.

Binasa Malićević

 

 

Sandžak – Pešterska visoravan – Leskova: Sneg je i dalje vejao dok smo išli preko glavne ceste. Adem je nosio zimbilj, a Alija kubak – štap. Tišina se spustila na naše korake. Snaga ljubavi nadmašuje surovost Pešterske visoravni. Ovce, jaganjci, krave i bivolice ušuškani su na zaleđenim pašnjacima.

Sve boje Pešterske visoravni

Među slamom, jagnjad se stiskaju uz svoje majke, ne ostavljajući ni odjek samo ih dah drži na okupu – dva sitna oblaka prašine –trunka mrlje se širi iz njihove kože, puši se u vazduhu kao zemlja u martu, kada se sneg topi a nebo počinje da zagreva golema pešterska polja… Leskova ima svoje stanovnike. To su stanovnici od reči.

Uporno fijukanje vetra, umilni glas vrapca. Iz daljine, s vremena na vreme, čuje se zabito dozivanje čobana, koje se smanjuje sa dečijim osmehom pošto su oko kuća. Adem se osmehnuo televizijskoj ekipi, rukovao se i nazvao selam. Još vazda ga grli ona rana mladost. Odaje neobičan utisak da već hrli da popriča o svojoj ženi.

U braku smo 58 godina

– Moja supruga je isprošena, moj babo je nju isprosio kad je ona imala šest meseci, a ja samo godinu i po dana.To je naše poznanstvo bilo tako… Kažu mi otac ti je to obavio. Dogovoreno se ispoštovalo do kraja. U braku smo 58 godina. Za sve ove godina zajedničkog života… eh, eh… Od mene je dobila jedan šamar. Imamo dva sina i četiri kćeri. Brinemo o 18 unučadi i dvoje praunučadi – otkriva uljudni dedo Adem Hodžić iz Leskove.

Malo je oklevao, a onda je slegnuo ramenima. – Nosim ogromno breme. – Svoju porodicu. – Tako, tako… Boli, ali samo duplo. Otišla nam deca u bijeli svijet. Zaceliće, bogu hvala. Zanosim se sa svojih 80 leta. – Prava ste gospoda, nema šta – odgovoriše mu reporteri.

Nakratko se zagledao u Leskovu. – Dobro. – Živimo život u pešterskim bojama. Imamo svega. – Deca su zlato. – Samo što moram da se sećam za oboje. – Idem nazad svojoj hanumi – kaza sandžački dedo. U tim trenucima, zaplet života se obelodanio i ponudio nam nedužno lice svoje iskrenosti.

Binasa Malićević