Author: Binasa Malicevic

Sandžak – Tutin – Dolovo: Odvajkada su ljudi imali svoju priču i sudbinu. Koliko još do sela, pokušavam da saznam od marljivih čobana. Daleko je, kažu, Dolovo. Negde u daljine, vidi se pristojno kroz pendžer prirode sandžačko područje, izbija gusti dim iz odžaka. Bila je sreda, dan kada  obično niko ne prolazi ovuda i zato se dedo Ibrahim iznenadio.

Postoji mnogo raskrsnica koje vode ovamo, onaj koji staje naokolo je samo jedan od mnogih, ali možda ipak potpuno drugačiji. – Ne razumem. – Ne mogu da razumem. – Otkud vi?! – Ceo dan vas tražimo. – Rekoše mi da ste napustili brdovita polja, katune i stanove.

-Apsolutno nije tačno. Nijednog trenutka nisam ostavio svoje rodno mesto. Ipak je bolje ovde biti leti, nego zimi. Najlepše zimske dane provedem u Tutinu. Dolovo leči moje stare kosti. Imam 85 godina – pojašnjava dobrodušni Ibrahim Gusinac.

Neki dolaze s namerom a neki samo tumaraju pešterskom prirodom. Zar to nije izbor putnika – namernika? Možda je ono što ničemu ne služi najvažnije. – Jeste li dobro, dedo? “Naravno”. – Mora da vam je čudno što smo se ponovo vratili u vaš svat. Koliko ste boravili u Dolovu? “Zašto me pitate?” “Ceo svoj život”. – O, to je cela sadašnjost.

Nas sedam braće i četiri sestre

Kda padne sneg, sve se menja, priroda kao da se čudi. Čak i najdraži šapat kao da dolazi izdaleka. U odjeku prirode se nebrojano krije boja mastila i čitav pešterski život njenih stanovnika koji odjednom postaje očigledan. Svuda su tragovi, tragovi gorštaka i vrednih tkalja. Na trenutak smo se juče zamislili da su pored stenovitih i sandžački tragovi.

– Odakle ste? – Iz Novog Pazara! Lice mu se ozari. Tamo sam proveo veći deo mladosti. To je divan grad. Sećam se… Dobro ga poznajem. Koliko dobro? Znali za Aćifa Hadžiahmetovića?

– Gle, koje je već doba – reče on ispijajući kahvu polagano. On razmišlja. Potom ozbiljno razgovara: Šta je drugo život? Traba koračati dalje. Živi se mnogo bolje nego ranije. Ja imam veliku porodicu. Četiri sina i četiri kćerke. Puna je kuća unučadi i praunučadi. Aaa!.. Kod nas je uvek veselo – zaključuje fenomenalni dedo Ibrahim Gusinac iz Dolova.

Volim ovaj život

Nebo je bilo neobično vedro a iznad nas se širila Pešterska visoravan. Na jasnoj svetlosti te modre zore, leto je raširenih krila odlazilo na počinak s vremena na vreme tražeći svoju  strehu. Sunce je zalazilo. Pili smo ovčije mlijeko.

– Kako onda možete da odolite, zašto ne počnete da se dičite Dolovom i ne spustite se u prirodu? Mogli biste da izlečite mnoge ljude… – Izlečim? – ponavljao je. – Da, da gomilao. Štitili ste ljude svojom mudrošću, zar ne?…, ali  zanela ga naša iskrenost pa nam je rekao: – Naravno, sredio sam moga srca.

Binasa Malićević

Sandžak – Novi Pazar – Bajevica: Možda joj se, nakon surovog i zamornog  života bez majčine ljubavi, bez utehe, bez veselosti i bez sebe – najzad se uselila u zadovoljstvo koje je tako pažljivo i dosledno gradila čitavog života. Pokušavam pronaći način da nastavim dalje, ali da ne ostavim iza sebe – Sandžak.

Moj je život kao pesma

Životi ljudi. Smeje se Hata, Bajevica se okreće. Podiže šamiju, pruži nam svoju ruku. Otkri pričom okolne ravnice, objasni da je Kruševo gore. Ko bi rekao da je u tim godinama sačuvala skoro svako sećanje. Istina je bila tu, ogromna – nije se mogla češljati.

Kada sam ušla u avliju, prisećala sam se besprekornih lica sandžačkih nana. Bila je u bošnjačkoj nošnji i sedela je pokraj okruglaste sofre sa voljenim osobama. Sve je mirisalo na đulsiju – sok od ruža.

Kada se primakla ovuda i nazvala nam selam, shvatila sam da je u pitanju nesvakidašnja bijača. U rukama je nosila posluženje i bila je nekako istovremeno i osećajna i mudra. Dolazi iz Sebečeva sa novopazarske kldrme – vrlo pričljiva, prava hanuma, s jasnom idejom o životu.

Strpljivo mi je pomagala da osmislimo priču a zatim smo odmorile da probamo domaću ravaniju koju je malo pre televizijske ekipe spremila.

Meni su deca lijek

– Vala, svako vam se raduje kako ste uspevali… Jeste vredni, jeste pametni. – Ono jest, novinarko – poče naša nana. – Sve je to lijepo i poučno. Brzo mi je prošlo 80 leta. Zdrava sam ko dren. Radujem se svakom danu. Nisam dozvolila da me starost preuzeme. Radila sam mnogo i svaku osobu uvažavala. Volela sam da deca imaju zlatnu sredinu. Žive svoj život. Ako Bog da zdravlja doći će odmah na zimu i sin iz Nemačke. U mojoj kući su postojala određena pravila koja su se poštovala – odgovara fenomenalna Hata Arslanović iz Bajevice.

Uplovila je u brak kao devojčurak i na svijet donela devetoro dece. Bila je posebna i nije se trudila da to sakrije te je tako u jednom trenutku, pomeri ruke i stavi ih u krilo – reče: – Udala sam se vrlo mlada, nisam imala ni punih 18 i sa mužem sam prošla ko najbolje. Rodila je sedam kćeri i dva sina. – Napunila sam 80 godina, imam 20 unučadi i 16 praunčadi – kazuje Hata tako ponosito.

Čitav život je posvetila svojoj porodici i tradiciji koja se prenosi kroz generacije.

Binasa Malićević

Sandžak – Pešterska visoravan – Đerekare: Ponovo sam primetila da je nanina koža tako svilenkasta, toliko meka, brzo sam zaključila da je u Ćami svitanje i da to svijetlo pršti bez ikakve prepreke kroz njene oči. Pešterska visoravan nas je stavila u neki novi svet i možda se zbog tih osećanja više nikada nismo tako oštro sukobili sa Novim Pazarom.

S druge strane, Pešter je golemo prostranstvo zelenih površina, tišine, ozarenosti. Prostor unutar Sandžaka koju je priroda ispunila iznenada se razvio, a u tu čistotu sišla je Ćama Ademović.

– Eto radujem se!… Drago mi je što te opet vidim – čisto veli čuvena Pešterka. Prvi mesec jeseni, tiho podne, note prirode kao jedna mladost, i obeležili su u Sandžaku drugu stanicu života.

Udala sam se sa 14 godina

-Sećate li se kad ste govorili kako mlade treba učiti da slušaju? – Ako ih naučiš da čuju, vezaćeš ih za rodni kraj. – Ako uši ne slušaju, odleteće pri prvom naletu vetra. – Ne sećam se – objasni. Završila je vunene čarape za musafire baš na dan povratka televizijske ekipe – nikada nije prestala da plete i ponovo štrika čarape od vune.

Ognjište miriše kao majka

– Uvek nešto radim, ne mogu da sedim dokona. Mi živimo od stočarstva i poljoprivrede. Sad će nam možda dozvoliti da se vratimo na sandžačku besedu.

– Imam 85 godina, 22 unučadi, 24 praunučadi i četvoro čukun unuka. Udala se sa 14 godina i rodila sam 8 dece. Sve je to živo i zdravo. Nemam više šta da kažem – odgovorila je noseći bijele  fildžane u rukama.

– Zašto ste tako sigurni? –Otuda što sam sve ispričala. Ćama je svet i jedan svet je na Pešterskoj visoravni. – Eh, umesila da! – Šta je to, nano? – reče novinarka. –Domći hleb kao iz pekare. Mojih ruku delo. – Sedite i vi, planinko, da ručamo zajedno  – kazivaše kamerman lomeći domaćici okrajak hleba. – E? A gde je Mitko? – na planini tamo iza brda… Ja sam decu odgajila u planinama.

Reče da je letos grabila na stanove – katune. Svedoči iz duše. Nije ni primetila da joj se divimo; ali kad god nešto kaže, ona zatiče sebe kako dominira u svom okruženju.

Narednih dana, dok sam tumarala zadivljujućim predelima, razmišljala sam o tome šta da napišem o Ćami Ademović. Samo neko ko nikada nije osetio pravu bol može da poredi Ćamina osećanja sa sudbinom– kaja je uprkos svemu živa, može se okrnjiti, razbiti, može da zadrži pokraj srca i…

Binasa Malićević

Sandžak – Tutin – Nadumce: Ponekad, tokom predugih zimskih noći – onog akšama koji ovde gore počinju već u pet popodne – pokušavam da zamislim kako bi izgledalo Nadumce. Da li bi zavičaj sticao – mlade ili stare žitelje, kakve bi bore selo nosilo i koliko bi ih imalo? A taj oblik? Ukoliko bi Sandžak dozvolio da sačuva onu svoju veselu svežinu ili bi, u jednom trenutku, neko otkriće zagospodarilo planinskim krajem.

Sudbina je bila ubeđena da je svojom porodičnom nesrećom iz mladosti već platila račun bolu; Nadumce je više nego prošlost zbog svog karaktera i zbog sopstvenog zanata.

S vremena na vreme bi mi priroda dopustila da vidim nekakav treptaj taj bljesak se odbijao o dušu kršnih polja  izazivajući nemir koji se ne može opisati. Tišina – koja smiruje ljudsko biće – u stvari ne postoji, svaki kutak ima svoj šum i ritam.

Majka ljubav

– Šta ti je nano? – reče novinarka sednuvši. – Ti plačeš? – Ništa, ćero, ništa! Izgubila sam sina i unuka, nema ih više – jecala je sandžačka bijača. Nije ni primetila da smo joj izmamili osmeh; ali kad ona nešto kaže, televizijska ekipa zatiče sebe kako istinski sluša reči mudre Bošnjakinje. – Decu sam rađala kod kuće, a Cika sam rodila u bolnici, na carski rez. Bio je mnogo krupan, imao je preko 6 kilograma – svedoči legendarna Safija.

Šta da napišem o jednoj takvoj tragediji? Kako da govorim o tome a de ne osećam ogromni stid i tugu? Sad je zlatna nit koja me vezivala za sandžačka sela već bila prekinuta, nije bilo nikog kome sam mogla da izrazim svoja osećanja o tome šta da radim – ali ovde gore učestvovalo je nešto drugo. Majka je Majka.

Nakon tragedije, naša nana je sve slabija, njena veselost je nestala, zanima je samoća. – Dobro zdravlje ne odnosi tugu. – Zašto tako govorite? – pitah je znatiželjno. – Shvatićeš jednog dana – zagonetno poruči Safija Omerović iz Nadumaca. Njen osmeh, njeno lice, priča i njen – nur (svetlost); sjaj sa kamenitih prostranstava koja traže svoje mesto na sandžačkoj zemlji.

Bošnjačka žena

– Moj suprug je bio puno stariji od mene, on je imao 44 godine, a ja 15 i tri meseca. Lepo smo živeli, to je moja duša tražila od mene, imala sam potpunu slobodu tokom zajedničkog života. Napunila sam 90 godina, udala sam se sa 15 leta, rodila 9 dece, othranila sam sedam sinova i dve kćeri, imam 26 praunučadi i ne znam koliko je unučadi – zaključila je zadivljujuća sandžačka žena, majka, bijača…

-Deca. Neka su samo živa i zdrava, svako ima svoju muku. Hajde malo predahni, majko. Ima još vakta do akšama! – veli  neverovatna Munira Omerović – Safijina ćerka.

Osobe britkog uma i čestitosti, još su cijenjene i poštovane u čitavom sandžačkom kraju.

Binasa Malićević