Author: Binasa Malicevic

Sandžak – Tutin – Nadumce: Ciko – živa legenda, najbrižniji ovčar, otac, sin, brat, suprug, prijatelj, komšija… Ugled je stekao boreći se za prava sandžačkog seljaka, hrabro se suprotstavljajući i problemima i nemilosrdnoj prirodi. Mersudin Omerović je stajao na širokom krševitom horizontu u Nadumcima i posmatrao golemo stado ovaca kako kreće na plovidbu do Čašić Dolca.

I on je trebao da bude na tom brodu, ali su od ukućana stigle nove informacije.Valja da se ode do Novog Pazara i prodavnice gde se nalaze keramičke pločice. Gradi novu kuću za porodicu i fale sitnice.

Ovčarstvo treba da haješ

Behu to, vredni ljudi koji su više podsjećali na „vukove“ nego na žitelje, licima  uzdignutim kao minareti na džamiji. Ciko se zaputio ka televizijskoj ekipi što ga je čekala na kraju sela. U toj očuvanoj  prirodi polako su se pokazivale crte lica i linija tutinskog kraja. Porodica ima osećajnost koja leči. Sa svakim korakom sve smo jasnije videli, i tada nam se učinilo da se  oni, polako, opuštaju, kao da su bili iznenađeni pa sad pristupaju jedno do drugog kako bi nas ugodnije dočekali.

Tišinu je narušilo kucanje; neko je bio na vratima, očigledno jedan od rođaka. Cikova supruga ode da porazgovara sa čovekom. Kad se vratila za sto, dade znak ćerki da nas ljubazno posluži. Radost bi zaigrala u srcu Cikovog oca zbog ovčarstva, stado od 1000 ovaca, deca žele da pomažu, kad bi video da oni stasavaju u dobre mlade osobe i buduće školovane ljude.

Kada je prvi smiraj, polako kreću vredne noge, napuštaju još usnulo selo, kod poslednjih koliba spuštala se neka senka, koja se tu beše šćućurila i pridružila se pastirima.

Bajka prirode i čovjeka

Ciko je pred sobom imao samo jedan jedini cilj: da u njemu sve bude pristojno, bez žeđi, bez uvjeta, bez obećanja, bez razočarenja i tuge. – Puno smo se namučili, novinarko, a ostalo je još mnogo da se nauči. Ne vrtimo se mi po krugu već se penjemo naviše – kazuje sandžački farmer.

– Osobito me zadivilo jedno u porodičnom stočarstvu, o, neverovatna želja za uspehom. Sve je u vašem radu savršeno jasno, sve je dokazano; ovčarstvo prikazuješ kao neodoljivi lanac, kao večiti vrtlog, satavljen od porodice i Nadumaca.

– Ne verujem u bajke. – radoznalo me prekinuo. – A u šta verujete? – U Boga, volju, rad, upornost i istinu. Evo… tu smo… Imamo stado od 1000 ovaca i planiramo da povećamo stočni fond – govori fenomenalni  Mersudin Ciko Omerović iz Nadumaca.  – Tada više nisam mogla da kontrolišem priču… Ne postoji dogovor, nikakav izgovor sa snovima. Imaju neki svoj svet.

Binasa Malićević

Sandžak – Novi Pazar: Crnoča je smeštena u ležištu izvora rijeke Raške, sa tri strane prekrivena  sandžačkim brdima. Sa četvrte strane ima prolaz u zasenjujuće plavetnilo Novog Pazara. Kad je televizijska ekipa na časak zagledala, selo je blještalo pod rumenim zracima planinskog  sunca.

Kopnom su se širile žile izatkane od treptajućeg svetla, kao da ocrtavaju tragove mladosti, koji su decenijama beskrajno daleeko.

Mladi ne odustaju od rodnog zavičaja

Zlatni bljeskovi  umivali su mermerne stubove raskošnih  kuća, muslimanske minarete što hitaju ka nebesima, izdašno ukrašene avlije brdovitog otmenog novopazarskog sela; na obronku  preko puta smješkale su se ruševine drvenog hambara i kuće pokrivene šindrom. Sve su to bili ostaci nekadašnjeg bošnjačkog života koji stanuje u Sandžaku odavnina.

A iza zidina tog hambara, planine su dopirale ka nebu kao da će ga ščepati i svući sa visinà, pa se činilo kao da zemlja i nebo samo što nisu pali na kolena i zauzeli pred sobom tu osunčanu Crnoču.

– Ifeta! Ifeta! Ne odaziva se. Novinarka osmotri. Ništa se ne čuje. Ona predahnu malo, pa opet zovnu: – Nano Ifeta! Biko! – Ko je? ču se unutra dubinski ženski glas. – Ja!… Novinarka! Izađite časom! – odgovoriše reporteri. Unutra se ču šuškanje, pa tihi hod, pa se polako otvoriše vrata i izađe naša nana.

– Otkut ti u ovo doba? – upita šapćući kamermanu. – Pa dođoh!… Sve ovo Ifeta je izgovarala kao jednu, jedinu današnjicu, gotovo bez daha, zagledana u neki nevidljivi  horizont.

– Znate li, nano, da bih jako volela da razgovaram sa vama za televiziju. Pažnja svih koji su bili okupljeni oko obližnjeg vrta bila je usmerena k njoj. Lagano je podigla pogled ka Crnoči.

Najlepši je na svijetu moj rodni kraj

– Moram da postupim kako mislim da je ispravno. Prvi put sam u životu pred kamerama. Uostalom, od malih nogu navikli smo da radimo i  proizvodimo povrće. Život ide dalje. Deca otišla u bijeli svijet. Nas dvoje starih živimo sami u kući. Sarađujemo ne žalimo se. Pamtim kuću punu ljudi i radosti. Bolje je nego što je bilo – svedoči zanimljiva planinka Ifeta Hajrović iz Crnoče.

Nana je omiljena osoba u svom kraju. Vedrina koja se u vazduhu osećala davala je selu zdraviji sjaj.

Binasa Malićević

Sandžak – Tutin: Gluhavica je podrazumevala da se o toj tutinskoj priči i njenim omiljenim žiteljima govori, sa posebnim poštovanjem. Stare trošne kuće, ognjište koje ima adresu i seska džamija, su pritom nezaobilazne.

Od nekadašnje mnogobrojne Gluhavice ostalo je veoma malo. I „Crkvinska rijeka“ je promenila svoju ćudljivost. Nekako je bleđa i manje živahna. Jedva se protinje kroz vrbe i grmlje na putu ka Raški. Na njenim obalama, nema više ni posedaka ni dece.

Selo dugo nije imalo vodu

Međutim, ono čime se Gluhavica ponosila mučno je oštećeno prilikom devedesetih godina. Tadašnji meštani ovog kraja odavno su napustili selo u traganju za naprednijim životom. Tu ti se družilo, kosilo, kopalo, pevalo. Istina, podaleko je, ali kad smo već pošli – šta možemo drugo. Pentrajući se preko jedne vrleti, pa se spustismo u neku široku, golemu avliju.

Bašta boje ruža. Zbilja kada uđosmo u nju, naiđosmo na jednu zgodnu sandžačku nanu.

– Stan’te, ljudi! – kaza Nusreta Kahrović – da malo odmorite. Kasnije ćemo da razgovaramo. – Sedite, prijatelji!… Ne čeka nas nikakav posao! – reče Nusretin suprug.  – Čuste li vi dobro Fehima.  -Čusmo, nano, kao i vi, eto baš tako! – odgovori televizijska ekipa u glas.

Ako Nusreta zorom porani na njivu da poveže koji snop više, ili ode na livadu da plasti ono što su kosači juče pokosili – neće u podne, kad se vrati kući, ostati bez svakodnevnih poslova. Meštani iz sela raduju se njenoj sposobnosti i marljivosti. Svud su je hvalili i Nusretom ukoravali svoje planinke kad bi se malo “zainatile”. Tako se nekad živelo.

Svega imamo zdravlja nemamo

– Mnogo se učilo. Stvarno je to bilo. Čovek kad je mlad – sve može. Nisam osećala teret. Radili smo za decu i porodicu. Sve smo skućili zajedno. Vrijeme putuje i više se ne vraća. Gubim zdravlje – zaključila je briljantna Nusreta Kahrović iz Gluhavice.

– Daleko ste od pazarske kldrme. – E ne možeš naći, nije valjda! – reče nana gotovo u tišini. Pas ne prestaje da laje. – On je dobar, ali nije naviknut na najnovija lica. Miran, otrgao se! – veli domaćin nekako ispunjeno. – Hteli smo da posetimo Halila Ahmetovića. – Tu je! Tu je! E, ljudi, ovde da sednete! U Gluhavici je lepše nego u čaršiji – kazivaše planinka.

Kada pogledam nakratko prema Nusreti, čini mi se da vidi i zna sve o životu, pogotovo one značajne, snažne običaje, i da je to nimalo ne iznenađuje. Mora da je nešto veoma mudro kazala, jer se ista ponosila i nameštala svoju šamiju sa ojicama.

Više drveća gotovo i ne beše, samo gde koji žbun i trnje…

Binasa Malićević

Sandžak – Tutin – Raduhovce: U vrh planine sandžačko selo, čak gore – već pod oblakom – vidi se odovud, s pazarske džade, skromne seoske kuće i uz njih dve – tri drvene kolibe.

To je avlija Refika Muratovića iz Raduhovaca. I sad se šapuću priče o domaćinu i dobrom čoveku. Ko ga god spomene u Sandžaku, svak će reći: “Veoma poseban vuk!…”

Najlepše mesto na svetu je ovde

Selo je skup četvorougaonih, trošnih, izlomljenih objekata oko zelenih polja nad kojima se uzdiže džamija. Oko tog najudaljenijeg proplanka su dodatne kuće između kojih svetlo pada na široke avlije gde planinke nečujno promiču. Oni koji su ušetali, ostajali su zauvek odvojeni od spoljašnjeg sveta.

–Domaćine!… Imali koga doma? –Ima, ima… odazva se Refik, kućni starešina, žitelj Raduhovaca, i istrča iz kuće. Zar nismo svi jednom u životu pokušali, da budemo pravi domaćini. Tamo gde ima mesta. Proverava se Refik uvodi nas u seosko domaćinstvo…

Otkriva da mu je najbolje u rodnom zavičaju, gostima prilazi s poštovanjem i pokazuje svoje rodno selo.

– Hvala vam! Ove lepote nigde nema. Uzgajamo krave, ovce i bivolice. Žena i ja sve radimo zajedno, kako ko stigne, ima vremena za sve. Volim svoj život ovde, ne bih mogao na nekom drugom mestu stanovati i duša mi je seljačka. Navikao sam na ovo parče zemlje – kaže sandžački domaćin.

Njegova supruga. Otresita i  vredna žena prihvati svoje ruke i teške seljačke poslove. Pita nas kojim dobrom smo došli k njima u Raduhovce. Reporteri joj sve ispričaše šta je cilj televizije i zašto smo stigli. Umetnost je naš posao. Sandžak to jeste!

U Sandžaku žive dobri ljudi

Muratović se nasmeja, pa nam reče: – Pa hajde de, ja ću … kad nije drugoga!– veli Refik, i svi priđoše bliže kameri. Malo se zamislio, pa otkri: Ja, vala, ne mogu bolje. –Izuzetan ste govornik. – Čemu dugujem to? Mudri ste i oštroumni. – Baš ti hvala, novinarko!

Od početka je bilo zanimljivo. Priroda je istinska i beskrajna, a ono što iščekuješ nikada neće biti, niti je bilo, niti je sada. Sandžačka dijaspora ostaje u tuđini.

Binasa Malićević

Sandžak – Tutin – Žirče: Stigli smo do visoravni tutinske opštine i krenuli smo dobro asvaltiranim putem kuda su se vinuli pašnjaci i voćnjaci. Prošli smo kraj mnogih polja s ovcama i kravama. Malo pre sela naiđosmo na građevinske radove. Nakon nekoliko kilometara stigosmo do table koja pokazuje da se skretanjem u desno može stići do Žirča.

Dedovina se ne prodaje

Neverovatan prizor u centru sandžačke zemlje. Raskošne i stare kuće – svedoci srećnijih vremena. Ali upravo se tada dogodilo nešto što je izmenilo naše planove. Prolazeći između stabala, televizijska ekipa se okliznula i drvena gajbica za jabuke pala je na zemlju.

Berba jabuka u sandžačkom vilajetu je u većem obimu, a ovogodišnji rod je nadmašio očekivanja meštana. Skupljanje voća će u Žirču trajati i do prvih dana novembra, jer su sve sorte koje se gaje na ovim prostorima dale odgovarajući rod.

Voće dobro rodilo

– Jutros se digli rano. Popili smo čaj i sišli u baštu – ističe Hajriz Ferizović iz Žirča. Neka vremena… Neka vremena kao iz bajke… Jednostavno je. – Rod jabuke u Sandžaku dobar. Imaće dovoljno za porodicu, komšije, prijatelje, putnike – namernike… Uvek je tako. Naša okolina je odmor za umornu dušu – priznaje Hajriz.

Dobri domaćin se već navikao na muhabet i televiziju. Često sad ne bi verovao da može biti drugačije. Deca otišla svojim putem. Svako živi svoj život. Pravila običaja u tutinskom selu usvojena su davno i ostala su decenijama nepromenjena: sloga, zajedništvo, brastvo… Neprestano pružanje pomoći i podrške.

„Posmatrali smo vas, Hajrize. Zadovoljni smo onim što smo videli“. – E! – čisto uzviknu naš gost. – Pa što mi odmah ne kažeš, novinarko? Volim zavičajno selo. Ovde sam se rodio i sa braćom odrastao. Želimo da promenimo sadašnjost da živimo dobro. Za sada se trudimo i uspevamo u tome. Biće bolje sve. Vidite i sami. Kakav svet! Sandžak je svet – naglašava Ferizović.

Tišina je bila kao blago kovitlanje vetra, meka i smirujuća, gipka kao košuta, iskrena kao Pešterska visoravan.

Binasa Malićević