Radio Televizija Novi Pazar – ARHIVA

Author: Binasa Malicevic

  • Sandžak – Gradac: Asmir ima stado od 1ooo ovaca i sve se bijeli od sjeničke pramenke

    Sandžak – Gradac: Asmir ima stado od 1ooo ovaca i sve se bijeli od sjeničke pramenke

    Sandžak – Pešterska visoravan – Gradac: S jedne strane neravni pašnjaci, i najčešće je pusto na njima, a kamoli u cjelokupnom selu. S druge strane katuni i kamene ploče, sve nekake umetničke slike, čini ti se da će sjuriti  dole. Pritoka se vijuga ispod one padine gde je preveliko stado, pa tu žubori preko golemih polja strmo u peštersku nedođiju.

    Dobar domaćin i neverovatan čovek

    Kad dođosmo na prašnjavi put, zastali smo malo i pogledali onamo u Gradac. Prepoznaje se kuća Asmirova, objekti oko kuće, avlija, pa gore poljana. Zatim pogledah malo dole. Vidi se ona dolina, gde domaćin često izgoni ovce da se napasaju i odavde su se nekada sastajali i slatko razgovarali pešterski pastiri. Pred kućom stočara beše zgodna bašta; na toj ravnici ogroman orah.

    Pod tim orahom susretala su se deca iz sela i dogovarala o vlastitim vragolijama. Sve lepo uređeno.

    Pešterska razglednica

    – E… Ono jest… ama znaš… volim da pričam! – reče dobri domaćin. A kuda ste vi tako poranili? – upita nas ljubazno i rečito. – Pa ni sami ne znamo – odgovori iskreno novinarka. – Zna li neko  Asmira Škrijelja? – upitaše reporteri iz Novog Pazara. – Ja sam, vidiš, Asmir… nastavi muhabet ovčar. Mnogi me lično poznaju, ali mnogi i ne. Seljaci i dalje rade, i šute. Omladina beži s kućnog praga. Nisam hteo da menjam svet, meni je Gradac sasvim dobar. Sandžački Sibir i pustinja su izvorište nestvarnih pašnjaka.

    –  A slušala sam ja to… I ovde se već govorilo. – Pa šta bi, dobri čoveče? – Imam stado od preko 1000 ovaca. Teško je naći pastire. Nezainteresovanost ljudi da se bave stočarstvom. Priroda sve uglavnom radi sama. Volim svoj posao – kazuje neverovatani Asmir Škrijelj iz Gradca.

    Ovčar se napi vode, izvadi flašu  iz jandžika i pruži kamermanu, pa tek onda upita: – Vi ovde nešto snimate, čini mi se? – E?… A što? – Bilo pa prošlo! Sve se sada promenilo! Mnogo sam srećan što vas vidim danas u Gradcu. Mladi su otišli. Traže nešto bolje. Ovo je život.  – Jest, jest! – overismo svako slovo. Tako je – zaključuje čuveni pešterski ovčar.

    I Asmir udovoljava rečima, kazuje dobro, pa prošapta rođaku, on prvom do sbe, tako ode priča od Pešterske visoravni do Sandžaka.

    – Prvo mi kažite, šta je to tebe zadržalo na Pešterskoj visoravni? – Ljubav prema zavičaju. Mi smo, hvala Bogu, odavno dobro i zdravo. Ovakve lepote nigde nema – naglašava  mladi Pešterac. Medenica zvoni kraj seoskog puta, ili pas zavija u šumi, ili se iz sela nagore čuju gde koja planinka vikne dva – tri puta, pa zaćute.

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Sandžak – Pešterska visoravan: Opet smo sreli adža Aliju Lukača

    Sandžak – Pešterska visoravan: Opet smo sreli adža Aliju Lukača

    Sandžak – Pešterska visoravan – Leskova:  Idući glavnom ulicom gledali smo kako Leskova oživljava posle džume. Tu je moralo biti nešto važno. Još uvek se mogao čuti ezan sa minareta. Trebalo je da osećamo umor od puta ali je, naprotiv, televizijska ekipa rado razgovarala sa nesvakidašnjim Peštercima na pijaci u Leskovi.

    Alija nam prilazi smešeći se. U rukama je nosio ručno izrađen kubak. Izgleda kao pustolov. On pogleda u sadržaj naše tehnike. Bio je skroman, ali nije mogao sebi dozvoliti da mu promakne sandžački  šaroliki svet.

    – Pokušaću da ne dužim, niti mislim da mogu jer istovremeno želim svaku reč da izustim i podelim svoju muku sa ostalima. – Kako se nekad živelo, kako se oblačilo, šta se jelo… Sirotinja, srećni, čobani… Slobodni k’o vetar – svedoči dedo.

    Ja sam od malena kod ovaca

    Volim ponekad da dođem na pijacu i obiđem sve. Cene su visoke. Vazda je bilo povoljno ovde kupovati, ali nije više. Najviše su poskupele osnovne životne namirnice. Ja sam iz Ervenice. Moje selo – moj zavičaj. Nema joj ravne na kugli zemaljskoj – kazuje pešterski adžo Alija Lukač.

    Dedo je mirno stajao i slušao oštar vetar koji je zviždao pešterskim poljima. – Od malena sam navikao na stoku i prosto ne znam šta bih radio bez krava i ovaca. Da nemam ovce uzeo bih brda.

    Ponovo smo našli sandžačkog gorštaka

    Sitan, duhovit čovek, uredne i razbarušene sede kose, crvenog lica i živih očiju pozdravljao nas je sa pešterske žade. Pažljivo smo posmatrali deda dok smo prilazili da se javimo i pozdravimo. A novu priliku nećemo dobiti. Tamo u daljini čulo se dozivanje čobana i zvuk frule negde po Ervenici. Svetlost zelenih polja spušta nemirne senke na vlažne i napuštene  pašnjake.

    Moj najdraži musafir

    Dedo je izvukao ruku iz džepa i stisnuo prste oko kubaka, otkrivajući tako svoju tradiciju. Lagano je podigao pogled ka pazarskoj televizijskoj ekipi… „ Kako to mislite, nećete više da razgovarate?“ Alija se okrenu kamermanu.

    – Ene, ti si, novinarko!… – reče najdraže biće koje sam upoznala na pešterskoj kldrmi. Dobro je što ste došli u ovu pustaru. Uvukao se u moj život zavičaj. Nemam puno vremena za muhabet. Moram da idem u prodavnicu da kupim hleba – reče zanimljivi i genijalni Alija iz Ervenice.

    Kako bilo da bilo, tek dedo poče od neko doba da razgovara sa nama. On, istina, galami i na ostale putnike namernike na Pešterskoj visoravni. – Ja sam navikao od malena da vičem za stokom. Kako je tada hleb ukusno mirisao. Nema ništa slađe od zalogaja dobro pečene domaće kore. Metanica koja vam curi niz ruku – priseća se naš dragi gost.

    To su bili dani kada su svi stanovnici Peštera i drugih sandžačkih mesta, želeli da započnu život na svojoj zemlji. – E… Ono jest… ama znaš… idem! – reče pešterski čobanin. Prolećna kiša pljusnu u onizak prozor napuštenih katuna. Kolibe dosta stare…

    Sreli smo ga na putu od Leskove ka Đerekarima. Ovo je mesto protkano potpunim mirom.

    Binasa Malićević

     

    Podeli
  • Sandžak – Kruševo: Nana Nafija zakoračila u drugi vijek – vek

    Sandžak – Kruševo: Nana Nafija zakoračila u drugi vijek – vek

    Sandžak – Novi Pazar – Kruševo: Da Radio – televizija Novi Pazar nema reportere, možda bi ih trebalo izmisliti.  Prvi jesenji dani topli, u selu malo žitelja, pa ne znaš u koju kuću da kreneš. Pođem pažljivo i stanem do prve avlije.Vrata zatvorena, zidovi zarasli u korov.

    Još od pamtiveka, ovde je čovek na prikladnom mestu, pored dobrih pašnjaka, zaštićen bogatim šumama, mogao je da nađe i plodnu njivu, i ljude, i da stvara prodicu. Sa škripom se otvori spoljna kapija. Milhata. Žena blage naravi, srdačna i brižna prema drugima.

    Sandžčki stogodišnjaci

    Nana Nafija Mehmedović Šaćirović iz Kruševa ušla je u 105. godinu života. Pričaju njeni najmilji. – Ko je ova – pita bika  snahu koja mi je odobrila ulazak u kuću. – Novinari iz Novog Pazara. – A, dobro. – Došli da snimaju.

    Rodila sam osmoro dece

    Gledam staricu. Mnogo bola je podnela njena duša, a opet se raduje životu. Jedino našta se žali nana su uši. Ne čuje, kaže, dobro. U pomoć joj je priskočila snaha Milhata Šaćirović. Žao joj što njen pogled ne doseže dalje od sobe i avlije.

    – Koliko imate unuka i praunuka? –Samo me to nemoj pitati jer, bogami, ne znam. I tako je rodila osmoro dece, a četvoro nije više među živima. Prsla deca na sve strane, od Novog Pazara do Nemačke i šire – ističe stogodišnja Nafa.

    Voli da pomaže ukućanima

    Rođena je daleke 1925. godine – tako se prča. Nafiju nisu na vreme upisali u matičnu knjigu rođenih. A zapravo je mnogo starija. Za sandžačku bijaču podosta, za život koji munjevito teče – malo. Pitam dragocenu gošću imali recept za dug život. Ona se smeje. Ni sama ne veruje da je dočekala tolike decenije. Ima dobro pamćenje i voli da pomaže ukućanima. Rado prebira pasulj.

    – Najviše sam volela mlijeko i mlečne proizvode: sir, kajmak, metanicu, surutku. I meso, ali ono domaće iz Kruševa. Ječmenica je bila uglavnom na sofri. Zadrobimo ječmenicu u mlijeko sa slojem kajmaka, i to jedemo. Bilo je za vreme stare Jugoslavije i mnogo pre, beše velika sirotinja.

    Da ti još nešto kažem: uvek sam jela domaći hleb. Nikad iz prodavnice. Bogami ti sve pravo kazujem… E, zdravlje me izdalo – zaokružila je svoju životnu priču nana Nafija Šaćirović.

    Uspomene su još jake, mnoga su deca iz Kruševa otišla u bijeli svet. Retko doleću ovamo. Čusmo zvuk prirode. I ponovo ućuta. Gde je sloge ima i života. Nastavismo dalje. Iz predzadnje  kuće u voćnjaku, po krovu zaigra lišće. – O, domaćine! Nema domaćina. Kućni prag ostao bez majke.

    https://www.youtube.com/watch?v=lQ6DiTEE8Ts

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Sandžak – Piskopovce – Salko: Stvaram ozbiljne pesme i moja reč je poslednja u kući

    Sandžak – Piskopovce – Salko: Stvaram ozbiljne pesme i moja reč je poslednja u kući

    Sandžak – Tutin – Piskopovce: Položaj Piskopovaca je prekrasan. Brda leve i desne tutinske opštine potiskuju trošne i nove kuće; ona su pokrivena pašnjacima i starom hrastovom šumom. Nasred sela, prašnjavi put se vidi kao najdivniji  prizor, proplanci koji su visoko potvrđuju, daju više izgleda nekog magistralnog putnog pravca.

    Ja sam čovek veseljak

    Dođosmo u selo i uputismo se ka domaćinstvu Salka Omerovića. Gde nas domaćin lično dočeka. Lutali smo dugo. Kako smo celog dana imali posla sa vrućinom a sunce samo jako greje sandžačku zemlju, te ne beše prijatno, kad se nađosmo u avliji u kojoj je bilo hladovine, sklonićemo se ispod drveta.

    – Hvala ti, što ste došli i što ste ostali da slušate moje pesme. – Hoćete li nam to pojasniti na valjan nači?  Voleli ste ovaj život. – Nije vala to, nego sam počeo da starim… Svašta sam prošao u životu. I dobro i loše. Najviše volim da pišem o selu, prirodi, meštanima i ženama. Dobro pamtim sve – potvrđuje zanimljivi dedo Salko.

    Bili smo siromašni ali srećni

    No ko bi mogao u ovim krajevima kratko ostati  u netaknutoj prirodi. Izađosmo da gledamo i posmatramo sandžačku čistotu i bistrinu. U ovom preseljenju na pašnjak Salko je aktivno učestvovao. Nije dozvoljavao nikakvo suprostavljanje ovoj priči.

    Po prirodi miran i prilično oštrouman čovek. Iz njega je zračila snažna dobrota prema selu i spremnost da se sav posveti tradiciji za bolji život mladog naraštaja.

    – Da li sam dobro shvatila ? – upitala sam ga nakon posluženja. – Vaš sin i snaha se uspešno bave stočarstvom? – Dobro ste shvatili. – Puno rade, odista – naglasio je sandžački pesnik Salko Omerović iz Piskopovaca.

    Nema mnogo vremena za složeniji razgovor i nikada se ne udaljava od listova hartije i rodnog sela.

    Svoj raznovrsni život pokušava da prepozna u nekom drugom, mladalačkom životu. U ovom smislu reči nastojimo da istražimo ljubav. Ako je to moguće.

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Sandžak – Leča – nana Hadžira: Teglila se muka i sve se radilo ručno

    Sandžak – Leča – nana Hadžira: Teglila se muka i sve se radilo ručno

    Sandžak – Novi Pazar – Leča: Osnovni podaci za opis i detaljan prikaz reportaže. Hadžira Omerović, majka, nana, svekrva, planinka. Predstavila se, kao prava hanuma, kakvom smo je već ocenili. Iznenadila se kad je zapazila da smo ozbiljna televizijska ekipa. – Novinari, dobro došli. Molim vas, odmorite se i izvinite me na trenutak – kazala je interesantna bika iz Leče.

    Neobična i ljupka priča

    Sve ovo Hadžira je izgovorila kao zbirnu  sadašnjicu, nekakav obruč, gotovo bez daha, zagledana u neki nedokučivi horizont. Zastala je, duboko udahnula vazduh, i okrenula se ka nama. Otišla je do kuće  svojom voljom… vratila se sa lepšom šamijom na glavi. Mnogi će je videti kako razgovara za televiziju.

    – Šta se sve preturilo preko duše, ni sama ne znam. Detinjstvo, mladost, udaja, deca, teškoće… Sve je to stalo u jedan život – pojašnjanjava naša gošća. Miris tek pečenog domaćeg hleba širi se iz trošne kuće, sazidane na kraju imanja, daleko od glavnog puta.

    Bajka na kraju sveta

    Putujući po Sandžaku nagledah se jedinstvenih sagovornika, ali nije čudo ništa tako očaravajuće kao  te – naravno, sandžačke bijače. Životi ljudi.

    – Mene je zdravlje dobro služilo. Bila sam snažna, zdrava… I, tako.  U ovim godinama ne mogu biti zdravija. Ma, šta ima tu da se priča. Teglilo se. Navikla sam da radim sve i da imam. Kako bih ja mogla živeti bez mojih ovaca. Pašnjaci se bele od stada. Uvek može bolje da se radi – ovako je svoju anegdotu završila Hadžira Omerović.

    Leča se pružila koliko je duga. I ne žuri mnogo u zagrljaj Sandžaku. Neka pričeka. Iz sandžačkih dubina izranja u nebo, pravi stotine krivina, poput Raške i Jošanice proteže se širokim poljima. Odmah nam je bilo jasno da se nalazimo u nekoj od prirodnih lepota novopazarskog kraja. Svetlost okoline bacila je nemirne senke na vlažne zelene zidove Leče.

    U Leču ćete kroz šumu, pored starih seoskih kuća, pa uzbrdo. Idu gore traktori i terenska kola. Nana Hadžira je bila prava, ali ona se u svakom pogledu razlikovala, poput velikodušnosti i ljubavi.

    Binasa Malićević

    Podeli