Radio Televizija Novi Pazar – ARHIVA

Author: Binasa Malicevic

  • Imala sam mnogo prosaca

    Imala sam mnogo prosaca

    Novi Pazar – Asifa Ljajić je rođena 1938. godine u Čitluku. Bila je jedno od desetoro dece oca Isa Burovića i majke Abide. Kako su tada vladali strogi patrijarhalni odnosi u porodici, morala je kao devojka da bude poslušna. Imala je veliku želju da se školuje, međutim, otac joj to nije dozvolio, te je od svojih snova ubrzo odustala. Detinjstvo je provela radrći, a razonode je imalo malo. Bila je veoma lepa devojka, te su svi mladići iz Čitluka za nju bili zainteresovani, ali ona nije smela da odgovara na ta udvaranja. Sa osamnaest godina udala se u Janačko Polje (Bele Vode) za čoveka kojeg nikada nije videla, iako je njeno srce volelo drugog.

    Došla sam u čezu

    Međutim, kako kaže, zbog toga ne žali, jer je njen suprug Nazim, bio veoma dobar čovek i lepo su se slagali… – Ti nisi videla čoveka pre toga. – Nit je on mene video, ni ja njega, ovi me videl’i, bigenisal’i me. – To stariji odlučivali? Aha, e, onu noj kad su mi ga uvel’i u đerdek da ul’egne, ja mi se učine da diže tavan s glavom kol’iki je. Tako se pokaže insanu kad se nikad ne vide. Pa, jesi bila zadovoljna posle? – Pa, jesam, on je bio mnogo dobar i na oči dobar, i od stasa, i s narodom mnogo dobar – kazuje zanimljiva bika Asifa.

    Držala sam konče u rukama

    Mlada Asifa se brzo navikla na novu porodicu, radeći sve poslove, tako da su je svi zavoleli. – A, da li je imao neki običaj za svadbe, kad se dođe, šta se radi, ja sam čula ima nešto da mlada poljubi prag? – Znam, znam. Zaviju ga i turu joj pod pazuho, nevesti, i ona sa tijem KUR’ANOM ul’egne u kuću, desnom nogom preskoči, e, konče kad joj daju, konče, dijete, pripremi mu košulju. Ja mu pripremila i oni mene da ga okrenem tri put, a ja vrijedna bila okrećala ga ka mahahal’ku i poslije dala mu košulju. Oni ga uzeše, posle me uvedoše tamo u tu staru kuću, podrum, tamo sam ja živela trinaes godina, tamo sam decu već izrađala , sal’ Edinu sam ovde rodila. Poslje sutradan to bio narod, svadba, neveste dvoru, hej, jadna majko – priseća se veličanstvena Pešterka.

    Nosila sam dimije

    A nošnja kakva je bila? – Dimije vel’ke, nevestačke dimije i svil ‘enica, jel ‘eče, mil’tan. Mil’tan, kratki, što smo nosil’e mi, ima tu snaha cijelu tu spremu. To mi posle sutra obukl’i, šamiju mi podvezali, a ja nijesam nikad išla gologlava, uvek sam  podvezala ovako zgodno, kosa mi je bila dotl’en, sad mi opade sat. E, tako. Igralo se, pevalo se, đumbusilo se, poslije ono rasturi narod, namiruj, sprema, dočeka ko dolazi – seća se prekrasna bika Asifa.

    U životu nikada nije sve sjajno

    – A, jesi li ti to sve spremala kad si došla? – Pa, nijesam, jedno tri meseca nijesu mi dali ništa da radim, na primer. Jesam muzla , al demek, mijesila nijesam. Jetrva mi je mijesila hleb. Posle ona, kat bi tri meseca turiše mene u mešak da mijesim, a ja nijesam hleb mijesila nikad, majka moja bila mlada , pa pedeset hlebova u pekaru bi ispekla, bilo mnogo roblja, po četrnaes, petnaes roba u zajednicu bilo – priča orginalna starica.

    Bila sam zgodna devojka

    – Jeste imali kako se zove, posedak, ili tako to? – Aha, kako no, pa prelepo, prelo ono kad se prede. Uoči Đurđevdana bi namestili ljuljašku, nas smo dvades devojaka u jednu amidžinu kuću, on počeo da je radi, pa sal’ grade i mi sveži konopce na one grede, pa po cipcijo dan hujta se, momci peva igra, šta bi radil’i, majko jadna. – To se smelo, znači? – Pa smelo, no, ne može sve da mi pane napamet. Pa prelo, ono kad se prelo, vuna i konoplja, najprije imalo i konoplje, pokupi žene uvečer, da predu, po desetinu žena, pripremi im krompire, nešto da pojedu, jabuke, šta imalo i predi… Još šta sam tela nešto da pričam… Seti me ti, snaho. Bogami sam zaboravila – svedoči čuvena aščika.

    – Stoku ste ovde imali? Jesmo, bogme, imali smo četrnaestoro govedi, osam krava, imali tries ovaca, imalo se… Sluge bile, sve sluge bile, dok su bila mala deca. – Koliko imate dece ukupno? – Petoro, šestoro jedna mi je umrla najstarija, tri godine. Sat petoro, Ismeta, Meku, Hazba, Editu i Edinu. Imam unučadi i paraunučadi puna kuća – zaključila je sandžačka bika.

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Kažu da imam 90 godina

    Kažu da imam 90 godina

    Novi Pazar – Odlučite, dedo. Šaćir je brzo klimnuo glavom. Kako to mislite, nećete da razgovarate sa novinarima. I sami ste rekli, televizija ima važne i značajne mogućnosti. Reč je samo  o toploj ljudskoj priči. –Bojim se da ću nešto pogrešiti. Ja sam jedini devedesetogodišnjak u Kominju. Kažu da imam 90 godina, ali ja verujem kako piše u knjigama. Decenije su brzo prošle i svašta sam iskusio. Dobro se živelo dok se zemlja radila. Selo je bilo puno omladine. Odoše u beli svet. Služi me zdravlje pa i danas mogu da pušim cigare i pijem kahvu bez prestanka. Koristim isključivo mobilni telefon i ne vidim razlog da ga se odreknem – objašnjava Sandžaklija Abaz Šaćirović iz Kominja. Zadovoljan  je našom  posetom, adžo je usmerio pažnju na  kahvu i goste iz Novog Pazara.   Želi što bolje da nas ugosti. Što bi rekli onako (seljački) domaćinski. Srce mu je zaigralo od radosti.

    Bez cigara i kahve ne mogu

    Nešto ga ipak brinulo. Abaz je bio rudar i borio se za ono u šta je stvarno verovao. U porodicu, rodni zavičaj, dobre ljude, sandžačku omladinu…   Dedova unuka je stajala na vratima i gledala u tu ljudsku gromadu. – Znate, dugo sam razmišljao pre nego što sam prihvatio ponudu za razgovor. Televizija, šala nije. Ali ne na taj način. Čovek sam i imam pravo da pogrešim. Da nešto ne znam. – Svaki čovek može da kaže drugačije. To je prirodni tok života, dedo. Reč je samo o Sandžaku. Deo stare legende, tako ste rekli. Ove reči nisu se doticale emocija koje je dedo svim silama pokušao da drži pod kontrolom u ovim trenucima. – Celog života smo radili, mučili se, nešto stvarali… Da livada bude pokošena, da njiva bude izorana, da otkosi budu složeni, da drva budu pripremljena- kazuje naš Pešterac.

    Imam petoro dece

    Adžo Abaz koji je posmatrao televizijsku ekipu, zastajući da ispriča svoje novo poglavlje u životu. Naglo je zaćutao. Delovao je kao da nešto sam sa sobom  raspravlja. Obema rukama je držao cigare i duboko se zamislio kako da počne svoju životnu priču. – Upravo tako. Nameravam da otvorim svoju dušu. Nikad nije bilo lako živeti na ovim vrletima. Inače, ceo život mučio sam se s tim da li sam dobar otac ili nisam. Radio sam u rudniku i često sam bio odsutan od kuće. Supruga je tada preuzela na sebe uglavnom sve kućne obaveze jer sam ja proveo radni vek u rudniku. Moja deca su radilia ručne poslove na njivi, livadi… Obavljali sve seoske zadatke sa svojom majkom. Imam petoro dece, 16 unučadi i 15 paraunučadi. Jas am srećan čovek. U našoj kući vlada sloga i obostrano poštovanje. Tako je odvajkada – objašnjava  dedo iz Kominja.

    Takva nam je “hava”

    On pruži kutiju duvana da nas posluži. Izvadi cigaretu stavi je usta i sam je pripali. Duboko je uvukao dim, i kad mu je duvan ispunio pluća osećao se prijatno. Dedo se nakašlja. – Znači, cigareta ima ovakav ukus. On još jednom duboko povuče dim, ispuštajući ga sa zadovoljstvom. Ali znao je da mora biti oprezan. Zato ugasi “grkulju” nespretno je držeći prstima. – “Možete li nam reći nešto više o receptu za dug život?” – Smeh je najbolji lek za dug i srećan život! Volim mlečne proizvode,  meso, pršutu – polumasnu, ravnu pitu zeljanicu, domaći hleb čija kora hrska u ustima… Ja sam momak starog kova. Na Pešterskoj visoravni uvek su živeli stogodišnjaci. Takva nam je “hava” (vazduh, zrak, prostor).

    Ja u grad ne mogu

    Hoće li porodica biti zadovoljna dedovim muhabetom za televiziju. – Vi ste izuzetni, kazala sam našem sagovorniku. Dočeka me s osmehom. Nedaleko od nas, dedova unuka nosila je posluženje. Dedo se okrenu da je pogleda… mislim da pomaže svojoj majci? Vredna je i pametna. Godina je dobro rodila i podarila Kominju obilje plodova. Ova je bila dobra u svakom smislu. Kad bi svaka bila ovakva, mislio je Šaćirović. Nije znao šta ga je navelo da odluči da ode do grada. Ali iz nekog nejasnog razloga, Abaz je utehu našao u senkama širokih pašnjaka i livada. Uostalom, on je oštrouman čovek, a ne umoran od godina i života. Gledano s druge strane, deda ne zovu ljudskom gromadom bez razloga.

    Istinu govoreći, ako bi morao kroz sve ovo još jednom da prođem, opet bi isto postupio kao danas. Ne bih mogao da okrenem leđa televizijskoj ekipi iz Novog Pazara. Greške prošlosti treba ostaviti za sobom. Vreme je da se krene napred – zaključio je neverovatni Abaz Šaćirović iz Kominja.

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Untitled post 162599

    Bio sam zgodan i mlad

    Novi Pazar – Janča:  Prohladno jesenje jutro. Kilometar, dva, osam, dvadest pet. Pred nama se ukaza selo. Pogledom tražimo  kuću Ćemala Griševića iz Janče. Jedan adžo sa šeširom na glavi, krupnim korakom grabi da dočeka televizijsku ekipu iz Novog Pazara.Odavno nismo čuli ni videli deda koji toliko zna da priča o životu. Sandžački stočari su oštroumni i plemeniti  ljudi. Razmišljaju tako da razgovaraju sa svakim putnikom namernikom koji stigne do Janče. Ako kad prođete kroz ovo selo, svratite kod Ćemala zanimljivog domaćina i gospodina. Sa njim ima o čemu da se razgovara. Ljudi ovde, na planini, još drže do reči. To, je sve i potvrda i zakon.

    -“Esselamu alejkum” – velim da me Ćemal čuje. – Alejkumu selam – odgovara naš domaćin. Sav srećan nudi nas kahvom , slatkim od šumskih jagoda, rahatlukom, voćem, hadžimakuljama… Dok dedo Ćemal prenosi kahvu i čašu vode, neobično oživljava lik svojih predaka. Ulazimo, najzad, u avliju. Sa desne velika štala za stoku. Sve ostalo, uglavnom, obraslo travom i po kojim retkim žbunom. Čitav prostor nedovoljan i za dečije igralište, a tu je, eto, niko jedan stari grad. Niko tačno ne zna kada i zašto. Kako bi, posle ovoga, prijala čaša surutke.

    – Godine prolaze, prolazi i mladost. Svašta sam prošao u životu. Svega i svačega se čovek nagleda. Trošio sam mladost po belom svetu – kazuje izvanredni  Grišević. Veli da su nekog stogodišnjaka upitali kako mu je prošao život, pa je on odgovorio: „Kao da sam ušao na jedna vrata, a izašao na druga”.

    Konji ponovo jure

    Ćemil je slegao ramenima. Dok smo ulazili u avliju, nismo mogli da ne primetimo ogromnog crnog dorata. Naša pažnja bila je na kratko usmerena ka ne baš savršenoj prirodi. Dedo je voljno odlučio da nam pokaže svog rasnog –golemog  vranca. – Zavoleo sam tog konja, pa mi nikada nije bilo teško pomoći mu u nevolji. Taj pastuv mi znači mnogo i uvek sve radimo zajedno. Vučemo drva iz šume, oremo njive, do prve prodavnice pređemo po nekoliko kilometara, dva nerazdvojna drugara i tako dok mi radimo život prolazi – naglašava uljudni Ćemil Grišević.

    Kada Ćemil Grišević, čuveni stočar i poljoprivrednik, uzjaše na svom konju u Janči, svima se unutar sela krv sledi u žilama. Svima osim našem domaćinu. Dorat ga nije slušao. Brzim konjskim kopitama pošao je ka šumi. Ćemalov neobični pastuv je snažno trzao. – Plaši se nepoznatih ljudi. Uvek je sa mnom, on je moj “saputnik.”  Uživamo u prirodi, svako na svoj način.  Sutra nas čeka bolji dan – otkriva naš prijatelj.

    Kad bi mladost mogla da se vrati

    Zadovoljan našim odgovorom, Ćemal je ponovo usredsredio pažnju na priču. Kad je progovorio, glas mu je bio blistavo miran. U daljini se čuo zvuk čekića i testere. Zvuk jednostavne zime na planinskim vrletima stigao je, nošen vetrom, do njih. Srce nam je zaigralo od sreće. Nešto nas ipak brinulo. Hoće li mladi biti zadovoljni životom po belom svetu. Omladina je skoro napustila ove krajeve. – Midžo Ćemale, šta mislite, koliko će još trajati “sandžačka odiseja?” – Ne postoje reči kojima bih mogao izraziti što se Bošnjaci iseljavaju sa ovih prostora. Ovo je naša zemlja. Ovde su naši koreni. Gorka je kora tuđeg krova. Janča, moj zavičaj. Mnogo sam srećan što sam danas ovde… takvog rahatluka nema nigde na svetu – sa čežnjom u glasu kazuje sandžački adžo.

    Mladost mi je prošla kao 77 dana

    Zaista je bilo neobično naći se ponovo u magičnom svetu. Pitala sam šta je s komšijama, rođacima, prijateljima… I šta se dogodilo sa mladim ljudima. Jesu li pošli u beli svet. Hvala, reče on uz osmeh. Istog trena je zastao. – Život je težak. Ovo je velika istina. Jedna od najbolnijih. Većina ne shvata u potpunosti ovu trunku od života. Umesto toga, oni manje – više odlaze u beli svet… grade tuđu zemlju… tuđa domovina tuga je golema. Izgubiše zdravlje po evropskim gradovima. Ćemal pogleda u sadržaj cigarete. Duboko udahnu nekoliko puta i onda zapali jednu gorku. Siva izmaglica nestala je sa očiju našeg prijatelja i on je prvi put jasno pogledao oko sebe. Nije se osvrtao na budućnost. Borio se za sebe i svoju prodicu, i njegova je reportaža postala legendarna. – Imam 77 godina. Svako žali što je mladost prošla. Niko nema dva života. Svaki dan treba živeti kao da je poslednji – pojašnjava sandžački dedo.

    Možda je došlo vreme da se okani svojih pustih snova o jednoj mladosti i ljubavi. Pokušao je da nađe sebe da razmisli bistrom glavom o novonastaloj situaciji… o starosti. Kada se sve sabere, on je čovek na koga se može računati da će održati svoje poštene i iskrene reči. Naravno, postoji i verovatnoća da ćemo ga ponovo obići.

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Otac mi je živeo 98 godina

    Otac mi je živeo 98 godina

    Pešter – Na uzbrdici, pored taraba dedo nas ljubazno dočekuje. Pešterci, uopšte, mnogo vole da se druže. Zato, valjda, i dočekuju putnike – namernike. Najviše posla, kažu, imaju leti. Seno presušeno u otkosima, talasima ili naviljcima skuplja se u plastove…  Tada se iz belog sveta vrate deca, rodbina, komšije… – Postajem poznat – reče uljudni dedo Ismet Fetahović. A zatim, ako budem trebao da razgovaram sa vama. – O, sigurna sam da hoćete?!  Otac mi je živeo 98 godina. Pešterska visoravan, šala nije! Niko ne zna razlog takvom dugom životu, koji se stalno produžuje… Imam priču koju biste možda mogli objaviti. Deca otišla kud koja… Ismet ustaje, pogleda još jednom svoju rodnu Baćicu. Pruži nam poštenu ruku.

    Pešterski stogodišnjaci

    Stanovnici Baćice su odmah shvatili šta Pešterska visoravan hoće da kaže. Ali… ali, novinarko, Ismet je izgovorio. – Ne planirate valjda da ovu netaknutu prirodu sada prepustite zaboravu. – U selima, naročito onim daleko od grada, žive uglavnom stari. Mladi su otišli po Evropi i po belom svetu. Stočarstvo ne treba nikom. Zarobili sebe u tuđini. Kad izgubiš zdravlje, izgubio si sve, šta će ti pare… U mezar se ništa ne nosi – kaže zanimljivi Ismet Fetahović.

    Nekoliko trenutaka kasnije, njegova supruga je izašla kroz vrata avlije da posmatra i sluša naš muhabet. Baćica je stajala na proplanku i gledala kako se Pešter, Sandžak i Sandžaklije penju u sedla i kreću ka rodnoj grudi… Priroda je zgrabila tu mladost kad su mnogi stali iza nje. Fetahović je čovek koji ne beži od odgovornosti niti od zadataka koji se pored njega postave. Televizijska ekipa je posmatrala prekrasno selo. Nada koja se u vazduhu osećala davala mu je zdrav sjaj… vratiće se jednog dana sandžačka mladost.

     

    Priroda je kao bajka

    Adžo je protekla tri dana imao pune ruke posla… – Na selu uvek ima da se radi. Ili se spremaju usevi ili se obrađuju, radimo puno, i mi moramo da predahnemo i odmorimo – objašnjava sandžački dedo.  Pitao se adžo imali Pešter uopšte prestavu koliko njemu sve to znači. Iako ni u jednom trenutku nije sumnjao u čarobnu prirodu, misli da je prvi zbor prevazišao sva očekivanja. Naravno, nema opuštanja, nastavljamo istim ritmom.

    Mnogo kasnije dedo je sedeo oslonjen o debele jastuke i posmatrao žar na ognjštu. Imao je neobični osećaj  zajedništva. Izgledalo mu je kao da se vratio u mladost koja u njemu tako dugo zavija… On nije od tih ljudi koji te reči olako izgovara, saopštili smo sebi. Ne bi ih spomenuo sve dok ne bude siguran da su istinite. Koža Pešterske visoravni je tako mekana… Vetar joj je dodirnuo dušu i to je na prirodu delovalo kao lek. Tako topla. A miris njenog tkiva primamljiviji od najređih začina. Malo se pomakla, odgovarajući na dodir vetra čak i u Baćici. Stari dedo je podigao pogled sa sofre koju je snaha postavila nasred sobe. Sudeći po toj tradiciji i onom što se kaže u porodici, shvatila sam da je to upravo tradicionalana bošnjačka porodica.

    Sjenički sir i peštersko jagnje

    – Nije bilo planirano da to ovako bude, reče naš domaćin. Bespomoćno gleda prirodu koja se truje, ali ne može ništa da učini da zaustavi. Niko nije uspeo da izbriše iz glave one pašnjake pune ovaca.  Gomile sira, kajmaka, sudžuka, pršute… – Čuvajmo prirodu i okolinu. Voditi računa o Novom Pazaru. Svih pet čula odmara se u prirodi – poručuje naš sagovornik. Zbog bogastva kvalitetne trave i druge stočne hrane, Pešterska visoravan je idealna za poljoprivredu, stočarstvo i proizvodnju zdrave hrane. Nadaleko čuveni sjenički sir i peštersko jagnje poslastica su mnogih svetskih kuhinja i prestižnih restorana širom Jugoslavije. – Stvar je u tome što se mi hranimo i živimo zdravo. Živeti u skladu s prirodom je naš način života koji mnogi priželjkuju, ali to onda znači i živeti po pravilima koje diktira priroda – zaključio je oštroumni Pešterac.

    Pešterska visoravan (Pešter) je kraška visoravan, nadmorske visine 1. 100 – 1. 250 metara. U najvećem delu, prostire se na području opština Sjenica i Tutin, a obuhvata i prostrano Ugljansko (Peštersko) polje, jedno od najvećih polja na području Sandžaka i šire, površine 63 kilometra kvadratnih. Baćica je naselje u Sandžaku u Opštini Tutin. Prema popisu iz 2011. je bilo 452 stanovnika. Ovo selo velikim delom je naseljeno Bošnjacima.

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Tri generacije pekara

    Tri generacije pekara

    Novi Pazar – Pred nama je jena od mnogobrojnih priča o Novom Pazaru, koja svojom tematikom predstavlja sandžački narod, život, tradiciju… Krenem da pišem pa brišem, kao da će nešto da se promeni, hoće na bolje. A osećam potrebu da podelim to sa vama jer ipak smo mi jedna velika porodica koju su tuga i radost spojile a takve veze su neraskidive. Videti čaršiju srećnu je neprocenjivo. Kad razmišljam, to je sigurno bila jedna  od gomila nežnosti koje je čaršija imala tog dana.

    Ali, bilo je jedno pitanje koje je sagovornicima povratilo osećaj u sebe i svoje unutrašne lepote. Ovde čovek uvek može biti dovoljno srećan i na svome. Ništa ne može da se uporedi s tim. Osetiš sandžački merhamet od ljudi i onda se osećate kao kralj. U Pazaru blizu Stare čaršije, osećamo miris ćahija, somuna, simita, pitica… Pekari su filozofski raspoloženi. – Sve čovek može da nauči, ako hoće i ima od koga. Najbolji smo kad je najteže, ali meni ništa nije teško… Umesto da uživam u svom porodičnom nasledstvu, meni je žao kad nema više posla. Mi smo kao familija. Nije lako biti pekar – tvrdi naš Albin.

    Maja je važna

    Na kraju niko od nas ne bude pošteđen. Napolju je došlo do glasnog smeha i kikotanja… rečenicu, nisu završili. Nikakvi znaci nisu skretali pažnju na tu gungulu… Pazar ne može bez zbora.  -Slušaj, ja sam ovde više od 40 godina – sa ponosom u glasu kazuje Faruk Kolašinac. – Da li sve ponovo preživljavaš, ili je opuštenije? – O, svaki put je složenije. I, naravno, nije lako raditi u pekari. – Sigurno? – Izležavanje i vatra ne idu zajedno – saopštava naš sagovornik.

    Voda bez kamenca

    Tišina je bila kao blago lepršanje snega, meka i bleštava, smirena kao uzdah letnjeg vetra, spokojna kao kretanje osećanja… Tako je sigurno da neki Pazarci nikada neće oprostiti čuvenu kaldrmu u Prvomajskoj ulici. Uostalom, oni su oštroumani ljudi… Gledano s druge strane, Pazar ne zovu šeherom bez razloga, podsetili smo se. Oni koji ga poznaju, kažu da mu ne može stati na put nijedan grad u okruženju. U gomili ljudi kojih je Ulica 1. maja bila puna došlo je do čaršijskog muhabeta.

    – Godine prolaze. Na sve navikne zanatlija. Čitavog dana toplo – buka – vrućina – vrelina. Kada ustaješ rano imaš vremena za sve. I ništa drugo ne bi radio. Meni više ništa ne treba – kazuje radosni Faruk Kolašinac.

    Sve na drva

    Pekari su radili u sredini i prepričavali svoje umeće. Nisu bili ovako voljni još od onog dana kada je rahmetli Besko razgovarao sa televizijskom ekipom. Zanatlije su upravo završile ćahije i počeli da spremaju testo za pitice… Bila je to proverena i potvrđena tema, poznata svim prisutnima. Krajičkom oka smo pogledali naše prijatelje. Izgledalo je kao da su ponosni na prošlost, sadašnjost i budućnost Novog Pazara. Sedoše da se odmore. Bio je to jedva primetan pokret, samo blago pomeranje onih njihovih verednih ruku, kao i pokazivanje svega što je has pazarsko, ali je u istinu miris ćahija privukao pažnju svih prisutnih. Šapat ljudskosti odjekivao je u pekari „Stara čaršija“.

    Pazarske ćahije

    – Sve je počelo jako davno,  sada već zaboravljene godine kada je još Albinov dedo stavio ruke u testo i krenuo da mesi pitice, somune, ćahije… I tako lagano, ali sigurno zanat se „pekao“. I ne samo on već i majstori pekarskog zanata. Svo majstorstvo i umeće Albina Kolašinca proizvod su tradicionalnih zanata koje pekar definiše prema dedu i babu… A šta je s tobom? – Sačuvao sam porodičnu tradiciju i volim svoj posao.  – Da osećam se tako – kaže novopazarski pekar Albin.  Tako prolaze sati od zore do akšama.

    Besim Besko Kolašinac – fotografisan 2oo7. godine.

    Kupci su krenuli na ulicu da vide kako napreduju radovi u tkivu Novog Pazara. Prijatan miris iz pekare gubi se iz dana u dan, kako su ljudi zatrpavali negov sadržaj debelim slojem kahve iz fildžana…

    Binasa Malićević

    Podeli