Radio Televizija Novi Pazar – ARHIVA

Author: Binasa Malicevic

  • Smolućka pećina

    Smolućka pećina

    Crkvine su ratarsko – stočarsko naselje u Srbiji, u Opštini Tutin u Sandžaku. Prema popisu iz 2011. u selu je živelo 80 stanovnika. Pretpostavlja se da su u rimsko i tursko doba u naselju bile smeštene topionice i kovačnice. Naziv Crkvine nastao je po “crkvinama”  koje  su u samom naselju.

     Crkvine – Smolućka pećina jedan je od najznačajnijih arheoloških i paleontoloških lokaliteta na području Sandžaka. Nalazi se nedaleko od naselja Kadiluk (Crkvine), na području Opštine Tutin. Smeštena je iznad istoimene Smolućke reke, pritoke Raške, 16 km jugozapadno od Novog Pazara.

    Sondažnim istražnim radovima, sprovedenim krajem XX stoljeća, u unutrašnjosti pećine evidentirano je deset geoloških slojeva, od kojih gornji slojevi sadrže materijal iz enelolita i starijeg gvozdenog doba, dok je peti evidentirani sloj vremenski datiran u period od prije 38. 000 godina.

    U donjem pleinstocenskim slojevima pećine istraživanjem je otkriveno oko 200 kremenih artefakata, kao i 44 kamena i jedan koštani artefakt, te rečni oblutci na kojima su vidljivi tragovi upotrebe, što ukazuje na činjenicu da je pećina bila naseljena još u vreme srednjeg  paleolita. Nalazi nađeni u pećini potvrđuju ljudsko prisustvo u njoj tokom eneolita, 2000. godine pre nove ere – zaključuje profesor Redžep Škrijelj.

    Prvi put Tutin se pominje u Gluhavičkoj povelji, 28. maja 1396. godine, kojom Gluhavički kadija upozorava dubrovačkog kneza da njegovi trgovci prolaze ovim područjem i tu plaćaju cenu, što ukazuje da je u to vreme ovaj kraj administrativnom pogledu bio oblast.

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Pazar je bio u kaldrmi i prašini

    Pazar je bio u kaldrmi i prašini

    Novi Pazar – Ova priča se tiče prošlosti jednog grada, naročitog šehera i vremena u kome su rasle starije generacije; sećanje Pazarca koji ljudskom dobrotom vraća  sve nas na pazarsku kldrmu. Ipak, da biste osigurali svoje razmišljanje, morate zapisivati rođene misli –tvrdi originalni Izet Mulić.

    Jedan od odabranih ljudi naše čaršije… Kaže: „Svi smo učili, slušali, poštovali, čitali i postali uspešni ljudi.“ Uvek je tako kad se pripoveda o rodnom gradu, slede iskreni trenuci kao što je zajednička sofra. I Još prirodnije, šetnja kroz grad sa prijateljima, ruku pod ruku, kad izmili  prvi akšam…

    Saznanje da je u Novom Pazaru čini tek deo njegovog iskusnog života… Svaki Sandžaklija se raduje detinjstvu u kaljavim i prašnjavim sokacima. A ponekad ima upečatljive snove u kojima predočava ovozemaljski život.

    Ispituje se uvodi nas u Staru i Tijesnu čaršiju, seća se Ejup – begove džamije, oslikava nam Pašinu džamiju… A zatim opazi da je kldrma pokrivena drumskom prašinom. – To “nije uvek” znači veoma retko? – Ne. To je … tek ponekad. Njegov smeh lagano osvaja pazarsku čaršiju. Da, ovde čak mogu da se prisetim detinjstva i svoje mladosti: ogromne radosti, dečijih nestašluka, jaza, sokaka, bašči, padine, behara sa obližnje trešnje, pekmeza koji se “krčkao” u avliji… – Naš dom je u Sandžaku – zaključuje umetnik Izet Mulić.

    A on ne pita, čak ni sebe, kako će odbolovati tu ljubav prema rodnoj grudi. To je Izova zvezda vodilja, što je pametno. Zasad, sve je za Novi Pazar. Ujutru se šetao po baštama, pokušava da nađe gomilu žara na ognjištu na kojem je odrastao. Ali čini mu se da čak ni drveće nije više na istom mestu, te stoga traži svoju uspomenu. Mogla bi da mu kaže, ali ipak ćuti, da je došla da je pronađe u srcu i duši…

    Izetovo verodostojno, slobodno i istinito svedočenje o šeher Pazaru… Sa tim osobinama njegova sećanja bi se mogla svrstati u svetsku književnost ili tačnije u sve one pukotine  i stabljike  kojih više nema… Često ima sandžačko pamćenje u kojem otkriva šire  strane, a kad ih ukroti, gotovo je spreman da razgovara satima, ne želi da ih se reši, i kad priča mora da se vrati u svoju mladost…

    Samo ga sledimo, Mulićeva duša daruje značenje i poštovanje Novom Pazaru. Otkriva da mu najbolje ide kada sebe iznenadi o Jeni Pazaru. Srcu prilazi s leve i desne pretkomore, a  svečano dočekuje Jošanicu i Rašku, to je važan čin za Sandžak… Čaršija, njegova sudbina, njegov komad života, čini ono što su Pazarci činili, dok su odrastali u kaljavim i blatnjavim sokacima… – Da osećam se tako, bio sam na tom mestu – potvrđuje Izet Mulić. Bilo kako bilo, zaista zaslužujete svaku pohvalu – reko smo…

    Bojim se da je uverljivo pokupio sandžačke činjenice i smestio ih pod svoje srce…

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Muzli smo ručno 150 ovaca

    Muzli smo ručno 150 ovaca

    Pešter – Pružanj –  Kad na visoravni svaki naredni dan nije isti, kad čak ni zime više nisu onako surove i oštre. Sve je ovde ostalo. I mladost i ognjište oko koga smo se ko zna koliko puta okupljali. Mnogo  sam  vruća hleba izvadila ispod sača i smederevca  – kazuje nana Zahida Šačić. Puni hambari, katuni, kolibe, kuće, avlije, pašnjaci… I ona kola volujska, i ona ostaju kao uspomena na težak pešterski život, dok muhabetom  želi da nam što bolje predstavi svoj preživeli život…

    Što duže priča, sve više pokazuje uspomene Pešterske visoravni. Razgovaramo zajedno pored ostalih vrednih i radnih ukućana. Nije ostala nezapažena ni kod meštana iz Pružnja, koji i danas poštuju njeno umeće u domaćinstvu… Pitamo domaćicu kako se u Pružnju nekada živelo? Nana se smeška. Otvara dušu!

    – Teško se živelo, ali smo bili srećniji – svedoči zanimljiva Pešterka Zahida Šačić… Pružanj je selo skriveno na Pešteru. Sa vrha visoravni doseže još malo snega i neuobičajne svetlosti. Nana nas uvodi u kuću. Tamo toplo. U šporetu “ pucketaju” drva… Brojna je porodica Zahidina. Dok tu pijemo surutku starica priča svoju sudbinu. Najviše o prošlosti. Posedak uz kropire se pratio širom sandžačkog Sibira. Kao da želi da pokaže svetu prekrasni Pružanj.

    – Odmahnu glavom. – Mladost i starost, sadašnjost i budućnost, usred visoravni: kakav je to samo pejsaž. Ako bi se smestio negde u Sandžaku, to bi bila kakva čarolija… – Naša sagovornica namešta šamiju na glavi i posmatra ukućane nekako  veselo, smelo, uljudno, opušteno… Govori više iskreno nego “starinski”.

    Odavno je prešla tu granicu: mlade generacije su razlog za brigu. – Pa, ne žele da se vrate na Pešter… Hoće hleba bez motike. Radili smo i danju i noću. I tokom cele godine nismo imali vodu – otkriva zanimljiva Zahida Šačić. Ne želi da se odrekne netaknute prirode. To izgovara veoma tiho i jasno. – Jesi li videla peštersku lepotu? – Ne. To, naravno, nije odgovor…

    Glasovi prirode i Pružnja se prepliću kao zvuci sudbine i života. Peštersku visoravan privlači i uznemirava ta ljudska napaćena duša. Starica će, kao što pišem, dobiti pohvale, i najverovatnije će biti zapamćena kao dragocena planinka. Dakle, radila je u kući, u katunima, na njivi, livadi, poljima… – I sve to zbog dece? zapita se pešterska nana. Pretpostavljam da ne postoje zakoni koji bi sandžačkoj majci oduzeli ognjište, sofru, mešeg, kolibu od pruća i pod slamom…

    Pružanj je naselje u Opštini Tutin. Prema popisu iz 2011. je bilo 142 stanovnika. U selu ima 38 domaćinstava, a prosečan broj po domaćinstvu je 5, 32.

    Priroda protestuje, umešala se ili dodiruje svoje korene, tu se godišnja doba očigledno razlikuju, i sledeće što se desilo jeste da je: NEUKROTIVA…

    Binasa Malićević

    Podeli
  • ISA – BEG ISHAKOVIĆ – VOJSKOVOĐA I GRADITELJ

    ISA – BEG ISHAKOVIĆ – VOJSKOVOĐA I GRADITELJ

    Novi Pazar – Isa – beg Ishaković najznačajnija je ličnost na području Sandžaka iz perioda osmanske uprave ovim krajem. Bio je zadnji krajišnik Bosanskog krajišta i drugi sandžak – beg Bosne. Sin je prvog bosanskog bega, Ishak – bega, i otac šestog Bosanskog sandžak – bega Gazi Mehmed – bega. Osnivač je Sarajeva, Skoplja, Šapca i Novog Pazara.

    Nakon osvajanja Skoplja, 1392. godine, Osmanlije će ovaj grad pretvoriti u uporište i polaznu tačku za dalja prodiranja ka Bosni, Srbiji, Zeti i Albaniji. Prvi zapovjednik Skopskog krajišta je bio Paša Jigit – beg. U periodu od 1414. do 1439. godine na tom mestu će biti Ishak – beg, koga će naslediti sinovi – prvo Barak (veoma kratko) a zatim Isa – beg, koji će ovim krajištem, sa manjim prekidima, upravljati čitavim razdobljem od 1439. do 1463. godine.

    Osim po izuzetnim vojnim sposobnostima, Isa – beg Ishaković je poznat i kao veliki dobrotvor i zadužbinar. Zahvaljujući njemu i njegovom ocu Ishak – begu, Skoplje je, još u prvoj polovini XV stoljeća, postalo veliki i značajan šeher, a od velikog broja građevina koje je podigao u tom gradu posebno se ističe džamija koju je nazvao po svom ocu Ishaku – Ishakija.

    Izgradnjom palisadnog utvrđenja na mestu današnjeg gradskog parka, 1456. godine, Isa – beg Ishaković utemeljio je još jedan značajan šeher tog vremena, Novi Pazar. Osim tvrđave, on je u njenoj neposrednoj blizini izgradio i hamam (javno kupatilo), karavan – saraj, džamiju sa mektebom i druge građevine.

    Poslednji put Isa – beg se pominje 1472. godine, pa se ta godina može uzeti i kao godina njegove smrti. Ukopan je, najverovatnije, u haremu Careve džamije u Sarajevu, koju je, inače, sam sagradio. Iz Isa – begove vakufname saznaje se da je imao tri sina: Muhameda, Mehmed – bega i Ali – bega. Srednji sin Mehmed – beg je bio sandžak – beg Bosanskog sandžaka i, između ostalog, dva puta hercegovački sandžak – beg.

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Žena mi „soli“ pamet

    Žena mi „soli“ pamet

    Na samom ulazu u pijacu prodaju se vunene čarape, orahova mrezga, divlje trnjine, sir, kajmak, bivoleća metanica… Neko prodaje, drugi kupuju, neki razgovaraju. Skupila se družina sa svih strana Sandžaka. Roba se plaća u evrima i dinarima. Život je, valjda, najiskusniji učitelj. – Posmatram taj zanimljivi svet, pre nego što smo počeli da snimamo reportaže… Ali zapravo moraš da započneš razgovor…

    Kada sam prvi put ugledala nanu Hankiju – shvatila sam da je nesvakidašnja, interesantna, zanimljiva, simpatična… Nana se dvoumi  pred televizijskom kamerom. – Ne umem da pričam za svet. – Ne, nema izbora. Ova starica poče da govori prijatno i jasno: osećam kako bi tako pričale sve sandžačke nane.

    Kamerman se nasmeja. Ko bi mogao da zameri proizvođačima, prodavcim i kupcima na našim pijacama. – Ponovo se skrivate, gopođo Koca. – Hankija odbaci rukom svoje proizvode i pokaza da je sledimo. Odjek njenih srdačnih reči dočekao nas je u dugačkom redu, poput lagane poezije… – Više bih volela da se nismo srele. Malo razgovora, kakav nagoveštaj ljudske lepote, dobrote, iskrenosti…

    – Volim što sam ovde. I kad se družim zaboravim na sve brige i probleme. Sasvim ste se udaljili od budućnosti – reko smo. – Na sve načine. – Nadam se ne baš na sve! – Ja sam rođena Pešterka – kaza ponosno Hankija Koca.

    Pitah Amiru, pošto je mladi sir, nemo me posmatra, sazna, valjda, da sam  ja  sa televizije i poče da razgovara… Prilazi Faik, hoće da se informiše pošto je bivoleća metanica. A cene spomenutog mlečnog proizvoda kreću se od 15 do 25 evra za kilogram.

    Nije skupo – kaže poseban kupac. Sada je na svome, gde nema prepreka, i kreće se a ne zna koliko je daleko otišao. Njegove šale su melem za dušu.

    Osim kad pogledaš u kupce i pomisliš, gde su nestale novopazarske pijace… – Veoma ste zanimljivi – kažem. – Radujem se, nisam mrgud. – Do nove prilike. – On gleda na život kao na neko veselje. – Ne možeš … Nemoguće da me stavarno snimate – reče izuzetni Faik Dupljak.

    Tek sa izvesnim protokom vremena, shvatila sam da sve što znam o ljudima, potiče upravo iz priča mojih sagovornika. Reč je o onim retkim pojedincima koje u životu sretnete, koji vas zadive… Cilj je da se iz nekoliko neobičnih priča iznese ono najvažnije i da se čitaocima ostavi da donesu sud o novopazarskim pijacama.

    – Ako voliš pijacu, onda si kao i svi drugi – svedoči Šahin Gudžević. Izgleda prilično uljudno i duhovito. – Da li ste dobar domaćin – upitasmo policajca u penziji? – Ja sam šaljivdžija. Radujem se svakom novom danu. Živim život punim plućima. Uvek se smešite tako da vam se i srce smeje – odgovori sandžački policajac u penziji.

    Novi Pazar je odavno i nadaleko poznat kao trgovački grad. Ako ste sa strane, Novopazarci će vas vrlo rado povesti do butika, prodavnice ili pijace…

    Binasa Malićević

    Podeli