Radio Televizija Novi Pazar – ARHIVA

Author: Binasa Malicevic

  • Aleksandar Ilić: Jedini kovač u pazarskom okruženju

    Aleksandar Ilić: Jedini kovač u pazarskom okruženju

    U Gornjim Štitarima, na Goliji, oseća se miris zime, ostavlja tragove u snegu, skriva sunce iza brda… Ali ova belina ipak donosi neku magiju za sobom.

    Gornje Štitare je selo na obroncima Golije, kuće su na dva sprata, a u njima žive i stari i mladi.

    Tu u u tišini, u svojoj kovačkoj radionici uz „kovački potok“, Aleksandar Ilić – Raco kuje i kroti gvožđe.

    –Dobar dan, čika Raco? – Dobar dan, a otkud ti Binasa. – Rekoše mi da još uvek „pripitomljavate“ željezo. – Istina je. Što se mene tiče, ja se dobro snalazim u učenom zanatu… Posle Raca sve će ovo da nestane…

    -Kako živite? – Bogami dobro. Navikli na Goliju, pa mi se čini nigde bolje i lepše nema. – Ko tebe prevari  da kročiš u naše selo, snimatelju. Ovde više ne dolaze ni vukovi. – Niko me nije prevario, došao sam zbog posla. Živim od ovoga!

    Nasred sela četvororazredna  osnovna škola „Dositej Obradović“. To je  trošna, prizemna školaska ustanova.

    U učionici, toploj i ugodnoj, srećemo učiteljicu Danku Nikolić.

    – Imam tri učenika i mnogo ih volim – napominje nam učiteljica. – Tri devojčice…

    U području  Štitare živi 62 punoletna stanovnika, a prosečana starost iznosi 45, 5 godina. U selu ima 25 domaćinstava, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 3, 08.

    Crkva Svetog Nikole u Štitarima.

     

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Safet Avdović – omiljeni sandžački policajac

    Safet Avdović – omiljeni sandžački policajac

    Novi Pazar – Svaka naša  priča ima svoju namenu, svedočenje o Isa – begovom gradu, jednom vremenu i njegovim ljudima. O Novom Pazaru je najteže i najlepše pisati, a to mogu samo oni koji su ušli u dušu naroda.

    U Safetov život stao je Novi Pazar, profesionalnost, stručnost, savesnost, moral, čast… U tom smislu to je osoba koja dominira ne zvanjem – već svojim postojanjem!!

    Narod, pre svega. Narod, pre i  nakon svega. – Sve što sam želo od posla je bilo da mogu da pomognem stanovnicima Sandžaka. Ne želim da pričam o lošim situacijama. Hoću da razgovaramo o iskrenosti Novog Pazara, može? – Da.

    – Ništa mu nije draže od rodnog grada: odavno pripada porodici, prijateljima, rođacima, komšijama, kolegama, građanima… – A posle razgovora, možemo na ulicu? Znaš, možeš da razviješ reportažu o tome kako mi nismo ni svesni svog postojanja –  kazuje ova društvena gromada.

    Safetova uloga oca urezana je u kamen. Porodica je put kojim je stizao do samog sebe. – Istina je, i nemerljivo smo ponosni na njega, veruj mi. Tako se postaje ČOVEK, tako napredujemo u porodici – kaže sa ponosom u glasu Hamza Avdović.

    – Vidiš? Mada je u ovom slučaju to malo… ako smem tako nešto da kažem o Safetu Avdoviću, svom dobrom i poštovanom prijatelju – zbori naš Ešref Kolić. Uvek smo želeli nešto više za svoju struku i sandžački narod, razumeš – kaže policajac u penziji.

    Naime, Sajo je otišao u zasluženu penziju.

    Binasa Malićević

    Podeli
  • Ja sam seljak u srcu i duši

    Ja sam seljak u srcu i duši

    Sandžak – Pešterskim  prostorima od Delimeđa ka sibirskim sandžačkim selima, koračamo napred teškim korakom…

    Ima snega, oštra je zima. Pešter, nije šala.

    Mladi Muzafer Caković iz Melaja, sa porodicom, uzgaja nekoliko stotina ovaca. Pogledaj! Sve radimo kao familija, željno iščekujemo još unučadi… Vidiš one ovce onamo? Snimaj tu lepotu? E, to je moje stado – sa srećom u glasu pripoveda Caković.

    Nego, neka sad ovaca. A ti, novinarko, hajde sa kolegom na kahvu, čaj, sir, kajmak, surutku, mleko… Ama, po ovom kijametu…

    Potrebna je velika hrabrost da se dođe po ovoj hladnoći – zaključio je sandžački ovčar.

    Domaćin ne krije da se u pešterskoj kući uvek znalo ko je starešina.

    -Ne znamo šta je bolest. Živimo zdravo, hranimo se zdravo. I trezveno se dogovaramo…

    Muzafer priča kako u Novom Pazaru ima puno prijatelja. – Retko odlazim u grad. Naš grad se svakako promenio. Volim prirodu. Priroda ništa ne prodaje i ne kupuje – kaže ovaj neobični Pešterac.

    Pešterska visoravan – to je svet u kojem caruju zakoni prirode!!

     

    Binasa Malićević

     

    Podeli
  • Orden rada sa zlatnim vencem od Tita

    Orden rada sa zlatnim vencem od Tita

    Reka Hadžibulić je bio najuspešniji, najčuveniji, najcenjeniji direktor novopazarskog „Sandžaktransa“ na prostorima nekadašnje Jugoslavije. U svakom slučaju ličnost koju niste mogli da sretnete na svakom koraku.

    Recite nam koliko je auto – baza konačno, sa opremom, koštala?

    -Kopletan objekat koštao je nepunih 200 miliona dinara. Najveći deo ovog iznosa obezbeđen je iz sredstava ove radne organizacije, deo je obezbeđen putem kredita, uglavnom kratkoročnih. I, to je podatak vredan isticanja – kaže generalni direktor “Sandžaktransa.”

    To je suština ljubavi i  života. Ja moram opet,  da napomenem mada je o tome bilo reči i  ranije, da mi imamo objekat najbolji ove vrste u Jugoslaviji – zaključio je legendarni Reka.

    Neverovatno remek delo – da se naježiš i da dobro razmisliš o pazarskom “Sandžaktransu”… a kad Reka usvoji odluku, to je za srčani udar – seća se Hido Ramović.

    Nemoguće je rečima opisati kako je bilo lepo raditi u takvom gigantu. Mi smo sebe davali za “Sandžaktrans” – kazuje Sabro Bejtović.

    Institucija moje mladosti. Uvek prvi, vazda ispred drugih. Velika je šteta da se to izbriše iz sećanja. Bili smo ono što i dan danas obični ljudi nazivaju “čudaci” na zemlji – priča sa zanimljivom nostalgijom Abaz Zećirović.

    To je deo mog srca. – Ne mogu reći da smo se mi u svemu slagali i bili prijatelji. Rekina je bila poslednja. Mi smo voleli svoje preduzeće i poštovali smo mnoge uredbe – dodaje Sulejman Nicević.

     

    Fotografije su služene iz emisije “Sandžački velikani” – Reka Hadžibulić (2010).

     

    Binasa Malićević

  • Novi Pazar u vaktu i zemanu

    Novi Pazar u vaktu i zemanu

    Riznica istine, znamo taj osećaj… Radovali smo se i najmanjoj sitnici.

    Bilo je to nepisivo vreme. Ljudskost i plemenitost predstavljali su samo lepote koje su Pazarci razmenjivali. Ono što bi jedni drugima rekli je bio isto tako važan deo tog vakta i zemana, jer ništa nisu  vagali…

    E, vidiš, Idrizaga, kakve pare ako duša nije sretna… Kuća je na dva boja –  sa avlijom i voćnjakom. U prizemlju ima tri velike sobe i mutvak. Tu se peče pita pod sač i druga jela spremaju – kazuje novopazarski trgovac.

    Tek kad počnemo da razgovaramo o tom vremenu, shvatimo koliko je vode od tada proteklo.
    -Allaha ti, Esma, što si se razmahala od jutros, goru mi ženo dade! Ka’ da će danas svatovi, bogami. – Juče mi se najavile kone na kahvu. E, što ti, Rustemaga, moreš z’ inat zborit, što ne može niko…

    Mnogi Pazarci se rado sećaju tog vakta i bezbrižne mladosti. Kroz ceo život spajale su ih emocije. I šta vam se sviđa u današnjem načinu života? – Ništa. Nema ničeg boljeg nego što je bilo pre – sa tugom u glasu zbori midžo Asim Nikšić.

    Srećom, to nije iščezlo iz srca Novopazaraca. – To je ono što, pre svega, želim da shvatim. Više vrata uvek postoji? – Da, tako je. A ti si na dobrom putu da sve sačuvaš od zaborava, znam – kazuje naš prijatelj.

    To su  insani koji vole rodni grad na svoj način.

     

     

     

    Binasa Malićević

    Podeli